Narodni poslanik Miloš Aligrudić, dva minuta. Izvolite.

Mislio sam da odustanem od dalje replike, međutim, opet ta kvalifikacija koja je, u stvari, neka vrsta podmuklog podmetanja u skupštinskoj raspravi.
Vi hoćete da stvorite utisak kod građana koji ovo gledaju da može biti da sam Vojislav Koštunica, DSS ili tadašnja Vlada ima veze sa ubijanjem svedoka. Ne, vi ćete reći da to niste hteli da kažete. Šta ste onda hteli da kažete, da je bila neefikasna u sprečavanju? Uporedite ovu vladu, koju danas podržavate u priličnoj meri, a to se vidi kroz način kako glasate u ovoj skupštini i kako dajete kvorum u pojedinim momentima, kada je u ovoj vladi bila kritična situacija, a tu se vidi ko je na kojoj strani.
Ovde reagujem samo zbog toga što određene reči koje se izgovaraju svesno od strane onih od kojih se izgovaraju, imaju određeno značenje ili određeni prizvuk, da bi se stvarao utisak. Znam, u politici je verovatno sve dopušteno kada se politički protivnik napadne, a nemojte očekivati da ćete to činiti i da ćete ostati bez replike i bez odgovora na tako nešto.

Narodni poslanik Nebojša Ranđelović, dva minuta. Izvolite.

Ovo o čemu je govorio kolega Aligrudić su utisci, a ono o čemu sam ja govorio su činjenice. To su dve zaista različite kategorije. Nisam rekao da je Vlada gospodina Cvetkovića dobra, nego sam rekao da je Vlada Vojislava Koštunice bila katastrofalno loša.

Narodni poslanik Đorđe Milićević ima reč, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS. Izvolite.

Gospođo Čomić, poštovana gospođo Malović, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da kažem da je potpuno jasno opredeljenje Srbije za sticanje statusa kandidata za članstvo u EU. Na putu evropskih integracija jedan od najznačajnijih segmenata, jedan od najznačajnijih preduslova da bi Srbija nastavila uspešan put evropskih integracija, jeste usaglašavanje srpskog pravosuđa sa evropskim, odnosno uspešna reforma srpskog pravosuđa.
Na dnevnom redu tekuće sednice nalazi se set pravosudnih zakona: Predlog zakona o krivičnom postupku, Predlog zakona o parničnom postupku, kao i Predlog zakona o rehabilitaciji.
Najpre, želimo da postavimo pitanje, shvatajući važnost i značaj teme o kojoj danas govorimo, da li će Srbija zaokružiti svoje obaveze sa sticanjem statusa kandidata za članstvo u EU, odnosno koliko se uspelo uraditi u ovoj predpristupnoj fazi kada je u pitanju oblast pravosuđa i šta je to što je još potrebno da učinimo da bi zaokružili svoje obaveze za sticanje kandidata za članstvo u EU kada je reč o oblasti pravosuđa?
Danas govorimo o Predlogu zakona o krivičnom postupku, koji je u okviru ovog seta pravosudnih zakona tekućeg zasedanja prikazan kao jedan od tri zakona o kojima ćemo govoriti narednih dana, koji treba da omogući i drugačije i kvalitetnije funkcionisanje sudstva u Srbiji.
Zakon o krivičnom postupku, kao i Predlog zakona o parničnom postupku, predstavljaju suštinski važne zakone za procesni postupak pred sudovima i o tome je, između ostalog, već bilo reči. I ova dva zakona, uz Zakon o izvršnom postupku koji je čini mi se stupio na snagu u septembru, jesu razlozi očekivanja i jesu osnov očekivanja da bi pravosuđe moglo da funkcioniše na jedan apsolutno drugačiji, potpuniji i kvalitetniji način.
Naravno da podržavamo ciljeve procesnih zakona, ubrzanje postupka i efikasnije pravosuđe, odnosno povećanje efikasnosti. Između ostalog, to i jeste jedan od suštinskih razloga zašto se ušlo u reformu pravosuđa u Srbiji. Smatramo da veoma brzo treba otvoreno da razgovaramo i o efikasnosti, zaštiti prava ljudi u postupku, kao i o kvalitetu. Jer, svaki od ova tri segmenta može u lošem smislu uticati na pravni poredak. Potrebno je da napravimo jednu analizu metodologijama koje su verifikovane i koje su vrlo realne i veoma je važno da to što pre učinimo.
Nesumnjivo je dakle da donošenje novog zakonika o krivičnom postupku predstavlja jednu od najvažnijih novina u procesu reforme sudstva i krivičnog procesnog zakonodavstva u Srbiji. Novine koje se predviđaju Predlogom ovog zakona, kao što je između ostalog i rečeno, treba da nas uvrste u red zemalja koje su na jedan moderan način, ali istovremeno u skladu sa pravnim poretkom, rešile pitanje krivično-pravnih procedura i ovlašćenja, odnosno odgovornosti učesnika u krivičnom postupku. Međutim, čini mi se da je pogrešno verovanje da je celokupni dosadašnji sistem bio suprotan evropskim modelima i anahron, ili u celosti supro-tan evropskoj praksi. Recimo, Zakon o krivičnom postupku je u primeni od 1976. godi-ne, sa manje ili više promena, što ipak govori o kvalitetu nekih zakonskih rešenja.
Jedna od najznačajnijih i najvećih promena u sadržaju ovog zakona jeste potpuno nova uloga javna tužioca u krivičnom postupku. Umesto suda, ubuduće će javni tužilac voditi istragu. Umesto suda, tužilac će izvoditi dokaz, i to na predlog stranaka u postupku. Takođe, javni tužilac dobija novo ovlašćenje i ulogu u prethodnom postupku. Sada tužilac, dakle, rukovodi prethodnim postupkom, on odlučuje o preduzimanju krivičnog gonjenja ili njegovom odlaganju. Sve ovo tužiocu daje potpuno novu ulogu i ogromnu odgovornost za čitav krivični postupak i njegov krajnji ishod.
Čini nam se, opet, u neku ruku, kada ovaj predlog razmatramo, da u ovom segmentu nema jednakosti u položaju učesnika. S jedne strane, tužilac ima na raspolaganju brojne mogućnosti i ovlašćenja, dok s druge strane okrivljeni nema na raspolaganju ni približne mogućnosti u postupku. Dakle, postavlja se pitanje ravnopravnosti u postupku.
Ono na šta posebno treba obratiti pažnju je da se nova uloga tužioca u istrazi bazira na praksi iz anglosaksonskog prava a ne na evropskom i rimskom pravu na koje se naš pravni sistem oslanjao. Ova razlika se zasniva i na načinu izbora tužilaca. Recimo, u Americi, tužilac se bira na javnim izborima. Dakle, na neki način je to oprečno našoj praksi i pravnom poretku.
Teret odgovornost na tužiocu je, dakle, njegovo novo zakonsko ovlašćenje, da sa okrivljenim može zaključivati sporazum o priznavanju krivičnog dela i sporazum o svedočenju. On po svojoj proceni podiže optužnicu ili odustaje od nje. Ova ovlašćenja, koja su potpuno nova i do sada nepoznata, u našem krivično-procesnom zakonodavstvu podrazumevaju veliku, individualnu odgovornost tužioca, koji mora biti i nepristrasan i nekorumpiran, visoko-moralan i sa izuzetno visokim iskustvom i znanjima. U protivnom, čini nam se da nova tužilačka uloga ne može dati pozitivne rezultate.
Za sprovođenje ovih zakonskih odredbi biće potrebna jedna ozbiljna priprema, edukacija tužilaštva, kojima je ovakva praksa do sada bila poznata jedino iz komparativnog krivičnog zakonodavstva.
I ne samo tužilac, već i sud ovim zakonikom dobija drugačija ovlašćenja i drugačiju ulogu u krivičnom postupku. Predlogom zakona uvodi se nova sudijska funkcija - sudija za prethodni, predistražni postupak i sudija za izvršenje krivičnih sankcija.
U dokaznom postupku takođe ima novina, jer se pored dokaznih radnji koje su do sada bile zakonom predviđene uvodi uzimanje uzoraka u istražnom postupku, zatim institut zaštite svedoka od zastrašivanja, kao i novi oblici dokaznih radnji, posebne dokazne radnje koje podrazumevaju korišćenje modernih elektronskih sredstava nadzora, snimanje, računarsko pretraživanje podataka, tajni nadzor komunikacija i sl, uvodi se institut prikrivenog islednika, tajnog praćenja, itd. U krivični postupak se uvodi korišćenje novih tehnologija, informacionih sistema, savremenih i naučnih stručnih znanja, itd. Sve ovo bi trebalo da doprinese efikasnijem vođenju krivičnog postupka, ali se ne smeju zaboraviti ni ljudska prava i zaštita položaja okrivljenog.
Postavlja se pitanje – šta će biti u konkretnom slučaju zaštita mehanizma od zloupotrebe? Međutim, kako bi se izbegle zloupotrebe i narušavanje osnovnih ljudskih prava i pravno pravilo da niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno, biće potreban jedan ozbiljan i krajnje odgovoran odnos nosilaca sudijske i javno-tužilačke funkcije u sprovođenju ovog zakona.
U dosadašnjoj praksi bilo je prisutno, gotovo kao pravilo, odugovlačenje postupka, zbog odsustva stranke u postupku koja se ne odaziva pozivu, odnosno izbegava poziv, tako sudski sporovi traju godinama, a veoma često dolazilo je i do zastarevanja. Sada se uvodi novina u obaveštavanju učesnika, odnosno u dostavljanju pismenih obaveštenja, tako da stranka može biti obaveštena i usmeno, u toku, ali i isticanjem na oglasnoj tabli organa koji vodi postupak, o čemu je, između ostalog, bilo reči. Dakle, ovde se povećava odgovornost učesnika u postupku.
Ima još jedna novina koja bi trebala da doprinese efikasnosti, a to je propisivanje mogućnosti za vođenje istrage i protiv nepoznatog učinioca, onda kada postoji osnovana sumnja da je učinjeno krivično delo. Dobro rešenje su i nove zakonske odredbe koje se uvode u zakonik, a treba da onemoguće odugovlačenje samog postupka i eliminisanje onih procesnih radnji kojima se postupak odugovlači.
U krajnjoj liniji, sve ove izmene treba da skrate postupak, ali i da doprinesu pravednom vođenju postupka i poštovanju ljudskih prava stranaka koje vode sudski spor. Na primer, tu su zakonikom predviđene mogućnosti onda kada postoji više alternativa izbora postupka, odnosno izbora procedure koja je najpovoljnija za određenog učesnika u postupku.
Dakle, u svim fazama postupka ima novina koje treba da doprinesu i efikasnosti i ekonomičnosti u vođenju krivičnog postupka, od istrage do izvršenja. To je značajan napredak, posebno kada se ima u vidu da kod nas i krivični a posebno parnični postupci traju i po više godina, a neki i više decenija.
Zakonikom su takođe uvedene odredbe koje se odnose na rehabilitaciju, definisana prava koja se mogu pred sudom ostvariti, što posmatramo u svetlu Predloga zakona o rehabilitaciji, koji je takođe na dnevnom redu na ovoj sednici Narodne skupštine.
U Predlogu ovog zakona ima i odredbi koje bi po našem mišljenju trebalo nešto jasnije precizirati. Na primer, zakonsku odredbu kojom se uređuju razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru. Ovde se mora precizirati i šta su to posebno teške okolnosti zbog kojih se predlaže pritvor. Dakle, treba navesti da su u pitanju višestruki izvršioci teških krivičnih dela, već osuđivani za takva dela, a ako ostane ovako neprecizna odredba, po našem mišljenju, može ličiti na kaznu pre izrečene kazne, jer se može ova mera i zloupotrebljavati u praksi.
Kada je reč o sporazumu krivice, smatramo da je ovaj institut veoma opasan, jer onaj koji ima veliki interes, a po prirodi stvari je i nepouzdan, u nekom smislu, vrlo lako može manipulisati, po nečijem nalogu, može predočavati netačne činjenice, pod znacima navoda, što naravno nije dobro. Dakle, smatramo da je neophodno uvesti kontrolnu meru kontrole kvaliteta saopštavanja.
Ključna stvar u sprovođenju ovog zakonika, to posebno želim da istaknem, jeste osposobljenost tužilaca za ključnu ulogu u krivičnom postupku, koju on preuzima od suda, jer do sada je sud imao ključnu ulogu u istrazi i izvođenju dokaza, a sada taj teret pada na pleća javnog tužioca. Činjenica je da od kvaliteta vršenja predistražnih i istražnih radnji zavisi celokupan sudski ishod. Dakle, tužilac ovim zakonom na neki način postaje gospodar i života i smrti i tu ulogu će morati časno i odgovorno da vrši.
To će za tužioca i za tužilaštvo biti veliki i stručni, ali rekao bih i ljudski izazov.
Verujemo, naravno, da će država učiniti sve što je potrebno da u najkraćem vremenskom periodu osposobi javnog tužioca, odnosno javno tužilaštvo, da osposobi javne tužioca za ovaj potpuno novi, ali definitivno, izuzetno težak i izuzetno odgovoran posao učesnika u deljenju pravde.
Na samom kraju, želim da kažem da će poslanički klub SPS-JS, u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog. Hvala.

Iskorišćeno je 12 minuta i 20 sekundi, od vremena predstavnika poslaničke grupe.

Završavamo današnji prepodnevni rad, s obzirom da je ostalo još samo pet minuta, tako da sada određujem pauzu.

Rad ćemo nastaviti u 15,00 časova, nastavkom sednice a po Poslovničkoj obavezi, da reč dobijaju predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa od manje ka većoj.

Hvala vam.

(Posle pauze.)

Narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu sednice načelnim pretresom o Predlogu zakonika. U toku sednice smo kada pravo na reč imaju predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa.
Dodatno obaveštenje da je ovlašćeni predstavnik poslanike grupe ZES narodni poslanik Nenad Konstantinović.
Reč ima narodna poslanica Milica Radović.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, moram da priznam da sam vrlo iznenađena ovom današnjom raspravom, tačnije odlukom da se rasprave koje su danas na dnevnom redu ne spajaju. To je nešto što je neočekivano, ali u svakom slučaju se radi o dobroj odluci koja zaslužuje svaku pohvalu.
Sa druge strane, vrlo mi je krivo što to isto ne mogu da kažem za Predlog Zakonika o krivičnom postupku, jer se radi o jednom izuzetno lošem zakonskom predlogu koji zaslužuje ozbiljnu doradu. Ovo naravno ne govorim samo kao predstavnik opozicije. Ovo govorim kao neko ko je duboko zabrinut za održivost pravosudnog sistema danas nakon svih onih potresa koje je pretrpelo posle reforme, tzv. reforme pravosuđa i naravno reizbora. Umesto da se rešava jedan po jedan problem u pravosuđu kojih ima preko glave, ovde se faktički otvaraju vrata za nove probleme i nikada da to prosto stane. Znači, nema kraja novim problemima, što ćemo ubrzo da vidimo i kada je u pitanju ovaj predlog zakonika o krivičnom postupku, jer on na jedan potpuno pogrešan način reguliše ono što bi trebalo da bude materija ovog zakona koja bi vodila ka efikasnijem, pravičnijem presuđenju, što treba da predstavlja i samu njegovu svrhu.
Verujem da ne postoji bilo ko u stručnoj javnosti ko bi imao da kaže i jednu reč hvale za ovakav predlog zakonika jer glavne karakteristike i glavna obeležja ovog predloga zakonika su potpuna eliminacija načela istine iz krivičnog postupka, potpuna pasivnost suda i potpuna neravnopravna uloga stranaka u postupku koja se očekuje potpuno inferiornom ulogom odbrane u odnosu na samog tužioca i onda se postavlja jasno pitanje da li je uopšte svrha krivičnog postupka ovde ispunjena i da li će na ovaj način biti zadovoljena pravda. Sada, dokaze umesto suda izvode same stranke koje su toliko ravnopravne da se na jednoj strani nalazi tužilac koji je deo državnog aparata, koji je deo izvršne vlasti i kao takav u toj ulozi može da računa apsolutno na svesrdnu podršku takvog istog državnog aparata, a sa druge strane nalazi se okrivljeni koji jedva da može da ima i pravo na željenog branioca.
Sada, kakve su njegove uopšte šanse za uspeh u jednom takvom postupku? Možda izgledne, ako se radi o finansijskom moćniku koji može da angažuje dobre advokate koji će mu nesumnjivo pružiti najkvalitetniju moguću odbranu, ali šta ako se radi o licu koje nema elementarne uslove za preživljavanje, šta ako se radi o čoveku koji nema tu privilegiju da danas bude bogat, a takvih ima i to svakim danom sve više i više? Šta se radi sa takvim licem i kakve su uopšte njegove šanse za uspeh u postupku?
Ovde je od ključnog značaja kvalitet odbrane koju pruža branilac i ovde je ona u najčešćim slučajevima povezana sa cenom te iste usluge. Nesumnjivo je i neminovno je da će samo jedan broj i to manji broj okrivljenih imati tu privilegiju da angažuje najbolje branioce koji će mu pružiti vrlo kvalitetnu odbranu, ali će takođe postojati ogroman broj onih koji neće imati nikakvu mogućnost za to. Takva odbrana se nesumnjivo razlikuje od one koju pruža i koju će pružati branilac po službenoj dužnosti u slučajevima koji su predviđeni ovim predlogom zakona, a znamo svi, to smo napominjali kada je u pitanju rasprava o Predlogu zakona o advokaturi, da se odbrana koju pruža branilac po službenoj dužnosti bitno razlikuje od odbrane koju pruža branilac koji je izabran od strane istog okrivljenog. Ovde, pored toga što neće biti motivisan za jednu takvu odbranu, postoje i oni nasleđeni problemi iz prakse, a to je što se naknade troškova i nagrade za njegov rad od strane suda jako teško isplaćuje. Mislim da je sud već sada, bar je takva bila ranije praksa, da kasne sa tim isplatama i više od godinu dana.
Koliko je važno pitanje kvalitetne odbrane najbolje se pokazuje na jednom primeru bivše ragbi zvezde O. Džej Simpsona, koji je oslobođen optužbe za dvostruko ubistvo, ubistvo svoje supruge i ubistvo njenog ljubavnika, prosto zbog toga što je kvalitet odbrane koji su pružali advokati koji su ga zastupali bio na neverovatno visokom nivou. Šta se desilo posle toga? Posle toga je došlo do objavljivanja knjige od strane istog tog okrivljenog, odnosno kasnije oslobođenog, u kojoj indirektno priznaje da je počinio to krivično delo da bi nedavno u jednoj emisiji Opre Vinfri faktički to delo i priznao. Znači, priznao je da je ubio svoju ženu u samoodbrani i jako je dobro znao da za takvo krivično delo neće moći da odgovara zato što je protiv njega za isto krivično delo vođen krivični postupak.
To je ono koliko je važna odbrana u jednom predmetu. Ovo ne govorim zbog toga da cilj krivičnog postupka treba da bude izbegavanje istine, kao što je predviđeno u ovom predlogu zakona, ovde sam htela da napomenem koliko je važno da svako u postupku ima adekvatnu odbranu.
Predlog zakona takođe predviđa i tužilačku istragu koja zamenjuje sadašnju sudsku istragu kojom rukovodi, do sada je rukovodio i rukovodiće još neko vreme, istražni sudija. Lično nemam ništa protiv koncepta tužilačke istrage i smatram da je dobra i da ima svoje prednosti u odnosu na sudsku istragu, ali ukoliko postoje jasna pravila postupanja.
Nije mi jasno zbog čega se od 2006. godine nije ništa radilo na obezbeđivanju materijalnih odnosno kadrovskih i tehničkih uslova za obezbeđenje jedne ovakve istrage. Prosto, znamo još od zakonika o krivičnom postupku iz 2006. godine da je tužilačka istraga neminovnost i da će morati da bude kad tad uvedena u naš krivični pravni sistem. Postavlja se pitanje zašto se na početku sprovođenja reforme i ovo pitanje nije uzelo u obzir i zbog čega ona tada nije bila rešena. Danas bismo imali mnogo rasterećeniji pristup suda u rešavanju ovog problema, imali bi već određene tužioce, raspoređene tužioce, imali bi adekvatne prostore za saslušavanje, odnosno za izvođenje celokupne tužilačke istrage.
S obzirom na to kako je celokupna reforma pravosuđa izvedena i kako se sprovodi nije ni čudo što ovo pitanje koje je u opsegu svih onih problema sa kojima smo se suočili u samoj reformi pravosuđa od manjeg značaja i zato ne čudi što nije rešeno. Podsetiću samo da je nekom kosmičkom računicom broj sudova, a samim tim i broj tužilaštava sveden na nerazuman broj, što se kasnije u praksi videlo da predstavlja ogroman problem.
Takođe, nakon toga je broj sudija se našao izvan pravosudnog sistema, a neki i danas nisu dobili obrazloženje zbog čega nisu podobni da se i dalje bave tim poslom. Napomenuću da postoje bivše sudije koje nisu dobile obrazloženje za takvu odluku. Kasnije je došlo do izveštaja Evropske komisije u kome se kaže, neminovno se podvlači kao problem reforma pravosuđa sa posebnim osvrtom na reizbor, gde se kaže da je neophodno da dođe do revizije celokupnog postupka za ne izabrane sudije. To se nekako prihvatilo kao argument i krenulo se u taj postupak. Nakon toga se oglasila i predsednik Vrhovnog kasacionog suda, koja je takođe rekla da je mreža sudova koja je uspostavljena ranije jednostavno nije dobra i da je zrela za izmene. To samo potvrđuje koliko se sa površnošću ušlo u celokupnu reformu pravosuđa, koliko je izvršena bez ikakve vizije i koliko je, moram da priznam, izvršena bez nekog potrebnog znanja.
Sada smo realno u problemu da ovo što predviđa ovaj predlog zakonika o krivičnom postupku, pitanje je da li će uopšte moći da bude na vreme sve ispoštovano, odnosno da li će sve ono što predlaže zakonik biti na vreme obezbeđeno.
Podsetiću da je rok za njegovu primenu za običan, tako da kažem, ako uopšte postoji takva vrsta terminologije, običan terminal, 1. septembar, ako se ne varam, 2012. godine i sada se postavlja pitanje da li će do tog termina biti obezbeđeni svi oni uslovi koji su neophodni da bi ovaj zakonik stupio na snagu? Prosto, imam neke određene rezerve u pogledu toga i sada želim da iskoristim prisustvo gospođe ministar i da pitam – da li se zna gde će Prvo osnovno tužilaštvo da bude izmešteno, pošto se podrazumeva, a verujem da to znate, da ono ne može da bude u istoj zgradi gde i sud, jer bi time još veća neravnopravnost između stranaka koja je ustanovljena ovim predlogom zakonika bila još više izražena? Ali, ovim tehničkim pitanjima, prosto, ostavljam vama da se bavite njima.
Vratiću se na Predlog ovog zakonika o krivičnom postupku, gde sam rekla da je tužilačka istraga nešto što zaslužuje u svakom slučaju moj pozitivan komentar, ali ukoliko je jasno određena, ukoliko je jasno definisana, čiji cilj treba da bude utvrđivanje istine, a ne bežanje od načela nepristrasnog utvrđivanja istine.
Naravno, da bi se sve to postiglo neophodno je da glavnu ulogu nakon završetka istrage, koja je neminovno u rukama državnog tužioca, ima sud. Tu je vrlo važno da on odlučuje o tome koji će dokazi da se izvedu, a koji ne. U raznim zemljama koje imaju sličan krivično-procesni sistem kao što imamo mi govori se upravo o tome da tamo gde je istraga u rukama državnog tužioca glavna uloga suda mora da postoji nakon završene istrage. Uputiću vas samo na krivično-procesni sistem, recimo, Nemačke ili krivično-procesni sistem Austrije što su nam nekada davno predstavljali uzore u našem krivično-procesnom konceptu.
Postavlja se pitanje – da li je uopšte predlagač pošao od tačne pretpostavke, kada je rekao da ako imamo državničku, odnosno tužilačku istragu, da li to nužno mora da pretpostavlja i taj adverzijalni, odnosno stranački koncept glavnog pretresa? Ovde se u Predlogu zakonika pošlo od toga da jedno drugo ne isključuje, odnosno da jedno nužno proizilazi iz drugog, sa čime se ne slažem, ne samo ja, nego i stručna javnost, zato što postoje slučajevi i to u najvećem brojem krivično-pravnih zakonika, gde je tužilačka istraga predviđena za samog tužioca, a kasnije, kada se završi istraga glavnu ulogu preuzima sud. Valjda svrha same istrage treba da bude odluka državnog tužioca o tome da li uopšte postoje elementi za podizanje optužnice ili ne.
Sada, verujem da niko od onih koji su ozbiljno pogledali ovaj predlog zakonika ne veruje da će tužilačka istraga da bude nepristrasna i da će ona na bilo koji način voditi računa o dokazima koji idu u prilog okrivljenog. U krajnjem slučaju, zašto bi to tako bilo?
Sa druge strane, imamo okrivljenog, imamo njegovog branioca, koji su sada po ovom predlogu zakona potpuno samostalni u prikupljanju dokaza, ali se postavlja pitanje da li će oni uopšte moći sami da prikupe sve dokaze koji su nužno potrebni za odbranu okrivljenog? Neće moći da ih prikupe zato što se tamo podrazumeva da lice nad kojim se vrši određena dokazna radnja mora da da svoj pristanak za to. Da li će ono dati svoj pristanak, recimo konkretno u saslušavanju svedoka? Mislim da to neće biti u praksi sprovodivo.
Čak i da bude, onda se postavlja pitanje – pred kim onda u takvom konceptu svedok polaže zakletvu, da li to radi pred okrivljenim ili pred kim drugim, ako su same stranke glavni nosioci dokaznog postupka u krivičnom procesu?
To su pitanja koja na žalost nisu rešena i mislim da je ovde, u situaciji kada okrivljeni nije u stanju da određenu dokaznu radnju preuzme sam, je bilo nužno predvideti ulogu sudije za prethodni postupak, ali ne na način kako je to predviđeno u Predlogu zakonika, jer se podrazumeva da je njegova uloga više nego izuzetna, nego je trebalo predvideti to da u svakom slučaju sudija za prethodni postupak ima obavezu i moranje da takvu dokaznu radnju preuzme sam, ako ništa zbog utvrđivanja istine u samom postupku. Od toga ne treba da se beži. Time u krajnjem slučaju i sam postupak bio mnogo pravičniji, bio bi efikasniji.
Onda se postavlja pitanje – šta ako kojim slučajem javni tužilac i preuzme radnju koju je od njega zahtevao okrivljeni, da li će on preuzeti na korektan i da li će na nepristrasan način to izvršiti? Imam velike rezerve da sumnjam da će to biti tako. Zbog toga smatram da je u ovom delu Predloga zakonika bila neophodna veća uloga sudije za prethodni postupak.
Naravno ne treba zaboraviti da je državni tužilac faktički deo državnog aparata, deo izvršne vlasti i da on u takvoj svojoj ulozi sigurno neće biti imun na mnoge pritiske koji dolaze sa te strane.
Sada, situacija na glavnom pretresu je još drastičnija. Tu se uloga suda, između ostalog, svodi na to da on može da da nalog stranci da preuzme određene dokazne radnje ili izuzetno da ih on sam odredi, samo onda kada su dokazne radnje koje su do tog trenutka izvršene protivrečne. Ovde ne postoji obaveza suda da preuzme određene dokazne radnje da bi dokazao istinu u krivičnom postupku. To sada više nikog ne zanima, to više nije predmet ove današnje rasprave i to je nešto što je naša najveća zamerka ovom predlogu zakona.
Ovde je takođe pokušano nešto što je neizvodljivo, a to je da se sa jedne strane istraga ponudi, da kažem, da se istraga poveri državnom tužioca, a da se svi dokazi koji su izvedeni u predkrivičnom postupku, odnosno u istrazi, kasnije mogu koristiti u toku samog glavnog pretresa. To je takođe nešto što apsolutno nema svoje utemljenje u krivično-procesnoj praksi, čak i u onim tipičnim adverzijalnim, da kažem, stranačkim postupcima, kakav je recimo američki sistem, istraga nije formalizovana. Ona jeste u rukama policije, ali retko šta od tih istražnih radnji može kasnije da se koristi u toku samog suđenja.
Nemojte zaboraviti da u američkom sistemu postoji porota. Kod nas ne postoji porota, postoje samo stranke. Danas ovakvim krivičnim zakonikom i predlogom potpuno je na videlo nešto što ne bi smelo nikad da se desi, a to je kompletno pretvaranje i pokušaj pretvaranja krivičnog postupka u nešto što on nije, koji mnogo više ima sličnosti sa paraničnim postupkom, nego sa krivičnim postupkom koji bi trebalo da izgleda potpuno drugačije.
Zbog toga što nemam dovoljno vremena samo ću ukratiko da ukažem na još neke velike probleme koji su se u ovom predlogu zakona našli i o kojima ću više da govorim u raspravi o pojedinostima. Recimo, vrlo je loše rešeno pitanje dostavljanja pismena. Vrlo loše je rešeno pitanje korišćenja nesudskih dokaza u toku celokupnog krivičnog postupka i vrlo loše je rešeno i pitanje pretpostavke krivice, jer sada više ne postoji pretpostavka nevinosti, već se ona zamenjuje pretpostavkom krivice. O tome, pošto nemam vremena, ne mogu sada duže da pričam, ali će biti vremena u raspravi o pojedinostima.
Na samom kraju, mogu da kažem da ovaj Predlog zakonika o krivičnom postupku obiluje velikim omaškama, velikim promašajima, i uopšte, propustima i zato bi najcelishodnije bilo da se on povuče iz skupštinske procedure. Mislim da on sigurno, ovako kako je koncipiran, neće obezbediti tačnu presudu, a bez tačne presude nema ni dobrog pravosuđa. Za pravosuđe znamo u kakvom je stanju. Ono je nakon tzv. reforme i reizbora, koji je faktički postavljen naglavačke, toliko ugroženo da u njega mogu da poveruju i da veruju samo oni koji su tamo pozvani da dele pravdu, ako je i to uopšte danas moguće. Smatram da ovakav predlog zakonika doprinosi daljoj kompromitaciji krivičnog postupka i da bi se to prosto izbeglo, neophodno je da se on povuče iz skupštinske procedure.

Reč ima narodna poslanica Ljiljana Miladinović, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe Napred Srbijo.