Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik gospodin Boris Aleksić, posle njega gospodin Nenad Čanak. Izvolite Aleksiću.

Hvala gospodine Novakoviću.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, Napoleon je takođe rekao još i nekoliko zanimljivih rečenica, između ostalog i onu da je izdaja pitanje datuma, a upravo vidimo i kroz ove predloge zakona, i kroz to šta radi Vlada Republike Srbije, da je izdaja uveliko na sceni u Republici Srbiji.
Gospodine Đeliću, vi ste sebi dozvolili jedan istorijski osvrt i vrlo negativno ste se izrazili o istoriji srpskog naroda i srpske države, govorili ste o ujedinjenju Nemačke, mislili ste na 1871. godinu, ono što je uradio Bizmark, i govorili ste o ujedinjenju Italije, koju je pre svega inicirao Garibaldi. Vi ste rekli da za razliku od Nemačke i Italije, Srbija se borila za nezavisnost, a ne za ujedinjenje.
Naprotiv gospodine Đeliću istoričari i poznate ličnosti sa zapada i celog svega upravo spominju srpsku revoluciju, kao borbu za ujedinjenje srpske države i srpskog naroda, a više od toga borbu za ukidanje feudalizma. Feudalizma koji vi i vraćate ovim zakonom, stvarate male feude, male feudalce, pa ćemo sada umesto Đilasa, umesto Dinkića, umesto Pajtića imati još 100, 200, 300 takvih ljudi i zaista će Srbija ličiti na nemačke državice pre Bizmarkovog ujedinjenja, kojih je bilo 300 i više. Dakle, jedna zastrašujuća činjenica.
Inače države koje ste vi spomenuli su nacionalističke države, par ekselans. Upravo je Francuska i kardinal Rišelje je u međunarodne odnose uveo princip državnog razloga. Ono što je bila Nemačka u 20. veku, to je Francuska bila ranije, ona je pretila da postane Hegemeon u celoj Evropi tako da pozivanje na Nemačku i Francusku vam baš nije dobar primer, jer to su države koje nacionalne interese štite svuda, pogotovu na svojoj teritoriji, a vi ovde uništavate srpske nacionalne interese, doduše vaš put je logičan, vi ste rasturali ekonomski Rusiju u vreme Čubajsa, u vreme Jeljcina, pa ste sada došli i da to radite Srbiji i Srbima.
Da vidimo konkretno oko Zakona o javnoj svojini, šta ste vi radili. Formirali ste radnu grupu za izradu Zakona o javnoj svojini, koju je predvodio Bojan Kostreš, čovek koji nije pravnik i ne poznaje naprosto pravo ni najmanje. Ta radna grupa se sastala jedanput. Nakon toga gospodin Kostreš je počeo direktno da se sastaje sa Cvetkovićem, premijerom Vlade Republike Srbije. Saradnici Bojana Pajtića iz Demokratske stranke, znate ko je, rekli su sledeću stvar za gospodina Kostreša citiram – Kostreš, osoba nepoznatog zvanja i skromnog kvantuma znanja, koja ne razlikuje osnovne kategorije pravne materije. Završen citat. Vezano za Zakon o javnoj svojini.
Pozivate se na istorijsku podlogu, vi vraćate ovde komunističke tekovine, gospodine Đeliću, jer vam to pozivanje na autonomiju kada kažete da ima svoje istorijsko uporište, ne mislite sigurno na vojvodstvo Srbije i tamiških banaka, ako uopšte znate šta je to bilo.
Liga socijal-demokrata Vojvodine tražila je zvanično povratak nekih rešenja iz 1974. godine, Ustava iz 1974. godine, Titovog Ustava kojim je razbijena Srbija na tri dela. Jer, kako kažu, njima treba imovina koja donosi pare, a ne ona u koju treba ulagati. Zamislite to i predsednik Skupštine AP Vojvodina, Šandor Egereši, poznat po onoj priči o belim rukavicama, traži rešenje iz Titovog Ustava iz 1974. godine.
Vi nama pričate o demokratiji, o ljudskim pravima, a ovde ljudi koji održavaju vašu vlast traže rešenja iz najgoreg komunizma, kada je Srbija bila uništavana, kada je srpski narod bio uništavan, kada je pripremano rasturanje države. Jer smo imali od prvog Ustava posle Drugog svetskog rata koji je predvideo centralizovanu državu, sve veću i veću decentralizaciju koja je na kraju dovela do ratnog požara, raspirivanja separatizama, slovenačkog, hrvatskog, muslimanskog itd.
Sada vi nastavljate taj proces i završavate, vi se pojavljujete kao izvršioci Titovog testamenta. Kaže, interesantno je da su kasnije pregovore oko Zakona o javnoj svojini počeli da vode direktno Mirko Cvetković i Bojan Pajtić. Vi sad imate nešto što se dešava dakle na jugu, sad ste počeli da radite na severu, vi imate pregovore Beograda i Novog Sada. Dakle, prosto neverovatno, prosto neverovatno.
Dakle, ono što vi predviđate ovim zakonom to je deobni bilans Republike Srbije i AP Vojvodine koji dajete sve šira i šira ovlašćenja, kojim utirete put ka odvajanju iz Republike Srbije, ka sticanju statusa prvo federalne jedinice ili ko zna čega jer vam tako kažu vaše gazde sa Zapada i vi delite imovine ovim zakonom. Vi uvodite pojam javne svojine, a nemate pojma šta je javna svojina, vi ga ne definišete uopšte, vi vršite određena nabrajanja, vi predviđate da je sada javna svojina državna, zatim svojina AP i lokalne samouprave. Ali, uopšte ne ulazite u to odakle vlast AP i šta je AP, šta je lokalna samouprava. Na kraju krajeva, to je sve imovina Republike Srbije, a vi možete da je delite koliko god hoćete. Na taj način štetite interesima Republike Srbije.
Vi dodatno organizujete, razrađujete, kleptokratiju koja je na sceni u Srbiji. Sada će ta kleptokratija imati tri nivoa. Imaće republički nivo, imaće nivo AP, vi samo predviđate Vojvodinu, Kosovo ne pominjete uopšte, Kosovo i Metohiju, imaće nivo lokalne samouprave. Sada će građani Srbije imati tri nivoa sa kojih će ih pljačkati različiti funkcioneri jer svako od tih funkcionera će želeti prvo sebi da podigne kule i gradove, a onda ako uradi nešto za državu, ako uradi nešto za svoju sredinu odakle dolazi, to je veliko pitanje.
U ovom zakonu ono što je posebno opasno, a govorio je o tome i moj kolega Sreto Perić, vi upotrebljavate termin za AP entitet. Ne znam da li znate šta znači entitet, ali evo ja ću vam reći šta znači u rečniku američke diplomatije, označava samo određeno državotvorno telo i karakter državnosti predmetnog bića, nacionalni identitet, narodnu, kulturnu, istorijsku, jezičko-religijsku posebnost i pravo na samoodređenje. Vidite, kako ste sami sebe ubacili u problem, uveli u mulj iz koga ne možete da izađete. U isto vreme kojekakvi likovi u Srbiji, poput Sonje Biserko, govore da na Kosovu već ima paravojnih formacija iz Srbije. Pazite, Sonja Biserko, čiji je brat poginuo u hrvatskim paravojnim formacijama Zenge, govori ovakve stvari. Nataša Kandić koja se u dokumentaciji DB Republike Srbije vodila po američkoj obaveštajnoj službi, vam uređuje tužilaštvo, sudske organe i određuje šta će da radi Boris Tadić, šta će da radi Vlada Republike Srbije, a vi sve to tolerišete.
Da vidimo dalje, interesantno u ovom predlogu zakona o javnoj svojini, vi govorite i o prirodnim bogatstvima i kažete, vode, njihovi izvori itd. mineralni resursi jesu u svojini Republike Srbije. Kažete, da je na prirodnom bogatstvu, da može da se stekne koncesija, pravo korišćenja, iskorišćavanja. Veoma interesantno, da vi na ovaj način polako uvodite rasprodaju prirodnih resursa Republike Srbije.
Želim da vas podsetim, gospodine Đeliću, pošto vi i ova vlada govorite samo o profitu, samo o materijalnim dobrima, setite se da su za Kosovo i Metohiju AP rezerve lignita, lignitnog uglja toliko velike da ne mogu da se eksploatišu narednih 11 vekova. Njihova vrednost se procenjuje u milijardama i milijardama i milijardama evra, trenutno, a Srbiji polako ponestaju energenti. Isto tako želim da vas podsetim, okeanografsko odeljenje "Vudshol" instituta iznelo jedno upozorenje u kojem kaže da će kao posledica globalnog zagrevanja teritorija Srbije i još nekih zemalja postati jedina mesta u Evropi sa dovoljnim količinama sveže, pijaće vode. Ovo znači, da prirodni izvori vode za koje vi želite da date koncesije velikim multinacionalnim kompanijama će biti pravi izvori bogatstva za građane Republike Srbije, a vi to želite da krčmite.
Interesantno u sledećem članu ovog zakona, članu 10. dobra od opšteg interesa u javnoj svojini, vi imate neke detalje koji su protivustavni. Kaže – dobra od opšteg interesa u javnoj svojini, u smislu ovog zakona su dobra u opštoj upotrebi i druge stvari koje su zakonom određene kao dobra od opšteg interesa i zatim navodite: poljoprivredno zemljište, šume, šumsko zemljište, voda, vodno zemljište, vodeni objekti itd.
Vi ovde predviđate, na osnovu onoga što ste napisali u zakonu da je javna svojina i da se razlikuje od državne svojine, a ova dobra mogu da budu u vlasništvu AP i lokalne samouprave. Međutim, u članu 87. Ustava državna imovina, prirodna bogatstva i dobra za koja zakonom određena da su od opšteg interesa, imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj su imovini. Šta vi hoćete ovim da kažete? Dakle, vi kršite ovim zakonom odredbe Ustava RS, nemate nikakvih problema zbog toga što to radite.
Na kraju krajeva, razlog za donošenje ovog Ustava jeste kao što su rekli vaši koalicioni partneri da se vrate titoistička rešenja iz Ustava iz 1974. godine. Vi ste gospodo novi komunisti, novi titoisti. Samo ste crveni pentagram zamenili žutim pentagramom. Vi dozvoljavate da vas ucenjuje Čanak i njegovo veselo društvo. Kako je to moguće, kako ćete vi onda da branite interese Republike Srbije u međunarodnim odnosima, kako ćete da branite Kosovo i Metohiju, kako ćete da branite bilo kakve interese Republike Srbije ako vi dozvolite da vas šaka političara koja nema nikakvo uporište u narodu ucenjuje.
Rekli smo već na kontu srpske revolucije, vraćate feude iz turskog doba, stvarate nove feudalce, a sve pod izgovorom da se približavate EU, da se približavate Briselu da se približavate vašim, ne vi vraćate vreme unazad. Vi ovde vraćate vreme Turaka, tursko vreme i to je ono što je Mićunović ovde najavio zajedno sa gospodinom Šutanovcem, veliko angažovanje Turske. Vi u stvari umesto približavanja EU, vi stvarate ovde neku vrstu turske unije. Dakle, to što vi činite apsolutno je protiv interesa Republike Srbije, apsolutno je suprotstavljeno zdravoj logici, nema nijednog jedinog opravdanja da ovakve stvari radite.
Vi naprosto ono čime raspolaže Republika Srbija, delite strankama, pojedincima, funkcionerima, koji održavaju vašu vlast kako biste kupili njihovu podršku. Doći ćemo u jednom trenutku do toga da nećemo imati šta da delimo, da nećemo imati šta da damo, kada će Srbija biti u potpunosti pojedena.
Ono što sam vam rekao, biće podeljena kao što je Nemačka nekada bila podeljena, ali i nakon toga, pojaviće se i ujedinitelj i Vojislav Šešelj će se svakako vratiti iz Haškog tribunala i odbraniti srpske nacionalne interese i ujediniti Srbiju. Hvala.

Iskorišćeno je 10 minuta i 58 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nenad Čanak, a posle njega narodna poslanica Judita Popović.

Pre nego što kažem par reči o ovom zakonu koji se nalazi pred nama, treba da skrenem pažnju Vladi Republike Srbije, da Vlada Republike Srbije koja je okupljena posle prošlih izbora, okupljena oko nekoliko ciljeva. Oni su bili vrlo jasni i vrlo definisani, završetak saradnje sa Haškim tribunalom, otvaranje granica zemlje dobijanjem belog šengena, usvajanje zakona evropske agende, te približavanje EU i socijalna odgovornost.
Najveći deo ovih stvari je urađen.
Ono što nije urađeno i ono o čemu se nije dogovaralo, to su upravo ovakvi zakoni.
Zaista mislim da je izuzetno značajno, da se razumemo, da naša podrška Vladi Republike Srbije, govorim u ime Lige socijaldemokrata Vojvodine, je bila oslonjena na dogovoreno, a ne na to da se na blanko da poverenje Vladi, naročito kada su u pitanju ovako ozbiljne stvari i ozbiljna pitanja, iz jednostavnog razloga, što je potpuno jasno da ovde nije u pitanju nikakav zakon o imovini, naročito ne o imovini lokalnih samouprava, jer nisam primetio da je taj deo ovog zakona bio sporan, nego upravo i jedino, da tako kažem, deo zakona koji se odnosi na imovinu AP Vojvodine. U tom smislu, mi ćemo morati još obaviti konsultacije sa Vladom Republike Srbije, ona mora tu korigovati još svoja razmišljanja na ovu temu, jer je ovo nešto na šta LSV ne može da pristane.
Da bi dao svoj doprinos tom razmišljanju, moram da se malo pozabavim istorijom, odnosno da podsetim zbog čega ta imovina AP Vojvodine je toliko značajna u zalaganjima, ne samo LSV, nego mnogih drugih delova stranaka koji funkcionišu na teritoriji Vojvodine.
Ministar Đelić je rekao vrlo tačno, da istorijski uslovi definišu pojedine stvari u današnjoj politici i to je zaista nesporno. Samo za razliku od nekih drugih država, Srbija kao složena država, iz jednostavnog razloga što njeni delovi imaju različite predistorije ima na svojoj teritoriji različitosti koje bi trebalo, po našem mišljenju, rešavati autonomijama, a ne nasilno unifikacijom zakonskih rešenja, jer ne treba zaboraviti vrlo bitnu stvar, da glavni grad Vojvodine, Novi Sad, ove godine je proslavio 100 godina najlepšeg i najvećeg kupališta Štrand na Dunavu, 100 godina javnog saobraćaja, a grad Niš treći po veličini grad ili drugi, videćemo na popisu, iduće godine će proslaviti 100 godina od odlaska Turaka.
Vrlo je bitno imati svest da te razlike koje postoje nisu ništa na šta treba biti ponosan ili se stideti, ali ja moram da podvučem da, primer iz grada Novog Sada, da je pre 85 godina u gradu Novom Sadu, sa poslovnim prostorom grada Novog Sada, firma "Foto Glišić" potpisala ugovor o zakupu poslovnog prostora. Potpisao je Radovan Glišić, pa produžio njegov potomak Nenad Glišić, pa produžio dalje Filip Glišić, u Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu, i taj zakup je posle kroz mnogo država trajao 80 godina. Dakle, 80 godina je u Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu stajala firma "Foto Glišić", zbog toga što je grad Novi Sad imao svoju imovinu i imao svoju odgovornu vlast.
Sada se odjednom nešto ne veruje Vojvodini da će umeti da raspolaže tom nekom imovinom koja se, Bože moj, daje.
Da vidimo ko kroz istoriju nije mogao da ima imovinu? Nije mogao da ima rob u Staroj Grčkoj ili Starom Rimu, nisu mogli da imaju Jevreji i niža rasa i nije mogla da ima Vojvodina u Miloševićevoj Srbiji.
Ja ću zbog toga pročitati par stvari za vaše podsećanje. Od kada je Vojvodina ušla u sastav, Kraljevstva Slovenaca, Hrvata i Srba, pa potom Srba, Hrvata i Slovenaca, pa Kraljevina Jugoslavija, ona je do 1937. godine tretirana kao okupirano područje, dobijeno ratom i bila je zadužena da, iako je imala 11,5% stanovništva, puni 37% budžeta zemlje. Šta je donela u miraz, dajte da vam pročitam i to.
Ukupno obradivo zemljište koje je Vojvodina posedovala pre presjedinjenja, iznosilo je 2.757.273 hektara, što je činilo 11% države. Mereno po produktivnosti, taj procenat je imao značaj od blizu 20%.
Takođe, Vojvodina je, molio bih vas da slušate pažljivo, imala 4.700 kilometara izgrađene putne mreže i 2.200 kilometara železničkih pruga, 105.328 putničkih i teretnih vagona, 902 kilometra plovnih puteva, reke i kanala, 12 fabrika čokolade, 27 fabrika pića, pet fabrika konzervi, osam pivara, 11 mlekara, 90 radionica i fabrika, sedam fabrika nameštaja, 80 livnica gvožđa i čelika, 30 prerađivačkih pogona kože, 44 hemijske industrije, a što se tiče mlinova, broj se kretao oko tri hiljade.
Krajem 19. veka, Vojvodina je bila jedna od najznačajnijih mlinskih regiona u svetu, a posle Pešte i Mineapolisa, mlinska industrija u Bačkoj bila je najproduktivnija. U tim mlinovima nalazio se veliki evropski kapital, isto kao u železnici, u kojoj, da bi se stvorila u to vreme, bila jedna od najrazuđenijih železničkih infrastruktura u Evropi i u njoj je uloženo oko 150 miliona tadašnjih švajcarskih franaka.
Poslednjih 80 godina, nije izgrađena ni jedna pruga na teritoriji AP Vojvodina, koriste se tek 1.000 kilometara pruga, mnogi koloseci su prekriveni korovom, a vozovi voze 30 kilometara na sat, drugim rečima, Franc Jozef se vozio 10 kilometara na sat brže od Milutina Mrkonjića.
Moram vas podsetiti na to da državna imovina, definisana Ustavom Republike Srbije u članu 87. kaže – da imovina AP jedinice lokalne samouprave i način njenog korišćenja i raspolaganja se uređuju zakonom i to je ovaj zakon o kojem sada razgovaramo, a kaže takođe, u članu 183 AP u skladu sa zakonom uređuju pitanja od pokrajinskog značaja oblasti 1) prostornog planiranja i razvoja, 2) poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja i uređivanje puteva, privređivanje sajmova i drugih privrednih manifestacija.
Moje pitanje, kako će to AP da uređuje drumski, rečni i železnički saobraćaj, ako nema drumove, reke i železničke pruge. Kako će to da uradi, kako će da se izvede, ako mi ne možemo da dobijemo ono železničkih pruga što je bilo na teritoriji Vojvodine pre sto godina, jer bi trebalo izgraditi još 1.000 kilometara da se samo vrati ono što je bilo, pre nego što je Vojvodina ušla u zajedničku državu južnih Slovena.
Imam jedno jednostavno pitanje, da li neko misli da bilo šta može da se učini ozbiljno ako Vojvodina ne dobije autonomiju. Mi smo jedino ustavno ovlaštenje iz istog tog člana 183. koji kaže – AP utvrđuju simbole i način njihovog korišćenja, pokušali da iskoristimo, stvaranjem vojvođanske zastave i vojvođanskog grba. Upotreba je propisana kao što Ustav nalaže, odlukom pokrajinske skupštine, polovina opština na teritoriji Vojvodine neće da postupi po odlukama vojvođanske skupštine. Ko će to da sprovede­?
Policija, neće da sprovede. Hoće li sudovi suditi o tome, neće sudovi, jer to do sada nisu činili.
Moje pitanje glasi, čemu sve ovo služi, ako neće imati ko da sprovede odluke o kojima mi ovde sada govorimo. Mi imamo situaciju u kojoj se neki delovi, zbog državnog razloga ne vraćaju, jer Bože moj, taj državni razlog je toliko važan da ne treba vratiti imovinu koju su pradedovi Vojvođana njima ostavili da sa njome upravljaju i da od nje žive.
Veoma me čudi to kako postoje ti državni interesi koji se odnose na Vojvodinu i Vojvođane, a ne postoje državni interesi koji se odnose na nevladinu organizaciju koja se zove SPC, pa se SPC, vraća bezmalo polovina nacionalnog parka Fruška Gora u naturi, vraća se konkretno, šuma u nacionalnom parku, a Vojvodina ne može da dobije svoju rođenu infrastrukturu i sa druge strane te priče, da će tu ne znam kako to voditi raspadu zemlje ili čemu takvom.
Moram da vam skrenem pažnju, na žalost, imamo dovoljno problema sa tim da se i ono što se uradilo na vojvođanskoj administraciji uopšte očuva iz jednostavnog razloga što odjedanput ispada, kako su nam pokazali poslednji događaji, da je dovoljan jedan sastanak dva predsednika vlade, Vlade Vojvodine i Vlade Republike Srbije i to sastanak za koji niko ne zna kada se dogodio, pa čak ni da li se dogodio, da bude otkazana sednica parlamenta Vojvodine.
Imam jedno malo pitanje – ako će vrhovno predstavničko telo 2.150.000 ljudi služiti tome, da se njime pripreti, pa se onda sve završi sastankom za koji nismo sigurni da li se desio, onda dolazimo u pitanje da li Vojvodini treba takva skupština. Skupština - da, ali ne takva. Administracija – apsolutno, ali ne takva.
Zašto Vojvodina mora imati imovinu? Zbog toga što je to jedini način da problemi na njenom području počnu da se rešavaju. Neću se vraćati na ovih 80 godina bez i jedne izgrađene pruge, neću govoriti o Kliničnom centru u Novom Sadu koji tek zadnjih nekoliko godina je počeo da dobija zgrade koje nisu iz Austrougarske, neću govoriti o tome da Televizija Novi Sad, razorena u NATO bombardovanju nikada nije dobila svoju imovinu nazad, neću da pričamo o tome da je Vojvođanska akademija nauka i umetnosti varvarski izbačena iz svojih prostorija, ukinuta i pretvorena u anonimno odeljenje SANU, neću da govorim o svemu tome zato što su to opšta mesta. Glavno pitanje svih pitanja sada je da li Vojvodina treba ili ne treba da postoji.
Znam da ovi "đulići uveoci" iz stranke ruskih službi misle da bi bilo najjednostavnije da Vojvodine nema i onda nećemo imati tu asimetriju, nećemo imati problem sa tim što u Vojvodini postoji vojvođanska administracija, a van Vojvodine ne postoji, ali postavljam drugo pitanje – kako je do toga došlo? Pa, došlo je do toga tako što je jedna federalna jedinica bivše SFRJ ušla, Miloševićevim protivustavnim pučem, u poziciju anonimnog dela koji je ušao u svetlo Srbije, koji je ušao u sve to sa svojom teritorijom i svojim novcem, a to je bilo jedinio bitno, sa svojim resursima o kojima niko danas ozbiljnije ne vodi računa, osim onih koji bi da ih ukradu.
Sa druge strane, kada govorimo o tome da se nije dovoljno radilo na zaštiti vojvođanskih interesa, pa pogledajte proteklih 10 godina. Lično sam bio na čelu ustavne podkomisije za pravljenje Ustava Srbije, gde je posle odobrenja Venecijanske komisije da se nastavi na radu sa tim Ustavom hitno napravljena kriza Vlade i oborena je 30 dana pre nego što je trebalo da se pristupi prionizaciji tog ustava. Zašto? Da slučajno ne bi Srbija dobila neki civilizovan ustav.
Kada je donošenje ovaj Ustav 2006. godine, koji je pravljen tako gde je svako malo ugradio neku svoju malu želju, pa su se radikali, od kojih je jedino što je gore u ovoj zemlji SNS, pošto su oni takvi kakve su, a ovi su još njihovi izdajnici, hvalili time da je najveći uspeh u tom Ustavu što se uspelo da Vojvodina ne dobije ništa. To što oni rade, to i razumemo, ali smo imali situaciju u kojoj su predstavnici administracije vojvođanske govorili da neće pristati ni na šta što nije zakonodavna, izvršna, delimična sudska vlast itd, da bi preko noći se sve to promenilo i ujutru od svega toga nije bilo ništa, nego virtuelnih 7% od kojih tri i dalje treba da bude pod nadzorom Beograda, a četiri da budu transferna sredstva.
Kada je donošen statut opet je bilo 1000 problema tog tipa, pa se Pančevo zaboravilo da treba da bude u Vojvodini, pa kada je bio Zakon o nadležnostima, pa kada je bila prodaja NIS koja je ništa drugo nego vojvođanski Naftagas, preimenovan za potrebe Miloševićeve pljačke i otimačine. Taj isti Naftagas kada je prodavan niko nije dozvolio da se u pokrajinskom parlamentu raspravlja uopšte o tome. Liga socijal- demokrata Vojvodine je 20 puta tražila da se raspravlja o tome, a ove godine, godinu dana unazad je iz vojvođanske zemlje izvađene nafte u vrednosti koliko je plaćen ceo Naftagas, cela NIS. To je urađeno pod pritiskom ruskih službi, čije glavne stranke sede u ovoj skupštini.
Nikada neću razumeti kako je moguće dozvoliti da ova zemlja zatvara oči pred činjenicom da nije tačno da je decentralizacija po Ustavu 1974. godine dovela do rata. Rat je počeo onda kada je Milošević tu decentralizaciju silom zaustavio, kada je pregažena tenkovima autonomija Vojvodine i autonomija Kosova. Tada je prestala da funkcioniše dobra zemlja u kojoj smo živeli do tada.
To što imate nesebičnu ljubav prema tuđem novcu, gospodo iz stranke ruskih službi, to što treba ruski ambasador da vas uči patriotizmu jer niste dovoljno razorili ovu zemlju, o tome ćemo neki drugi put.

Iskorišćeno je 17 minuta od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Boris Aleksić je prijavljen.
(Boris Aleksić, sa mesta: Replika.)
Nemate na osnovu čega da dobijete repliku.
Molim da dobacivanje o tome ko se prepoznaje u stranci ruske službe ne služi za osnov za repliku.
(Boris Aleksić, sa mesta: Čovek brani Ustav iz 1974. godine.)
Narodni poslaniče, Ustav iz 1974. godine ne može biti osnov za repliku nikako.
Reč ima narodna poslanica Judita Popović. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, da se vratimo ovom zakonu o javnoj svojini.
O zakonu danas ne možemo da govorimo ukoliko ne spomenemo onaj zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995. godine. radi se o jednom zakonu koji je doživeo duboku starost, s obzirom na brzinu kojom se kod nas postojećim zakon zamenjuju novim, koji su rezultati tog zakona. Zakon je proizveo katastrofalne rezultate. Šteta se meri u milijardama evra. Nema naseljenog mesta u Srbiji u kojem ljudi neće vam pokazati neku imovinu koja je devastirana samo zahvaljujući primeni tog nesrećnog zakona u sredstvima u svojini Republike Srbije.
Dakle, država se pokazala kao loš gazda, kao loš vlasnik, kao loš upravljač.
Navela bih vam samo nekoliko primera lošeg gazdovanja naše države, i to u skorijoj istoriji. Kao prvo bih navela slučaj NIS. To je Naftna industrija Srbije. Ona je pravni sledbenik vojvođanskog Naftagasa. Na dva načina je država pogrešno upravljala tom imovinom, u stvari, javnim preduzećem. Kao prvo, način na koji je privatizovana ta kompanija, govori dovoljno o tome koliko se vodilo računa o interesima Srbije.
Kao drugo, u delatnost NIS, između ostalog, spada i eksploatacija nafte. Nafta je prirodnog bogatstva. Na žalost, sledećih 30 godina ova država će ostvarivati samo 3% rudne rente, pet puta manje od bilo koje države u Evropi koja eksploatiše naftu.
To je jedan od primera na koji način država raspolaže privrednim bogatstvima. Upravo ta privredna bogatstva, kao dobra od opšteg interesa su neupitna za ovaj zakon o javnoj svojini. O tome ne može da govorimo, to i dalje ostaje državno, iako se država pokazala da baš ne ume da upravlja imovinom koja, čini se, daje na nadležnost.
Dugo smo čekali ovaj zakon o javnoj svojini. Nismo zadovoljni reformskim potencijalom koji nam nudi. Kao kuriozitet, spomenula bih Zakon o planiranju i izgradnji, koji recimo u članu 100, daleko hrabrije se upušta u tu neko svojinsku transformaciju, s obzirom da korisnici jedinice lokalne samouprave, pokrajina i Republika postaju vlasnici, ona postaje javna svojina neizgrađenog i izgrađenog gradsko građevinskog zemljišta, koje je ranije postojalo u formi prava korišćenja. To jeste jedan hrabar potez u tom Zakonu o planiranju i izgradnji, a mogu vam reći da je amandmanskom intervencijom LDP došlo do tog rezultata.
Da ne bi bilo zabune, zakon iz 1995. godine jeste zaokružio centralizaciju Srbije. Ovaj Zakon o javnoj svojini definitivno ne predstavlja diskontinuitet i definitivno ne prestaje sa tom lošom navikom, sa tom lošom praksom da se toliko držimo centralizacije kao najvećeg mogućeg dostignuća u razvoju jedne države.
Međutim, s obzirom da postoje određeni pomaci, s obzirom da postoje neka dobra rešenja u ovom zakonu, i ako po našem mišljenju to nije dovoljno, po našem mišljenju se jako sporo radi na reformi države i zakonodavstva, odnosno zakona koji su od takvog kapitalnog značaja za dalji razvoj društva. Moramo podržati ovaj zakonski predlog i mi ćemo ga podržati sa očekivanjima, da će se ovaj zakon ubrzo menjati i sve to u toj vrsti, da će u stvari raditi na jačanju decentralizacije.
Ne može se samo jednim zakonom o javnoj svojini završiti posao decentralizacije, to je nedovoljno. Prema tome, očekujemo da ova država učini daleko više u tom pravcu.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Branimir Mitrović. Posle njega, narodni poslanik Meho Omerović.

Gospođo predsedavajuća, gospodine Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, danas kada raspravljamo o zakonu o javnoj svojini, o zakonu o kome se poslednjih godina, a naročito od 2006. godine, nakon donošenja našeg poslednjeg Ustava mnogo govorilo, rekao bih, mnogo manje radilo, moj prvi komentar i moje prve impresije se mogu sažeti u jednoj rečenici – bilo je krajnje vreme da se donese ovaj zakon.
To nije samo moj komentar i nije to samo moje mišljenje, to je apel mnogih predstavnika lokalnih samouprava, onih predstavnika koji se svakodnevno susreću sa problemima koji su vezani zbog nepostojanja jednog ovakvog zakona.
Podsetiću još jednom da je naša poslanička grupa 4. januara prošle godine podnela zahtev Narodnoj skupštini, da se zakon o javnoj svojini nađe u skupštinskoj proceduri. Nakon toga, krenula je u jednu ozbiljnu inicijativu prikupljanja potpisa, i moram da kažem da dolazak ovog zakona u parlament jeste jedan veliki uspeh URSA, ali ne samo naš, već i preko pola miliona građana Srbije i preko 10.000 građana mog Užica odakle dolazim, koji su svojim potpisima zahtevali da se ovaj zakon nađe u skupštinskoj proceduri.
Takođe, moram da kažem da smo tada, zajedno sa pola miliona građana Srbije predložili da u skupštinsku proceduru uđe i Zakon o finansiranju lokalnih samouprava. Podsetiću da je taj zakon već usvojen. Prve efekte očekujemo do kraja ove godine, ali i zakon o direktnom izboru predsednika opština i gradonačelnika, koji se do sada nije našao u skupštinskoj proceduri. Od tog predloga ne odustajemo, jer smatramo da je za lokalne samouprave, a najpre za gradove i opštine, jako bitno da se gradonačelnici i predsednici opština biraju na direktnim izborima.
Kao razlozi za usvajanje ovog zakona se navodi da je usvajanje ovog zakona jedan od uslova za dobijanje kandidature za ulazak u EU. To je jedan od zakona iz tzv. evropske agende. Za usvajanje ovog zakona se navodi neophodnost za suštinsku decentralizaciju, što je svakako tačno. Međutim, rekao bih, da u želji da živimo bolje, tragamo za dobrim rešenjima. Svakako da je donošenje zakona o javnoj svojini jedno dobro rešenje.
U ovom parlamentu predstavljam građane Užica i građane Zlatiborskog okruga. Užice je grad koji se poslednjih godina bori da izađe iz prosečnosti, ali u toj borbi ima mnogo problema i to mu teško polazi za rukom. Mnogo je razloga za to. Najpre, rekao bih da su to subjektivni razlozi koji se ogledaju i potiču od trenutne aktuelne lokalne vlasti. Veoma loša saobraćajna infrastruktura. Koristim i ovu priliku kao i uvek, nepostojanje Koridora 10, izgradnja auto-puta južni Jadran. Moram da kažem da je budućnost zapadne Srbije i Užica kao centra zapadne Srbije direktno vezana za izgradnju auto-puta Beograd – južni Jadran. Na kraju, ali ne i najmanje bitno, neposedovanje sopstvene imovine.
Sve ovo za posledicu ima da poslednjih godina investitori veoma malo ulažu u zapadnu Srbiju i Užice, u naš kraj. Poguban je podatak da samo 3% mladih ljudi, nakon završenih studija u velikim univerzitetskim centrima, se vrati u Užice i Zlatiborski okrug. To je podatak koji zastrašuje.
Ako želimo nešto da promenimo, moramo da otklanjamo ove uzroke. Danas u isto vreme otklanjamo jedan od uzroka, ali i nepravdu koja je nanesena lokalnim samupravama još 1995. godine, donošenjem Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije. Da se radi o veoma vrednoj i veoma značajnoj imovini, vidi se iz podataka nepokretnosti koje trenutno grad Užice koristi, a koje će imati u vlasništvu nakon donošenja ovog zakona.
U tzv. ZOS obrascu, grad Užice je evidentirao preko 4.000 stavki kao imovinu koju će grad Užice nakon donošenja ovog zakona postati korisno. Navešću samo neke karakteristične primere. Na primer građevinska parcela površine 21.431 m2, zatim zgrade površine 70.352 m2, kao i zemljište uz zgradu od 66.387 m2.
Zanimljiv je podatak da postoji neplodnog zemljišta površine 4.108.788 metara kvadratnih, zatim, stambene zgrade 6.203 metra kvadratnih i preko šest hiljada zemljišta pored tih ili uz te stambene zgrade.
Svakako da se radi o vrednoj imovini koju na pravi način da staviti u funkciju tj. ponuditi je partnerima i investitorima. Upravo zbog ove vrednosti ove imovine odgovornost je bitan segment u primeni ovog zakona.
Ovom prilikom bih se dotakao članova 22, 26. i 27. koji se odnose na prava korišćenja pojma raspolaganja i odlučivanja, gde se predviđa da o raspolaganju stvarima u svojini lokalnih samouprava kao i pribavljanju stvari odlučuje organ jedinice lokalne samouprave, naglašavam organ i jedinice lokalne samouprave. Mišljenja sam da je u ovim slučajevima bilo potrebno naglasiti da je taj organ skupština jedinice lokalne samouprave, zbog važnosti odluke, a ne bilo koji drugi organ. Znači, zbog velike vrednosti ovih nepokretnosti smatram da skupština lokalne samouprave treba da odlučuje šta će se sa ovim nepokretnostima raditi.
Svakako da je odgovornost onih koji donose ove odluke velika, ali sa druge strane i sami građani u narednom periodu imaju veliku odgovornost prilikom izbora onih ljudi koji će ovi odluke u organima lokalnih samouprava i donositi.
Na kraju, moram da kažem da izražavam veliko lično zadovoljstvo zbog usvajanja ovog zakona, ali izražavam veliku zahvalnost mojim Užičanima koji su nas podržali prilikom promocije ovog zakona. Hvala.

Sedam minuta i 25 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović, posle njega narodna poslanica Marija Bugarčić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, ovaj zakon je dobar iz nekoliko razloga. Prvo i osnovno, principijelno manje-više najveći deo poslanika u Skupštini RS jeste za decentralizaciju i što je moguće veću finansijsku pre svega samostalnost opština i gradova, a upravo ovim ponuđenim zakonom se utvrđuje opštinska i gradska imovina, obezbeđuje se suštinska promena i to promena koja će direktno biti u korist svih građana Srbije. Ta korist biće i u tome što će građani na lokalnom nivou, preko izabranih predstavnika u lokalnoj vlasti, upravljati i raspolagati opštinskom imovinom i što više neće imati razloga da državne organe, kao što je to bio, nažalost, slučaj do sada često i sa pravom, doživljavaju kao izmeštene centre moći koji su od svojih građana daleko i bez sluha za njihove stvarne i svakodnevne potrebe.
Ovaj zakon je jedan zbog toga jako važan zakon i čini mi se, možda i jedan od najvažnijih zakona u paketu, o kome je potpredsednik Vlade gospodin Đelić govorio, kada je u pitanju agenda na našem putu za dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU. Pored toga što će finansijski osnažiti opštine i gradove, ovaj zakon ima za cilj da čoveka i građanina stavi u prvi plan, pre svega u sredini u kojoj on živi, dakle, u opštini, odnosno u gradu. Opština koja ima imovinu, složićete se sa mnom svi, ima i ugled i građani koji žive u opštini koja ima imovinu teže tome da i sami stvaraju imovinu i logično je imaju i oni sami ugled. Donošenje ovog zakona je naša ne samo zakonska nego i ustavna obaveza.
Želeo bih da ponovim ono što sam govorio kad smo donosili Zakon o finansiranju opština i gradova, a to je da nije lako i jednostavno posle jednog jako dugog perioda centralizma ponovo uspostaviti centralizaciju. Pod tim mislim, pre svega, na lokalne strukture vlasti, koje ubrzano moraju da se pripremaju i da uvode i nove poslove koji ih očekuju, ne samo posle usvajanja ovog zakona, nego i posle usvajanja nekih drugih zakona. Kada se utvrdi opštinska i gradska imovina njome moraju da upravljaju ljudi koji to znaju da rade, dakle, najbolji, hajde da kažemo i najbolji stručnjaci. To je još jedan razlog između mnoštva drugih razloga zašto partokratija mora da ustupi upravljačka mesta ljudima od znanja.
Od predsednika opštine očekivaće se da bude dobar domaćin koji bi trebalo da doprinosi uvećavanju pre svega opštinskih prihoda, kako bi građani njegove opštine živeli bolje i imali više.
Mi danas ponegde na lokalu imamo zaista predsednike opština i gradonačelnike koji su dobri i pravi domaćini, ali nažalost, u Srbiji to nije pravilo. Ono što se mora uraditi odmah, to je da se po donošenju ovog zakona organizuju treninzi za lokalnu samoupravu i lokalne funkcionere za upravljanje imovinom i za njihovo racionalno, odnosno domaćinsko poslovanje.
Na kraju, želeo bih da istaknem, gospodine potpredsedniče Vlade, u ime predlagača Vlade, da nisam zadovoljan, to ću kroz amandman i da obrazložim, na član 54. Predloga zakona koji u pogledu raspolaganja stanovima, ponavljam još jednom, stanovima u javnoj svojini, zadržava nažalost postojeće stanje, što znači da se državni stanovi i dalje, kao i do sada, mogu davati zaposlenima u državnoj upravi u zakup sa pravom otkupa. Propisuje se čak da se mogu udeliti stambeni zajmovi. Iskreno, očekivao sam da će praksa dosadašnjeg rasturanja državne imovine i raspodela privilegovanih stanova prestati i da će se i ovaj segment u prestojećem predlogu zakona reformisati.
Zato i kažem da su to privilegovane raspodele stanova, zato što smo usvojili Zakon o socijalnom stanovanju, kada je ministar Dulić rekao, citiram – taj zakon je osnovni zakon u oblasti stanovanja. On bi po svojoj suštini trebalo da bude to i s obzirom na činjenicu da je Zakon o stanovanju koji reguliše zakup i otkup stanova praktično iscrpljen i trebalo bi ga staviti van snage.
Da skratim priču, nema razloga da država, pokrajina, grad, opština svojim zaposlenima deli stanove u zakup, sa mogućnošću da ih oni posle otkupe, jer ove stanove bi trebalo jednim delom zadržati za službene potrebe. To je u redu, ali u drugom delu moramo ih opredeliti u socijalne stanove na koje bi pod jednakim uslovima mogli da konkurišu svi građani, pre svega oni koji nemaju rešeno stambeno pitanje, pa i državni službenici.
Zaista je nonsens da se zaposleni u ministarstvima, u Vladi RS, u predsedništvu, zaposleni u Narodnoj skupštini, zaposleni u SO, u skupštinama gradova, bave u nekim stambenim komisijama zastarelog tipa bodovanjem, proverama, zavirivanjem u tuđe spavaće sobe umesto da u punom kapacitetu budu koncentrisani na svoju struku i unapređenje svog rada u lokalnoj samoupravi a na opštu korist svih građana Republike Srbije.
Pored toga, državni organi nisu finansijske organizacije i ne znam kako je moguće da raspodeljuju stambeni krediti kada već odavno nigde ne postoje izdvajanja u ove svrhe. Zato vas molim, gospodine potpredsedniče Vlade, da razumete da državni organi uprave i SO nisu banke. Molim vas da obratite pažnju na ovaj član 54. Predloga zakona i da u pripremi za suštinsku izmenu ovog člana, u saradnji sa nadležnim skupštinskim odborima, prihvatite amandman o kome ću govoriti kada za dođe vreme, odnosno u raspravi o pojedinostima. Zahvaljujem.