Iskorišćeno je 12 minuta i 40 sekundi od vremena predstavnika poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović. Izvolite.

Zahvaljujem. Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministar, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani koleginice i kolege, pred nama imamo jedan važan sistemski zakon, na takvim zakonima počivaju u stvari pravni sistemi ozbiljnih država.
Ovaj zakon možemo ocenjivati na razne načine, shodno pristupu onome što nam je zakonopisac ponudio. Najpre bih se osvrnuo na neke dobre stvari i na neke objektivne nužnosti koje prate ovaj zakon.
Da li je bilo nužno da reformu pravosuđa prati i reforma zakonodavstva? Da, naravno, bilo je nužno. Da li je bilo nužno da fundamentalni zakoni, kakav je zakonik o krivičnom postupku, bude perjanica u toj reformi? Da, naravno, i to je bilo nužno. Naravno, to otvara i neka pitanja.
Najpre bih se osvrnuo na ono što je gospođa ministar govorila u svom ekspozeu i što je, u suštini, nešto što nužno treba da prati dobre zakone i dobre reforme u državama kakva je naša.
Gospođa ministar je govorila o onome što je novina u zakoniku i o nekim načelima čijom primenom, u stvari, treba da se poboljša funkcionisanje pravosuđa, odnosno njegovog krivičnog segmenta u celokupnom sistemu pravosuđa.
Trudiću se da ne ponavljam ono što je već rečeno. Naročito ću se truditi da ne prepričavam u kratkim crtama ono što stoji u zakoniku. Suština toga što dobijamo u materijalu je da se oni ne prepričavaju, nego da se vodi diskusija o suštinskim stvarima.
Ovde je rečeno par stvari o poboljšanju brzine i efikasnosti. Naravno, to moramo da podržimo, shodno činjenici kakvi su nam bili krivični postupci i shodno činjenici, da su neki krivični postupci koji su bili od suštinske važnosti za promene u našem društvu, trajale u nedogled, neki još nisu okončani, a neki su okončani na traljav način. To što će brzina i efikasnost biti poboljšani, to je nešto što treba da bude suštinski atribut ovakvog jednog zakonika.
Tu je i zaštita nevinih lica. Svi krivični zakonici, zakonici o krivičnom postupku su imali pristup da niko ko nije osuđen, odnosno o prezumpciji nevinosti, ne može da bude tretiran kao kriv. Ovde vidimo neka poboljšanja i to je zaista dobro, jer ako želimo evropske standarde, onda moramo evropske standarde da unesemo u sve segmente zakonodavstva.
Nešto je rečeno i o usklađenosti. Kada budem govorio samo o meritumu zakona, zadržaću se na tom pitanju. Zaista nam je neophodna usklađenost sa evropskim propisima. Ali, da li ta usklađenost treba da ide toliko daleko i da li treba da budemo veći katolici od pape, to je pitanje oko koga možemo da se sporimo, ali oko koga možemo da se usaglasimo.
Na kraju, rečeno je par stvari o načelima. Svim mi koji smo studirali pravo znamo od kakve su suštinske važnosti načela u bilo kom postupku, pa u samom krivično- procesnom pravu. Osvrnuo bih se na poštovanje načela suđenja u razumnom roku i osvrnuo bih se načelo ekonomičnosti.
Kako je istaknuto, u glavnom pretresu se utvrđuju samo sporno – činjenična i pravna pitanja, izbegava se dvostruko ili višestruko izvođenje istih dokaza u različitim fazama postupka. Da ne nabrajam ostale atribute ovog načela, ali zaista smatram da je to ono što je falilo našem pravosudnom sistemu, ne samo što se tiče krivičnog postupka, nego i ostalih segmenata našeg pravosuđa.
Sada bih se osvrnuo i na opštu sliku, odnosno karakter debate koju vodimo u parlamentu povodom ovakvog sistemskog zakonika, koji je fundament funkcionisanja pravosudnog sistema i čitavog političkog sistema jedne države.
Imam pitanje – kakav smo pristup do sada imali u utvrđivanju mesta jednog sistemskog zakonika u našem pravosuđa? Kakva je društvena uloga? Kakvu poruku šaljemo društvu ovakvim pristupom? Shodno tome, potpitanje – kakve su perspektive primene dobrih rešenja u zakoniku? Kakav je odnos zakonopisca prema onome što je očigledno loše u zakoniku?
Zašto postavljam ova pitanja? Najpre ću se osvrnuti na nešto što se u obrazloženju zove – razlozi za donošenje zakonika po hitnom postupku. U obrazloženju se kaže – donošenje ovog zakona po hitnom postupku. Ne znam zašto reč zakon? Moglo je i u obrazloženju da stoji zakonika, jer znamo kakva je razlika između zakona i zakonika. Kaže se – donošenje ovog zakona po hitnom postupku se predlaže radi ispunjenja međunarodnih obaveza i usklađivanja propisa sa propisima EU.
Znamo da smo po tom pitanju u cajtnotu. Gde smo bili dosad? Ovaj posao je trebalo odrediti znatno ranije.
Ovde smo dobili informaciju da je skoro tri godine rađeno na utvrđivanju teksta Zakonika i tako dugačak period trebalo bi da daje jednu garanciju da je sve urađeno temeljno i da se u stvari insistiralo na dobrim i primenljivim rešenjima. Ali, da se setimo jedne poslovice – koga su zmije ujedale, taj se i guštera plaši. Da se setimo, šta smo uradili sa Zakonom o krivičnom postupku u prethodnom periodu odnosno kakav je Zakon o krivičnom postupku koji smo do sada primenjivali? Sećate se, donosili smo, odnosno odlučivali o izmenama i dopunama već derogiranog Zakona o krivičnom postupku, što je u pravnom normiranju jedan nonses, da bismo izbegli konsekvence u krivičnom zakonodavstvu, kakve je mogla da izazove neprimenjivost zakonika, odnosno zakona koji je bio na snazi. Doduše, to je bilo u vreme vlade Vojislava Koštunice, pa se može i razumeti zašto takav galimatijas primene, odnosno kreiranja takvih propisa, ali s obzirom na mnoge atribute neefikasnosti Vlade gospodina Cvetkovića, možda se i ovom prilikom ne bi trebalo čuditi takvom pristupu.
Dakle, uz sve pohvale što je jedan ovakav važan posao, kako-tako, priveden kraju, sada bih se osvrnuo i na sam meritum i postavio bih neka pitanja. Voleo bih da dobijemo odgovore na ta pitanja. Kada sam govorio u načelima, uz sve pohvale i uz sve pozitivne atribute onoga što nose načela za čiju primenu je dato objašnjenje u obrazloženju ovog zakonika, osvrnuo bih se na načelo materijalne istine. To načelo, sećamo se svi, kada smo polagali krivično procesno pravo, bilo je jedno među osnovnim načelima krivičnog postupka, a ovde u zakoniku ga ne vidim na takav način. Da se podsetimo abecede krivičnog postupka - zahtev za pokretanje krivičnog postupka je osnovana sumnja, optužnica - verovatnoća, prvostepena presuda - izvesnost, drugostepena presuda – istina. Da li odsustvom načela materijalne istine u krivičnom postupku možemo da se držimo abecede krivičnog postupka? Razumem intenciju zakonodavca da primenom pojedinih instituta iz anglosaksonskog prava ima ovakav pristup, ali bih želeo da dobijem obrazloženje zbog čega takav pristup i šta je zakonopisac time hteo da postigne? Takođe bih voleo da dobijemo i obrazloženje odluke o razdvajanju predistražnog i istražnog postupka. Postoje tu razlozi i za i protiv. Zašto je zakonopisac imao takav pristup?
Sada bih se osvrnuo na ono što je najznačajnija novina u ovom zakoniku u odnosu na prethodno zakonodavstvo, a to je tužilačka istraga. Obrazloženje zašto je to tako trebalo da se uradi smo čuli i ta obrazloženja su na mestu. Tužilačka istraga je nešto što nas vodi ka usklađivanju sa propisima zemalja EU i o tome smo i malopre govorili kada smo govorili o načelima i razlozima. Ali, postavlja se pitanje kako će se tužilačka istraga primenjivati u sadašnjem našem pravosudnom sistemu?
Kada smo već kod primene, napravio bih digresiju i vratio bih se na još jedno prethodno pitanje, to je član 608, gde se kaže da će primena zakonika početi od 1. septembra naredne godine, izuzev za slučajeve krivičnog postupka u slučajevima organizovanog kriminala. Mene kao profesora prava interesuje šta ako se u toku postupka utvrdi da se ne radi o organizovanom kriminalu, nego o običnom kriminalu? Šta sa tim? Kako se od tužilačke istrage prelazi na ono što je istraga koju vodi istražni sudija? Taj postupak nam nije dovoljno jasan i nije na adekvatan način obrazložen. Voleo bih da dobijem obrazloženje zbog čega je to tako urađeno.
Sada da se vratim na samu tužilačku istragu, odnosno na atribute tužilačke istrage. Imam utisak da su uz tužilačku istragu nekako prošvercovani, oprostite mi na tom izrazu, i neki atributi anglosaksonskog prava. Imam utisak da će sada stranke imati odnos prema krivičnom postupku kao prema parnici pred državnim organom, gde imamo dve suprotstavljene strane, jedna je tužilac, a druga je okrivljeni, odnosno optuženi i imamo sud koji se neće baviti načelom materijalne istine, nego će se više ponašati kao u parničnom postupku. Znam da to nije tako, ali voleo bih da dobijemo obrazloženje kako se došlo do takvih rešenja. Pogotovo što, kada smo govorili o usklađivanju sa propisima EU, možemo da se osvrnemo i na nemačko pravo, oni nisu išli toliko daleko u primeni tužilačke istrage i sasvim drugačiji odnos su imali prema načelu materijalne istine i svemu onome o čemu sam govorio u svom prethodnom izlaganju.
Osvrnuo bih se na nešto što se zove tradicija procesnog zakonodavstva u srpskom narodu. Mi imamo bogatu zakonodavnu tradiciju, i ustavnu i zakonodavnu, i time možemo da se podičimo, ne među zemljama na Balkanu, nego među zemljama u Evropi. Ali, da podsetimo, do 1929. godine tužilac je bio, sem u segmentu vojnog zakonodavstva, odnosno vojnog tužilaštva, tužilac je bio deo suda, odnosno za vršenje uloge tužioca bio je određen jedan sudija nadležnog suda. Te 1929. godine dobijamo Zakon o državnom tužilaštva, ali tada ne dobijamo tužilačku istragu. Sve do današnjeg dana toga nema u našem zakonodavstvu. Dakle, tužilačka istraga je jedna ozbiljna novina.
Da li je naš sadašnji pravosudni sistem sposoban da primeni tu novinu? Kada govorim o tome, postavio bih pitanje o edukaciji, odnosno da li je dovoljan rok od godinu dana da se izvrši edukacija i da se kadrovi kojima sada raspolažemo, kakvi su takvi su, pripreme za primenu ovakvog jednog zakonika, pogotovo što je on sasvim suprotan tradiciji procesnog zakonodavstva u Srbiji? Ne kažem da je to loše, ali postavljam pitanje kako?
Na kraju bih se osvrnuo na nešto što se zove obavezna odbrana. Da li je zakonopisac razmišljao o neukoj stranci koja je siromašna? Da li će takva neuka stranka biti prepuštena na milost i nemilost tužiocu, koji se i te kako spremio da taj protiv koga se vodi krivični postupak bude osuđen? Dakle, voleo bih da dobijem odgovor i na to pitanje, jer ako ne dobijemo adekvatan odgovor na to pitanje možda budemo imali problema sa sudom u Strazburu. To nam uopšte u ovom trenutku nije potrebno.
Na kraju jedan opšti pogled, osvrnuo bih se na ono o čemu smo mi iz LDP govorili od naše antiustavne kampanje pa do današnjeg dana. U redu je tužilačka istraga, u redu je to što sto stremimo i težimo da svoje pravo unifikujemo, odnosno približio pravu zemalja EU, ali je notorna činjenica, to smo govorili kada smo kritikovali i sadržinu i način donošenja Ustava, da tužilac zbog načina svog izbora i te kako zavisi od izvršne vlasti. Da li onda sve ovo o čemu smo govorili pada u vodu, jer nam tužilac i, rekao bih, dobar deo pravosuđa zavise od volje izvršne vlasti i od volje pojedinih partija? Kako tome stati na put? Mi znamo, treba promeniti Ustav, ali kako u ovom trenutku?
Na samom kraju, dodaću da, naravno, treba podržati donošenje jednog ovakvog sistemskog zakonika, naravno treba podržati unifikaciju, odnosno približavanje prava u EU, ali naravno da treba i insistirati na poboljšanju teksta zakonika, insistirati da se sva pitanja koja su ovde postavljena razjasne, jer pred EU ne možemo sa nerazjašnjenim pitanjima i ne možemo na način na koji smo išli do sada. Hvala na pažnji.

Šesnaest minuta i 30 sekundi iskorišćeno od vremena predstavnika poslaničke grupe.

Narodni poslanik Miloš Aligrudić. Dva minuta replike, razjašnjenje. Izvolite.

To samo zbog pominjanja Vojislava Koštunice u kontekstu u vreme Vlade Vojislava Koštunice, koji je inače predsednik naše stranke i izjava gospodina Ranđelovića nas je povredila i naše birače, u priličnoj meri.
Naime, ako se stavlja pitanje pravosuđa u negativan kontekst u vreme Vlade Vojislava Koštunice, a pri tom se taj kontekst širi i na ko zna šta drugo, po ugledu na jednu divnu TV stanicu, čije ime neću ovde da pominjem, koja je tu floskulu inače izmislila i tura je narodu svako malo, ona to, na kraju krajeva, nije ni korektno. Istine radi i razjašnjenja radi, podsetio bih da je u vreme Vlade Vojislava Koštunice,usvojena i utvrđena Strategija pravosuđa. Ta Strategija nije sprovedena do dana današnjeg, nego je iskrivljena, izvitoperena i napravljena jedna nakaza, jedno čudo koje dan danas ovde maršira po ovoj skupštini u vidu različitih neverovatnih propisa koje predlaže Vlada Republike Srbije.
Govor koji smo maločas čuli je apsolutno utemeljen, profesionalno jako potkrpljen, ali je problem u tome što ako se u takvom govoru nalaze elementi koji ga politizuju do mere niskog politikanstva, onda to nije osnovna diskusija. Onda se devalvira sve ono drugo što je rečeno.
Dakle, ovi propisi su nekonzistentni, naopaki i ako ćemo o njima govoriti racionalno i vrednosno, onda ne možemo da brkamo babe i žabe, pogotovu ne da paušalno, onako kao uzgred, diskvalifikujemo neke političke protivnike, tako što ćemo utvrditi jednu potpuno neverovatnu i sumanutu mantru kako je sve loše bilo u vreme Vlade Vojislava Koštunice, pa verovatno ako je sneg padao, ako se neka ptičica smrzla, verovatno je to zbog toga što je to bila Vlada Vojislav Koštunice, znate. A u to vreme je postojao društveni bruto proizvod koji je veći nego danas. U to vreme su započete važne reforme koje do danas nisu uspele da se realizuju, upravo zbog opstrukcije sadašnje vlasti. To je u suštini cela istina o vremenu Vlade Vojislava Koštunice.

Narodni poslanik Nebojša Ranđelović, dva minuta replike. Izvolite.

Zahvaljujem na datoj reči. Malopre sam govorio o načelu materijalne istine. Voleo bih da mi neko kaže šta je u onome što sam izneo neistina. Dobio sam kvalifikativ da se radi o politikanstvu. Činjenica je da je u vreme Vlade Vojislava Koštunice rađeno nešto sa Zakonom o krivičnom postupku, za šta mi obaramo studente na ispitima. Žao mi je što je to tako, što se to dešavalo u mojoj zemlji i u ovom parlamentu, ali je tako i to niko ne može da ospori, kao što niko ne može da ospori činjenicu da je Vlada Vojislava Koštunice radila ono što je nedopustivo. Setimo se promene predsednika sudskog veća u Specijalnom sudu, promenu u Specijalnom tužilaštvu, i to u vreme trajanja procesa ubicama premijera Zorana Đinđića. Ne sa političkog, sa pravničkog, ljudskog, moralnog stanovišta, to je nedopustivo, a to je radila Vlada Vojislava Koštunice. Voleo bih da mi neko kaže da nisam u pravu i da dokaže da se to nije dogodilo. Žao mi je, to se dogodilo. Hvala.

Narodni poslanik Miloš Aligrudić, dva minuta. Izvolite.

Dakle, reći ću vam da niste u pravu, prosto zbog toga što mi ovde govorimo o važnim stvarima, a ne o paušalnim ocenama i onome šta vi mislite ili kako vi zamišljate da su se stvari odvijale. Mi govorimo ovde o utvrđenim činjenicama. Činjenice su da je za vreme Vlade Vojislava Koštunice započela reforma sistema u kome se prekinulo sa praksom da tužioce postavlja izvršna vlast, one iste koji su bili smenjeni na način na koji su bili postavljeni, smenila je zakonodavna vlast.
Dakle, činjenica je da je u vreme Vlade Vojislava Koštunice narod bolje živeo nego što živi danas i činjenica je da je u vreme Vlade Vojislava Koštunice ova država i ovaj narod imao neku perspektivu, koju danas više i ne vidi. To što vi kao, navodno, opozicioni predstavnik ne vidite ove okolnosti i ove činjenice, to vama služi za vašu kvalifikaciju pred biračima. To nije nama na teret nego vama. Izmišljotine ili konstrukcije koje ste vi ovde izneli, o tome ko je šta radio i povezivati to, pogotovo sa ubistvom premijera Zorana Đinđića, zaista je besramno.

Narodni poslanik Nebojša Ranđelović, dva minuta. Izvolite.

Oprostite što se javljam još jednom, ali shodno dnevnom redu, bio sam ubeđen da se danas vodi rasprava o Zakonu o krivičnom postupku i o krivičnom zakonodavstvu i o funkcionisanju pravosudnog sistema u oblasti krivičnog zakonodavstva, a ne o tome kako je narod živeo. To mogu da budu paušalne ocene, ovakve ili onakve. Činjenično stanje da je nešto urađeno ili nije urađeno, da je smenjen predsednik sudskog veća, da je menjan tužilac, da je u vreme Vlade Vojislava Koštunice bilo i te kako, na sreću neuspešnih pokušaja da se uništi Specijalni sud. To su činjenice, to nije politikanstvo.
Naravno, ubijeni su i svedoci saradnici, da ne nabrajam šta je sve rađeno. Niko ovde ne može da kaže da se to nije dogodilo. Nažalost, u državi Srbiji se to dogodilo. To su notorne činjenice i žalosno je što je tako. Hvala.