Reč ima narodni poslanik Željko Tomić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, sve što se poslednjih meseci događalo, a u vezi predloga zakona o javnoj sredini, govori o tome koliko vladajuća koalicija nema sposobnost da uredi jednu veoma važnu oblast, kakva je javna svojina. Žalosno je što se dozvolila politizacija ovog zakona, čak i citiram i neke poslanike vladajuće koalicije koji su govorili da je ovaj zakon ispolitizovan. Ali, zarad javnosti i zarad građana, a ko je ispolitizovao ovaj zakon? Da nije možda opozicija? Gde ste u poslednjih nekoliko meseci koliko traju priče o Predlogu zakona o javnoj svojini videli da je politizovao neko iz opozicije ovaj zakon. Ne, isključivo iz redova vlasti je dolazila politizacija Predloga zakona o javnoj svojini.
Tekst predloga zakona, moraću da ponovim što je nekoliko poslanika reklo je usaglašavan, ne minut do 12 nego u 12 i mnogo minuta. Mi smo danas počeli sednicu imali smo priliku da posle sat dva rasprave dobijemo amandmane Vlade pošto se sa AP Vojvodinom, sa vlastima Vojvodine pregovaralo i jedva eto, ne u poslednji čas, nego posle poslednjeg časa nešto dogovorilo što smo dobili u obliku amandmana, a što je predmet višemesečne papazjanije, više mesečnog svaštarenja po pitanju ovog zakona.
Moram da ponovim, mi smo danas dobili od Vlade 18 amandmana na 90 članova ovog zakona. To je ponovo mogu da citiram jednog od poslanika vladajuće koalicije, potpuno drugačiji zakon od onog koji smo imali juče. Radna grupa za izradu ovog zakona formirana je u aprilu ove godine na predlog premijera Cvetkovića i po meni nije valjano obavila zadatak, u stvari uopšte ga nije ni obavila, Radna grupa nije donela ovaj zakon, nije nam Radna grupa koja je formirana na predlog predsednika Vlade sastavila ovaj zakon. To najbolje svedoči i predsednik te Radne grupe, gospodin Bojan Kostreš koji je i sam priznao da Radna grupa za izradu zakona nije u poziciji, citiram – da donosi političke odluke i da obezbeđuje politički konsenzus za donošenje zakona o javnoj svojini. Šta to govori? Ponavljam to govorim o potpunoj i nepotrebnoj politizaciji zakona o javnoj svojini, ali govori još o nečemu, pucanju po svim šavovima vladajuće koalcije. Šta se sve događalo proteklih meseci navešću vrlo brzo.
Najpre i donošenje ovog zakona kao i onog o restituciji je praktično kao što znamo iznuđeno pod pritiskom EU, a ima jedna mala začkolljica koju danas niko nije spomenuo, a pričamo o Vojvodini pola dana, da je i rezolucija Evropskog parlamenta od 19. januara ove godine, poziva na nastavak procesa prenošenja vlasti na AP Vojvodinu, baš donošenjem određenih zakona, a posebno ovog o kome danas raspravljamo. Nije ovo prvi put da se Evropski parlament meša u unutrašnje stvari Republike Srbije, na ovaj način. Prvi put se dogodilo da je zakazana vanredna sednica Skupštine AP Vojvodine, po hitnom postupku. To se prvi put dogodilo, odnosno prvi put se trebalo dogoditi da na ovaj način reaguje vojvođanska vlast na odnos republičkih organa prema pokrajinskoj administraciji, a sve zbog zakona o javnoj svojini. Ta sednica nije održana, čuli smo malo kukanja zašto nije održana, ali biće izgleda za neke još prilike da se još nešto uradi po pitanju imovine, svojine itd.
Nadalje, nameravam da citiram nekoliko izvoda iz štampe koji govore o više puta spomenutoj politizaciji i o samom nesnalaženju vladajuće koalcije u izradi i donošenju ovog zakona. Citiraću, ovde prisutnog potpredsednika Vlade Božidara Đelića koji je očekivao široki konsenzus i to ne samo unutar vladajuće koalicije već i u celoj Skupštini Srbije. Vi ga niste imali, gospodine Đeliću, svih ovih meseci, taj konsenzus nije postojao, nemojte slučajno da kažete da jeste. Ali, niste ga imali danas ni u sali Narodne skupštine RS, baš u okviru vladajuće koalicije. Hajde, da se donekle i podrazumeva da će opozicija oštro da kritikuje ovaj zakon, ali toliko disonantnih tonova u redovima vladajuće koalicije niste ni vi mogli da očekujete, pretpostavljam. Konsenzus niste imali ni u DS, stožeru vladajuće koalcije, u odnosu Beograd – Novi Sad, odnosno Republička vlada pokrajinska vlada, a niste ga imali ni u Skupštini, niste ga imali ni u samoj Vladi RS.
Zato je sve ovoliko trajalo, zato je ovako sve ispalo traljavo i zato ste iznervirali sve nas poslanike, ali boga mi i građane Srbije.
Nije bilo javne rasprave, gospodine Đeliću. Na sajtu vašeg ministarstva, Ministarstva finansija, određene primedbe, taksativno ću da navedem, su podneli LSV, SVM, BIA, Elektroprivreda Srbije, jedna advokatska kancelarija i Opština Sokobanja.
To je sve što vam je dostavila određene primedbe, bar smo tako videli na sajatu Ministarstva finansija. Javne rasprave, faktički, nije bilo, jer nismo znali, niste ni vi znali, o čemu ćemo danas da govorimo, koliko ćete amandmana podneti u 12 i puno minuta, a ne u pet do 12, kao što sam već rekao.
Dalje, jedan od naslova - "Tajno usaglašavanje zakona o javnoj svojini". Transparentnost, to je vaš omiljeni izraz, nema ga nigde. Tajno usaglašavanje. predsednik Radne grupe, Bojan Kostreš, citiram – sporna pitanja se odnose na javnu svojinu autonomnih pokrajina nad velikim sistemima, odnosno Telekomom, Železnicama, Elektroprivredom, putevima, poštama. Železnice su izuzete, Telekom se ne spominje. predsednik Radne grupe u klin, vi u ploču.
Isto, Bojan Pajtić, Vojvodina traži da joj pripadnu regionalni putevi železnice, kanalska mreža i druga infrastruktura, kao i sve drugo što je finansirano iz fonda za kapitalna ulaganja Železnice.
U javnosti se iznosi jedno, vi tajno dogovarate drugo, ovde izlazi mi ne znamo šta. Tekst je rađen mimo Radne grupe, koja je specijalno zbog toga formirana, tako da je formalni predsednik tog radnog tela, Bojan Kostreš, predao nacrt premijeru Mirku Cvetkoviću i pre nego što se konsultovao sa ostalim članovima grupe. Da nije tragično, bilo bi više nego smešno.
Analitičari, u suštini, novim zakonom biće omogućeno da se rasčereči ono malo preostale imovine. To je najpre urađeno u Beogradu, sada se Vojvodina bori za to "pravo", a i lokal očekuje svoj deo.
Uvođenjem pojma – javna svojina, zamagljuje se stvarni vlasnik, a upravljanje se delegira kroz politički sistem, čime se potpuno eliminiše odgovornost, što je i naša dosadašnja demokratska praksa pokazala.
Predsednik Republike, Boris Tadić – neću potpisati protivustavna rešenja. Da li je on to nagovestio, on je dužan da objasni to svima nama, možda vi potpredsedniče Vlade, da nam objasnite šta to znači, da li to znači da je postojala sumnja da će biti nekakvih protivustavnih rešenja, pa je morao da reaguje i sam predsednik Republike, gospodin Boris Tadić. Vrlo interesantno.
Danas smo imali i predavanje iz istorije, od strane poslanika, tzv. autonomaških stranaka, pa smo tako čuli 1869. godine, da je izgrađena prva pruga u Vojvodini, pa se nešto spominjala 1920, pa se odmah skočilo na 1980 i neku, kako je tada nastalo pustošenje vojvođanske železnice.
Danas jedan drugi autonomaški poslanik je rekao da je u poslednjih 80 godina uništavana železnica Vojvodine, interesantno.
Ni jedan ni drugi, nisu hteli konkretno da kažu šta je to značilo. Upravo, politički očevi i oci tih poslanika i stranaka iz kojih dolaze, da ne spominjem sve one političke autonomaše iz 70-ih od Nandora Majora, do Živana Marelja, Živana Milisavljevića i oni su 70-ih godina širom Vojvodine čupali pragove i šine širom Vojvodine, oni su uništili vojvođansku železnicu iz dva razloga. Navodno, oni su tako govorili, da je ekonomičnije graditi puteve, a ne železnicu, pruge i da se otkrilo da u Vojvodini ima nafte i da zbog mnogih bušotina koje će da se grade, nije svrsishodno i celishodno imati pruge po Vojvodini.
To me podseća na vlast Slobodana Miloševića koji je u Turiji otkrio naftu, pa su neki narodni poslanici u ono vreme predložili da Srbija zatraži prijem u članstvo OPEK-a.
Srbija nikada nije bila naftna sila, niti će biti, ma želeo to onomad Slobodan Milošević, ma želeli to vojvođanski autonomaši, čija politička deca danas pričaju i kriju to kao zmija noge.
Uništena je železnica u Vojvodini, ponavljam, politički mentori, današnjih autonomaških stranaka su uništili, a ne crkva, SPC pogotovo, a ne nekakvi srpski klerofašisti, nekakvi četnici itd.
Kako je drugima lako naći manu, tako je sebi i danas ovde u sali teško sakriti istinu. Šta očekivati od čoveka, govorim o Nenadu Čanku, koji je izjavio onomad da je Vojvodina sused pet država, pa onda nabrojimo Rumuniju, Mađarsku, Hrvatsku, Bosnu, i koji je peti sused, odnosno komšija – Srbija.
Kada Vojvodina, odnosno neki vojvođanski političari stavljaju u istu ravan, da ne kažem baš u isti koš i Bosnu i Hrvatsku i Rumuniju i Mađarsku, Srbiju, onda ne čudi današnja rasprava na koju su mnogi imali primedbe, ali nisu mogli da dobiju reč.
Još železnice malo u Vojvodini, pa mi Novosađani znamo najbolje, jer koliko je zapuštenih pruga u Vojvodini? Evo pruga i danas postoji sva u korovu i rastinju, Petrovaradin - Beočin. Tom prugom, mislim da 50 godina voz nije prošao, a ako je 40, izvinjavam se. Nema, nema osećaja od strane današnjih političkih stranaka iz Vojvodine koje govore o Vojvodini kao i nekakvom velikom političkom subjektu, nema praktičnosti, nema pragmatičnosti i zato se politizovala ova rasprava, i svih ovih meseci i danas, zato što se izvlače politički poeni i ništa više.
Šta imaju građani Vojvodine od ove današnje priče o železnici, o putevima, glavnim, sporednim? Nemaju ništa, o tome se radi. Vi ste ovo samo radili zato što ste pritisnuti od EU.
Pokrajinska vlast u Vojvodini je Statutom grabila za sebe nadležnosti koje joj po Ustavu Srbije ne pripadaju i očekujemo, to je jedna poruka, da što je Vojvodina manja Srbija u njoj će se bolje živeti.
Mi iz DSS ćemo se tome uvek oštro suprotstavljati i ova borba nije da bi građanima bilo bolje, nego da bi se otvorilo još mogućnosti za korupciju i lično bogaćenje pokrajinskih…

Narodni poslaniče, ja vas molim, dva minuta, i ovako ste više iskoristili u duhu dobre rasprave, pa vas molim bez zloupotrebe.

Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, pošto nisam iskoristila svoje vreme, poštovana potpredsednice, potpredsedniče Vlade, htela bih samo na kraju da kažem da kompletna današnja rasprava pokazuje po meni nekoliko suštinskih stvari, da niko ne spori da je ovaj zakon jako važan. Niko u suštini nije doveo u pitanje da je on u skladu sa Ustavom i da je nastao kao obaveza da se pitanje javne svojine reguliše kako je to predvideo Ustav. Niko nije osporio, bez obzira što neki tvrde da postoji manjak decentralizacije, ali istovremeno i višak decentralizacije, pa je onda teško zaključiti, da li se oni deklarativno bore za to da lokalne samouprave dobiju više nadležnosti, pa samim tim i pravo na svojinu, a istovremeno veruju da centralizovana država je ono što bi trebalo da postoji.
Debate nekih narodnih poslanika su ovde pokazale, neki nisu ni pročitali zakon, da su neki čitali zakon samo sa stanovišta svojih usko ideoloških razumevanja države i načina na koji država treba da bude organizovana.
Naravno, kao i uvek, ova tema je bila prilika da se vodi nekakav politički i stranački obračun, pri čemu ja zaista ne vidim utemeljenost argumentacije u kojoj se činjenica da je Ustav predvideo, za koji se upravo oni koji su sada napadali ova rešenja busaju da je njihovom zaslugom takav kakav jeste, da je on predvideo upravo ove oblike svojine i da je predvideo ovu meru svojine koja podrazumeva svojinu lokalnih samouprava, autonomne pokrajine i svojinu Republike Srbije. Dakle, taj Ustav za koji tvrde da je njihova zasluga je zapravo ono od čega ovaj zakon polazi i u granicama čega se ovaj zakon kreće.
Postoje amandmani koje treba ozbiljno razmotriti. Dakle, postoji amandmani koji mogu da doprinesu da ovaj tekst zakona bude jasniji i ono što je jako bitno, da sve ono što može da doprinese da se podigne primenjivost ovog zakona i da se ovaj zakon učiniti efikasnijim mislim da i Vlada a i poslanici vladajuće većine treba sa pažnjom da razmotre i da sve te amandmane prihvate. Jer, ono što je važno kod ovog zakona je ne da ga donesemo, za ovaj zakon je važno da se on primenjuje. Hvala.

Reč ima potpredsednik Vlade, gospodin Božidar Đelić. Izvolite.

Hvala, gospođo potpredsednice.
Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, na kraju ove rasprave u načelu zakona o javnoj svojini želeo bih samo da primetim da je bilo raznih pozicija, ali da se u suštini vidi da je došlo vreme da se donese jedan ovakav zakon.
Prvo, kao što je i rekla gospođa Kolundžija, zato što i Ustav, koji je prethodnica ovog zakona i ovaj zakon je zapravo jedna od obaveza Ustava koji je usvojen 2006. godine, predviđa da se obezbedi ona doza decentralizacije i racionalizacije u funkcionisanju države koja je u skladu sa takvim Ustavom.
Videli smo danas tokom rasprave da postoje i druge ideje, ali da će one morati da sačekaju demokratsku potvrdu promene Ustava. I to je legitimna demokratska borba i to je mogući ishod. Verujem da je u proteklih nekoliko godina uočeno da i Ustav koji je bio predmet širokog konsenzusa, nekompletnog ali širokog konsenzusa, ima elemente za poboljšanje. Verujem da u godinama koje dolaze, a sigurno neću spekulisati o pravom momentu kada će se to desiti, će doći i do promena u ovome domenu.
Bilo kako bilo, zakon o javnoj svojini će omogućiti, pre svega, da oni koji donose odluke, u ime građana koji su ih izabrali, imaju više snage, više efikasnosti, više mogućnosti. Ali, želim odmah da dodam – i više odgovornosti. Jer, odgovornost prati ingerenciju. Danas smo često puta čuli koliko je centralni nivo vlasti onemogućavao, usporavao, ali, istovremeno, zašto i to ne reći, i tu i tamo bio izgovor za jedan broj ljudi koji nisu možda dovoljno radili, možda nisu bili dovoljno uporni i uvek je postojao izgovor da neko negde, u nekom ministarstvu, negde u Beogradu, nije dovoljno brzo i dovoljno kvalitetno odradio svoj posao. Naravno, to je često bila istina, ali i ne retko je to bio jedan dosta komforan izgovor.
Zbog svega toga, sa ovom merom decentralizacije koja je suštinska, decentralizacija jeste pre svega politička, ali kao što je i nekoliko govornika danas reklo, to je stvarno prazna priča ukoliko nema ingerencija. A ingerencije na papiru, ukoliko ne postoje budžeti i ukoliko ne postoji imovina koja može da to sprovede u delo, to je još u domenu političke deklaracije ali još ne i konkretnog programa i konkretnih dela za građana koji su glasali za takve programe.
Ukoliko ovaj cenjeni dom izglasa ovaj zakon, imaćemo javni sektor koji će imati tri veoma jasna i prepoznatljiva nivoa. Imaćemo javni sektor i javnu svojinu čije će upravljanje biti jasno regulisano tako što se vidi da se oni uobičajeni zakoni o svojini primenjuju i na onu svojinu koju imaju nosioci javne svojine, ukoliko nije drugačije određeno ovim zakonom.
Imamo 10 godina podosta teoretske rasprave o tome da li bi država trebala da ima javnu svojinu, sa jedne strane, a istovremeno i privatnu svojinu. Ovde smo jasno stavili do znanja da nosioci javne svojine mogu tu javnu svojinu uložiti u javna i javno-komunalna preduzeća. Od tog momenta ta imovina postaje imovina tih preduzeća, što ne znači da je ona privatna. Jer, inače bi ta preduzeća bila privatna. Samim tim, postoje i određene specifičnosti u upravljanju tim preduzećima, što je sasvim normalno, jer u suprotnom oni ne bi trebali ni da postoje, nego bi postojala konkurencija i samo tržište koje bi ispunjavalo te potrebe naših građana na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou.
Nekoliko govornika danas je dobro primetilo da je ovaj zakon samo početak. On je početak zbog toga što on podrazumeva jedan ogroman posao, ogroman posao na lokalnom nivou, da se pripreme nužni papiri, nužna procedura da dođe do upisa svojine. Ogroman posao zato što osnivače čeka strateški dijalog sa javnim i javno-komunalnim preduzećima. Da napokon ono što je često predmet rasprave u našem javnom životu dobije i određeni ishod u realnom životu. Da ne govorimo da javnih preduzeća ima previše, da se loše njima upravlja, evo sada nove mogućnosti, ali i odgovornosti na Vladi Republike Srbije za nacionalna javna preduzeća, na pokrajini, gradu, opštini, za pokrajinska javna preduzeća kojima rukovode, da odrede šta treba a šta ne treba. Ali, istovremeno, kada se stvari upišu u svojinu, da onda ta javna preduzeća imaju ceo kapacitet, da sa jedne strane budu spremna za konkurenciju koja će se pojaviti u jednom broju takvih aktivnosti.
Sa druge strane, činjenica da ni jedan ustav ne može sve predvideti i zbog toga u ovom zakonu imamo veoma specifične odredbe o nastavci, ali i otuđenju javne svojine. Insistiram na otuđenju zbog toga što imamo Zakon o javnim nabavkama, ali nemamo zakon o javnom otuđenju, tj. o otuđenju javne svojine i zbog toga ključne odredbe koje se tiču drugog aspekta kako se prodaje ili ulaže javna svojina, suštinski ovaj zakon mora biti taj matični zakon i zbog toga uz odredbe koje imamo ovde, jedan broj kvalitetnih amandmana koje hoćemo i želimo prihvatiti i podzakonske akte koje Vlada mora doneti, to će biti veoma bitnu za primenu ovog zakona.
Istovremeno, kada gledamo ono što je predloženo i imamo nekih 155 amandmana, mogu odmah da kažem da posle prvog čitanja, i to još nije odluka Vlade, nego će to biti moj predlog za jednu sednicu koja bi trebala da bude održana već sutra, to je da bar 20-ak tih amandman bude prihvaćeno. Verujem da će se tu veoma jasno pokazati da nema nikakve ideološke osvešćenosti, ima tu amandmana koje su predložile gotovo sve političke stranke.
Verujem da uz to unapređenje, uz ove amandmane koje je Vlada usvojila i koje će obezbediti, a u to sam ubeđen, veoma široku većinu, imaćemo jedan veoma kvalitetan zakon o javnoj svojini. Zakon koji će obezbediti da naša država bude suštinski bliža građanima, da oni koji donose odluke budu bliži onima kojima daju poverenje i mandat. Na taj način će i efikasnost i odgovornost biti bolje spojene.
Kada se popravlja ulica, predsednik opštine ne može više da kaže da čeka tri nedelje, četiri nedelje, dva meseca, da neko iz Republičke direkcije za imovinu mu da neki papir. Neće više morati i neće više moći da kaže da čeka da se dogovori, pa samo što još nije dobio direktora "Puteva Srbije" na telefonu.
To je bilo ponižavajuće i to nije bilo sistemski dobro urađeno. Otvaralo je, otvoreno govoreći, i dosta prostora za politički uticaj, za neke stvari za koje zapravo mora da postoji sistem.
Sistem danas, to je da za sve lokalne puteve, nekategorisane puteve, trgove, ulice, parkove, imaće svi predsednici opština i gradova, ne samo zakonsko ovlašćenje, nego imovinu i kroz izmene koje su usvojene u junu mesecu u ovom domu i novac da unaprede u onoj meri koliko to može, javne finansije Republike Srbije obezbediti svakodnevni život naših građana.
Putevi su jedan primer, biće ih mnogo više, racionalizacija načina na koji administracija generalno upotrebljava nekretnine, mogućnosti da se iz javnog sektora izruči ono što mu ne pripada, da vidimo da li ima tih hotela, da li ima tih medicinskih oprema kojima nije mesto u železnici, nego bi trebalo da budu, primera radi, su objedinjene u onome što je zdravstveni sistem Republike Srbije i da ta javna preduzeća se u potpunosti usredsrede na ono za šta su formirane, njihova pretežna delatnost.
Samim tim, verujem da kroz ovakav zakon, a time i zaključujem, Republika Srbija napokon dobija jedan moderan zakon o javnoj svojini. Dobija mogućnost da jasno vidimo ko šta radi, šta kome pripada unutar države i da će to biti u korist svih građana naša zemlje. Hvala puno na vašoj pažnji i na ovoj diskusiji.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, sa nadom da će se naš rad u sličnom duhu nastaviti i kada bude pretres u pojedinostima, zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona o javnoj svojini. Time završavamo rad za danas i nastavljamo sutra, 21. septembra u 10,00 časova, raspravom u načelu o sledećoj tački dnevnog reda. Hvala vam svima.