Gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, danas počinje sednica koja je posvećena svojini. Pre nego što pređem na obrazlaganje zakona o javnoj svojini, dozvolite da predstavim i u kontekstu ovaj zakon i one koji slede.
Vlada Republike Srbije je predložila tri zakona – Zakon o javnoj svojini, Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i odgovarajuće izmene i dopune zakona koje regulišu vraćanje oduzete imovine, restituciju, crkvama i verskim zajednicama. O tome ćemo raspravljati ove nedelje.
Međutim, Vlada Republike Srbije će u nedeljama koje dolaze predložiti još tri zakona koji će zaokružiti sveobuhvatnu reformu svojinskih odnosa u našoj zemlji, i to: na predlog Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja zakon o koncesijama i javno-privatnim partnerstvima, koji će omogućiti da potencijalne odluke ovog doma koje se tiču javne svojine budu upotpunjene i da ta nova mogućnost koju će otvarati zakon o javnoj svojini bude upotrebljena za što je veći broj korisnih projekata za naše građane.
Drugi zakon je zakon koji se tiče zakona o svojini i drugim stvarnim pravima, u suštini zakoniku, sistemskom zakoniku na kome se radi već punih osam godina i koje je pripremilo Ministarstvo pravde Republike Srbije, koji će regulisati generalno odnose u našoj zemlji, bilo da se radi o javnom sektoru ili o privatnom, sa novim odredbama koje se tiču, na primer, hipoteke.
Napokon, na bazi nedavno usvojene Strategije o javnim nabavkama, Vlada Republike Srbije će do kraja godine predložiti i izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama koje se i te kako tiču funkcionisanja naše države, sticanja, pre svega, dodatne javne svojine.
Na taj način, do kraja godine, kroz ovih šest zakona imaćemo jednu sveobuhvatnu reformu svojinskih odnosa u našoj zemlji, koja će dovesti do boljeg funkcionisanja države, jasnijih odnosa između države i privatnog sektora i generalno bolje utemeljenih prava.
Što se tiče zakona o javnoj svojini, zakon o javnoj svojini je jedan od ključnih zakona koji obezbeđuje sprovođenje u praksu onoga što je omogućio Ustav iz 2006. godine u domenu decentralizacije. Ukoliko ovaj cenjeni dom izglasa ovaj zakon, uradiće mnogo za funkcionisanje naše države.
Koliko puta poslednjih godina smo čuli da se jedna ulica, jedan trg ne popravlja, zbog toga što je u svojinskom smislu to svojina Republike Srbije i da samim tim, mada inicijativa dolazi sa lokala, treba pribaviti mišljenja, treba pribaviti dozvole i ne retko treba obezbediti sredstva iz centrale da bi došlo do nečega što je stvarno lokalnog karaktera? Koliko puta smo čuli ovih godina da preduzimljivi predsednici opština ne mogu u dovoljnoj meri i dovoljno brzo da realizuju projekte sa zainteresovanim investitorima zbog toga što naročito u svojinskom domenu stvari ne idu onom dinamikom koja je potrebna za ekonomski život? Koliko puta se moralo ići raznim vanrednim, ubrzanim procedurama, da bi se došlo do jednog normalnog i pozitivnog ishoda?
Ovim zakonom, napokon, unutar države će se znati šta kome pripada. Iz ere hipercentralizacije predlaže se da se pređe u jednu eru uravnoteženih odnosa, po principu funkcionalnosti. Bile su moguće dve krupne odluke – ili da se ide teritorijalnim principom, da sve što se nalazi na teritoriji određene opštine i pokrajine pripadne u potpunosti toj opštini i toj pokrajini, sa rizicima koji su postojali i pre ere hipercentralizacije, ili da se ide modernim, funkcionalnim principom, da javna svojina bude locirana na onom nivou koji odgovara modernoj evropskoj državi i na način da se svojina locira, u smislu nosioca prava svojine, na onom nivou gde se donose najefikasnije, najbrže i najcelishodnije odluke.
Nedvosmisleno, princip funkcionalnosti je upotrebljen. On, s jedne strane, treba da obezbedi ono što mora pripadati državi Srbiji joj i pripada, a svuda gde je korisno i uputno da svojina pripadne lokalnom nivou, to tako i bude, i to ne samo za tri nivoa vlasti – državu, pokrajinu, jedinicu lokalne samouprave tj. opštine i gradovi, nego u onom širom smislu javnog sektora Republike Srbije o kome se možda manje piše ali koje zapravo ne retko nosi više prava korišćenja svojine i ne retko zapošljava više ljudi.
To se tiče javnih preduzeća, javnih komunalnih preduzeća i svih onih privrednih društava koje su ti nivoi vlasti osnovali poslednjih nekoliko godina. Oni naravno ovim Predlogom zakona nisu zaboravljeni.
Prepoznaju se tri nivoa vlasti u skladu sa Ustavom, a samim tim nosioca svojine, država, pokrajina i jedinica lokalne samouprave. Ono što je bitno reći to je da uz ta tri nivoa se prepoznaju prvi put sistemski ide, rekao bih, i tri kategorije onoga što može i treba biti predmet javne svojine. To su prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i napokon dobra u opštoj upotrebi. To su kategorije u kojima su smeštena po prirodi stvari, po funkcionalnosti ona dobra koja trebaju da pripadaju jednom ili drugom nivou, ili pak se regulišu odnosi unutar tih kategorija, između ranih kategorija vlasti.
Konkretno govoreći ovoga puta su našoj zemlji se postavilo pitanje – da li kroz privatizaciju Srbija daje ono što niko drugi nije dao. Da li kroz privatizaciju je dat izvor vode, mineralne, da li kroz davanje koncesija za traženje određenih minerala je Srbija dala ono što jednoj drugoj zemlji na ovoj zemaljskoj kugli ne bi palo na pamet da da.
Ovde prirodna bogatstva, definisana kao one vode, vodotoci i njihovi izvori, mineralni resursi i druga dobra koja se posebnim zakonom određuju kao prirodna bogatstva, su kategorija dobara koja mogu biti samo u svojini Republike Srbije i ne mogu biti otuđena. To naravno ne znači da samo država, Republika Srbija, može jedina biti u poziciji da koristi te resurse. Moguće je uspostaviti koncesiju, moguće je radi sa drugim nivoima vlasti i sa privatnim sektorom, ali ta dobra nije moguće otuđiti. To je evropska praksa i Srbija ovim pristupom, ni na koji način ne odudara od nje.
Dobro od opšteg interesa u javnoj svojini su poljoprivredno zemljište, zemljište koje je u svim zemljama predmet naročitog interesovanja i znam da će tokom ove debate biti priče i o poljoprivrednom zemljištu.
Primetimo da u ovome momentu klimatskih promena, činjenica da Republika Srbija raspolaže sa kvalitetnim poljoprivrednim zemljištem jeste od strateškog značaja.
Zbog toga poljoprivredno zemljište, poput onih situacija koje se vide i u drugim zemljama unutar Evrope jeste kategorisano kao dobro od opšteg interesa. Šume, šumsko zemljište, vodno zemljište, vodni objekti, zaštićena privredna dobra, kulturna dobra i druga, ona dobra uživaju posebnu zaštitu, zato što su od posebnog interesa i od opšteg interesa. Ista ta dobra od opšteg interesa na kojima postoji pravo javne svojine, su u svojini Republike Srbije, ako zakonom nije drugačije određeno.
U ovoj kategoriji, moguća je i privatna svojina, postoje šume koje su u privatnom vlasništvu i kroz postupak restitucije biće ih još više. Ali, u javnom sektoru sa jednim izuzetkom o kome ćemo pričati malo kasnije, ta dobra od opšteg interesa su isto u svojini Republike Srbije.
Napokon, treća kategorija je i kategorija dobara u opštoj upotrebi. Opšta upotreba je ono što nalaže da postoji i javna svojina, jer to su dobra kojima je potrebno obezbediti pristup svima, po prirodi stvari. To je slučaj sa javnim putevima, javnim prugama, mostovima, tunelima na javnom putu, pruzi, ulici i ulicama, trgovima, javnim parkovima, graničnim prelazima, administrativnim prelazima i drugim.
U ovom slučaju princip jeste svojina Republike Srbije, ali radi duha decentralizacije i efikasnije upotrebe ovih dobara, dobara u opštoj upotrebi, posle diskusije koja je usledila tokom javne rasprave, sa jedne strane, sa Vladom Vojvodine, sa druge strane sa Stalnom konferencijom gradova i opština, predlaže se ovim zakonom i amandmanima koje je Vlada Republike Srbije usvojila juče da se izvrši jedna jasna kategorizacija u skladu sa nomenklaturom javnih puteva. I konkretno, da ulice, trgovi i parkovi, kao i nekategorisani putevi i opštinski putevi budu svojina jedinice lokalne samouprave. Na taj način pitanje koje se toliko često postavljalo, ko je odgovoran za šta, ko može odlučiti gde će biti predmet prošlosti. Lokalna vlast koja je izabrana da unapredi funkcionisanje opštine grada, će imati sve mogućnosti u svojinskom smislu da unapredi funkcionisanje te putne mreže koja je jedno od centralnih pitanja u našoj zemlji.
To je mogućnost, ali to želim otvoreno da kažem jeste i odgovornost. Odgovornost da se obezbede sredstva, jer uporedo u junu mesecu ovaj dom je usvojio jedan zakon koji je obezbedio značajnija sredstva za lokalne samouprave, kroz ovaj svojinski zakon imamo spoj novca, imovine i mogućnosti da lokalne samouprave u mesecima i godinama koje dolaze obezbede značajno bolju lokalnu putnu mrežu. To će biti u koristi i naših građana i veće mogućnosti za investicije.
Istovremeno, državni putevi drugog reda, to su putevi koji spajaju gradove između okruga će biti svojina pokrajine. Na taj način put od Pančeva do Zrenjanina na primer, i oni drugi putevi koji su od značaja za Pokrajinu, će biti u njenoj svojini i na taj način ona će moći dodatno da jača putnu mrežu i da ojača time i ekonomiju Pokrajine. Svi drugi putevi, pre svega auto-putevi i državni putevi prvog reda će biti usvojeni Republike Srbije.
Na taj način verujemo onome što će biti jedan veliki prioritet Republike Srbije u sledeće dve do tri decenije, jer toliko kasnimo uspostavljene efikasne putne mreže, imaćemo specijalizaciju tri nivoa vlasti, sa jasnom podelom posla, sa jasnom podelom sredstava i siguran sam da ćemo na taj način doći i do mnogobrojnih ishoda za sve naše građane i za međunarodnu poziciju naše zemlje.
Ako pogledamo druge elemente, o tome sam pričao malopre, o glavnom sektoru, želim da preciziram da smo već mnogo godina u neku ruku, što se tiče javnog sektora malo "Čardak ni na nebu ni na zemlji". S jedne strane, značajna imovina je upotrebljena sa strane javnog sektora, sa druge strane u suštini, ne raspolaže skoro ni jednim elementom onoga što bi trebalo da od njega napravi preduzeće. Javno preduzeće, javno komunalno preduzeće, nisu slučajno tu prisutne dve reči – javno i preduzeće. Jasno je da baš to nije bilo koje preduzeće, ali ukoliko javno, nije javni sektor, jer bi onda bio deo i od ovih tri nivoa vlasti, nego i preduzeće. I u ovome zakonu omogućavaju se dve stvari.
Prvo, postupak upisa prava korišćenja koja danas imaju, a ona su dosta obilata, javna preduzeća, javna komunalna preduzeća u pravo svojine, imamo dve godine tokom kojih u zavisnosti od toga kome je ko osnivač, javno preduzeće, tj. javno komunalno preduzeće će tražiti od svog osnivača taksativno i precizno koja imovina treba da postane njegova svojina.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon je izuzetno snažna poluga za reformu javnog sektora, za veliko imovinsko spremanje, velikog javnog sektora naše zemlje, gde će opština sa jedne strane, Pokrajina sa druge i Republika sa treće biti u stanju da uđu u strateški dijalog i da proceni koja i kakva i u kom obimu imovine je potrebna da ostane u javnom preduzeću i uveren sam da ćemo na taj način osloboditi dodatnu imovinu i stvoriti nove mogućnosti, što u domenu privlačenja investicija, ukoliko određena zemlja, određeni objekti, određene pokretne, nepokretne stvari mogu biti bolje upotrebljene sa strane osnivača, umesto da se one ulože u javno preduzeće.
Sigurno je da ukoliko ovaj cenjeni dom usvoji ovaj zakon, nas očekuje izuzetno teška debata, da se ne lažemo, javni sektor u svim zemljama pa i u našoj je dosta snažne akter, utiče, ponekad i više na nivo vlasti nego što nivo vlasti nažalost utiče na samo javno preduzeće.
Ali ovde, politički i demokratski nivo ima veoma snažnu polugu u krucijalnom domenu imovine, da nametne nužne promene u javnom sektoru, da isprofiliše efikasan javni sektor na svim nivoima. Ali, kada to uradi, istovremeno da osposobi taj javni sektor, da bude napokon preduzeće.
Gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, već 10 godina ovaj dom u raznim sazivima Vlade, evo već peta po redu, usvajaju kredite gde daje Vlada, a posle toga ratifikacijom Skupština, državnu garanciju, primera radi, za kredite za EPS.
Elektro-privreda Srbije je u poslednjih 10 godina vratio svaki dinar, svaki evro duga koji je imao, ali zbog toga što EPS nije vlasnik ničega, nego ima samo prava korišćenja, ni jedna poslovna banka, ni jedna međunarodna finansijska institucija nije bila u stanju da da kredit EPS a da za to ne zatraži suverenu garanciju Republike Srbije, tako da EPS, kada se izvrši to veliko imovinsko spremanje, će imati taj kapacitet da u skladu sa onime što bude procena onih koji će mu davati te aranžmane, uradi posao sam, da ne opterećuje budžet Republike Srbije i to će isto biti slučaj i na pokrajinskom i na lokalnom nivou.
Kada osnivač uloži imovinu u javno komunalno preduzeće za uzvrat dobija kapital i učešće i na taj način napokon javna komunalna preduzeća ostaju, ali napokon postaju i preduzeća i na taj način se formira baza da predstojeći zakon o koncesijama i javnim privatnim partnerstvima da njegov pun efekat, jer bez ovog zakona taj zakon ne bi mogao da ide veoma daleko jer bi se radilo o akterima koji ne bi imali nikakvu imovinu koju bi mogli da ulože u neka zajednička preduzeća.
Što se tiče upisa u svojinu autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, predviđen je rok i to je takođe bio amandman, tj. efekat javne rasprave koja je bila u avgustu mesecu, tako da je Nacrt koji je usvojila Vlada, koji je postao Predlog koji je danas pred nama, predložen je period od tri godine tokom kojih drugi nivoi vlasti mogu da se upišu u svojinu. To je period tokom kojeg ćemo isto na tom nivou, kao što je to bio slučaj u poslednjih 10 godina za privatni sektor kroz APR i druge organizacije, formirati javne registre gde će biti kristalno jasno, bolje nego u drugim zemljama, šta pripada kom nivou i u kom je stanju, da li je opterećen nekom hipotekom i šta zapravo i ona imovina sa kojom raspolaže naša zemlja na raznim nivoima.
Ukoliko, to je takođe inovacija u ovom predlogu ako ga uporedimo sa onim što je bio slučaj sredinom avgusta, taj nivo vlasti iz raznih razloga se ne upiše, Republika Srbija će biti vlasnik, ali sa korisnikom sa tog nivoa i otvara se dodatni period od sedam godina da se upis u svojinu autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave izvrši, tako da za 10 godina, verujem, uz sve probleme, uz sve teškoće koje su administrativne prirode to je dovoljno vremena da se ova tranzicija odradi, tako da nema prekluzivnog roka i ukupni rok je 10 godina.
Sa druge strane, naši građani bukvalno u svakoj opštini u našoj zemlji mogu da konstatuju da lokalne samouprave su ne retko domaćini u mnogobrojnim administracijama republičkog nivoa. Dovoljno je otići u bilo koju zgradu bilo koje opštine i videti da uz one usluge koje vam daje opština se nalazi gde je Poreska uprava, gde je neka druga direkcija sa republičkog nivoa.
Decentralizacija nedvosmisleno će dovesti do jačanja lokalnog nivoa. Potrebno je da građani, pre svega, i privreda imaju tu funkcionalnost da mogu kada dođu u opštinu da završe sve one poslove koje imaju sa opštinom. Zbog toga se i u ovom slučaju otvara jedan prelazni period od čak 10 godina. Konkretno, pošto to nije samo slučaj i sa lokalnom samoupravom, nego u zgradi Vlade Vojvodine se nalazi, primera radi, Poreska uprava. Tu se isto otvara, s jedne strane, upis u svojinu onog nivoa vlasti koji koristi taj objekat. Konkretno Vojvodina u slučaju zgrade Vlade Vojvodine, ali i prelazi period tokom kojeg, ono što je republički nivo, može koristiti besteretno te prostorije, ali uz želju i jasnu nameru zakonodavca da se to pitanje razreši što je moguće pre.
U ovom imovinsko-državnom nivou ovaj zakon će omogućiti dodatnu racionalizaciju da, na primer, u Požarevcu ili pak u Svilajncu imamo recimo tri zgrade gde se nalaze tri trećine opštine, a onda imamo nekoliko zgrada gde se nalazi nekoliko direkcija tj. ispostava republičkog nivoa da dođe do dodatne racionalizacije, da to bude jeftiniji, a da istovremeno naši građani imaju funkcionalnost da kada odu na jedno mesto mogu završiti sve poslove koje imaju sa opštinom, a sa druge strane završiti sve poslove koje imaju sa republikom sa druge strane, tako da nije ovo samo jedna poluga za restrukturiranje javnog sektora, nego i za mnogo racionalniju upotrebu pre svega zgrada i prostorija sa strane države.
Ono što je urađeno u ovom zakonu, jer je to u neku ruku dosta predodređeno našim Ustavom, jeste mogućnost da gradske opštine dođu do određenih prava korišćenja. Nije moguće ovim zakonom dati svojinu gradskim opštinama zato što to ne omogućava Ustav. Ovaj zakon ide maksimalno ka omogućavanju funkcionisanja i tih gradskih opština tako što se predviđa da grad postane vlasnik, a da onda statutom omogući i gradskim opštinama da budu korisnici te javne svojine.
Mogu samo da kažem povodom ovog zakona da uz racionalniju upotrebu javne svojine jasno je prepoznavanje onoga što mora ostati državno i maksimizaciju svega onoga što bi trebalo da bude na lokalu, uz ono što će biti veliko svojinsko spremanje javnog sektora i racionalizaciju opštinskog, pokrajinskog i republičkog nivoa. Ovaj zakon o javnoj svojini veoma jasno stavlja do znanja da devolucija se ne može desiti pre nego što se reši po pitanju restitucije.
U ovom zakonu je predviđeno da bilo koji nivo vlasti ili pak javno komunalno preduzeće se ne može upisati u svojinu ukoliko nema papir Direkcije za imovinu Republike Srbije koji pokazuje da po Zakonu iz 2006, koji je evidentirao traženu imovinu, se ta imovina ili ne traži i u tom slučaju je upis moguć ili ukoliko se traži da dobije papir kojim se jasno stavlja do znanja kakav je ishod bio te restitucije. Ukoliko se imovina vraća, ona se vraća i postaje privatna. Ukoliko se ide na obeštećenje, onda taj nivo može da se upiše, a Republika Srbija, o tome će biti reči nešto kasnije ove nedelje, će obezbediti sredstva za obeštećenje.
Gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, dugo se čekalo za jedan ovakav zakon. On će obezbediti da duh decentralizacije iz Ustava iz 2006. godine postane realnost. Zbog toga verujem da ovaj zakon, uz amandmane koje je Vlada usvojila, zavređuje podršku koja može ići i šire od vladajuće koalicije, jer jedan ovakav zakon je zacrtan u jednom Ustavu koji je bio predmet širokog konsenzusa i verujemo da kao takav zbog toga što omogućava sada kada su lokalne samouprave došle do značajnijih sredstava na lokalu da u realnosti u svakodnevnom životu naših građana, od popravke ulica, od odluke da se formira jedna industrijska zona, od mogućnosti da tri nivoa vlasti, kao što je to slučaj i u mnogo bogatijim zemljama od naše, sarađuju, da i u velikim kapitalnim investicijama i država i pokrajina i lokalna samouprava zajedno investiraju i ubiraju plodove, u skladu sa onim koliko su uložili, od takve investicije. Verujemo da zbog svih ovih razloga, zato što je došlo vreme da Srbija napokon ima pravu meru decentralizacije, izglasamo sa jednom velikom većinom ovaj zakon. Hvala puno na vašoj pažnji.