TRINAESTO VANREDNO ZASEDANJE, 20.09.2011.

1. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

TRINAESTO VANREDNO ZASEDANJE

1. dan rada

20.09.2011

Sednicu je otvorila: Gordana Čomić

Sednica je trajala od 10:10 do 20:30

OBRAĆANJA

...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Iskorišćeno je šest minuta i 20 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Izvinjavam se narodnoj poslanici Mariji Bugarčić. Ona je prozvana, a poslanička grupa je iskoristila svoje vreme i nije uobičajeno da čitamo ime. Zaista, nenamerna omaška.
Narodni poslanik Jovan Nešović ima reč, pa narodni poslanik Srđan Miković. Izvolite.

Jovan Nešović

Ujedinjeni regioni Srbije
Poštovani predsedavajući, potpredsedniče Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je zakon o javnoj svojini i čini mi se, kao država i društvo kasnimo  sa donošenjem ovog zakona.
Jako je važno na početku reći da je država Srbija zadnja država u Evropi koja daje imovinu lokalnim samoupravama i svi oni koji se boje da lokalne samouprave neće dobro gazdovati imovinom, potpuno je jasno kada u svim državama Evrope dobro gazduju, to će se pokazati vremenom da je jako važno za razvoj lokalnoj samouprava u državi Srbiji i da će oni biti dobre gazde lokalne imovine.
Sa druge strane, moramo priznati da kasnimo sa ispunjavanjem i naših obaveza iz Ustava iz 2006. godine. Tačnije do 31. decembra 2008. godine mi smo bili u obavezi da donesemo ovaj zakon. Nažalost, 2,5 godine kasnije ga donosimo. Čini mi se da se stiče utisak da ga donosimo pod pritiskom EU, odnosno da bi dobili kandidaturu, ali ono što je važno je da mi danas razgovaramo o zakonu o javnoj svojini. Na početku hoću da kažem da je ovaj zakon u suštini dobar zakon.
Ono što je važno, važno je da mi danas razgovaramo o Zakonu o javnoj svojini. Na početku hoću da kažem da je ovaj zakon u suštini dobar zakon.
Ono što je dosadašnji zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije najviše štete naneo, to je lokalnim samoupravama. Zašto lokalnim samoupravama? Nekoliko je važnih stvari zbog čega je to tako. Jedno jeste zato što se gubilo dosta vremena u određenim procedurama. Ovde su neke moje kolege pominjali da bi dali nešto u zakon, da bi nešto lokalna samouprava kupila, odnosno koristila, da bi jedna obična škola mogla fiskulturnu salu, u slobodnom vremenu da da u zakup, da bi imala određene prihode, morali ste da tražite saglasnost od Direkcije za imovinu. Sada razmislite koliko opština, stoji 68 opština u Srbiji i gradova koliko ima, koliko zahteva dnevno stiže u Direkciju za imovinu. Mi možemo ovde govoriti da li je operativna direkcija za imovinu? Ali potpuno je jasno kada imate toliko zahteva, vrlo teško je odgovoriti u kratkom roku onome koji to traži, a onda je gubitak vreme, pa kada dobijete tu saglasnost, onda treba da sprovedete nešto što se zove javni postupak da bi to uradili i sve to jednostavno, em što košta, em što ne možete ovo da brzo završite.
Sa druge strane, lokalne samouprave nisu mogle budu efikasnije u privlačenju investicija, što jeste danas važno za Srbiju zato što je velika nezaposlenost, iz prostog razloga jer vi ako hoćete da date neku zemlju potencijalnom investitoru, vi morate da dobijete saglasnost od Direkcije za imovinu. Potpuno je jasno da se tu gubi vreme. Svi oni koji žure i koji žele da na jednom mestu ulože, nemaju vremena mnogo da čekaju, a konkurencija je velika, jer ne samo da jednoj opštini u Srbiji, već između opština u Srbiji, takođe i mnoge investitore privlače zemlje u okruženju, tako da nije ni čudo što mnoge lokalne samouprave koje su imale pismo o namerama za potencijalne investitore, nisu uspele da realizuju tu svoju zamisao zato što je procedura komplikovana. Kad sve to saberete, potpuno sam siguran da je mnogo manje para bilo u lokalnim budžetima, a to znači da se nije moglo voditi dovoljno računa o razvoju lokalnih samouprava.
Za URS ovaj zakon je političko pitanje, jedno važno političko pitanje, pitanje decentralizacije Srbije, jer je potpuno jasno da bez ovog segmenta decentralizacije Srbije nema ni ravnomernijeg regionalnog razvoja Srbije. Mnogo smo puta u ovom parlamentu govorili da su danas regionalne razlike u Srbiji velike, jedan prema 15 prema opštinama i jedan prema sedam u regionima. Ako lokalne samouprave nemaju imovinu, ako lokalne samouprave nemaju imovinu, ako nemaju dovoljno sredstava za svoj razvoj, potpuno je jasno da će te razlike biti veće. Za nas je jako važno da su u junu mesecu usvojene izmene i dopune Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, jako je važno da sada usvajamo ovaj zakon. U potpunosti smo svesni da hoćemo da dobijemo stabilne lokalne samouprave koje mogu zaista brinuti o svom razvoju. Jeste važno da se gradonačelnik bira na neposrednim izborima. Potpuno sam siguran da u jednom trenutku, možda posle sledećih izbora, ako sada ne postoji to političko pitanje i jedinstvo, gradonačelnici birati neposredno. Faktički, ako imate imovinu, ako imate odgovarajuće prihode, onda vi odgovarate za razvoj jedne opštine i ne možete se sakrivati ni iza koje političke grupacije ili nekih drugih pojedinaca ili političkih grupa zato što vam opština nije na onom mestu što ste obećali građanima u predizbornoj kampanji, a to onda govori da će i građani morati voditi računa o ljudima koje budu birali na rukovodeća mesta u lokalnim samoupravama.
Što se tiče samog zakona, ono što je jako važno, titulari svojine su Republika Srbija, to je državna svojina, pokrajina, pokrajinska javna svojina i opštinska javna svojina. Ono što čini javnu svojinu su prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i dobra u opštoj upotrebi. Čini mi se jedna važna stvar, o kojoj danas nije pričano, a to su mreže, mreže kao fizički nepokretne stvari sa svojim elementima koje sami sastavljaju, koriste se za distribuciju i za protok materijala i energija. Ovim zakonom je definisano da su mreže od opšteg interesa.
Takođe je važno da su mreže u javnoj svojini i da pravna lica koja se bave distribucijom energije i materijala, može država da im da tu javnu svojinu u vlasništvo. Na primer, kod Elektromreža Srbije biće vlasnici Elektromreža. Čini mi se da je u osnovnom tekstu zakona izostavljeno da i lokalne samouprave svojim distributivnim preduzećima mogu da daju pravo vlasništvo nad mrežama. Na primer, Toplana u Kraljevu ili u nekom drugom gradu je sama finansirala izgradnju toplovoda. Mislim da je dobro da i oni budu vlasnici. Čini mi se da, u amandmanima koje je Vlada podnela, da se i ta stvar uređuje time da će se to verovatno rešiti Zakonom o komunalnim delatnostima, jer je to nešto što je tu definisano.
Druga stvar, koja je takođe važna, jeste da one mreže koje su bile do stupanja na snagu ovog zakona, a bile su privatne, ostaju privatne. Tu možda postoji jedna bojazan, verovatno se to u ovom trenutku dešava u Srbiji, da imamo privatne distributere gasa, da mogu da imaju, i ako imate mrežu, i ako ste vi taj koji daje uslugu, onda možete sami da formirate cenu. Prema tome, tu treba nešto videti, da se nešto što postoji mogućnost u budućnosti da bude monopol, izbegne, jer suština jeste da građani dobiju kvalitetnu uslugu, a da cena bude ona koja jeste stvarna na tržištu.
Ono što je takođe važno, zakon definiše kako se imovina može prihodovati, odnosno kupiti, kako se može otuđiti i sve ono što je značajno za promet te imovine. Definisano je kako se vrši upis te imovine od strane lokalnih samouprava i javnih preduzeća. Ako se imovina lokalnih samouprava može upisati u naredne tri godine od dana donošenja zakona, možemo razgovarati da li je taj rok dugačak ili kratak, ali stvar koju treba reći jeste – koliki je u ovom trenutku kapacitet lokalnih samouprava? Možda nekada jeste dobro skratiti taj rok, jer po podacima koje imamo od Stalne konferencije gradova i opština, do sada je 17 gradova i opština krenulo u popis te imovine. Mislim da će posle usvajanja zakona svi morati da krenu. Imamo jednu stvar koja jeste važna, a to su lokalni izbori koji će verovatno biti na proleće, pa možda ima logike da je ovo dobro procenjeno, a to je, na kraju krajeva, zahtev Stalne konferencije gradova i opština. Data je mogućnost da one opštine koje ne budu uspele da upišu svoju imovinu, da će ta imovina biti imovina države Srbije, a da će sledećih 10 godina moći da dođu u posed te svoje imovine.
Kod javnih preduzeća je važno da se ta imovina upisuje u sledeće dve godine i važno je da se dobije saglasnost lokalnog nivoa, od osnivača, tj. skupštine grada, ako je to preduzeće republičkog nivoa, onda mora da se dobije saglasnost Vlade, da bi mogli da upišu tu imovinu.
Čini mi se da je dobro rešenje zato što ćemo govoriti o zakonu o restituciji, o povraćaju imovine i obeštećenju, da sve ono što je predmet upisivanja imovine mora da se vidi da nije podnet zahtev za povraćaj. Tamo gde postoji zahtev za povraćaj, jednostavno, ne može se upisati, osim u slučajevima ako je već izvršeno obeštećenje i da je to nemoguće da se vrati u tom obliku, što mislim da je u skladu sa tendencijama koje ima Vlada, da imamo obeštećenje svih starih vlasnika u nekom odnosu.
Čini mi se da je ovde jako važno za javna preduzeća da mogu da imaju imovinu. Ovde je važno kolika je sposobnost javnih preduzeća, odnosno njihovog menadžmenta da ta preduzeća budu dobra. Kod se dosta govorilo koliko su ta javna preduzeća uspešna, da li mogu da budu uspešnija, da li treba parlamenta da ratifikuje sva zaduženja koja idu prema javnim preduzećima. Ono što je važno sada kada imaju imovinu na tržištu kapitala, kod banaka, javna preduzeća mogu da se zaduže za neke investicije koje su za njih važne. Tu treba razmišljati o onome za šta se URS zalažu, da imamo profesionalni menadžment, a ne partokratija koja sada trenutno pravi neefikasna preduzeća u Srbiji, to moramo da priznamo. Mislim da o tome treba u narednom periodu ozbiljno razmišljati.
Na kraju, ono što je važno za ovaj zakon jeste da ovim zakonom ispunjavamo ono što smo zapisali u Ustavu. Sa druge strane, čini mi se da u javnim preduzećima, takođe i u lokalnim samoupravama, imaćemo efikasnije upravljanje resursima koje je imamo, imaćemo i bolje funkcionisanje lokalnih samouprava i javnih preduzeća i ispunjavamo još jedan uslov, a to je ono što smo kao država doneli odluku – da idemo ka evropskim integracijama, a to je uslov za dobijanje kandidature države Srbije.
Ono što hoću na kraju da kažem, potpuno sam siguran da primena ovog zakona jeste važna u praksi i pokazalo se koliko su naše i lokalne samouprave i javna preduzeća, na kraju krajeva i država u celini, sposobni da primene ovaj zakon. potpuno sam siguran da neke stvari u ovom zakonu, koje možda u ovom trenutku nisu dobro definisane, u primeni će se videti, pa nekada možda budemo odradili i neke izmene i dopune zakona, ali sam siguran da ovaj zakon u ovom trenutku zaslužuje podršku ovog parlamenta i očekujem da će u danu za glasanje biti podržan od većine poslaničkih grupa u ovom parlamentu. Hvala.

Nikola Novaković

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Deset minuta i  30 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Srđan Miković.

Srđan Miković

Za evropsku Srbiju
Dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana razgovaramo o tri zakona, o zakonu o javnoj svojini, zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i o izmenama i dopunama Zakona o vraćanju oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama. Ovo su tri vrlo važna zakona i raduje me što su u pripremi i zakon o koncesijama i javno-privatnim partnerstvima, zakon o svojini i drugim stvarnim pravima i izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama, koje treba da zaokruže ovaj set zakona.
Mislim da je dobro što se na istoj sednici raspravlja i Zakon o javnoj svojini i Zakon o restituciji, upravo zbog toga što je normalno da se prvo dođe do restitucije, a zatim i do devolucije, odnosno na neki način realizacije imovinskih, odnosno svojinskih ovlašćenja. U svakom slučaju, samo taksativno hoću da napomenem da je u ovom zakonu o javnoj svojini predviđeno da bilo koji nivo vlasti, ili, pak, javno komunalno preduzeće se ne može upisati u svojinu ukoliko nema papir iz Direkcije za imovinu Republike Srbije, kojim se jasno stavlja do znanja kakav bi ishod bio restitucije.
Mislim da je dobro što se ovim predlogom zakona konačno definiše šta kome pripada i treba da uđemo u eru uravnoteženih odnosa po principu funkcionalnosti, da se donose najefikasnije, najbrže i najcelishodnije odluke. Mnoge stvari su dobro rešene u Predlogu zakona. Moram da kažem da je posebna pažnja posvećena privrednim bogatstvima, dobrima od opšteg interesa i kategoriji dobara u opštoj upotrebi, gde je uvaženi kolega Nešović pominjao posebno status mreže, što su jako važne na svim nivoima države.
Moram da kažem da ovim predlogom zakona posebno se podvlači odgovornost, jer utvrđivanjem oblika svojine, znači i vezivanjem određene odgovornosti za samu svojinu, povećava se odgovornost i republičkih i pokrajinskih i organa lokalne samouprave. Mnogi su govorili o putevima, mnogi su govorili o kanalskoj mreži, mnogi su govorili o mnogim stvarima, da se sad ne ponavljam.
Ovim zakonom je omogućena konvalidacija ugovora o pribavljanju, koji su zaključeni bez saglasnosti Vlade. Govorim o pribavljanju od strane lokalnih samouprava. Dobro je što su predloženi određeni amandmani na poslednjoj sednici Vlade, da su svi izglasani, naročito po pitanju definisanja puteva drugog reda, kanalske mreže, ukoliko nisu plovni putevi. Zatim, pitanje nepokretnosti, koje su građani isključivo, na primer, sredstvima pokrajine, zatim nepokretnosti u bivšim republikama, gde se određene stvari definišu u smislu odgovornosti dalje za tu imovinu i što se tiče pokrajine i što se tiče lokalnih samouprava.
Moram da kažem da oni koji duže pamte vrlo dobro znaju na koje sve nelogičnosti smo nailazili u proteklih 10-ak pa i 15 godina. Tamo, negde, krajem 80-ih godina, došlo je do prenosa nadležnosti lokalnih samouprava i pokrajina na centralne organe vlasti, bez obzira da li je nešto bilo funkcionalno tog trenutka ili nije bilo funkcionalno, ali uglavnom došlo se do toga da svi resursi, koji su postojali na lokalnom, ili na pokrajinskom nivou, su dobrim delom narušeni, a sa druge strane Direkcija za imovinu Republike Srbije je bila zatrpana brojem predmeta koje objektivno nije mogla da reši.
Sam život je u proteklih nekoliko godina naterao državu da se dozvoljava čak i upis hipoteke na objektima u vlasništvu države i to na onim objektima koje koristi lokalna samouprava, za kredite koji su dati lokalnim samoupravama za kapitalne investicije. To je bezobzirno sve, na svu korist takvog jednog čina ipak nelogično i bolje rešenje definisati šta je imovina lokalne samouprave, definisati šta je imovina pokrajine, šta je imovina Republike i onda eventualno, ukoliko i dolazi do hipotekarnog i bilo kakvog opterećivanja takve imovine, da se zna šta je čije.
Moram da kažem, da je bilo ogromnih nelogičnosti na terenu, npr. konkretno u Pančevu, dolazim iz Pančeva, svojevremeno domarski stan u okviru Poljoprivredne škole, dozvoljen je otkup tog stana. Taj kupac, odnosno njegov pravni sledbenik, je posle jednog broja godina hteo da proda taj domarski stan koji se nalazi u krugu Poljoprivredne škole. Opet je lokalna samouprava odvojila pare da se kupi taj domarski stan, da u okviru Poljoprivredne škole ne dođe neko spoljno lice i opet je taj domarski stan postao republička imovina. Sve su to neke nelogičnosti koje izglasavanjem ovog predloga zakona za ubuduće se takve stvari neće dešavati.
Moram da kažem da sve one sredine koje su imale sređenu infrastrukturu, koje su mnogo toga radile na ulaganju, domaćinski, ovim dobijaju praktično ponovno mogućnost da brinu o svom i svako će i svaka lokalna samouprava imati odgovornost da za ono što dobije pravo da upravlja, da uživa i benefite, ali i da snosi odgovornost ukoliko nedomaćinski se ponaša. Daleko od očiju, daleko od srca, sigurno da onaj ko je sedeo u Beogradu u Direkciji za imovinu nije mogao da stvori uvid u celokupnu situaciju na terenu u celokupnoj Srbiji, a ovim se, opet ponavljam, omogućava povećanje odgovornosti svakome onome ko dobije mogućnost da upravlja određenom imovinom.
Mislim da je dobro što je novim amandmanima Vlada Republike Srbije, određeni rokovi su produženi, sa tri na 10 godina u smislu podnošenja zahteva za upis, govorim u primer, lokalne samouprave u odnosu na neku imovinu na koju se "exlegio" upisuje na Republiku, a samim tim se, ukoliko lokalna samouprava traži, ako je to osnovno, postoji mogućnost tog upisa.
Interesantno je rešenje po pitanju javnih i komunalnih preduzeća u smislu mogućnosti upisa i te imovine, ali i odlučivanja osnivača, da li neka imovina na koju pretenduje javno ili javno komunalno preduzeće, treba da bude upisana kao javno, ili kao javno komunalno preduzeće, ili treba da koristi da se ta određena zemlja, određeni objekat, ili određene pokretne ili nepokretne stvari mogu biti bolje upotrebljene od strane osnivača, umesto da se ulože u javno preduzeće. Dobro je, zato što ipak skupština, odnosno nadležno telo na svakom nivou vlasti bolje može da sagleda opšti interes nego separatno jedno javno, ili javno komunalno preduzeće koje gleda, pre svega, svoj uži interes, a u manjoj mogućnosti je sposobno da sagleda opšti društveni interes.
U svakom slučaju, uvažene kolege i koleginice, pozivam da se uključimo u raspravu i kada budemo razmatrali amandmane i na ovaj i na sledeće zakone koje budemo na ovoj sednici raspravljali i da u svakom slučaju izglasamo i ovaj zakon, ali i Zakon o restituciji, koji smatram da predstavlja ispravljanje ili bar pokušaj ispravljanja jedne ogromne nepravde koja je naneta velikom broju subjekata u Srbiji. Pozivam vas da podržimo ove predloge zakona.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Devet minuta i 15 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.
Posle njega narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Zoran Šami

Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica
Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, mislim da ne treba trošiti vreme da jedni druge ubeđujemo da je neophodno donošenje Zakona o svojini. To ne da je neophodno doneti danas, ili sutra, to je bilo neophodno doneti pre tri godine. Ne samo zato što je to ustavna obaveza, nego zato što je to, da tako kažem, životna obaveza da se to pitanje reguliše na jedan potpuno normalan, ispravan, ljudski način.
Međutim, nažalost, priču o zakonu koji smo dobili pre nekoliko dana, moram da počnem sa onim što smo dobili danas u podne, a to je 18 amandmana Vlade na podsetiću 90 članova zakona. Drugim rečima, 20% zakona se menja. To nije prvi put da ova vlada to radi, najdrastičniji primer je bio kada smo donosili Zakon o informisanju, sada postavljam, ne ulazeći uopšte u to kakvi su amandmani i šta se menja, postavljam jedno sasvim suvislo pitanje, pravo poslanika svih u parlamentu je da podnose amandmane na zakon. Poslanici ovog parlamenta su onemogućeni da podnose amandmane na 20% zakona.
Mi ne možemo podnositi, vreme za podnošenje amandmana je isteklo, mi ne možemo podnositi amandmane na predlog Vlade, pa ne možemo, tehnički ne možemo. Mislim da je ovo, mogu da razumem da Vlada uoči jednog ili dve tehničke omaške, pa da nam pošalje amandmane za sopstveni tekst zakona. Mislim da nije korektno, pogotovu kada je reč o ovako važnom zakonu, da se na sam dan kada se o zakonu raspravlja, pošalju amandmani koji menjaju 20% teksta zakona.
Naravno, da se vratim na samu prirodu zakona, moguće su dve krajnosti u pristupu ovom pitanju. Te dve krajnosti su se nažalost javljale, čak i dan-danas se javljaju u našoj političkoj praksi, često puta umotane u razne oblande, da se lakše progutaju, ali da kažem, karikaturalno pojednostavljeno, izgleda otprilike ovako, jedna je, gde se kaže da je država vlasnik svega, uključujući i vazduh koji dišemo, i ptice na grani i klupe u parku, a druga je da država, otprilike, alaj begova slama i nije vlasnik ničega, nego se sastoji od vlasništva potpuno nezavisnih feuda.
Jasno je i ne treba trošiti reči da i jedan i drugi pristup ne valjaju i da je naravno, istina negde na sredini, ali sa jednim velikim osećanjem mere.
Država, sa jedne strane mora biti vlasnik svega onoga što je od globalnog značaja za funkcionisanje države, a vlasnik svega ostalog treba da budu razni nivoi lokalne samouprave, uključujući tu i AP.
Nažalost, i to je zapravo osnovna mana ovog zakona, što zakon nije konsekventno sproveden do kraja.
Naravno, ja bih voleo da mogu da prepoznam da je u svim odredbama zakona zauzet neki stav, ko je i na koji način vlasnik nečega, ali se taj stav menja od člana do člana, drugim rečima zakon je na određen način asimetričan i u pravu je bio, čini mi se, gospodin Dinkić kada je to primetio.
Mi na jedan način rešavamo stvari za jedan deo države, a na drugi način za drugi deo države, što rekli stari Latini (ne razume se), ali nažalost, kod nas je pitanje Jupitera, pitanje opstanka vlasti, jer su neki u poziciji da ucenjuju vlast, a drugi nisu u toj poziciji. Onda se zakon pravi prema ovima prvima, a ne prema ovim drugima. Neću da podsećam da se radi o vlasti, već nekoliko meseci i neću da izvlačim ostale moralne zaključke vezane za ovu i ovakvu vladu.
Naravno, i to valja reći, nije stvar samo u tome da li ćete vi nekom nivou lokalne samouprave da vratite svojinu, jer to vrlo često znači novi trošak lokalnoj samoupravi.
Uveravam vas da 90% lokalne samouprave u zemlji Srbiji neće biti u stanju da izdržava svojinu koju im, možda sa pravom, vraćate. Drugim rečima, moralo bi da se učini napor, ali mi taj napor ne činimo, da se finansiranje lokalne samouprave ponovo okrene nekim izvornim prihodima te lokalne samouprave i da ne zavisi od toga da li će neka vlada doneti neku uredbu kojom će transferisati neka sredstva, po principu – ko mi se sviđa, sviđa, a ko mi se ne sviđa, utoliko gore po njega.
Danas je u raspravi dosta bilo reči o saobraćajnoj infrastrukturi i to je jedna vrlo interesantna priča. Meni je potpuno razumljivo, da se mogu lokalni putevi i pruge vratiti lokalnoj samoupravi, ali šta to znači? Da li se na lokalnim putevima ostvaruje neka materijalna dobit? Ne, direktna materijalna dobit, ne. Da li košta njihovo održavanje? Košta.
Drugim rečima, šta vraćamo mi lokalnoj samoupravi? Dajemo im nov teret da oni ulažu u te lokalne puteve i lokalne pruge, a nema direktne zarade.
Međutim, nešto o čemu sam govorio kada smo govorili o Zakonu o železnici, ali nije na odmet da ponovim ponovo, saobraćajna infrastruktura ne može da se svede samo na direktan trošak i direktnu dobit. Postoje neke dobiti, ali na jednom drugom nivou, na nivou države. Država je ta koja treba i mora da ima interes, da postoji lokalna mreža puteva, da postoji lokalna mreža pruga, i to su uočili, ponoviću i to, znate ko je to uočio? Uočili su oni za koje uvek mislimo da je dolar glavna ideja vodilja. Amerikanci su to uočili pedesetih godina prošlog veka, da ne mogu sve da svedu na jedinicu dolar, tako je nastalo nešto što se zove više kriterijalno programiranje.
Drugim rečima, apsolutno mislim da saobraćajna infrastruktura i sada uopšte ne ulazi u različite pogleda na to kako država treba da bude uređena, treba i mora kao stvar od velikog državnog značaja da ostane na nivou države, ne zato što se zalažem za centralizam, taman posla, i ne zato što to donosi, bože moj, neki profit, pa će tu neko sada da profitira, nego upravo zato što je najveća dobit saobraćajne infrastrukture, globalni državni interes.
Možda možete nešto da zaradite na auto-putevima, možda možete na nekim glavnim železničkim putevima, verujem da je to mnogo manje, nego što to košta i to pokazuje da mnoge države u Evropi, da ne kažem sve, finansiraju svoju železnicu ili svoju putnu mrežu i ne pada im na um da oni treba sami da se finansiraju.
Ima jedno vrlo interesantno pitanje, a to je, zašto lokalni, odnosno predstavnici AP toliko zagovaraju da dobiju kamen oko vrata? Šta je motiv? Bojim se da motiv leži samo u domenu politike, drugim rečima, motiv jeste da oni žele da dobiju nešto što je par ekselans atribut državnosti.
Nisam siguran da je pametno u to ulaziti, a ako ništa drugo, iskustvo poslednjih 40 godina nas to uči kako se najlakše rastura neka država.
Na kraju, ovo nije nikakva formalna primedba nego suštinski zameram predsedavajućoj, malo pre je jedan od govornika, gospodin Čanak, nazvao Srpsku pravoslavnu crkvu nevladinom organizacijom. Da se razumemo – ne mislim samo na SPC, mislim i na sve druge crkve koje postoje u zemlji Srbiji. Dakle, i na Rimokatoličku crkvu, i na Muslimane i na Jevreje i na tri priznate protestantske crkve itd. Naravno, svako ima pravo da bude ateista ili agnostik, ali ne sme za skupštinskom govornicom da vređa osećanja najvećeg broja građana Srbije, ma koje vere oni bili. Ovo je moja krajnje dobronamerna primedba predsedavajućoj i ja mislim da će ona to tako i da razume. Hvala.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Posle njega, narodna poslanica Aleksandra Jerkov, pa narodna poslanica Zlata Đerić. Izvolite.
...
Srpski pokret obnove

Mirko Čikiriz

Za evropsku Srbiju
Gospodine potpredsedniče, gospođo predsedavajuća, na radni tekst zakona koji je stigao u skupštinsku proceduru Vlada Republike Srbije podnela je 18 amandmana i veliki broj amandmana je podnela Vlada AP Vojvodine. Niko sada ne može znati konačnu verziju zakona, ali ono što je vidljivo i što je prepoznatljivo čitanjem radnog teksta zakona, jeste sledeće. Vidljive su jasne namere predlagača koje su za članove SPO i poslanike SPO u najvećoj meri prihvatljive.
Svoju diskusiju ću podeliti u dva dela. Jedan deo će biti jedna kratka analiza Predloga zakona, a drugi deo – šta mi u političkom smislu očekujemo sa konačnom verzijom zakona koji budemo usvojili. Probili smo uši svim vladama od 1995. godine, kada je ionako osiromašenim opštinama, sa suženim nadležnostima i sa malom imovinom, jednim antiustavnim udarom oduzeto i to malo imovine. Mi možemo dati ocenu stanja 16 godina posle toga, imovine koju je tada oduzela Vlada Republike Srbije – zapuštena, oronula, ostavljena, imovina koja propada gde god pogledate.
Ustavom koji je usvojen pre nekoliko godina ukinuta je društvena svojina. Ukinut je jedan pravni nonsens, jedan, kako su ga profesori koji su predavali svojinsko-pravne odnose zvali, "čardak ni na nebu ni na zemlji". Ozbiljnim pravnicima, ozbiljnim investitorima, ozbiljnim državnicima, niko nije mogao da objasni koji je vlasnik društvo, a šta to znači korisnik a niste vlasnik. Kako onda ozbiljno možete da razgovarate o investicijama, o poslovnim odnosima i ozbiljno da shvatite tu državu u kojoj su, a govorim o uređenim državama, uređeni svojinsko-pravni odnosi najvažniji odnosi u jednom društvu i preduslov za njen snažan ekonomski razvoj. Ali, takođe je i svojina najsvetije pravo, pored njenog vlasnika, odnosno titulara, i država.
U ovoj radnoj verziji teksta zakona o javnoj svojini, najveći deo principa Stalne konferencije gradova i opština je prihvaćen, kao i stavovi i preporuke ekspertske grupe Saveta Evrope. Pitanje svojine, na kraju, kad se usvoji ovaj zakon, mi moramo precizno urediti za svaki nivo vlasti. Primarni princip za nas iz SPO samim zakonom – eks lege, vratiti najveći deo imovine.
U radnoj grupi za izradu ovog zakona je bio i poslanik pokrajinske SPO i čuveni advokat iz Novog Sada Milan Đukić i stavovi koje je u ime pokrajinskog odbora SPO izneo su ujedno i stavovi SPO. U sadašnjem stanju mnogi predsednici opština, mnogi ljudi koji upravljaju lokalnom samoupravom, sa sjajnim idejama, sa sjajnim projektima, nisu uopšte mogli da razgovaraju sa potencijalnim investitorima, jer oni bi mogli da razgovaraju o tome kako da naprave neki razvojni projekat za lokalnu samoupravu a da istovremeno za sve pitaju državu, po proceduri koja je više nego komplikovana.
Sa Zakonom o državnoj svojini Republike Srbije država je bila vlasnik svega, a sada će sa ovim zakonom o javnoj svojini, pored države, značajnom imovinom raspolagati jedinice lokalne samouprave, opštine i gradovi, ali i AP Vojvodina.
Centralno pitanje, mnoge su uvažene kolege to odlično zaključile, a to je pitanje koje i mi postavljamo, je kako će mnoge siromašne opštine i gradovi kada im se vrati njihova imovina upravljati tom imovinom, održavati tu imovinu, uvećavati njenu vrednost bez povećavanja nadležnosti i bez povećavanja izvornih načina finansiranja gradova i opština? To je pitanje sveobuhvatne finansijske decentralizacije na kojoj SPO insistira od svog osnivanja.
Šta SPO očekuje posle rasprave o amandmanima, a budite ubeđeni da ćemo svaki amandman za koji smo ubeđenja da je u najboljoj meri podnet, da će značajno poboljšati tekst zakona, insistirati da prihvatite, bez obzira od koje poslaničke grupe amandman dolazi.
Od životnog je značaja za Srbiju da se opštinama vrati sva njihova imovina, uključujući i zemlju i građevinsko zemljište i šume i da se vrate oduzete nadležnosti. Opštinama bi pripadao i zakup od poslovnog prostora, a posle usvajanja najavljenog zakona o koncesijama verovatno da će opštine imati pravo da određene prihode ostvaruju na osnovu koncesije.
Sada postoji u velikoj meri naopaka piramida vlasti i moći po kojoj vrh države i super mozgovi u Beogradu odlučuju o svim nivoima vlasti, o upravljanju imovinom zbog toga što, mimo Beograda i mimo vrha vlasti ove države, ne postoje ljudi koji znaju da upravljaju svojom imovinom. To je u potpunosti naopak rezon. Ovaj zakon će taj rezon u velikoj meri ispraviti, ali bez sveobuhvatnog procesa decentralizacije, bez značajnog povećanja nadležnosti opština i gradova, bez novih izvora finansiranja nećemo postići onaj puni efekat za koji verujem da je svima namera.
Ne može sada ni jedna mala ili nova opština da izdržava ni možda svoju opštinsku upravu ni da sarađuje dobro sa JKP, da razvija svoju putnu mrežu, da razvija kanalizacionu mrežu, mrežu za gasovod i niz poslova iz okvira njene nadležnosti dok se ne uradi ono o čemu pričamo. Kada to uradimo mi ćemo, umesto sadašnjeg bežanja trbuhom za kruhom naših građana iz cele Srbije u Beograd, umesto demografskog pražnjenja Srbije imati za posledicu onaj proces koji se dešava u Ljubljani.
Ali, država Slovenija je prošla sveobuhvatan proces decentralizacije. Mi danas, za razliku od Srbije, tamo imamo suprotan proces. U zadnjih 10 godina Ljubljana je izgubila 30.000 stanovnika. Beže u manje opštine. Ne beže, nego odlaze svojom voljom, u ekološki zdravije sredine, komunalno podjednako opremljene sredine i sa uslovima za život kao u Ljubljani. To je proces o kome svi pričaju deklarativno, a nedovoljno se radi u praksi proces uravnoteženog razvoja i proces suštinske decentralizacije. Ovim putem mora Srbija, odmah i bez oklevanja.
Kada se rasplamsaju razvojne mogućnosti naših, danas, umirućih sela, varošica, gradova i provincija, poslovni dar i radinost ljudi, cela Srbija će krenuti u napredak i biološki oporavak nacije. U ovom procesu sigurno je da će biti i gubitnika. Ko su gubitnici? Pa, gubitnici ovog procesa će biti svi oni koji danas profitiraju na pljački, patnji svog naroda i neprimereno velikoj centralizaciji Srbije, nasleđenoj iz titoističke Jugoslavije. Biće razvlačeni centralizovani centri moći. Lako je daleko od pokradenih krasti i pokradene. Kada narod bude vlasnik svog bogatstva rada, biće mnogo teže i nemoguće pljačkati u njegovom dvorištu i na njegove oči jer se u malim opštinama i sredinama ljudi međusobno poznaju i kontrola je neposredna.
U raspravi o amandmanima, još jednom ću ponoviti, bez obzira od koje poslaničke grupe dolazi dobar amandman, koji suštinski ide u pravcu političkog razmišljanja poslanika SPO, mi ćemo ga podržati, a u Danu za glasanje, budući da smo prepoznali duh ovog zakona, imaćete našu podršku. Hvala.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Jedanaest minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Jerkov. Posle nje, narodna poslanica Zlata Đerić.
Samo se prijavite, molim vas. Izvolite.
...
Liga socijaldemokrata Vojvodine

Aleksandra Jerkov

Za evropsku Srbiju
Zahvaljujem, gospođo potpredsednice, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, nema sumnje da se danas pred nama nalazi izuzetno važan zakon i to iz više od jednog razloga.
Prvi razlog svakako jeste taj što ovaj zakon predstavlja jedan od zakona koji je Srbija obavezna da usvoji na putu ka EU, a to se pokazalo da su izuzetno dobri zakoni, zakoni koji bi nama bili potrebni sve i da ne idemo ka EU, koji nam pomažu da uvedemo standarde koji ovu zemlju čine organizovanijom, uređenijom, koji olakšavaju život našim građanima. Svakako da brojni primeri zemalja koje uopšte nemaju nameru da uđu u EU, a ipak primenjuju evropske standarde i usvajaju evropske zakone, govori o tome da su ovi zakoni dobri, da su korisni i da svakako treba da budemo zadovoljni što smo na ovaj način podstaknuti da ih usvajamo.
Drugi razlog zbog kog je ovaj zakon važan je što on predstavlja ispravljanje nepravde koja je pre 15 godina nanesena lokalnim samoupravama i autonomnim pokrajinama u našoj zemlji i koja je zapravo lokalne samouprave u Srbiji učinila jedinim lokalnim samoupravama u Evropi koje nemaju svoju imovinu, a našu zemlju, nažalost, učinila jedinom zemljom u Evropi koja je odbijala da vrati imovinu lokalnim samoupravama sve do sada i zbog toga mislim da je donošenje ovog zakona jedan veliki korak napred, koji će zapravo, tek stvoriti uslove da ljudi širom Srbije, građani svih lokalnih samouprava iskoriste sve mogućnosti koje im pruža ovaj zakon i da zapravo pronađu način da stvore sebi život i u mestima koja nisu centar Srbije, koja nisu centar Vojvodine i da pronađu mogućnosti za život koji mogu da imaju.
Nažalost usvajanje ovog zakona prate, reklo bi se, nepotrebne kontroverze. Prvo, tu je bilo misteriozno zakazivanje, pa otkazivanje skupštine AP Vojvodine, kontroverze oko rada Radne grupe za izradu Nacrta ovog zakona. Tu su amandmani Vlade koji su ovaj zakon izmenili u tolikoj meri da se može govoriti, čak i danas raspravljamo o Predlogu zakona koji je drugačiji od onog jučerašnjeg, i naravno, večita pojava tih nekih političkih tema koje prate usvajanje ovakvih zakona koje zapravo uopšte ne bi trebalo da bude. Setimo se samo koliko je politizacije svih zakona kojima se vraća bilo kakav nivo nadležnosti ili lokalnim samoupravama ili autonomnim pokrajinama bilo i koliko je ta politizacija naštetila uopšte atmosferi u našem društvu i atmosferi u kojoj se donose ovi zakoni.
Ovaj zakon isto tako karakteriše za LSV potpuno nepotrebno kašnjenje. Jedanaest godina je prošlo od prvog obećanja tada demokratske opozicije Srbije da će usvojiti ovaj zakon. Tri godine je prošlo od obaveze koju je Ustav Republike Srbije nametnuo da se ovaj zakon usvoji i zbog toga kažem je, uspeh ove vlade veliki, i zbog toga je dobro da se ovaj zakon konačno nalazi pred poslanicima. Bez obzira na sve ove dobre stvari koje donosi ovaj zakon, bez obzira na imovinu koju će lokalne samouprave dobiti, postoje naravno i određene nesuglasice.
Kao što je poznato. Liga socijal-demokrata Vojvodine spada u one stranke koje smatraju da Vojvodina mora imati i vlasnička prava nad svom onom imovinom koja je delimično, pretežno ili u potpunosti, finansirana sredstvima AP Vojvodine i njenih građana.
Međutim, svesni smo da sadašnji Ustav Republike Srbije, kao ni onaj prethodni Miloševićev Ustav ne prepoznaje ni upravljačka, ni osnivačka, ni vlasnička prava AP Vojvodine nad velikim sistemima koje je ona u prošlosti pravila. To je borba od koje mi nećemo odustati. To je pitanje za promenu Ustava.
Nažalost, kada je predlagan Ustav Republike Srbije 2006. godine, bili smo usamljeni u svojoj borbi protiv tog Ustava. Nismo baš bili potpuno usamljeni, građani Vojvodine su stali na našu stranu. Podsetiću da u AP Vojvodini taj referendum nije prošao. Zbog toga i zbog toga što smo svesni da većina problema koje AP Vojvodina danas ima kada su u pitanju ekonomski problemi, proističu iz tog Ustava. Mi ćemo tu svoju borbu nastaviti i istrajaćemo u tome da AP Vojvodini pripadne sva ona imovina koju je ona sama i gradila.
Čuli smo u današnjoj raspravi, kao i u mnogim raspravama, kada god se govori o bilo kakvoj imovini AP Vojvodine, da se stranke poput moje zalažu za povraćaj na Ustav iz 1974. godine. To je argument koji je valjan isto koliko je valjan argument, da oni koji se zalažu za restituciju, se zalažu za stanje iz 1944. godine. Radi se o uspostavljanju jednog principa, to je princip da onaj koji je nešto gradio, mora imati i vlasnička prava nad tim što je gradio.
Mi smo imali prilike što je meni izuzetno drago, i to upravo od onih koji su bili veliki protivnici imovine Vojvodine, koji su se bunili protiv imovine Vojvodine. Čujem argumente tipa – zašto sada Vojvodina dobija nešto? Valjda smo i mi u Surdulici, Vrnjačkoj Banji ili negde drugde nešto gradili. Meni je drago da su te kolege, konačno, pronikle u suštinu decentralizacije. Suština decentralizacije je da svakom pripada ono što je sam gradio. Tako da, isto kao što se zalažemo da Vojvodini pripada ono što je ona gradila, zalažemo se za to da Surdulici pripadne ono što je ona gradila, da svakoj opštini u našoj zemlji pripadne u vlasništvo ono što je ona gradila, a što nije neophodno za normalno funkcionisanje zemlje.
Vlada Vojvodine, kao što smo videli, dala je neke amandmane. Učinila je to na poprilično nevešt, a neki bi rekli, nedemokratski način, s obzirom na to da je zloupotrebila Skupštinu AP Vojvodine kao neku vrstu pretnje Vladi Republike Srbije, ali za to će, pretpostavljam, oni koji vode Vladu Vojvodine morati da polože račune građanima, pred koje su kandidovani na izborima, jedan poprilično drugačiji program koji je podrazumevao mnogo više autonomije za Vojvodinu nego što je to danas slučaj, nego što je to ono za šta se danas zalaže.
Mi smo isto tako uz podržavanje amandmana Vlade Vojvodine, podneli i sopstvene amandmane. Oni se odnose, pre svega, na vlasništvo nad poljoprivrednim zemljištem u Vojvodini, na otvaranje mogućnosti da jednoga dana u Vojvodinu uđu i dodatni sistemi, da uđe još više imovine. u zavisnosti od tih naših amandmana mi ćemo se opredeliti da li ćemo ovaj zakon podržati ili nećemo. Kada bude rasprava u pojedinostima mi ćemo te amandmane obrazložiti.
Završiću samo time što ću, jedan od kolega je ironično govoreći o ovom zakonu rekao da kada se ovaj zakon usvoji da će sutra poteći med i mleko i da će građanima širom Srbije biti bolje. Ne, neće poteći med i mleko. Neće im možda odmah biti bolje, ali ono što niko ne može poreći – to je da će se stvoriti mogućnost da oni koji su najbliže njihovim životima i oni koji su njima najbliže odlučuju o rešavanju njihovih problema. To je najveći doprinos koji ovaj zakon donosi i da nije ovih nesporazuma, kada je u pitanju AP Vojvodine i njena imovina, bili bismo srećni da podržimo ovaj zakon. Međutim, ostaje još ovaj jedan veliki problem. Nadam se da ćemo uspeti da ga izgladimo do kraja i da će poslanici LSV uspeti da se izbore za ono što smatraju da je neophodno. Hvala vam.