Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, svi prethodnici počev od vas koji ste otvorili ovu raspravu složili su se da je ovo izuzetno važan zakon. Ovo je zakon koji se tiče onog najvrednijeg što Srbija ima. To su prirodna bogatstva, to su poljoprivredno zemljište, šume, vodotoci, svi oni objekti koje naša zemlja poseduje u zemlji iz inostranstva. Ovim zakonom bi to trebalo da se rasporedi jedinicama lokalnih samouprava, AP, da se odvoji onaj deo svojine koji pripada Republici.
Osim deklarativne izjave da je ovaj zakon jako važan i da svi o tome brinu, sve ono što je pratilo ovaj zakon govori upravo suprotno od toga, uključujući ovu raspravu koja je u potpunosti obesmišljena. Nakon što je potpredsednik Vlade i ovlašćeni predstavnik predlagača ovog zakona rekao svoje uvodno slovo, mi smo tek onda dobili 18 amandmana. Kada se izuzmu prelazne i završne odredbe, to je praktično četvrtina zakona koja je promenjena. Na koji način narodni poslanici, ako je već istekao rok, od trenutka kada ste vi počeli da govorite gospodine Đeliću, istekao je rok za podnošenje amandmana. Mi smo sa jedne strane uskraćeni za pravo da podnesemo amandmane na neka od rešenja koja ste u zakonu predložili, a sa druge strane, koja je svrha rasprave ako ne znamo šta se sve menja tim amandmanima. Promenili ste četvrtinu članova. Da pođem od toga da ovaj zakon čekamo već pet godina. Ustav iz 2006. je uveo novi oblik svojine, pa je onda Ustavni zakon predvideo kao krajnji rok za donošenje ovog zakona 31.12.2008. godine, ali ima četvrtinu zakona da promenite u toku rasprave. Osim načelnog, da je ovo izuzetno važno, ništa drugo ne ukazuje na važnost materije.
Kada je već prošlo toliko vremena i ako smo čekali pet godina na zakon, onda je ovo bila prilika da se svi složimo oko pojedinih rešenja da se u Narodnoj skupštini otvori prava rasprava u procesu donošenja zakona i da ovo bude jedan od zakona za koji ćemo moći svi da glasamo. A onda smo shvatili da su amandmani usvojeni juče popodne, da će tek onda biti rasprava o tako važnim stvarima kao što je imovina kojom raspolažemo. Ovim zakonom se predviđa da korisnici imovine mogu da se upišu kao njeni vlasnici, pre svega se misli na jedinice lokalne samouprave, AP i Republiku Srbiju. Postavlja se osnovno pitanje – o kojoj imovini uopšte govore? Da li znamo šta je predmet raspodele po ovom zakonu? Drugo pitanje, daleko teže od ovog prvog, pretpostavljam da svaka ozbiljna zemlja ima spisak svoje imovine – kolika je vrednosti imovine o kojoj danas raspravljamo? Da li vi kao predlagač zakona imate odgovor na to pitanje?
Citiraću izveštaju DRI koja je kontrolisala Ministarstvo finansija i u zaključcima DRI kaže sledeću stvar: "Utvrđeno je da Republička direkcija za imovinu nije uspostavila potpunu i ažurnu evidenciju stanja državne imovine, neusaglašena dokumentacija na osnovu korišćenja imovine i dokumentacija na osnovu vlasništva imovine, kao i posledice neispunjene obaveze korisnika državne imovine da dostavljaju zakonom propisane podatke". Da prevedemo na malo jednostavniji jezik, država Srbija i direkcija za imovinu nema popis svoje imovine, mi ne znamo čime Republika Srbija raspolaže, ne znamo šta je materija ovog zakona i nemamo predstavu šta će po ovom zakonu pripasti pojedinim korisnicima koji treba da se upišu na svoje vlasništvo iz prostog razloga što očigledno, kao što je i moj prethodnik govorio, zakoni se ne poštuju.
Ulazimo u proces izuzetno važnog zakona, zakona koji suštinski uvodi decentralizaciju, koji suštinski menja stvari u Srbiji mi u stvari ne znamo o čemu raspravljamo. Prosto da otklonimo nedoumice, DSS se u potpunosti zalaže za decentralizaciju. Decentralizacija suštinska podrazumeva izvorne nadležnosti, vlasništvo na imovinu i podrazumeva izvore finansiranja koji će omogućiti da se tom imovinom gazduje na pravi način i koji će omogućiti da se iz godine u godinu ta imovina uvećava i da u stvari država i državni organi ispunjavaju ono što im je obaveza, da omoguće građanima da bolje žive. Tu nema nikakve dileme, pitanje je samo da li ovaj i slični zakoni pomažu da se taj cilj ostvari.
Šta je cilj ovog zakona? Ako je suština ovog zakona da se imovina koja se sada vodi kao vlasništvo Republike Srbije, a pojedine organizacije i nivoi vlasti su njeni korisnici, ako je suština da se tamo rubrici vlasništva napiše – nije više Republika Srbija nego lokalna samouprava, i ako će sve drugo ostati isto, onda tu nema ni pomena od decentralizacije i nema ni pomena o realizaciji svega onoga o čemu deklarativno govorimo. Na kraju vi u svom obrazlaganju ste najmanje govorili o ovom zakonu. Govorili ste nam o planovima šta ćete još doneti, govorili ste o novim zakonima, a tema je Zakon o javnoj svojini. To je sve drugo, samo ne ozbiljan pristup.
Očigledno da je cilj da se kaže da smo ovaj zakon doneli, a onda ćemo naknadno da vidimo šta ćemo da uradimo. Najbitnije je da se na papiru uvede da je promenjen vlasnik pojedine imovine, a šta će biti sa imovinom, na koji način će se njome gazdovati, to ćemo rešavati naknadno. Pet godina nakon donošenja Ustava donosi se zakon koji praktično ne rešava ništa. Podzakonski akti koji su obaveza ovog zakona se donose u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu zakona. Ako smo čekali pet godina, zar nije bilo logično da dobijemo u paketu sa ovim zakonom i rešenja koja su definisana podzakonskim aktima i da cela stvar bude jasna i vidljiva.
Svaki član zakona predviđa da će se ta materija rešiti nekakvim novim zakonom. U stvari, imamo jedan probni zakon koji načelno rešava stvari, a pri tom svima nama potpuno jasno da će upravo rešenja koja budu definisana podzakonskim aktima i nekim drugim aktima suštinski rešiti pitanja imovine.
Apsolutno nam u DSS nije jasno zašto nije jasno definisan cilj prilikom donošenja ovog zakona. Nije nam jasno zašto su odredbe tako šture i zašto se pre svega misli na definisanje pitanja vlasništva i to nakon donošenja zakona, a vrlo malo odredbi definiše održavanje te imovine, gazdovanje tom imovinom, briga da ta imovina sačuva svoju vrednosti. Čudi mi da niste pogledali neko od rešenja u okviru vladajuće koalicije. Recimo, u proceduri je još jedan zakon koji se tiče isto ove materije. Moram da kažem da su rešenja, ne ulazimo sada u podelu vlasništva, ali rešenja koja predviđa taj drugi zakon koji je jedna od članica vladajuće koalicije predložila su daleko preciznija nego što su rešenja koja ste vi ovde predložili. Uopšte mi nije jasno zašto niste prihvatili nešto. Hajde što ne slušate opoziciju, ali zašto niste prihvatili rešenja koja su vam vaši koalicioni partneri predlagali?
Druga stvar, ta rešenja koja postoje u tom zakonu, to nije nikakva tajna, to je u to vreme predložila čini mi se stranka G 17 plus ili Ujedinjeni regioni, tu predviđa upravo suprotno od ovoga što vi predviđate. Pitanje imovine nije pitanje trenutka donošenja zakona i pitanje imovine nije samo pitanje da ona promeni vlasnika u trenutku kada se taj zakon pravi. Na kraju, taj zakon će samo omogućiti da imovina koja se sada koristi promeni vlasništvo. Ne otvara mogućnost ni da se razgovara o nekim drugim pitanjima koja se tiču imovine, ni o tome da možda nešto treba, nešto ne treba i da stvar bude predmet dogovora. Ne predviđa ni mogućnost da postoji sukob oko korišćenja određene imovine.
Uzmite primer, lokalna samouprava podnese prijavu za upis u imovinu i to bude igrom slučaja lokalna samouprava iz opozicije. U kom roku će se doneti odluka da ta imovina se upisuje tom korisniku? To nigde ne piše, to može da bude ko zna kada. Zašto nije uspostavljen i jasno definisan centralni registar imovine? Ako nam je cilj da se tom imovinom gazduje na pravi način onda ne može ovako šturo da bude definisan centralni registar imovina. Biće centralni, uspostaviće se jedinstvo, čak nije ni centralni registar nego jedinstvena evidencija imovine. U kom roku? Ne piše. Kako? Vlada će naknadno svojom uredbom definisati ta pitanja. Da li je to ozbiljno gazdovanje državnom imovinom? Pitanje imovine nije pitanje samo vlasništva, nego je pitanje i mehanizama kako će ta imovina da se koristi. Čudi me da vam nije palo napamet, to je jedan od naših amandmana koji se i te kako tiču ove imovine, a on kaže sledeću stvar. Mi predviđamo da u toku jednog mandata jedan nivo vlasti ne može da umanji vrednost imovine, to je osnova. Može nekom da padne napamet da otuđi vrednost imovine ili da rizičnim potezima, videli ste da je samo jedan čovek naneo pre nekoliko dana štetu od dve milijarde jednoj banci.
U bankarskom sistemu su stvari očigledno, mnogo efikasniji, nego što su u državi Srbiji. Iako, jedan čovek mogao da napravi štetu, od dve milijarde evra, kakvu štetu možemo da nanesemo svojom imovinom, ako ti mehanizmi kontrole nisu uspostavljeni na pravi način. Lokalne samouprave, javna preduzeća, autonomna pokrajina moraju da imaju svoju neku imovinu i oni moraju da imaju pravo da sa njom gazduju ali mehanizmi kontrole moraju da budu uspostavljeni na njihovim nivoima i na višem nivou. To je suština tog zakona, a vi ste sve ostavili na podzakonska akta, o stanovima i nepokretnostima doneće odluku Vlade odnosno jedinice lokalne samouprave, o automobilima posebnom odlukom, o evidenciji posebna odluka, o podzakonskim aktima posebna odluka. U stvari, šta donosimo, donosimo jedan krovni zakon koji u stvari ne reguliše ni jedno bitno pitanje.
Odnosno, u Narodnoj skupštini se donosi odluka o tome i sve bitne stvari će se onda dešavati na nekom drugom nivou, ostavlja se mogućnost da jedinica lokalne samouprave i AP svojim aktima odluče na koji način i ko će gazdovati tom imovinom. To može da zvuči kao logično rešenje ali logično rešenje u slučaju da ovde nije usvojen zakon o lokalnoj samoupravi, da nije data saglasnost za statut AP Vojvodine. Po Zakonu o lokalnoj samoupravi imaju svoje organe. Zašto zakon ne predviđa koji će organ da brine o toj imovini? Naravno, ne treba potcenjivati odbornike i građane Srbije, ali ne sumnjam da će oni doneti ispravnu odluku, ali zašto nismo to regulisali zakonom jer mnogo je važnije da donesemo i da slobodu damo raspolaganju imovinom, a oko takvih stvari donesemo odluku koja će onda biti laka za sprovođenje.
Da se vratim na početak, složili smo se oko toga da je izuzetno važno da donesemo ovaj zakon, složili smo se oko toga da ne znamo šta je materija i ne znamo šta je imovina koja se ovim zakonom koja se prenosi na jedinice lokalne samouprave i druge organe. Složili smo se oko toga da nemamo pojma kako će izgledati pojedinačna rešenja kojima će se suštinski upravljati tom imovinom, složili smo se oko toga da nije redak slučaj da se ne poštuju ni zakoni koja ova skupština donosi, zamislite kako će onda biti sa drugim aktima koji se ovde donose. Složili smo se oko toga da ovim zakonom se na pravi način ne uređuje pitanje imovine, da lokalna samouprava, osim deklarativno ne dobija mogućnost da suštinski gazduje imovinom na svojoj teritoriji jer može samo deo te imovine da upiše u svoje vlasništvo. Zakon ni jednim slovom ne reguliše pitanje te imovine.
Naravno, promenjen je zakon o finansiranju lokalne samouprave ali vi sami kažete da će posledica primene ovog zakona u obrazloženju, da će doći do pre raspodele budžetskih prihoda i rashoda. Imate li vi procenu kako izgleda ta pre raspodela i da li imate procenu da li će jedinica lokalne samouprave biti u stanju da gazduje tom imovinom.
Evo, sastavili ste nam amandman, čini mi se da Vojvodina dobije puteve drugog reda, to je do sada bila briga direkcije za puteve. Na koji način će se ostvariti transfer tih sredstava i na koji način ćemo onda omogućiti da realno ta imovina ne gubi svoju vrednost, na koji način? Da li zakon predviđa obavezu gazdovanja tom imovinom? Ne. Nego će se podzakonskim aktima donositi odluke o tome i šta ako ne bude para da se održavaju putevi, ako te pare budu otišle, pogledajte opštine u Srbiji sve su u problemima i održavanje puteva će verovatno biti na poslednjem mestu u odnosu na sve one obaveze koje ima. Zašto niste predvideli obavezu da po zakonima koji važe u ovoj zemlji, da se moraju odvajati sredstava za amortizaciju te opreme jer jedino tako možemo da sačuvamo njenu vrednost, jednino tako možemo da obezbedimo da generacije koje dolaze iza nas naslede nekakvu veću imovinu nego što je naša.
Najlakše je prodavati imovinu.
Ovaj zakon, ne obezbeđuje ništa od toga. Kako će on izgledati, to niko u ovoj sali u ovom trenutku niko ne zna jer dostavili ste nam četvrtinu, zakona ste nam promenili jutros u toku prepodneva, postoji veliki broj amandmana i na šta će taj zakon ličiti to ćemo tek da vidimo i ako se na taj način donosi jedan od najvažnijih zakona, kao što ste nam rekli, onda ne treba da nas čudi stanje u kome se čitava zemlja nalazi. Mi ćemo nastaviti raspravu o ovom zakonu, imamo i određeni broj amandmana i tek ćemo nakon usvajanja i rasprave o tim amandmanima moći da kažemo na šta ovaj zakon liči i kakve su sve posledice usvajanja ovog zakona.

Petnaest minuta iskorišćeno od vremena ovlašćenog.
Narodna poslanica Gordana Pop-Lazić ima deset minuta. Hoćete da govorite posle pauze.
Da li neko drugi želi reč?
Potpredsednik Vlade Božidar Đelić želi reč. Izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća. Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, hteo bih pre pauze da odgovorim na nekoliko sugestija, ideja koje smo čuli jutros.
Prvo da kažem da je vrlo bitno da se vidi ovaj zakon ne samo kao zakon iz evropske agende, on jeste evropske agende u toliko što evropske zemlje članice EU imaju ova pitanja uređena na jedan specifičan način ali mislim da kada raspravljamo o nekom modelu moramo biti svesni da u samoj EU, ne u prošlom veku, nego danas imamo podosta različite načine organizacije koje su pre svega plod istorije i tamo gde jedna nemačka formirali i znamo kakva je bila istorija te zemlje, kroz ujedinjenje carstava, prinčeva. Jedna Italija koja je isto u 19. veku posle mnogo vekova ujedinjena i isto kao ujedinjenje od nekih carstava, ne možemo po automatizmu da vidimo to kao jedan jedini model za našu zemlju jer to jednostavno nije istorija Srbije. Istorija Srbije je bila istorija vekovnog nastojanja da se ponovo obezbedi nezavisnost i ujedinjenje, tako kada govorimo o uputnim idejama i modelim za organizaciju Republike Srbije, bitno je da one odgovaraju onome što je istinska istorija naše nacije i naše države.
Sa druge strane, čuli smo da, pitanje da li postoji većina za ovaj zakon. Mislim da smo jutros čuli, ne samo da ona postoji unutar vladajuće koalicije nego da će ona biti i šira. Nadam se, pošto ćemo uložiti maksimalni napor i u danima koji dolaze da i amandmane, i ispravljene amandmane, sve ono što u suštini poštuje koncept ovog zakona, jer je uvek bitno imati koncept, da usvojimo te amandmane, jer ukoliko ima nelogičnosti, nekih stvari koje mogu biti dodate, dobra je ideja da to bude urađeno. Tako da se nadam da i od ovih političkih stranaka koje smo jutros čuli da će podržati zakon će se možda dodati još po neka.
Nešto specifičnije, oko pitanja koja su postavljana, uzmimo npr. grad Beograd i pitanje gradskih opština. Gradske opštine nisu predviđene Ustavom Republike Srbije. One su predviđene članom 189. stavom 4. našeg Ustava, gde se kaže da takve opštine mogu biti obrazovane statutom grada. Samo zbog toga je predviđeno da i tim statutom se može dati ta svojina. Tako da, ne možemo uraditi više od onoga što omogućava Ustav.
Ukoliko se želi ići dalje, trebalo bi da se promeni i sam Ustav.
Dosta se pričalo i o mogućnostima oko železnice. Želim samo da kažem da treba graditi železnicu za 21. vek i svi dobro znamo koliko je to teško. Ne poznajem ni jednu železnicu većeg gabarita na našem kontinentu koja za onaj njen infrastrukturni deo ne dobija subvenciju države.
Sa druge strane, ta infrastruktura je ne samo tamo gde je to dobro urađeno, bolja za građane, jeftinija je za upotrebu i ekološki je bolja, ali ona ima svoju cenu. Vidimo da na nivou Evrope dolazi do nastojanja tamo gde je železnica podeljena između infrastrukture i putničkog transporta, verovali ili ne, poštovani narodni poslanici, postoje nastojanja da se ta železnica ponovo objedini.
U ovom momentu, Francuska železnica je uložila napor da se ponovo objedini sa nacionalnom infrastrukturom. Razlog – predstojeća evropska konkurencija, naročito Nemačke železnice, kojoj ne pada na pamet da podeli transport i infrastrukturu.
Mi govorimo o tome da dodatno delimo infrastrukturu u ovom stanju. Govorilo se o Austriji. Austrija, integralna infrastruktura austrijskih železnica je državna. Postoji mogućnost za one lokalne puteve, železničke puteve, koji nisu od interesa za državu Austriju, da ih eventualno proda nekim privatnim ili javnim licima, i to samo za one pruge koje nisu vezane za prometne puteve generalno, uglavnom za ski stanice, za ono što je veoma lokalno i veoma specifično. To je jedini izuzetak koji sam ja uspeo da vidim, pošto sam znao da će to biti predmet debate. Ostatak železničke infrastrukture svuda u Evropi je u državnoj svojini.
Veoma je bitno da gradimo infrastrukturu za 21. vek, da gradimo javna preduzeća koja će biti u stanju da se nose sa konkurencijom koja će biti evropska ili, pak, da ih osposobimo ukoliko u datom momentu dođe do spoznaje da je jedno strateško partnerstvo uputno, državno-korisno, da se to uradi pod najboljim mogućim okolnostima za celu našu zemlju.
Zbog svega toga mislim da je veoma bitno kada raspravljamo o javnoj svojini Republike Srbije da prepoznamo činjenicu da je ona u svim evropskim zemljama uređena u skladu sa istorijom tih zemalja. Ne treba tražiti model tamo gde je on proizvod drugačije istorije od naše zemlje. Jer, primera radi, to ne bi palo na pamet jednoj Francuskoj, da uspostavlja javnu svojinu nalik onoj koja postoji u jednoj Nemačkoj, niti bi jednoj Nemačkoj palo na pamet da uspostavi sistem javne svojine poput onog koji postoji u Francuskoj.
Što se tiče Republike Srbije, samim tim je bitno da taj sistem javne svojine bude proizvod naše istorije, istorije koja je bila istorija nastojanja ujedinjenja. Veoma je bitno da taj sistem prepozna i realnosti autonomije Vojvodine. Jer, autonomija Vojvodine je realnost. I ona je plod istorije. Ali, ne treba da pravimo neke konstrukcije koje nisu plod jedne takve istorije. U tom smislu, bitno je da jedan takav sistem poštuje ono što poštuju i sve druge evropske zemlje.
Sa druge strane, kada razgovaramo o javnim preduzećima, veoma je bitno to što će ovaj zakon obezbediti da se izvrši jedno veliko imovinsko spremanje tog sektora. Liberalno su davana prava korišćenja decenijama. Vreme je da se one transformišu u valjana prava svojine, ali samo tamo gde se oni mogu valjano obrazložiti a da ostatak imovine bude upotrebljen i za neke plodotvornije i produktivnije namene. To je ono što će ovaj zakon omogućiti.
Što se tiče mreže, a mi znamo šta su mreže i ja ne kažem da je železnička mreža istovetna kao jedna telekomunikaciona mreža, i još manje da je ona u potpunosti ista poput one mreže u prenosu električne energije. Prenos električne energije, i to je predviđeno ovim zakonom, mora biti u državnoj svojini. Jer, on ima karakteristike prirodnog monopola. Potrebno je na milijarde uložiti, da bi iko mogao da bude konkurent elektro-mrežama Srbije. Zbog toga elektro-mreže u Srbiji moraju biti u državnoj svojini, ali, istovremeno, elektro-mreže Srbije moraju postepeno, i to je smisao izmena koje imamo u toj sektorskoj politici, da obezbede da ne bude "EPS" jedini mogući proizvođač električne energije i u perspektivi da ne bude "EPS" jedini mogući distributer električne energije. Ali, što se tiče transporta, zbog svojstva te aktivnosti, ono mora ostati ujedinjeno i u državnoj svojini.
Svaki put kada vidimo jednu mrežu, moramo se zapitati kakva je njena priroda i do koje mere ona mora ostati u državnoj svojini, zato što možda ima i prirodnog monopola i zbog toga što je to iz ekonomskih razloga i buduće evropske konkurencije u tom domenu najcelishodnije. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Ovim završavamo prepodnevni deo našeg rada.
Određujem pauzu i rad nastavljamo u 15,00 časova.
Prva prijavljena za reč je narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, predstavnica poslaničke grupe SRS.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu sednice.
Za reč se u prepodnevnom delu sednice javila narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, predstavnica poslaničke grupe Srpske radikalne stranke. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pretpostavila sam da danas gospodin ministar neće biti u sali, jer je bila najavljena njegova poseta Briselu u trajanju od dva dana, on se kao što vidimo vratio jutros, bio u prepodnevnom delu sednice ovde, ali izgleda da ga ne interesuje šta mi o ovom zakonu mislimo, pa ima neka preča posla.
No, mi o zakonu i pričamo radi javnosti, pre svega, ne zbog toga što mislimo da će neko od strane poslaničke većine ili ne daj bože u Vladi, primiti k znanju ili upozorenje koje stiže od strane Srpske radikalne stranke.
Mislim da javnosti radi nije loše da pomenemo da je po ovom zakonu i u vezi ovog zakona malo podignuta tenzija u društvu, naročito između nekih političkih faktora iz Vojvodine, tj. Novog Sada i Beograda. Ono što je čudno to je da su to iste političke partije koje participiraju i u pokrajinskoj vlasti i u republičkoj vlasti, ali očigledno mora da se pripremi teren da se vidi ko će biti kalif umesto kalifa, ko je jači, da li Bojan Pajtić ili Šutanovac ili Tadić, a mi smo svi ostali taoci te trojice i očigledno još dva čoveka, uključujući Čanka i gospodina Pastora, koji zagovaraju da ovaj zakon treba da do tankih creva razgradi potpuno državu Srbiju, odnosno da dođe do deobnog bilansa i to za života roditelja.
Dakle, tata je još živ, ali sinovi rešili da se podele, zaboravili samo na jednog od njih, a to je Kosovo i Metohija. Dakle, Vojvodina vuče na svoju stranu, kažu na Kosovu i Metohiju ne možemo da primenimo ovaj zakon, primenjivaće se stari zakon, što nije loše, ali ako bismo bili u situaciji da možemo da ga primenimo, i dolazimo u situaciju da imamo asimetričan pravni sistem, što je po Ustavu nemoguće.
Dakle, prvi razlog zbog čega mi mislimo da ovaj zakon ne sme ni da se nađe na dnevnom redu jeste upravo taj - tajming nije dobar. Na ovaj način ćete priznati opet posredno da Kosovo i Metohija nije niti u pravnom sistemu ove države, niti u sastavu ove države.
Još jedan dokaz za to jeste odredba ovde jednog člana, mislim da je to u pitanju član 10, da ga ne tražim u zakonu, gde govorite o tome da je i administrativna granica dobro u opštoj upotrebi. Pa evo pitam, nemam koga da pitam, ali evo neka se javnost zamisli da li taj pojam administrativne granice uopšte postoji u Ustavu ili u bilo kom zakonu ove države? Ne postoji. Uveli ga NATO i Evropska unija. Postoji za KFOR, postoji za Euleks, videli smo pre neki dan kada smo išli do Jarinja, kako to izgleda. Bodljikave žice i upozorenje stop – budemo pucali.
Hoćemo li možda na osnovu ovog zakona imati i administrativni prelaz prema APV? Verovatno da hoćemo, samo to možemo da očekujemo. Ne znam kako vam se dešavaju ovakvi previdi. Niz je naših prigovora na ovaj zakon, od toga da potpuno pogrešno shvata javnu svojinu, ali mi ne znamo kako je vi shvatate, jer vi nigde niste ni dali definiciju javne svojine. Napisali ste šta spada u javnu svojinu. Pitanje za milionera, za nagradu – ko će iz Vlade da nam kaže šta je to javna svojina? Možda znaju šta je državna svojina, ali šta je javna svojina nemaju pojma. Čini mi se da ne znaju ni šta je državna svojina. Oni su pomešali praktično svojinu i imovinu. Za Vladu Srbije je to jedno te isto. Međutim, svojina se sastoji iz tri atributa – raspolaganja, a u okviru raspolaganja podrazumevamo pribavljanje i otuđenje, korišćenja i upravljanja.
Ono što SRS smatra i može da brani argumentima i da sučeli argumente sa ovim vašim konceptom, a vi nikakav argument niste dali zbog čega ovo morate da radite, obzirom da je ovo u agendi za pridruživanje EU, jeste da raspolaganje mora da ostane u rukama Republike Srbije, a korišćenje i upravljanje može da bude povereno i AP, i jednoj i drugoj, a vi ovde ovu drugu i ne spominjete. Dakle, odrekli ste je se, mislim na KiM. Naravno, i lokalnoj samoupravi koja će to najbolje i da uradi.
Ovaj zakon vi čak hoćete da prikažete i kao zakon koji ide u pravcu decentralizacije. Istini za volju, niko neće da kaže da decentralizacija ne podrazumeva to. Govorite samo o nekim pravima, a o obavezama ne govorite ništa. Gospodin Đelić ništa nije rekao šta će biti čija obaveza, odakle pare za ovo, odakle pare za ono. Navodno, svi će biti gazde, ali od kojih para, pitamo mi vas? I u zakonu piše da ne treba kao mnogo para za realizaciju ovog zakona, ali nije tačno. Kaže – neće koštati građane ništa. Ma kako neće? Iz naših džepova se sve finansira, a kako će da se raspoređuje, to pametna država uređuje. Logično bi bilo i svako od vas verovatno može da najlakše ima percepciju o tome kako se raspolaže finansijskim sredstvima i da to prenese na primeru jedne obične porodice. Ako su pare na stolu i kod tate, ako tata, kada sasluša i mamu i dečicu, ima završnu reč i rasporedi pare na razne strane zadovoljiće potrebe porodice.
Ako svako bude vukao na svoju stranu, a samo tata radi, teško da će moći da zadovolje sve potrebe.
Tako vam je i ovde. Od velikih očekivanja koje u predizbornoj kampanji najavljujete građanima Srbije da će ovo biti za njih i te kako korisno, da će dobiti vlasništvo na putevima, mostovima, pa čak i prugama i uopšte ne zna da li će pruge da budu vojvođanske ili neće. Još se tu lome koplja za šta da glasa i zbog toga niste ni glasali po ovim tačkama dnevnog reda sa prethodne dve sednice, jer se čeka da se vidi kako će Vlada da se ponaša po pitanju ne samo ovih amandmana koje je Vlada podnela, to znamo, nego je ZES podneo još 22 amandmana, Pastor ima amandmane. To šta će na kraju da bude od ovog zakona, to niko živ ne zna. Mi sada ne pričamo o zakonu koji će biti usvojen, nego pričamo o onome što bi moglo da bude, jer znamo mi vas.
Pokušavamo da shvatimo šta nam vi to spremate. O tome šta ste ovde napisali, nekonzistentniji zakon u životu videli nismo, verujte. Ne znam ko vam piše ove zakone, ali taj o pravnom normiranju ne zna ništa, jer u jednom momentu, verovali ili ne, pravnik sam po struci, mnogo sam zakona u životu i pročitala i primenjivala, upitala sam se da nije problem u meni. Možda jeste, pazite, nisam naročite pameti, ali nešto sam malo radila i primenjivala ove zakone, ko velim nešto se razumem u to, zato sam se i prihvatila ovog posla, da danas pričam o ovom zakonu, ali sada da me pitate šta je javna svojina, ne znam da vam kažem iz ovog zakona, a ne znate ni vi, gospodine Đeliću, da mi kažete, 100% sam ubeđena. Evo, izazivam vas da nakon mog izlaganja ustanete i kažete – javna svojina je, a ne da mi nabrojite nego da kažete suštinu šta je javna svojina.
Vi ste požurili da ovaj zakon donesete jer vas je neko ubedio da ćete dobiti tamo neki datum o pridruživanju i ispuniće se kao neki uslov o pridruživanju EU. Ranije vam je to bila saradnja sa Hagom, znate i sami. Zato vam ovaj zakon nije bio ranije prioritetan, iako ga još od 2008. godine najavljujete. Tek sada, 2011. godine, o njemu pričamo.
Uslov za EU, džabe ste juče putovali za Brisel, sem da se prošetate, ali naporno je to da za jedan dan priznate nezavisnost KiM, to vrlo dobro znate, tako da možemo da donesemo 300 ovakvih zakona, da potpuno naš pravni sistem izludimo i načinimo nekonzistentnim, a nećete rešiti to pitanje. Kako smo stranka koja smatra da Srbija nema šta da traži u ovakvoj EU i da je sreća da predsednik Tadić izađe pred naciju u Drugom dnevniku ili neposredno posle Drugog dnevnika i u ovom istorijskom trenutku kaže – gospodo iz EU, nećemo tu i takvu EU, ne treba nam EU koja nam postavlja granične prelaze na teritoriji naše zemlje i piše tamo - stop, budemo pucali, hoću da branim svoj teritorijalni integritet i da čuvam svoju državu i više nemaju čime da vlast ucenjuju.
Puca polako EU. Evo, puca Grčka, evo i Italija. Videli ste danas, pratite šta se dešava, Španija, Irska itd. Ugrožena je evrozona. Brod koji tone, pa mi sada da se uhvatimo za njega. Pa, dokle ćemo da se vatamo za nešto što tone? Hajde da isplivamo jedanput u istoriji. Dokle ćete da nas vučete unazad?
Formirali ste neku radnu grupu. Ta radna grupa se baš demokratski formirala od predstavnika stranaka koje participiraju u vlasti, pa je i tu opet došlo do haosa, da li je Kostreš predao predsedniku Vlade usaglašen nacrt ili neusaglašen nacrt. Vidimo da ga usaglašavate i juče pa dajete 22 amandmana. Još ne znate šta ćete morati da usvojite da bi vam zakon prošao. To govori mnogo o tome kakva je poslanička većina i da je došlo vreme da se naplaćuju računi, odnosno da se ispunjavaju obećanja koja ste dali onima koji su iz DS pošli na listu tzv. ZES.
Jedan od prigovora SRS, pored ovog osnovnog, da država koja, nažalost, ne zna šta je u njenoj imovini, iako je trebalo da ima registar svoje imovine još posle donošenja onog zakona o sredstvima o svojini građana 1995. godine, a evo do 2011. godine nije napravila svoj registar imovine.
Čujemo da je pokrajina požurila pa napravila neku listu i dostavila. Tako je bilo i u onoj SFRJ, kad god je trebalo nešto da povuče iz Beograda, dolazili su Slovenci i Hrvati sa gotovim projektima, dok se mi opasuljimo para od raznoraznih kredita, odlazili su tamo.
Sa željom da vratite čitavu situaciju na stanje pre 1995. godine, pre donošenja ovog zakona, vi i vaši koalicioni partneri u stvari hoćete da vratite sve na stanje Ustava iz 1974. godine. Taj ustav je video Republiku Srbiju kao užu Srbiju, AP Vojvodina i AP Kosovo i Metohija. Tu je imovina bila striktno podeljena. Sada kao novi ili kao neopobunisti vi treba da nas vratite 40 godina nazad, pa da opet očekujemo posledice kakve smo osetili od onog Ustava iz 1974. godine i kada se raspadala SFRJ. Tako možemo da očekujemo da će polako da se raspada i ova država Srbija. Koliko god neko tvrdio da to nije namera, mi tvrdimo da jeste još od donošenja Statuta Vojvodine, gde je to bilo očigledno, a evo i ovaj zakon. Očigledno je čitava situacija oko donošenja zakona ucena. Takođe, daju nam za pravo da tvrdimo da to ide tim putem. Da li će u tome neko uspeti ili neće, naravno, zavisiće od toga ko će dalje posle narednih izbora upravljati ovom državom, da li će taj neko moći da ispravi sve ono što ste pogrešno uradili za ovih 11 godina.
Pošto će, kako vi kažete, osnov za sticanje svojine ovde biti državina, to znači da je pokrajina i lokalna samouprava i korisnik tih stvari. Napravljen je, kako sam već rekla, taj spisak svih objekata na koje AP Vojvodina ima pravo korišćenja odnosno nad kojom je specijalistička AP Vojvodina imala do raspada SFRJ. Znači, vraćeno je još dalje u prošlost sve, dakle na Ustav od 1974. godine i to je ono što nas naročito plaši i što smo dužni da kažemo jer, koliko god to za neke zvučalo pesimistički ili da bolujemo od neke teorije zavere, ovoga, onoga, ili nas ubeđivali da neko nema secesionističke težnje, mi smo se dosad uverili da smo uvek bili u pravu, a svi oni drugi koji su nas slušali ili osporavali imali su naknadnu pamet, pa nekad su nam javno priznavali da smo u pravu a nekad su samo po ćoškovima klimali glavom ili govorili – e, kamo sreće da smo poslušali.
Imamo problem, čak i da ovakav zakon usvojite, imaćete problem da ga primenite. On je potpuno neprimenjiv. Vi nemate katastre uređene, pre svega. I to svi znaju Srbi. Ko god je otišao od fizičkih lica da nešto po pitanju svoje imovine uredi, mogao je da se suoči sa tim problemima u najvećem broju slučajeva.
Ako je ovo neki krovni zakon, kada će se doneti ti novi zakoni i podzakonski akti, bog te pita. Tek za deset godina, koliko vidim, kako to u zakonu piše, znaće se po ovom zakonu ili u skladu sa vašom namerom, šta je čije.
Ispunjavate samo jednu formu – hajde da donesemo neki zakon o imovini i ma šta koga briga. Zove se tako. Proći će ovu evropsku agendu i idemo dalje. Kako će u praksi on da se primeni, kakve će posledice da izazove, kakav će haos da napravi, to vas trenutno ne interesuje. Brzo će izbori, pa ćemo posle da vidimo šta ćemo, kao da ćete u EU sutra. Nećete nikada. Ali, ono što su vam rekli, neki vam kažu da otvoreno nećete nikada, a neki vam kažu da zamajavate narod, imate još nekih 20 do 25% koji u to veruju, za 5, 6, 7, ili 10 godina. Zbog svega toga, pravimo haos u državi.
Nije mala stvar imovina jedne države. Vi nam sve živo pokradoste i rasprodaste. Sada pravite još ovakvu papazjaniju od ovako važnih stvari kao što je imovina na prirodnim bogatstvima, građevinskom zemljištu, šumama, putevima itd.
Kakve koristi ima od toga, recimo Bela Palanka, što će onaj put koji je ona do sada koristila i o kojem se starala, sada biti njeno vlasništvo? Što, da neće da ga proda? Neće da ga proda. Kako će ga prodati? Zamajavate Vojvodinu da ćete joj vratiti kanale. I treba da im vratite kanale, ali odakle im pare da ih srede? Niste imali iz državne kase da ih sredite, a sada ih uvaljujete njima, pa neka ih oni kopaju i čiste. To je samo – skini sa mojih leđa i neka ide na leđa drugoga. Onaj se kao još raduje, dobio je neku imovinu. O imovini treba da se staraš, treba da je održavaš, treba u nju da ulažeš, treba neki porez da platiš, treba svašta nešto. Odakle pare?
Još jednom samo, SRS zaista ne može ovakav zakon da podrži. Ovo je samo deo razloga koji sam iznela, a kolege će govoriti u načelnoj raspravi i sa drugog aspekta sagledati sve loše strane ovog zakona. Zahvaljujem.

Dvadeset minuta, zahvaljujem.
Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Jedan pogled na Zakon o javnoj svojini koji ću izneti, mislim da se u priličnoj meri razlikuje od onoga o čemu se u javnosti uglavnom govori.
Uverena sam da je iza priče Vojvodine i osamostaljivanja železnica, u stvari, skrivena, a ne mogu da prepoznam da li je površnost ili namera zakonopisaca da ostane neuređeno evidentiranje, raspolaganje, otuđivanje i ostali teretni poslovi i postupci u vezi sa javnom svojinom.
U obrazloženju sami priznajete da ovaj Zakon o javnoj svojini jeste bilo potrebno doneti. Ja ću izneti razlog koji mi kao ekonomisti najviše smeta, zato što su u dosadašnjim rešenjima sredstva u državnoj svojini koje koriste, npr, javna preduzeća i društva kapitala, praktično dvostruko vođena.
Zašto niste objasnili koja je posledica takvog dvostrukog vođenja i evidentiranog kapitala i sredstava u svojini države, a npr, kod javnih preduzeća? Da li je bilo koju vrstu troška ili štete to proizvodilo za državu? Da li je dvostruko vođenje jedne te iste imovine proizvodilo uvećane neke bilanse, podatke o bilo čemu? Na primer, kada imate filijalu banke i njen centralni račun, i ako se isti novac pojavljuje na dva mesta, pa kada i filijala i centrala emituju kredit iz istog novca, to se zove emisija i to se zove štampanje novca, zato što se iz jednog te istog evidentiranog novca, to dva puta uzima kao izvor iz koga se može emitovati kreditni potencijal.
Šta je u smislu ovog zakona i u smislu ove svojine dvostruko prikazivanje? Ne mogu da verujem da ste radili Zakon o javnoj svojini, a da niste pročitali sve dileme uvaženih ekonomista, neki još uvek sede u vašim krugovima, koji su 1999. godine u radu o Zakonu o javnim preduzećima iznosili dileme evidentiranja kapitala i prikazivanja u bilansima i ono što se zove delovi države, gde vi kroz ceo zakon nazivate, ne nosioci javne svojine, nego ih sve vreme zovete – republika, pokrajina, lokalna samouprava, valjda da bi zakon izgledao glomaznije.
Apsolutno niste dotakli suštinski problem, da li država i dalje želi da zadrži pravo raspolaganja. Kada kažem država, mislim na Republiku Srbiju. Pravo raspolaganja nad tom državnom svojinom, a objasniću šta je državna svojina, ili svojina javna koja se sada ovde ovako pojavljuje definisana. Da li ta Republika kao država želi da zadrži i pravo raspolaganja, i pravo otuđivanja, i pravo prenosa drugom pravnom subjektu, ali i pravo promene namene? U tom slučaju, a to je trebalo da bude do sada, javno preduzeće i bilo koji drugi korisnik, ili nosilac prava korišćenja ovom imovinom, nije mogao uopšte da evidentira takvu imovinu u svom bilansu. Mogao je samo da je vodi vanbilansno. Ne možete jednu te istu stvar da prikažete dva puta, niti mogu da raspolažu, otuđuju, menjaju namenu i preduzeća, npr, i Republika.
Ovde dosledno izvedenu odluku države čime želi da raspolaže ona, a na koji način želi da obezbedi kontrolu raspolaganja nad sredstvima koje će preneti, mi u SNS se zalažemo pre svega za lokalni nivo, odnosno lokalnu samoupravu, a to ovde nije dosledno izvedeno. Ni terminologijom, ni jasnom definicijom šta je otuđenje, pribavljanje i šta je javna svojina, a posebno šta su mreže. Raduje me da ste amandmanima razgraničili šta su dobra od opšteg interesa, a šta su dobra u opštoj upotrebi. To je bilo neophodno. I mi imamo isti takav amandman.
Postoji još mnogo otvorenih stvari koje me dovode u dilemu, da li uopšte republička Vlada jeste iskreno za decentralizaciju. Ne bih rekla da jeste. Ako radimo decentralizaciju sa republičkog nivoa na niže, zašto ostavljate da to bude centralizacija pokrajine? To mora da bude vlasništvo i svojina do nivoa lokalnih samouprava, a da nivou pokrajine ostane onaj neophodni deo transmisije, evidencije i obuhvata koji zaista iskreno i dosledno sprovodi decentralizaciju.
Izneću svoj strah, daj bože da bude neopravdan, ali mislim da je osnovni razlog za donošenje Zakona o javnoj svojini mogućnost lokalnih samouprava da se zadužuju i da emituju municipalne obveznice o kojima se godinama priča. Ne bih volela, jer je život od kredita zaduživanje i nepostojanje realnog osnova za razvijanje lokalne samouprave, Republike i bilo kog nivoa vlasti uopšte, u nekom izvorištu koje se zove realna proizvodnja, ili bilo šta drugo, nego da se ponovo svodimo na zaduživanje, koje omogućuje, a vi ste upravo rekli, to da može EPS sam da založi svoju imovinu, a da to ne radi Republika umesto njega.
Nema nikakve razlike upravo zbog obrazloženja koje ste dali u samom zakonu, a to je – neistina je da posledice troškova ovog zakona neće trpeti građani, već oni koji će trebati da upisuju pravo korišćenja raspolaganja, itd. Vi to kažete ovako – posebni troškovi primene ovog zakona vezani su za postupak upisa javne svojine i biće obezbeđeni u budžetima nivoa nižih državnih vlasti na koje se određena javna svojina prenosi i za privredne subjekte čiji je osnivač država, oni će takođe imati troškove upisa prava svojine, ali kažete, za građane primena ovog zakona neće stvoriti posebne troškove.
Kako se formiraju budžeti i javnih preduzeća i kako se formiraju budžeti samouprava lokalnih, pokrajinskih i republičkih? Kako, nego onim što građani kroz poreze, kroz davanja takse i sve ostale fiskalne i ostale prihode uplate kroz cenu proizvoda ili direktnog plaćanja neke usluge koju država uvodi.
Znači, trošak je evidentan, nešto ćemo upisivati. Šta će biti korist? Da ne bude samo korist mogućnost zaduživanja, jer to nije korist, bojim se da će to biti ne šteta, ali veliki trošak nekog budućeg razvoja.
Da li ste obezbedili ovim zakonom mogućnost da taj ko se zaduži, da ne može da ono što se zove dobro od opšteg interesa založi ili da otuđi? Ne, niste na dovoljno dobar način. Svesni ste opasnosti koja postoji i kažete da postoji ograničenje od izvršenja, znači da ta dobra u opštoj upotrebi ne mogu da budu predmet izvršenja, ali to ne izvodite dosledno. Imamo amandmane kojima poboljšavamo taj deo zaštite svojine svih nas.
Ono što smatram posebno problemom sadrži se na kraju. Član 84. govori o konvalidaciji stav 2. čak ste tako i naslov dali tom zadnjem delu zakona, gde vi u stvari pokušavate da konvalidirate poslove koji nisu urađeni u skladu sa propisima, a to znači da ozakonite ono što je nezakonito. Šta je to nezakonito? Pa, uglavnom pribavljanje, otuđivanje, prenamena, zamena i ostalo raspolaganje sredstvima svih nas, sredstvima u javnoj svojini i kažete da će sada Vlada da odluči i da uradi ozakonjenje nekih od tih radnji.
Znači, umesto priče da li će neki kanal, deo železnice biti predat Vojvodini na upravljanje, koji će, sada kažete u nekim segmentima, upravljati bolje, priznajte da je osnovni problem što će neke nezakonite stvari postati zakonite i priznajte nam i usvojite amandmane kojima niste čak ni dobro definisali ono što je 1998. i 1999. godine definisano kao mreža, a ovde je u članu 11. zakona opisano, gde ste malo amandmanima poboljšali, ali ste u stvari ispustili da definišite u skladu sa savremenim dostignućima sve ono što se zove mreža u opštoj upotrebi, a ne mreža koja služi nekom pojedincu, pa kao takva može da ostane u njegovom privatnom vlasništvu. Evo na primer, to je taj član 11. gde mi ukazujemo da to mora da bude definisano na sledeći način - da je mreža skup nepokretnih stvari namenjenih prenosu materije, elektronskih signala i energije radi njihove distribucije korisnicima i odvođenja do korisnika, kao i skup stvari namenjenih kretanju prevoznih sredstava radi pružanja usluga korisnicima.
Definiciju koju ste vi dali u članu 11. ostavila je izvan svog domena i opsega definisanja čak i železnicu. Železnica se pojavila samo u zahtevima iz Vojvodine, iz pokrajinske administracije. I onda ste se setili da je negde nabrojite. Ali, vi ste na ovaj način ostavili van opsega definicijom prethodnom čak i gradski prevoz. Da li vam je čak i novom definicijom obuhvaćena infrastruktura neophodna za prevoz putnika tramvajima i trolejbusima? Jeste vi napisali - puteve, ali niko nije pomenuo, na primer, da postojeća tračnica ili neke buduće izgrađene jesu nešto što mora da bude definisano kao mreža, a samim tim i zaštićeno i pod posebnom brigom Republike.
Da li ste pomenuli podzemnu železnicu? Ne, niste uopšte. Ono što me posebno brine, to je što ste ulaganje kapitala, čitav dan pričate o nekom preduslovu za Zakon o koncesijama i o preduslovu za Zakon o privatno-javnom partnerstvu, a vi ste u stvari, na primer, ograničili u stavu 14. ulaganje kapitala. Kako? Rekli ste da nosilac prava javne svojine može sredstva u javnoj svojini da ulaže u kapital javnog preduzeća i privrednog društva, ali ne i npr. kroz komanditno društvo. U čemu je razlika? Čak i kad smo govorili o Zakonu o privrednim društvima, koji zaista smatram najvećim grehom ove vlasti, jer jedan sistemski, veliki, ozbiljan zakon nije urađen kako valja i propuštena je prilika da se mnoge stvari postave sa korenima i sa osnovom tu gde treba na pravi način. Evo, vi to radite i ovde.
Niste ispravno definisali ni uspostavljanje susvojine. Vi čak kažete da se ona može utvrditi na način ne tako da se ona zakonom definiše, nego imate jednu formulaciju koju kažete kao – susvojina određena zakonom. Ne može, donosi se zakon koji određuje susvojinu. Zakonom se proglašava nešto dobro od opšteg interesa.
Zašto je došlo do takvih nedoslednosti, opet ne znam, površnosti ili namere? Zato što ste vi čak i u samom nazivu zakona, u članu 1. Niste hteli da definišete šta su osnove za normiranje u ovom zakonu koji treba da proizvede neke pozitivne efekte na građane Srbije i na sve nas, da definišete pravo javne svojine, ali pravo nosioca javne svojine, od kojeg upravo zavisi oblik, znači, pravo nosioca. Vi nećete da ga nazovete jednim imenom – nosioci javne svojine, nego sve vreme govorite i pišete – republička, svojina pokrajine i lokalno. Zašto se to ne bi moglo zvati – nosilac prava svojine? I postupak uspostavljanja tih oblika javne svojine treba jasno da pokaže već u prvom članu šta je tema i predmet ovog zakona.
Mnogima nije jasno šta je javna svojina. Odbrani ću vas i da kažem da je definisanje opšteg interesa i onog što se zovu dobra u opštoj upotrebi najteže za definisanje i zakonsko normiranje. To zna svako ko se bavi ovom materijom i to je opšte poznata stvar. To jeste bio problem, ali ne nerešiv.
Šta je problem? Vi ste definiciju Javne svojine dali u članu 2, ali u ostalim članovima je ta definicija tako dvosmislena i nejasna, da se postavlja pitanje – da li postoji neka svojina Republike koja nije javna svojina, tim pre što je prethodnim rešenjima iz 2008. godine pravljena razlika između javne svojine Republike Srbije i svojine Republike Srbije?
Vi niste pokušali ni da definisanjem osnovnih pojmova eliminišete onu mogućnost za dvosmislenost, različita tumačenja i pogrešna, što mene najviše brine.
Ako se držimo onog osnovnog tumačenja Ustava, važećeg, i jezičkog značenja u pravu, proizilazi da je svaka državna svojina u stvari javna svojina. Međutim, neophodno je da odmah date posle te definicije i definiciju šta su to imaoci svojine, titulari. To nije strana reč, titular svojine i mogli ste olakšati sebi pisanje i razumevanje zakona svih nas, a ne da sve vreme vršite to i takvo nabrajanje.
Zašto to niste uradili? Ako, na primer, građanima objasnimo ovako – da je pravo raspolaganja i korišćenja svojinom gotovo jednako raspolaganje i korišćenje, setite se kad dobijete od nekoga automobil da vozite, vi ga koristite kao da je vaš. Kakve to veze ima što se ne vodi na vas, ako vi imate ovlašćenje da uredno vozite taj auto? Čak kad napravite štetu vas mnogo briga, to će da uradi vlasnik. To je pravo korišćenja. Umesto da to pravo definišete za Republiku na način da ona može da ga, sem onog što se zove ulog u nematerijalnim stvarima, pretvori u akcije, da na osnovu toga ima dobit ili kad dajete na korišćenje neku javnu svojinu, da li to može da vodi, na primer, javno preduzeće u svojim knjigama kao trošak, jer vam plaća zakup, ne, vi ste to ostavili potpuno otvoreno svih ovih godina unazad kako je i bilo, a spremni ste svi da to kritikujete.
Šta je još jedan od propusta? Članom, na primer, 16. vi ste izuzeli od prinudnog izvršenja nešto od dobara, ali niste sva dobra od opšteg interesa. Rekli ste proglašena su kao takvim nekim od zakona. Sad ste vi amandmanom nešto malo to proširili, ali naveli ste samo neke, rekla sam šta ste propustili da navedete kao dobro od opšteg interesa u smislu mreža, pa ako to ne izuzmemo od izvršenja, pa sutra, kad se zaduži neka lokalna samouprava, evo grad Beograd, ne bude bio u prilici, ne daj Bože, ali teoretski je moguće da se desi, ne bude mogla da vrati kredit, predmet izvršenja za ne vraćanje kredita mogu da budu trolejbuska infrastruktura, odnosno mreža, zato što niste ovde nabrojali da je to ne sva opšta dobra, uopšte nije izuzeto od izvršenja. Molim vas, u trenutku dok je ovo aktuelno obratite pažnju na ovakve primedbe.
Nemam mnogo vremena, samo ću da kažem još jedan detalj. Članom 21. napravili ste pravi galimatijas, u smislu da li pravo korišćenja može biti ne novčani ulog u pravima, zato što ovo pravo uopšte ne može da bude predmet prinudnog izvršenja, a vi uopšte niste imali na umu, a znate da kada se osniva preduzeće, pogotovo od strane države ili nekog nižeg nivoa vlasti, da prava mogu da budu i nematerijalna i ne novčani ulozi. Kako će se na njima raditi izvršenje? Pošto vi tu predviđate sticanje udela na osnovu tih i takvih ulaganja, da li možete da steknete ili povećate udeo u društvu na osnovu prava korišćenja? Ne, ne možete, zato što sam maločas iznela primedbe na to.
U minutu koji mi je ostao, način kako ste izuzeli sredstva bezbednosti, ono što je vojna namena, ono što koriste specijalne službe, BIA i ostalo, prosto je nedopustivo. Sve što Zakon o javnim nabavkama dozvoljava, traži i zahteva da bude u principu otvorenog postupka nabavke, mora i u ovom delu gde je to moguće da bude za javnost transparentno i javno, a samo deo koji je zaista problem bezbednosti treba da ostane, vi znate i po kojim direktivama EU, zakonom definisan u jednom drugom postupku. Znači, problem javne svojine nije da li će Vojvodina imati jednu železnicu ili međuregionalni put, nego da li se sredstvima Republike Srbije uopšte gazduje, da li se prenamena, zamena, davanje bez naknade bilo kome, vrši na takva način da štetu ne trpi država Srbija, građani Srbije i budžet Republike.
Mnogo toga je otvoreno. Imaćete prilike da, kroz amandmane koje smo podneli, popravite.

Reč ima narodni poslanik Velimir Ilić.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo na dnevnom redu raspravu o javnoj svojini. Očekivali smo zakon koji će biti uređen i doneti niz novina koje svi očekujemo u Srbiji. Međutim, dobili smo jedan Predlog zakona od Vlade, koji je uništen i preko 20% članova zakona je promenjeno amandmanima koji su dati od strane iste te vlade, odnosno, napravljen je kompromis između pokrajinskih organa, organa AP Vojvodina. Došlo se do jednog zakona koji sada ne liči na onu prvu verziju koji je Vlada podnela i planirala.
Ne primerno je da se na 90 članova zakona, od strane iste Vlade koja je predlagač ovog zakona, prihvati 18 amandmana koje su podneli pokrajinski organi, koji su želeli da stave do znanja da će glasati ako se svi ovi amandmani usvoje, što je Vlada morala i da uradi.
Ovaj zakon je u ovom momentu jedan kompromis između republičke i pokrajinske vlade, da bi republička Vlada trajala još koji mesec i da bi se usvojilo ono što nije moglo da se usvoji, što nije bilo moguće prihvatiti i usvojiti, ali kroz te amandmane je ova vlada produžila svoj vek, da bi trajala što duže, odnosno do isteka mandata. Napravljen je taj kompromis, tako da je jedan dobar zakon koji se očekivao, koji je Srbija očekivala, potpuno izmenjen. Mi sad imamo zakon koji je nešto potpuno novo, koji je jedan dil, koji je napravljen da bi ova vlada koliko-toliko opstala i ostala.
Očekivali smo da se kroz ovaj zakon uradi decentralizacija državne imovine i da će tu najbolje da prođu lokalne vlasti, jer će dobiti jednu pravu decentralizaciju, gde će opštine i gradovi dobiti vodeću ulogu u svemu ovome. Međutim, posle svega ovoga mi imamo da se Beograd decentralizuje, a Novi Sad sve više centralizuje i dobija određene ingerencije koje je pre toga imao Beograd. Opštine i gradovi neće dobiti maltene ništa u svemu ovome.
Kroz diskusije smo slušali da je nebitno neko železničko zemljište u Srbiji. To železničko zemljište u Srbiji je vrlo bitno, gospodine Đeliću. Ono je 15% teritorije Srbije, a to je veličine današnjeg Kosova. Putevi, koridori i sve ostalo je isto bitno, jer prelazi preko 15%. Ovde se ne radi o nekoj imovini koja će se nekome dati, prepisati, pripisati i slično, na upravljanje, na prodaju. Čak šta više postoji i vid otuđenja i poklona, ako je to interes određene teritorije itd. Kad saberete samo ova dva vida zemljišta, železničko i putno, to je preko 30% teritorije Republike Srbije.
Znači, radi se o jednom izuzetno važnom zakonu koji reguliše sve one vitalne funkcije jedne države. Mi sada pričamo da nije bitan taj put, on je drugog reda, ovaj je prvog reda, ovaj trećeg reda itd, ali je u ovoj državi sve bitno. Slušao sam konferencije za novinare pojedinih političkih partija koja su ispred sale davali, određeni političari koji maltene slave pobedu, uspeli su, uradili su nešto veliko.
Šta je urađeno? Ništa. Nema decentralizacije. Šta će dobiti od ovoga Apatin, šta će dobiti Sombor, šta će dobiti neki gradovi, uzmimo Zrenjanin, uzmimo Kikindu, Suboticu itd? Neće dobiti ništa. Dobiće neki drugi koji će imati pravo da otuđe, da prodaju, da podignu kredite, da daju zalog itd. a naravno, niko ne preuzima obaveze ove države dok se nešto uradilo, izgradilo, a svi sada nešto kada se napravilo, izgradilo, stvorilo žele da gazduju i da to koriste na svoj način kako misle da je najpovoljnije.
Zato jedan zakon, gospodine Đeliću, koji se promeni sa preko 20% amandmana u korist jedne političke opcije koja je javno uslovila da neće glasati, ako se to ne uradi, mora da se povuče iz procedure. To je sasvim normalno. Nenormalno je prihvatiti bilo čiju ucenu i reći – evo oni zakoni nisu prošli, nismo mogli da izglasamo, ajde sada ovo da prihvatimo pa ćemo sve to u paketu glasati, da bismo mi trajali još do Nove godine ili do januara, dok se ne raspišu izbori, a ta cena za Srbiju je mnogo velika. Ta cena će posle morati da se plati. Neko će morati da plati, a ko će? Država, narod, građani.
Prema tome, ne možemo mi ovde trpeti ucene razno-razne prirode zato da bismo prihvatili nekoga. Molim vas, ovde se govorilo ono što je uložio kapitalni fond Vojvodine. A ko je dao sredstva u kapitalni fond Vojvodine? Dao je NIP, u onom procenu u kojem je dogovoren. To su sredstva, tako bi mogao sada svako da traži neki svoj komad a to ne vodi ničemu. To vodi samo jednoj političkoj opciji koja će tamo vladati i koja se na osnovu razno-raznih ovih povlastica, popusta itd. švercuje na političkoj sceni godinama i traje a narod sve teže živi. U Vojvodini se isto teško živi. U nekim gradovima mnogo teže nego i na jugu Srbije. Pogledajte vi malo i napravite analizu kako se živi u Sidu, u Plandištu, u razno-raznim mestima širom vojvodine gde ljudi rade. Mi ovde kažemo, neko zemljište tamo gde je trska. A znate koliko su ovu Srbiju koštali sistemu Dunav-Tisa-Dunav? Sećam se kao mladi inženjer, radio sam na svim mostovima na Dunav-Tisi-Dunav i znam koliko je to koštalo ovu Srbiju i koliko je to plaćeno. Vi ćete to sada dati nekome na gazdovanje pa može to i da proda i preproda i da u zalog i da ustupak itd.
Mi imamo Koridor 7, koji je izuzetno veliki kapital ove države. To je Dunav. Kako sad neko olako Dunav, Podunavlje, Posavina, tu može da gazduje ko hoće. Kako će to sad biti i izgledati, jednu obalu kontroliše jedna vlada a druga prenela ingerencije na drugu obalu? Kako ćemo plovno od Save da napravimo kada je do sredine reke pokrajinsko a ovamo je Republika Srbija, a tamo za drugi deo od polovine nije nadležna? Kako ćemo da uradimo taj plovni put? To isto se odnosi na Dunav, na ovom delu od Beograda prema granici sa Rumunijom.
Prema tome, ovaj zakon će napraviti niz problema. Niz problema koji će doneti neke političke poene određenoj opciji da opstane i da kaže – evo, mi smo to uslovili i dobili i napravili. Ovo će nam praviti jednu takvu konfuziju u vlasniku, u poslovanju. Da li vi verujete, mi smo napravili most na Savi. Odlično se kad su ga napravili za Republiku Srpsku i kada ste preneli ingerencije na Vojvodinu, nadležnosti i šta se dogodilo? Dve godine navoz nije mogao da se uradi, a izgradnja mosta trajala je godinu dana, papirologija, ostalo. Sada morate da odete kod Pajtića, kažete, dajte ponovo sve papire za navoz, da se popnemo na most. Dve godine i u trećoj je tek to napravljeno, da se naspe, da na napravljen most može da se popne i da se on koristi, da se primi saobraćaj.
Prema tome, ovo ne vodi na dobro i zato je moje izuzetno veliko razočaranje, jer ovo nije izvorni zakon o kome smo razgovarali. Ovo je zakon kompromisa. Zakon, kome je god palo napamet da ima poslanika da zatraži nešto, vi ste morali da prihvatite da bi zakon prošao. Dovoljno je bilo jedan amandman da odbijete i zakon ne bi prošao. I vi ste sve morali da prihvatite onako i u ovom zakonskom bućkurišu više se ne zna šta je bitno, šta je nebitno, šta je važno, šta je nevažno. Uglavnom mi sada imamo neki zakon koji ćemo eto, prikazati Evropi da smo se nešto dogovorili, a neki naredni parlament imaće mnogo problema ili neka buduća vlada da to sve dovodi u redi i ispravlja.
Očekivao sam jednu decentralizaciju koju ste vi najviše, gospodine Đeliću, obećavali, a to je da gospodari na svojoj teritoriji postaju gradovi i opštine, a ne sad neki drugi organi Vlade, pa sad imamo ministra iz Vojvodine koji je nadležan za Srbiju ali nije nadležan za Vojvodinu, u mnogim segmentima, uzmite prostorno planiranje, ekologija, građevina, urbanizam itd.
I vi sada, kako da izađemo iz ovog ćor sokaka u koji smo ušli i kako da rešimo mnoge probleme koji su izuzetno veliki. Sve ovo otežava i gradnju i usporava gradnju. Vi ćete sad morati sada da radite troduple poslove. Molim vas, evo sad konkretan primer. Kako grad Beograd pravi most, a nije nadležan ministar, određeno ministarstvo, ni pod razno, niko ih ništa ne pita. Da li vas neko u Vladi pita za to? Koncept razvoja saobraćaja preko obilaznice i mostova koji je zacrtan u Vladi i ministarstvu je u suprotnosti totalno sa gradom Beogradom.
Vi to ne možete da usaglasite. Ovde šta ko dohvati on i radi. Grad Beograd je država u državi, Vojvodina će sada biti država u državi, Srbija, mi ovde u parlamentu. Gde smo mi nadležni, na kom delu teritorije? Da li smo mi nadležni na teritoriji Vojvodine? Da li naše odluke ovde važe za Vojvodinu? Ne važe. Sve što vam je Vojvodina donela, vi ste morali da prihvatite i većinski ćete da izglasate i da zadovoljite jednu grupicu koja vas uslovljava, pada Vlada ako se to ne usvoji.
Znači, mi ćemo dobiti ovde jedan zakon koji ne znam zašta će ovde da služi, zakon koji će napraviti toliko problema, ali ćemo tamo nekima u Briselu reći, evo usvojili smo zakon, a oni će reći, pa dobro nema veze što ste usvojili i misliće da je to jedan ozbiljan zakon, pa kad smo obećavali mi smo obećali decentralizaciju imovine, da gradovi i opštine dobiju imovinu. Ovde je neće dobiti. Neće je dobiti jer neće se znati ko je gde nadležan, ko je zašta nadležan itd.
Uzmite sada rekonstrukciju Pančevačkog mosta, koji je u toku. Kako možete da ga rešite. Do pola reke jedna Vlada, a od pola reke druga Vlada. Do pola reke jedni papiri, a od pola reke drugi papiri. Kako možete da objedinite to sve i da usaglasite? Nikako. Pričam vam čisto praktično, ko će da očisti, jer ja se sećam kada sam bio u Vladi, izdvojena su sredstva za čišćenje kanala Dunav – Tisa – Dunav.
Da li je očišćeno? Nije. Zašto su poplave? Zato što nisu očišćeni i dovedeni u red kanali. Ko plaća cenu toga, ko je potrošio novac.
Cenu toga plaća Republika Srbija. Kada se desi šteta, državni organi, Vlada mora da prihvati i da to popravi i da dovede u red.
Prema tome, ovo sve ne vodi na dobro. Zbog ovakvih odnosa o kojima sam govorio i grada Beograda prema državi, pokrajine Vojvodine, mi ne možemo da rešimo niz problema, 20 godina Prokop ne može da se reši zbog ovakvih problema o kojima sam sada govorio.
Ne mogu da se reše mostovi, ne može da se reši plovno Save, ne može da se reši Dunav, ne mogu da se reše mnogi problemi.
Vi znate da sada Dunav prodire kod Apatina i napada deo teritorije i ugrožava grad. To je, kažu, investicija gde treba da Srbija da zaradi? Ko će posle kada se sve to uradi i napravi, da rukovodi, naplaćuje, sređuje, jer tamo će se praviti neke marine, bedemi, zaštite i sve ostalo, a onda će da se pojavi pokrajina i kaže, hvala vam što ste nam napravili, mnogo ste bili ljubazni, a mi ćemo sada da to koristimo.
Prema tome, ovoliko silne obilaznice koje su urađene oko grada, jer ja se sećam uzmimo obilaznicu kod Zrenjanina, kako možete sada nešto što je Srbija napravila kreditom ove države i građana Srbije, da date da neko raspolaže?
Vi sada za ovu malu šačicu vlasti dajete šta god vam se zatraži. Vi ćete davati i to će nas uvoditi u što veće probleme i vi ćete i u sledećem zakonu koji bude, i u narednom, uvek praviti ustupke, jer određena grupica vas je stisla, a vi ne znate da podvučete i da kažete, ovde je crvena linija, dalje ne možemo da popuštamo. Neka padne Vlada, Bože moj, nije prvi put da pada Vlada, jer Vlada je padala, birala se nova, a Srbija je trajala. I sa ovim izborima, prevremenim, redovnim, ali vama je bitno da to potraje i ne pitate za cenu. Cena je velika, jer ćemo imati velike probleme i ja smatram da, gospodine Đeliću, kao jedan iskusan političar koji je jako dugo u Vladi, ne dozvolite bilo kakve ucene, da zakon onaj prvi koji ste dali, obelodanili, prezentovali javnosti, vratite, a ne da trpite ucene i da taj zakon u prvu verziju donesete na parlament, a ovaj zakon koji je jedan kompromis, koji je napravljen između razno raznih političkih opcija, povučete iz procedure i vratite onaj stari zakon o kome smo razgovarali.
Ja očekujem da ovo treba da uradi svaka ozbiljna Vlada, a smatram da je Srbija još uvek ozbiljna država i da vi treba da budete jedna ozbiljna vlada i kada predloži neki zakon, da ne može niko tek tako olako da promeni pola zakona, da izmeni glavne tačke i da dođe na usvajanje potpuno novi zakon koji nema nikakve veze sa početnom verzijom. Hvala.