TRINAESTO VANREDNO ZASEDANJE, 20.09.2011.

1. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

TRINAESTO VANREDNO ZASEDANJE

1. dan rada

20.09.2011

Sednicu je otvorila: Gordana Čomić

Sednica je trajala od 10:10 do 20:30

OBRAĆANJA

...
Savez vojvođanskih Mađara

Balint Pastor

Grupa manjina
Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, dozvolite mi da iznesem stavove SVM u vezi poznate verzije Predloga zakona o javnoj svojini. Rekao sam da ću govoriti o poznatoj verziji Predloga zakona o javnoj svojini zbog toga što je Vlada u toku današnjeg dana usvojila ukupno 18 amandmana na sopstveni Predlog zakona o javnoj svojini i u velikoj meri je prvobitan tekst izmenjen. Još uvek nismo imali mogućnosti i vremena da detaljno prostudiramo šta je tu tačno promenjeno. Pogledali smo one delove koji su od velikog značaja za AP Vojvodinu.
Ako se menja 18 članova Predloga zakona, a ima ukupno 90, onda mislim da možemo reći da ovaj Predlog zakona nije ni približno isti i ne može se upoređivati sa jučerašnjom verzijom Predloga zakona.
Moram da vam kažem, gospodine Đeliću, da je ovaj predlog zakona iz dana u dan sve bolji i bolji. Meni je izuzetno žao što mi o ovom predlogu zakona nećemo glasati za mesec dana, jer bi možda bio i prihvatljiv. Ovo kažem zbog toga što svi mi vrlo dobro znamo da je zakon o javnoj svojini trebalo doneti na osnovu našeg Ustava do kraja 2008. godine. Vlada nosi isključivu odgovornost za to što nije predložila predlog zakona o javnoj svojini u roku koji je Ustavom predviđen. Šta više, ova docnja iznosi skoro tri godine.
Kada kažem da je ovaj predlog zakona iz dana u dan sve bolji, onda mislim, pre svega, na rešenja koja su postojala u Nacrtu zakona, koji je objavljen 19. avgusta. To je taj nacrt zakona na kojem je radio gospodin Bojan Kostreš, zamenik predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine. Želeo bih da citiram jednu odredbu tog nacrta zakona.
Znači, član 77. je glasio na ovakav način: "Posebnim zakonima koji uređuju dobra od opšteg interesa, mogu se odrediti uslovi sticanja javne svojine na dobrima od opšteg interesa, od strane AP i jedinica lokalne samouprave, izuzev na infrastrukturnim objektima i drugim dobrima od značaja za međunarodni i nacionalni saobraćaj."
To znači da je po Nacrtu zakona o javnoj svojini bilo u potpunosti isključeno da AP Vojvodina dobije u svojinu bilo šta što znači infrastrukturni objekat. To znači: putevi, železnička infrastruktura, kanalska mreža itd. Zarad javnosti treba reći da je Nacrtom zakona bilo predviđeno da Vojvodina i lokalne samouprave nema teorije da imaju bilo šta u svojini, što je infrastrukturni objekat.
Sa druge strane, nešto je sad predviđeno ovim najnovijim amandmanima Vlade Republike Srbije i zbog toga sam rekao da je ova verzija mnogo bolja. Predviđeno je da Vojvodina može da ima u svojini puteve drugog reda, da i lokalne samouprave mogu da imaju određene vrste puteva u svojini. Tu se govori i o kanalskoj mreži itd.
Mogao bih da kažem da je ovaj predlog zakona, zajedno sa amandmanima Vlade Republike Srbije, u skladu, u dosta velikoj meri, ne u potpunosti, sa drugim važećim zakonima Republike Srbije.
Mislim da je skandalozno što je izrađen nacrt zakona i što je u proceduru Narodne skupštine upućen Predlog zakona o javnoj svojini, koji nije bio u skladu sa važećim zakonima Republike Srbije. ne sporim da se kasnije donetim zakonom mogu menjati zakonska rešenja i rešenja predviđena drugim ranije donetim zakonima. To je pravno moguće, ali nikako nije celishodno u ovom slučaju.
Želim da vas podsetim, gospodine Đeliću, da je npr. Zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine propisano da AP preko svojih organa uređuje i obezbeđuje uslove i način upravljanja zaštite održavanja i finansiranja državnih puteva drugog reda na teritoriji Pokrajine. To je neko epohalno rešenje koje je jutros predloženo amandmanom Vlade Republike Srbije. Ovo rešenje figurira u našem pravnom sistemu već godinama. Sada mi treba da budemo srećni što je poslednjom verzijom Predloga zakona predviđeno ono što već figurira zahvaljujući Zakonu o nadležnostima, tzv. omnibus zakonu, godinama.
Da vam citiram jedan drugi zakon. Zakon o lokalnoj samoupravi. Ovim zakonom je utvrđeno da jedinca lokalne samouprave uređuje i obezbeđuje obavljanje poslova koji se odnose na izgradnju, rehabilitaciju i rekonstrukciju održavanja, zaštitu, korišćenju, razvoju i upravljanje lokalnim i nekategorisanim putevima. To je opet predviđeno ovom najnovijim predlogom zakona i sada treba da budemo srećni zbog toga što je predviđeno ono što postoji u Zakonu o lokalnoj samoupravi od decembra 2007. godine.
Zakon o planiranju i izgradnji, opet jedan važeći zakon, pozitivan zakon. Znači, ovaj zakon predviđa sličan režim automatskog prelaska prava korišćenja u pravo javne svojine u korist AP i jedinice lokalne samouprave kod građevinskog zemljišta. To je tzv. uspostavljanje prava svojine u slučaju AP Vojvodine, ako se građevinsko zemljište nalazi na njenoj teritoriji. Ovaj predlog zakona govori o sticanju i pravu javne svojine i govori o nekim rokovima koji nisu prekluzivni u meri u kojoj su bili Nacrtom zakona, ali je Zakonom o planiranju i izgradnji predviđeno uspostavljanje prava svojine AP Vojvodine, znači rešenje koje predviđa prelazak građevinskog zemljišta u svojinu AP Vojvodine po sili zakona, tj. "eks lege". To rešenje nije predviđeno ovim predlogom zakona u slučaju ostalih objekata javne svojine, pošto građevinsko zemljište nije predmet Zakona o javnoj svojini, što, naravno konstatujem sa čuđenjem zbog toga što mi mislimo da je trebalo doneti sveobuhvatan zakon i da bi građevinsko zemljište i još neke objekte javne svojine trebalo regulisati Zakonom o javnoj svojini, a ne da čekamo donošenje nekih drugih posebnih zakona, ko zna kada će oni biti doneti.
Stigli smo do kanalske mreže. Pošto smo ovih dana slušali da su svi amandmani Vlade APV usvojeni, osim onog u vezi železničke infrastrukture, to nažalost nije tačno. APV je tražila, a to smo i mi predložili našim amandmanom, da kanalska mreža na teritoriji APV bude u svojini APV. Ovim najnovijim današnjim amandmanima, to je amandman broj 16, Vlade Republike Srbije je predviđeno da su kanalske mreže na teritoriji APV u svojini Pokrajine, osim ako su deo plovnih puteva. Složićete se da se ne radi o istom rešenju. Znači, Vojvodina može da dobije trsku i šaš, ne može dobiti one kanale koji bi nešto i značili. Naravno, i to je nešto i verovatno treba biti zahvalan za to, ali pokrajinska Vlada nije mislila na ovo, nismo ni mi iz SVM.
Polako stižemo do železničke infrastrukture. Probaću da objasnim zbog čega mi smatramo da železnička infrastruktura na teritoriji APV, osim Koridora 10, treba da bude u svojini APV. Samo jednu malu digresiju da napravim, meni je veoma žao što se stvara utisak da je tu samo železnica sporna i da je Vlada izašla u susret i Vladi Vojvodine i SVM, ali mi teramo mak na konac i tražimo neka rešenja koja jednostavno ne mogu da opstanu, jer nisu u skladu sa Ustavom Srbije, itd. To jednostavno nije tačno. Nije tačno zbog toga što, kao što sam malopre rekao, tu treba da se govori nažalost još uvek i o kanalskoj mreži i o Novosadskom sajmu i o dilemi da li se javna svojina u slučaju APV uspostavlja "eks lege" ili Pokrajina stiče pravo javno svojine. Tu treba da govorimo i o položaju mesnih zajednica i gradskih opština, imamo amandman i u vezi toga.
Ne sme se sve svesti na železničku infrastrukturu. Kada smo već kod železničke infrastrukture, želim da vam kažem gospodine Đeliću da je naš cilj u vezi ovog zakona o javnoj svojini i cilj naših amandmana, imamo ukupno devet amandmana, mi ćemo u toku današnjeg dana podneti ispravke amandmana da bi to bilo u skladu sa ovim najnovijim amandmanima Vlade Republike Srbije. Znači, mi ovim amandmanima želimo da stvorimo svojinsko-pravne pretpostavke za brži infrastrukturalni i privredni razvoj APV. O tome se radi, ne radi se ni o čemu drugom.
Kada već govorimo o svojinsko-pravnim pretpostavkama za brži infrastrukturalni i ekonomski razvoj AP, onda treba govoriti o železničkoj infrastrukturi. Kao što znate, na teritoriji današnje Vojvodine prva pruga izgrađena je još 1869. godine, krajem 19. veka je na teritoriji današnje APV železnička infrastruktura, železnička mreža bila gušća od železničke mreže Engleske na primer. Sa druge strane, pre nekoliko dana sam u raspravi u vezi rasprave Zakona o železnici izneo podatak da je 1923. godine 382 kilometra bilo u vlasništvu države od pruga na teritoriji APV, a 1247 kilometara je bilo u vlasništvu različitih akcionarskih društava. Onda se železnička infrastruktura jedno vreme razvijala na teritoriji današnje AP, pa je došao period propadanja. Od kraja 80-ih godina do dana današnjeg sa teritorije APV je odneto 16.000 vagona, saobraćaju šinobusi, tzv. "srebrne strele" iz 1960. godine. Danas se stiže sporije od Subotice do Beograda vozom nego što je to bio slučaju pre stotinak godina.
Mislim da ovaj podatak dosta govori. Prekjuče sam pročitao jedan podatak da već danima na relaciji Subotica-Beograd saobraća voz sa jednim vagonom. To znači da desetine ljudi ne mogu da stanu u voz, samo oko 80 ljudi ima tu privilegiju da se preveze železnicom od Subotice do Beograda. U poslasku taj voz zbog toga kasni 20 minuta, treba da se stigne pola sata ranije zbog zauzimanja startnih pozicija, da bi čovek došao, da bi čovek mogao da uđe u taj jedan jedini vagon koji saobraća na relaciji Subotica-Beograd. I to je železnički Koridor 10. Ako je to tako, onda možete zamisliti šta se dešava na tzv. lokalnim ili magistralnim regionalnim prugama.
Iz železnice Srbije nažalost nemamo objašnjenje za ovu situaciju. Od 50 milijardi dinara duga javnih preduzeća 32 duguju železnice, subvencije za železnicu iznose 16 milijardi dinara prema važećem budžetu Republike Srbije.
Kada neko govori o tome, da su pruge simbol državnosti, da su simbol ne znam suvereniteta, onda treba podsetiti na podatak koji se može proveriti da su Srbi pre Drugog svetskog rata, postojale požarevačke i šabačke okružne železnice, Požarevac i Šabac su verovatno imali nameru, da se ocepe od Republike Srbije pre Dugog svetskog rata.
Znači, radi se prema svemu sudeći, o nekim separatističkim okruženjima, ali kao što vidimo hvala Bogu ti gradovi su još uvek u sastavu Republike Srbije. Još jedan podatak, da vam iznesem na primer, u Austriji svi oblici svojine su mogući na železničkoj infrastrukturi, ta zemlja je čini mi se od 1995. godine članica EU, a što je još važnije to je moguće i po Ustavu Republike Srbije. Član 83. Ustava kaže da Vojvodina uređuje pitanje od pokrajinskog u oblasti drumskog, rečnog i železničkog, saobraćaja itd. Reći ću i vama, što sam ministru Mrkonjiću rekao pre nedelju dana, postoji strategija, a vi ste za razliku od njega, gospodine Đeliću, bili član i prethodne Vlade. Postoji strategija razvoja železničkog, drumskog, vodnog, vazdušnog i intermodalnog transporta u Republici Srbiji od 2008. do 2015. godine. Ovom strategijom Vlade, to jest tačkom 4. ove strategije je predviđeno da će se upravljanjem transportom i infrastrukturom koja je u vlasništvu države postepenom preneti na organe AP i jedinica lokalne samouprave.
Naravno, razumem šta znači postepeno ali složićete se gospodine Đeliću, da je ova strategija doneta 2008. godine, prošlo je dosta vremena, to prenošenje infrastrukture na niže nivoe vlasti nije još započeto. Mislim, da je donošenje Zakona o javnoj svojini krajnje vreme da se to i desi.
Nisam našao ni amandman Vlade u vezi zajedničkih ulaganja Republike i pokrajine, znači i to je jedno rešenje koje smo i mi predložili, a i pokrajinska Vlada koje nije predviđeno ovim najnovijim Predlogom zakona o javnoj svojini. Mi ćemo, naravno, amandmanima govoriti u raspravi u pojedinostima ali bih na kraju želeo da vas pitam, gospodine Đeliću, u vezi ovih zakona koje ste najavili. Vi ste rekli da će se vrlo brzo doneti zakon o koncesijama javnom privatnom partnerstvu, zakon o svojini i Zakon o javnim nabavkama to jest izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama.
Želeo bih, da vas pitam gospodine Đeliću, šta je sa zakonom o finansiranju AP Vojvodine. Mislim, da je i taj zakon trebalo doneti pošto ima tu raznih modaliteta, Vojvodina je mogla dobiti izvorne prihode i izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, Vojvodina bi mogla da dobije izvorne prihode i budžetom za ovu godinu i budžetom za prošlu godinu i te šanse su propuštene. Znači, mislim da pošto je i ova šansa propuštena i o tome nema reči ni u Predlogu zakona o javnoj svojini, da bi trebalo doneti poseban zakon o finansiranje AP Vojvodina.
Nadam se, da će ovi naši amandmani biti prihvaćeni, kao što sam rekao ima ih devet komada i mi se slažemo sa vama gospodine Đeliću da ono što treba da bude svojina države, Republike Srbije ali da ovaj zakon treba da omogućuje jednu decentralizaciju u većoj meri. Nadam se, da ćemo u narednim danima imati podršku i onih stranaka koje se zalažu za autonomiju i regionalizaciju, pre svega mislim na Ligu socijal demokratiju Vojvodine i na Ujedinjene regione Srbije. Hvala.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović. Izvolite.
...
Liberalno demokratska partija

Čedomir Jovanović

Liberalno demokratska partija
Gospođo Čomić, gospodine Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, prvo važno pitanje za našu stranku jeste pitanje većine, da li ona postoji gospodine potpredsedniče za ovaj zakon ili ne i da li vladajuća koalicija koja je formirana i na ambiciji da ovu zemlju što je moguće više približi EU, pa između ostalog i kroz dostavljanja statusa kandidata za člana EU, ima snagu da uradi taj posao ili nema.
Reći ću vam zašto je to važno za našu stranku. Zbog toga što smo mi vrlo često pružali više podrške Vladi u nastojanju da ispunite evropsku agendu od članica vladajuće koalicije koje su napravljene na ambiciji da Srbiju uvedu u EU. Ne bih se spuštao na tu istoriju srpskih železnica, brzinu kojom se danas kreću kompozicije po našim prugama, sudbinu kanala sa trskom i bez trske, osnovno je pitanje da li danas ova zemlja ima snagu da ispuni svoje preostale dve obaveze iz evropske agende ili će biti talac nesposobnosti članica vladajuće koalicije koje će uraditi ono u čemu smo, tako kao društvo, jedino kao društvo i uspešni, u samo saplitanju i uništavanju. Za nas je to presudno važno. Zakon o javnoj svojini, gospodine Đeliću, ne onemogućava široku decentralizaciju.
Pošto ste rekli, da je on proistekao iz Ustava, iz Ustavnog konsenzusa taj zakon ne može da bude ni po čemu bolji od Ustava koji je sam po sebi već uzak za potrebe Srbije u 2011. godini. I kada je Ustav usvojen 2006. godine bilo je jasno koliko je on loš i zbog toga je ovaj zakon koji proizilazi iz koncepcije tog Ustava ne može da bude odgovorno na one probleme sa kojima se danas Srbija suočava.
Uputiću vas na članove 86. i 87. Ustava. Vi ste došli gospodine Đeliću iz Francuske i ona ima 26. pokrajna, nemačka ima 16. a mi po pitanju železnice želimo da uradimo te odnose na način na koji ste to uredili Nemačka i Francuska pod uslovom da postoje pretpostavke i kapaciteti da se tako nešto uradi. Ali mislim da je suština u nečemu drugom. U karakteru javne svojine, načinu na koji je ona definisana, u činjenici da u Srbiji Ustav predviđa postojanje, privatne, zadružne i javne svojine, a potom javnu svojinu gradira kao svojinu države, pokrajine i lokalne samouprave. Nije isto, gospodine Đeliću, staviti znak jednakosti između države i javne svojine i republičke administracije i javne svojine. I za nas je to suština problema, mi ne mislimo da je suština problema, mi ne mislimo, da na bilo kakav način može republička Vlada biti u prednosti kada se identifikuje sa državom od pokrajinske administracije ili administracije ovde u Beogradu.
I to je ono što je osnovni problem zakona o javnoj svojini. Koja je startna pozicija? Pa, startna pozicija je na kojima se zaustavio i Milošević 1995. godine. kada je Zakonom o sredstvima o svojini Republike Srbije on pokrajini i lokalnim samoupravama oduzeo ona prava i odgovornosti koja su do tog trenutka postojala, pa je stoga ovaj zakon o javnoj svojini, zapravo izraz kontinuiteta sa načinom na koji se organizuje država, a koji je formulisan u Miloševićevoj epohi. Jer se vrlo jasno kaže da je to startna pozicija.
Kako Srbija treba da bude organizovana kao država? O tome nikada nismo razgovarali, koje su granice u domenu republike administracije, a gde počinje, recimo pravo pokrajine da se ona organizuje ili lokalne samouprave. Mislim, da zbog toga treba reći da se ovaj zakon usvaja kako bi se pokrenuli ti procesi, ali pri tome vrlo jasno insistirati na jednom principu zbog koga mi jedino i možemo da podržimo ovaj zakon, a to je uverenje da se demokratski procesi u Srbiji ne mogu ostvarivati mimo procesa evropskih integracija jer je očigledno na osnovu našeg iskustva da jedino kroz usvajanja standarda EU mi podižemo stepen unutrašnjih sloboda i afirmišemo taj princip moderne države na koju vazda imamo pravo u 21 veku.
Ako govorimo o oblicima javne svojine, prirodna bogatstva, dobra i sredstva koja se nalaze u posedu i kojima raspolažu različiti nivoi vlasti u Srbiji, onda mi želimo da živimo u zemlji u kojoj će prirodnim bogatstvima upravljati oni koji u najvećoj meri od tih prirodnih bogatstava i dobara zavise. Naravno, ne mimo države. Ali, država nije republička vlada. Država je jedan poredak i sistem i ovde nema ni reči o decentralizaciji.
Ovde se očigledno radi o pokušaju da se pre svega na nivou privrednog života stvore neke pretpostavke za dalji normalan razvoj, jer, ovako više ne možemo da funkcionišemo i da se, sa druge strane, zadrži potpuna kontrola nad rukovođenjem društvom. To je naš problem. To je problem koji LDP ima sa konceptom ovog zakona.
U pravu su oni koji kažu da je izuzetno važno. Ali, zbog čega je on značajan za naše društvo? Zbog toga što valjda treba da obezbedi one preduslove koji bi nam omogućili da u 2011. godini počnemo da funkcionišemo po pravilima koja su drugačija od pravila po kojima živimo 11 godina nakon Miloševića, a da se pri tom minimalno razlikujemo u organizaciji tog života od Miloševićeve Srbije. Za nas je zaista veliki problem činjenica da je startna pozicija zapravo pravo koje je proizašlo iz antidemokratskih, antireformskih postupaka i nastojanja da se očuva jedan vrlo retrogradan, autoritoran režim kakav je bio Miloševićev, kroz uzurpaciju prava.
Izmena Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije 1995. godine, dve izmene 1996. i izmena 1997. godine bile su isključivo posledica ambicije da se zadrži kontrola nad resursima u državi koja je iznutra počela da se menja pre svega kroz činjenicu da su neke druge stranke osvojile vlast na različitim nivoima. Da li je to bila lokalna samouprava u gradu Beogradu ili neka lokalna samouprava u Srbiji ili Vojvodini, to više nije toliko važno.
Ali, sama činjenica da na ovakav način pristupamo rešavanju problema javne svojine zapravo nam govori o tome da mi ne možemo previše da očekujemo od ovog zakona. Njegova najveća vrednost je zapravo u činjenici da će nas on za korak približiti EU. Potom zakon o restituciji, pa status kandidata za članstvo u EU, pa nova klima u Srbiji i jedino u demokratski orijentisanoj zemlji mi ćemo moći, oslobođeni strahova i predrasuda, da razgovaramo o suštini problema, koji zapravo počiva na jednom osećaju da je u Srbiji država uvek na prvom mestu, a da smo mi kao njeni građani ili taoci tog sistema ili najčešće topovsko meso.
Ne verujem u ambiciju po kojoj se Srbija može napraviti modernom zemljom tako što će se grubo preslikati pravila koja su nekada u njoj važila i tu nemamo puno razumevanja za tu konfuziju koja prati rad vladajuće koalicije u ovom ključnom trenutku za budućnost naše zemlje. Tu pre svega mislim na obaveze koje smo kao država preuzeli. Užasno je kompromitovana evropska ideja u našem društvu da bi mi sada, na korak od statusa kandidata, imali pravo da zbog toga što je nekad Šabac imao svoju lokalnu okružnu pružnu infrastrukturu, tako nešto tražimo danas za Vojvodinu a ako toga nema onda ćemo srušiti svoju evropsku agendu.
Tu postoji razlika između politike LDP-a prema Vojvodini i drugih stranaka vladajuće koalicije, pre svega. Nema ništa od autonomne i moderno organizovane Vojvodine bez evropske Srbije. Nažalost, to je danas tako, 30 godina posle "Jogurt revolucije", tačnije 23, 24. Ideja autonomne Vojvodine je u startu antagonizovana sa većinskim opredeljenjem u Srbiji. Njeno pominjanje kao ideje koja treba da motiviše neku promenu je osuđeno na neuspeh ukoliko nema većine u Srbiji. To je paradoks.
Važno je što ste usvojili ove amandmane, jer oni pokazuju spremnost da se krene u tom pravcu. Problem je što očigledno ne postoje društvene pretpostavke da se usvoji onakav zakon koji bi omogućio Srbiji da do izražaja dođu svi njeni potencijali. Tačno je da će sada lokalne samouprave dobiti pravo svojine na sredstvima koja su im ustupljena na korišćenje odlukom republičke administracije. Ali, šta ćemo, na primer, sa sredstvima PIO fonda? Vi ste ekonomista, znate da nam je to Grčka za vratom, ne kamen nego Grčka za vratom. PIO fond bez svoje svojine ne postoji nigde na svetu. Kako će biti rešeno pitanje svojine PIO fonda? Imamo ozbiljan problem sa činjenicom da je ta svojina u velikoj meri izgubila na svojoj materijalnoj vrednosti, ali princip svojine mora biti ponovo afirmisan. Da li to znači da će PIO fond biti adresa na kojoj će se i u narednim godinama sredstva obezbeđivati ne kroz menadžment PIO fonda nego kroz naš budžet? Mi to tako razumemo.
Dakle, pitanje svojine se rešava na onom nivou na kome je to važno za samu republičku administraciju, a to je kroz očuvanje mehanizama kontrole, a ne kroz distribuciju prava i odgovornosti, na svakom onom nivou na kom će ta prava i odgovornosti u apsolutnoj meri ili što je moguće efikasnije biti realizovana.
Napisali smo amandman na član 9, na ta prirodna bogatstva. Mi smatramo da prirodna bogatstva treba da budu svojina sredine kojoj pripadaju. Da li je tako, gospodine Đeliću, u Francuskoj? Da li je tako u Nemačkoj? Da li je tako u Austriji? To što neko raspolaže pravom svojine nad prirodnim bogatstvom ne znači da on ima pravo sa tom svojinom da uradi šta mu padne na pamet. To se reguliše drugim propisima. Ali, to znači da onaj ko misli da u njegovo ime može bolje od njega samog da koristi to prirodno bogatstvo treba da dobije poruku od države da greši.
Nemamo ništa protiv ideje da bude centralizovana u ovoj fazi oblast plovnih puteva, jer je previše i očigledno je koliki je haos na tom nivou. Ali, interesuje nas šta se dešava sa onim situacijama u kojima država zbog svojih prioriteta i nemoći vrši selekciju poslova kojima će se baviti, pa onda na kraju dođemo do toga da je čitav sistem kanala Dunav-Tisa-Dunav onakav kakvim ga je opisao poslanik Pastor. Imate drvo u kanalu kod Novog Bečeja, izraslo je 10 metara visoko. A lokalna samouprava nema prava da održava taj kanal i da sa njim raspolaže. Previše je paradoksa.
Dakle, treba reći da donosimo zakon koji je u ovom trenutku najznačajniji zbog toga što pravimo jedan korak ka EU. Imamo većinu ili nemamo većinu? Ako ne postoji većina u vladajućoj koaliciji, dobićete podršku LDP ali ne za ovaj zakon, nego pre svega za tu priliku koju ne sme Srbija da ispusti a koja proizilazi iz činjenice da smo na jedan zakon od dobijanja statusa kandidata za članstvo u EU. Pri tome, mi ne mislimo da će status kandidata sam po sebi rešiti naše probleme, ali će činjenica da smo u tom procesu pozitivno uticati na one poslove koji se u Srbiji ne mogu obaviti mimo Evrope, bez obzira da li govorimo o borbi protiv korupcije, o dvostrukim standardima u fiskalnoj politici i nametima koji prate, recimo, zapadne kompanije i ruske kompanije ili čitav niz anomalija kojih je prepun naš javni život.
Napisali smo još jedan amandman na svojinu javnih preduzeća, odnosno na javno preduzeće. Nadam se da će makar tu biti razumevanja, jer očigledno ćemo se teško dogovoriti oko ovih prirodnih bogatstava, a to je obaveza ove države da afirmiše jedan potpuno drugačiji pristup u sektoru javna preduzeća ili preduzeća koja će sutra biti u javnom privatnom partnerstvu. Politika i privatni interesi tu ne smeju da budu u onoj meri prisutni u kojoj su prisutni danas. Zbog toga je konkurs javnost u radu u izboru kadrova veoma važna.
Mislim da makar na tom amandmanu treba da pokažete razumevanje za nužnost promene formata, modela, načina organizovanja života, pa između ostalog i ekonomskog i privrednog života u Srbiji. A krupni nesporazumi ostaju na ovom drugom planu. Nije isto ili vi, gospodine Đeliću, odgovorite da li smatrate da se smer staviti znak jednakosti između države i republičke Vlade i da se tu stavi tačka, pošto ovim zakonom to tako zapravo jedino može da se razume.
Pitanje javne svojine je veoma ozbiljno i u okviru javne svojine ne možemo praviti razliku između državne imovine i svojine pokrajine i lokalne samouprave. Valjda su i pokrajina i samouprava elementi države. To je ono što vidimo kao problem, a zapravo je posledica nemoći, nesposobnosti, ne razumevanja značaja modernizacije naše države, a ta ne moć i nesposobnost nisu prisutni samo u republičkoj administraciji, toga ima i u pokrajinskoj jer pitanja koja se pokreću ne mogu biti pokretana na takav način što će se sapletati čitavo društvo u situacija u kojima niko od toga ne može da ima nikakvu korist. Ovo treba da bude tema našeg svakodnevnog dijaloga u svakom segmentu našeg javnog života. Tako se menja jedna zemlja.
Ono što mislim da isto tako treba otvoreno reći, ideja da će se ovim stvoriti pretpostavke za dalju demokratizaciju Srbije nije utemeljena argumentima, gospodine Đeliću, ni na kakav način. Tačno je da će lokalne samouprave dobiti pravo svojine na određenom imovinom, ali nad kojom? Samo nad onom imovinom koja im je do ovog trenutka ustupljena na korišćenje, ali ne i nad onom imovinom kojom su nekada raspolagali, a koja im je oduzeta Miloševićevim propisima polovinom devedesetih godina, zbog toga što Milošević nije hteo da dozvoli razvoj lokalnih samouprava i pokrajine u kojima se on ne nalazi na vlasti. To je osnovna anomalija ovog zakona.
Dakle, postoji vrednosni kontinuitet sa devedesetim godinama i postoji, to je očigledno, marginalizovanje onog što su stvorile, svojevremeno, lokalne samouprave i sama pokrajina. To ne znači da automatski sve ono što je nekada bilo treba i sutra da bude na raspolaganju pokrajini i lokalnoj samoupravi. Nismo za tu vrstu analogije ali svakako do pitanja javne svojine i odgovora na obim te javne svojine, moralo se doći na drugi način, tako što bi se formulisali ciljevi, dometi lokalne samouprave ili pokrajine i onda, u skladu sa tim, postigli vrlo jasni politički dogovori, ali ne samo politički, već i oni mnogo širi – društveni.
Mi imamo danas ozbiljan problem u funkcionisanju našeg društva. Situacija u kojoj se nalazimo je vrlo loša i najmanje što Liberalno-demokratska partija u ovom trenutku želi je dalje produbljivanje krize. Jedino sidro za Srbiju je ta evropska ideja i mi umesto "kosovizacije" Srbije, koja je otišla predaleko, želimo evropeizaciju i zbog toga smo spremni da podržimo ovaj zakon.
Recite, gospodine Đeliću, da li ima većine u vladajućoj koaliciji za evropsku politiku ili nema? To je ono što nam je svima veoma važno. Nije svejedno da li mi svoja leđa poturamo zbog toga što se tako dobija status kandidata ili postoji svest u vladajućoj koaliciji da neki problemi ne mogu da budu rešeni u ovom mandatu, ali da će pod novom klimom, u novim okolnostima, oni biti rešeni sutra. Nas to interesuje. Hvala vam.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Sedamnaest minuta i 30 sekundi iskorišćeno od vremena predsednika Poslaničke grupe.
Narodni poslanik Pastor Balint. Dva minuta, replika.
...
Savez vojvođanskih Mađara

Balint Pastor

Grupa manjina
Odgovoriću umesto Božidara Đelića. Ima većine za evropski put Republike Srbije. Savez vojvođanskih Mađara nikad nije bila stranka koja je uradila bilo šta protiv evropskog puta Republike Srbije. Nećemo mi biti stranka koja će srušiti evropsku agendu Republike Srbije. Pošto smo mi životno zainteresovani za što skorije članstvo Republike Srbije u EU.
Sa druge strane, ja sam rekao da je ovaj zakon trebalo mnogo ranije da se nađe u skupštinskoj proceduri, da bi bio dobar, da bi postojala šansa da ovaj zakon bude dobar i da omogućava istinsku decentralizaciju. Zbog toga ne smatram legitimnim to da se očekuje od svih stranaka parlamentarne većine da glasaju za bilo šta.
Zbog toga smo podneli amandmane i zbog toga se nadamo da će ti amandmani biti prihvaćeni.
Svi znaju u ovoj državi, koji makar jednom nedeljno čitaju novine, svi građani, da evropska agenda Republike Srbije neće zavisiti od toga da li će biti usvojen zakon o javnoj svojini. To je, nažalost, činjenica.
Svi u ovoj državi znaju, koji barem jednom nedeljno čitaju novine da evropska agenda i brzina evropskog približavanja Republike Srbije zavisi od toga šta će se desiti narednih nedelja na KiM.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Zoran Kasalović.
...
Socijalistička partija Srbije

Zoran Kasalović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
Poštovana predsedavajuća, uvaženi potpredsedniče Vlade, Predlog zakona o javnoj svojini ne sumnjivo predstavlja sistemski zakon za čije donošenje su ustavne osnovne stečene 2006. godine.
U dosadašnjoj raspravi, više puta je spominjan Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije koji je donet 1995. godine i ja želim da kažem da je donošenjem jednom takvog zakona u jednom delu raskinut višedecenijski koncept svojine bez titulara, uvodeći se sveopšti režim državne svojine nad svim stvarima i pravima.
Naravno da se zakonodavac evidentno rukovodio takvim jednim kriterijumom, uvažavajući aktuelni društveni ambijent u toj deceniji.
S obzirom da je donošenjem Ustava iz 2006. godine, taj zakon postao suprotan, kako to pravnici kažu, duhu pozitivnih ustavno-pravnih rešenja i uvažavajući potrebu za decentralizacijom, pa i u svojinskim odnosima, cilj ovog zakona je da se konačno utvrdi ko je vlasnik čega u Srbiji ili prosto rečeno, šta je čije i mislim da tako donet rezultat ovog zakona vredi podržati.
Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine po prvi put se u pravnoj istoriji Srbije predviđa institut javne svojine, a predlogom ovog zakona uređuju se prava javne svojine i druga imovinska prava Republike Srbije, AP, jedinice lokalne samouprave.
Mi smatramo da predložena rešenja obezbeđuju u ovom trenutku potreban i primeran stepen decentralizacije koji uvećava potencijal i mogućnosti AP i jedinica lokalne samouprave, ali takođe želimo da kažemo da prenos imovine jedinicama lokalne samouprave opštinama ne može se samo shvatiti kao puko povećanje bogatstva opština, već to predstavlja jednu obavezu lokalnim samoupravama, da odgovorno upravljaju, održavaju tu imovinu, afirmiše potrebnu odgovornost na nivou lokalnih samouprava.
U tom smislu, rukovodstva lokalnih samouprava, odnosno opština u Republici Srbiji neće imati više alibi u komunikaciji sa centralnom vlašću i problemima koji su bili, što objektivni, što subjektivni.
U tom kontekstu, želim na početku da kažem da je za nas vrlo bitno što se i Stalna konferencija gradova i opština pozitivno izjasnila i kroz javne rasprave o predlogu ovog zakona. Svakako da tu sede ljudi koji rade u opštinama i mogu na najbolji način da procene da li ovaj zakon zadovoljava i obezbeđuje bolji rad lokalnih samouprava, jer oni kažu da će se na ovaj način obezbediti brže postupanje sa imovinom, a samim tim i bolji ambijent za investitore.
Mislimo da je to jasan signal da je predlog ovog zakona prava mera za Srbiju u ovom trenutku.
Predlogom zakona o javnoj svojini generalno je prihvaćen sistem sticanja javne svojine na osnovu prethodno stečenog prava korišćenja, čime se sprovodi najlakši i tehnički najizvodljivija svojinska transformacija i to je jedna od odlika ovog predloga zakona.
Za poslanički klub SPS-JS, svakako je jako značajno što se predlagač nije opredelio za teritorijalni princip o čemu je govorio i potpredsednik Vlade, jer mi smatramo da takav princip za koji su se zalagale pojedine političke opcije, svakako je proizveo nesagledive posledice u načinu funkcionisanja jedinstva države Srbije, a na taj način svakako bi po nama dezavuisao samu ideju decentralizacije.
Koncept preuzimanja prava korišćenja u pravo svojine, po nama ne ugrožava funkcionisanje države Srbije, a ni drugih nivoa vlasti, ponuđenim rešenjima i stvara svakako jedan prostor za dodatnu mogućnost, za osmišljeniji i ravnomerniji razvoj tih sredina.
Predlogom zakona, jasno je uvažena specifičnost javne svojine, koja je za razliku od privatne povezana i uslovljena vršenjem delatnosti od opšteg interesa, a za naš poslanički klub SPS-JS, vrlo je značajno da su prirodna bogatstva, mineralne sirovine, izvori mineralnih i termalnih voda, prirodni vodotoci, prirodna jezera i druga dobra koja su zakonom određena kao takva u svojini Republike Srbije i ne mogu biti prodata.
To je, takođe, po nama jedna od ključnih odrednica, koja je i standard uopšte ovog zakona. Na taj način cenimo da će svakako prirodna bogatstva biti sačuvana i za buduće generacije. To je znak odgovornog odnosa i ponašanja predlagača zakona.
Predlog zakona jasno definiše dobra u opštoj upotrebi i dobra od opšteg interesa i evo, amandmanima Vlade sa kojima smo imali prilike da se upoznamo, to je dodatno učinjeno. Smatramo da je opšte poznata činjenica i nju treba uvažiti da sva dobra u opštoj upotrebi nisu po svojoj prirodi od jednakog značaja i svakako da predložena rešenja da putevi koji su nekategorisani ili opštinski mogu da budu pod ingerencijom lokalnih samouprava, a naravno da auto-putevi i putevi prvog reda moraju da budu pod ingerencijom države, a takođe i da je dobra mera kada su u pitanju putevi drugog reda koje treba da kontroliše i da budu u svojini AP.
Predlog zakona na korektan način je uredio mogućnost Republike Srbije, AP, jedinice lokalne samouprave da sredstva u javnoj svojini ulažu u javna preduzeća i društva kapitala, naravno za ono što je potrebno da obavljaju da ova preduzeća obavljaju svoju funkciju. Slažemo se da ovakve odredbe i ovakva ponuđena rešenja u ovom zakonu mogu biti dobra osnova za efikasniji javni sektor i za mnogo bolju reformu ovog sektora i veći kapacitet u radu.
Sledeći generalni princip korisniku sredstava AP, jedinice lokalne samouprave, uspostavlja se pravo svojine. Ovde bih samo želeo da istaknem po meni dobro i korektno rešenje, za razliku od nekih koji se nude da mesne zajednice, odnosno drugi vidovi koji su upisani i imaju pravo korišćenja to pravo zadržavaju, a da će jedinice lokalne samouprave imati imovinu. Mislim da je to dobro rešenje i da će obezbediti u budućem periodu apsolutno korektno funkcionisanje mesnih zajednica.
Procedura za sticanje javne svojine je detaljno razrađena. Želim da primetim da nakon javnih slušanja i debata, ona je u jednom delu u odnosu na prvobitni Nacrt zakona izmenjena. Iskoristio bih priliku da pojedine odredbe članova u tom smislu prokomentarišem i da se vratim na onaj deo koji sam govorio, kada je u pitanju podrška Stalne konferencija gradova i opština. Naime, u zahtev za isticanje prava na sticanje javne svojine potreban je izvod iz javne knjige u koju se upisuju prava na nepokretnostima, potvrda Republičke direkcije za imovinu. Prvobitno je bio predviđen rok od godinu dana. Više učesnika javne debate se složilo da taj rok treba da bude produžen. On je ovim predlogom zakona i predložen, ali se zaista u tome postavlja jedno logično pitanje – ukoliko od 2006. godine očekujemo ovaj predlog zakona, jedinice lokalne samouprave su vrlo zainteresovane, stvaraju im se dodatne mogućnosti za razvoj, lakši i brži rad, kako je moguće da toliko zainteresovane, sa tolikim potencijalom koji im se otvara imamo potrebu za dodatnim rokovima? Opšte je poznato da dugi rokovi u načelu odlažu primenu i mogu dovesti u pitanje efikasnost zakonskih normi i mera.
Jesmo za neku vrstu stimulativnih rokova i smatramo da bi ovaj rok mogao biti znatno kraći. U svakom slučaju, probleme koje imaju lokalne samouprave oko popisa imovine, odnosno saznanja šta je to uopšte moguća buduća imovina, smatramo jednim od prioriteta u budućem radu lokalnih samouprava i zaista apelujemo da se organizuju i vrlo ozbiljno pristupe tom poslu, jer u suprotnom se zaista postavlja pitanje – kakav će efekat biti ovog predloga zakona o javnoj svojini?
Sa druge strane, takođe je član 77. koji se tiče takođe upisa prava svojine kada su u pitanju AP Vojvodina i lokalna samouprava, u svom stavu 6. je uveo jedan izuzetak, koji po nama može da proizvede određene probleme. Pitanje je zaista – ko je to neko drugi ko može da ceni bez ikakvog postupka i roka ispunjenost propisanih uslova i da nedvosmisleno utvrđuje na osnovu podnetog zahteva i dokumentacije o vraćanju imovine?
Sa tim u vezi, zaista mislimo da predlagač treba da razmisli. Naš poslanički klub je u tom smislu podneo i amandman, da se taj amandman najozbiljnije razmotri i pokuša naći rešenje da se ovakva jedna opasnost koja je ugrađena u članu 77. izbegne.
Komentarisali smo još neke članove i amandmanski reagovali. Zadovoljstvo je što mogu da kažem da smo se uverili da je na član 29. stav 4. i član 34. stav 2. izbrisana ta odredba – bez aspekta interesa nosioca prava javne svojine. Smatrali smo da takvom jednom širokom odredbom se može postići da izuzetak postane pravilo. Zaista cenimo da je to Vlada dobro procenila i podržavamo takvo jedno rešenje.
Želim još da kažem da, a o tome ćemo više govoriti u raspravi u pojedinostima, kada je u pitanju član 16. naša ideja da se izuzme od prinudnog izvršenja javna svojina, odnosno dobra, ali da to treba ograničiti samo na onu imovinu koja nije protivzakonito, odnosno nije u skladu sa odredbama ovog zakona, stečena, jer na višim nivoima i u situaciji sukoba nema ko da arbitrira i jednim ovakvim rešenjem izbegla bi se jedna takva moguća opcija i situacija. Mislimo da to može da bude dobro rešenje.
Na kraju, kod konkretnih članova želeo bih da kažem i postavio bih pitanje predlagaču, kada je u pitanju član 84. koji se tiče konvalidacije – šta je bila prava ideja jednog takvog predloga člana? Pogotovo, dodavanjem stava 2. koji nije u prvobitnom nacrtu, koji u svom smislu isključuje, odnosno uključuje nepokretnosti koje su stečene bez javnog poziva, odnosno prikupljanja pismenih ponuda. Smatramo da ovaj stav 2. svakako ne treba da bude i da on stvara širok prostor za jednu konvalidaciju jednog bezakonja koje je bilo moguće, odnosno postavlja se i pitanje sredstava koja su stečena na takav način, gde su ona u tom smislu završila.
Ponavljam, smatramo da treba dobro obrazložiti ideju tog člana 84. i načine kako sprečiti konvalidaciju bezakonja, a proizvesti jednu pozitivnu intenciju koju predlagač ima. Ali, svakako smo ubeđeni da ovaj stav 2. treba da bude izbrisan.
Potpuno je jasno da se radi o jednom sistemskom zakonu i da treba težiti reorganizaciji države, pre svega na korist i dobrobit građana. Smatramo i slažemo se da svakako u tom procesu treba jedan dogovor različitih nivoa vlasti, a posebno cenimo da je za primenu ovog zakona vrlo bitno i izuzetno značajno donošenje uredbi, a posebno uredbe kojom se bliže uređuju uslovi pribavljanja i otuđenja nepokretnosti neposrednom pogodbom i davanje u zakup stvari o javnoj svojini, kao i postupci javnog nadmetanja, odnosno prikupljanja usmenih ponuda, što je predviđeno i članom 35, jer pravna regulativa podzakonskih akata je vrlo bitna i ona ne sme propisivati neke odredbe koje bi omogućili nekontrolisano odliv imovine i ona reguliše vrlo značajne institute, kao što su razmena i raspolaganje.
Na kraju, da zaključim, SPS – JS smatra da ova rešenja, predlozi rešenja u ovom zakonu idu u pravcu utvrđivanja šta je čije i ko je vlasnik čega u državi Srbiji, stvara okvir, po nama, za vrlo efikasnu decentralizaciju, ne ugrožava, odnosno poboljšava funkcionalnost države Srbije i svih drugih nivoa vlasti, u skladu je sa Ustavom iz 2006. godine.
Svakako je usvajanje ovog zakona u funkciji sinhronizacije našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU i korak bliže EU. Zbog toga će poslanički SPS-JS podržati u načelu Predlog ovog zakona, a svakako, aktivno ćemo učestvovati u raspravi u pojedinostima. Zahvaljujem.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Šesnaest minuta je iskorišćeno od vremena predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Mlađan Dinkić.

Mlađan Dinkić

Ujedinjeni regioni Srbije
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim najpre u ime poslaničkog kluba URS da izrazim zadovoljstvo što se posle 16 godina konačno donosi zakon o vraćanju imovine lokalnim samoupravama. Naravno, sam period od 16 godina je toliko dugačak da ne znam da li treba da budemo time zadovoljni ili tužni, s obzirom da je ovo trebalo daleko, daleko pre uraditi.
Već 16 godina Vlada Republike Srbije, a u tih 16 godina prodefilovale su gotovo sve stranke iz ovog parlamenta u njenom sastavu. Gotovo jednu trećinu svog radnog vremena svakog četvrtka, ako su četvrtkom sednice Vlade, posvećuje raznim temama koje su lokalnog karaktera, davanju saglasnosti na izgradnju lokalnih ulica na proširenje gradskih grobalja, na davanju saglasnosti za baletske škole koje mogu da koriste u zakup razne prostorije koje su u opštinama.
Dakle, ljudi koji se bave ovom materijom su izračunali da su više milijardi evra lokalne samouprave izgubile u prethodnom periodu, zato što su gubile vreme, čekajući da im Republička administracija odobri nešto što je zapravo njihova stvar, da koriste slobodno imovinu koja se nalazi u njihovom gradu ili opštini.
Od velikih problema kakvi su odsustvo saglasnosti, zbog činjenice da su druge političke opcije na vlasti u nekoj opštini u odnosu na Republičku Vladu, pa se onda namerno to kočilo od strane Republičke direkcije za imovinu i Vlade, do objektivne prenatrpanosti same direkcije koja, bez obzira na broj činovnika koje ima u sebi fizički ne može i nije mogla sve ovo da obradi, jer je sistem bio pogrešno postavljen. Takve stvari nikada nisu ni trebale biti u nadležnosti Republičke Direkcije.
Bilo je tu puno banalnih slučajeva i puno ozbiljnih slučajeva. Najbanalniji slučaj sigurno je ovaj poslednji slučaj Malog Zvornika, gde je, koliko znam, SRS, gde je gradonačelnik tražio još u januaru prošle godine da mu se da saglasnost na proširenje gradskog groblja, jer nije mogao više da ima prostora da sahranjuje mrtve. Poslao je desetak dopisa Vladi, Republičkoj direkciji za imovinu i dan danas mu to nije odobreno iz zaista vrlo ružnih i banalnih razloga.
Na kraju, šta rade? Normalno da sahranjuju mrtve mimo zakona, jer to su neke stvari koje ne može ni zakon da ograniči.
Sada bi ovim zakonom na takve stvari trebao da dođe kraj. Mi smo zadovoljni što je, faktički, ovaj zakon bio jedan od tri ključna zakonska predloga u okviru petice koje su URS prikupljali ovog proleća i gde smo prikupili preko pola miliona potpisa građana. I osim zakona o finansiranju lokalne samouprave, ovaj zakon o javnoj svojini je bio drugi ključni naš predlog, kao i treći zakon koji se još uvek nije našao na dnevnom redu ove skupštine, a to je zakon o direktnom izboru gradonačelnika i predsednika opština.
Moram pri tome da kažem, sećate se svi debate iz juna ovog meseca kada su neke stranke suštinski podržavale naš predlog o finansiranju lokalne samouprave, ali im se nije svidelo zašto mi iz URS bili formalni predlagači.
Za razliku od te situacije, moram da kažem da smo prilično zadovoljni ovim tekstom koji je Vlada napravila. Slažem se sa mojim kolegom, gospodinom Pastorom, da je ovaj predlog danas mnogo bolji nego onaj koji je bio pre mesec dana. Svakog dana je taj predlog postojao sve bolji. Radi se o vrlo solidnom tekstu i to je razlog što nemamo problem što nismo mi taj tekst dali. Naš tekst stoji u Skupštini. Nama nije bitno ko je predlagač, nego da li kvalitetan tekst. S obzirom da je tekst prilično solidan, spremni smo da ga usvojimo.
Ono što je ostalo kao nedoumica su sledeće stvari. Gospodin Đelić je, u uvodnom izlaganju rekao, da će ulice, trgovi, parkovi, lokalni putevi biti svojina jedinica lokalne samouprave, a da će međuopštinski putevi biti svojina Pokrajine Vojvodine, odnosno, govorimo o regionalnim putevima koji se nalaze na teritoriji Vojvodine, pa smo onda videli ovim amandmanima, da je i kanalska mreža takođe svojina pokrajine Vojvodine.
Moram da kažem da URS to apsolutno podržava, ali se pitamo šta je sa regionalnom infrastrukturom južno od Save i Dunava? Podržavamo da Vojvodina ima vlasništvo nad regionalnom infrastrukturom na teritoriji Vojvodine, ali je potpuno nedosledno da, južno od Save i Dunava, tako pravo ne postoji za ostale. Odnosno da Republika upravlja regionalnom infrastrukturom u zapadnoj Srbiji, Šumadiji, istočnoj Srbiji, južnoj Srbiji.
Očito je da imamo jedan asimetrični sistem koji je neodrživ. Ja sam za to da ova prava pripadnu Pokrajini Vojvodini, ali je potpuno jasno da je ovo rešenje na dugi rok neodrživo. Ako samo jedan deo Srbije ima to pravo, jasno je da će se javiti animoziteti u drugim delovima koje to isto pravo nemaju. Zato treba da se u narednom periodu ide ka punoj regionalizaciji Srbije, da ova ista prava ili slična prava, približno ista prava koje ima Vojvodina, dobiju i istočna Srbija, i južna Srbija i zapadna Srbija, Šumadija i Pomoravlje.
Ne vidim zašto bi to bio problem, kao što ne vidim ni u čemu je bio strah nekih ljudi, pa i sada taj strah postoji, čini mi se, oko debate vezano za imovinu Vojvodine. Zašto bi se iko plašio da se Vojvodini ili bilo kom drugom regionu da ingerencija da sam održava regionalne puteve, regionalnu infrastrukturu, regionalne kanale i regionalnu železnicu.
Ne znam u čemu je razlika između regionalnih i železničkih pruga i regionalnih puteva? Zaista je nedosledno da se daje pravo nad jednim delom regionalne infrastrukture, a ne nad kompletnom regionalnom infrastrukturom. Nema nikakve razlike, pri čemu je jedina razlika što je železnica zaista nerentabilna u celoj državi i da to predstavlja važan i veliki trošak za Vojvodinu, ukoliko bi se i to stavilo njoj na upravljanje. Ali, to ne treba da bude briga centralne vlasti. To treba da bude briga Vojvodine.
Postavlja se i opravdano pitanje koje je Balint Pastor postavio, treba imati poseban zakon o finansiranju regiona. Konkretno, Vojvodine, onda i ostalih. Koji su to izvorni prihodi? Odakle će se sve to održavati i finansirati? Ovde nije samo bitno imati vlasništvo nad imovinom, nego imati novac, sopstvene prihode da tu imovinu održavate. Nešto što je izgrađeno, ako se ne održava, propada, kao što znamo već na primeru kanala koji su izgrađeni, a dobrim delom zapušteni jer se ne održavaju dovoljno dobro, i zato imamo česte slučajeve, da tokom sušnih godina, ne koristi se taj potencijal koji bi trebao i umanjuju se prihodi od poljoprivrede, odnosno prinosi.
Mislim da je potpuno bezrazložan strah koji se javlja oko regionalne imovine. Dati su primeri drugih zemalja u Evropi, gde regioni raspolažu regionalnom imovinom. URS smatra da tako nešto treba da bude i u Srbiji.
Potpuno je prirodno da će regionalne vlast imati više motiva, interesa da grade i održavaju regionalne puteve, regionalnu železničku mrežu, regionalnu infrastrukturu uopšte, nego centralna vlast. Centralne vlasti uvek imaju problem prioriteta – da li prvo graditi regionalni put u Vojvodini, istočnoj i zapadnoj Srbiji, Šumadiji, i na kraju, gradi se tamo odakle dolazi političar koji je na čelu resornog ministarstva. To je pogrešan sistem. Grad nam onda zavisi, ne od sistema, nego od ljudi. Subjektivno se odlučuje o tome.
Ideja regionalizacije je, da svaki region dobije pravo da ima svoju imovinu, svoja sredstva i da onda sami regioni odlučuju koji su njihovi prioriteti, pa da li će se prvo graditi tunel u Fruškoj Gori, ili će se raditi neki put ka rumunskoj granici, pa neka Vojvodina odluči. Šta ima oko toga da se pita Republička Vlada, jer Vojvodina treba o tome sama da odlučuje.
Republička Vlada mora da vodi računa o održavanju Koridora 10, to je nacionalni koridor, on prolazi iz kroz Vojvodinu i kroz Šumadiju, i kroz južnu i istočnu Srbiju. To je nadležnost republičkih vlasti. U tom smislu, ne vidim nikakav problem, čak vidim i potrebu da se formiraju i regionalne direkcije za puteve koje će imati sopstvene prihode i koje će održavati regionalne puteve, dok republička Direkcija treba da održava samo nacionalne koridore. Takva rešenja postoje i u Austriji i u mnogim drugim zemljama, ne vidim zašto bi to bio problem za Srbiju. Što više ljudi bude uključeno i u gradnju i održavanje regionalne infrastrukture, to ćemo imati više i ravnomernije raspoređenu regionalnu infrastrukturu.
Zbog toga ćemo razmotriti neke od amandmana koje su podnele poslaničke grupe i glasati za njih, bez obzira što nismo učinili mi. Dakle, bez obzira što URS nisu vezano za regionalnu imovinu dali amandmane, a ukoliko se uklapaju u ovaj koncept o kome sada govorim, mi ćemo za njih glasati. Nikad nemamo problem da podržimo dobar amandman, bez obzira koja stranka ga predlaže.
Međutim, mi smo podneli, takođe, jedan amandman, on se odnosi na imovinu gradskih opština. Smatramo da gradske opštine treba da imaju sopstvenu imovinu, ne da članom 18. postoji mogućnost da grad svojim statutom opredeli imovinu gradskoj opštini, nego da bude obaveza da grad opredeli imovinu statutom gradskim opštinama, jer veliki problem gradova jeste takođe centralizacija. Evo primer Beograda. Beograd je glavni grad, najveći je, ima najveći budžet, ali čak sedam osmina tog budžeta pripada centralnoj gradskoj upravi. Samo jedna osmina je na raspolaganju za svih 17 sadašnjih gradskih opština. Tih 17 gradskih opština sa tako malo novca ne mogu da urade onoliko stvari koliko žitelji tih opština očekuju od njih, i treba uraditi decentralizaciju.
Kakva je razmera u drugim gradovima u Evropi? Pola budžeta, otprilike, ide u centralnu gradsku upravu, centralna gradska uprava finansira velike projekte, kao što su metro, mostovi i velika druga infrastruktura, ali zato gradske opštine održavaju ulice, kanalizaciju, vodovode, kad se popravljaju. U tom smislu nema razloga da se više novca ne opredeli i sa gradskim opštinama. Onda će sve gradske opštine imati ravnopravnu mogućnost da urade nešto za svoje sugrađane, a ne da se čeka da centralni grad odredi šta je prioritet. Kada dolazi na red kanalizacija u Borči, kada u Ritopeku, pola Beograda i dalje nema kanalizaciju, a ako se čeka grad Beograd da to odredi, načekaće se neke prigradske opštine. Ovo važi za Beograd.
Međutim, ne samo za Beograd, ovo važi sad za Niš, i Niš ima pet gradskih opština koje su samo na papiru gradske opštine, jer niti imaju imovinu, niti imaju sredstva. Važiće verovatno jednoga dana za Novi Sad, jer tamo je postojala ideja, ali se nikada nije sprovela u delo, da se formiraju gradske opštine, a verovatno i za još neke gradove, kako budu rasli.
Naravno, zalažemo se za to da najpre opštine imaju pravo raspolaganja nad imovinom, takođe da dobiju i odgovarajuća sredstva, a takođe smatramo da i mesne zajednice treba da imaju najmanje 5% od gradskog budžeta. Tamo gde su predsednici opština i gradonačelnici iz URS ovaj sistem finansiranja mesnih zajednica, koji mi predlažemo, startovaće, ako to skupštine odluče, a mislim da hoće, jer imamo većinu, od 1. januara sledeće godine. Mi smatramo da to treba da startuje u celoj Srbiji.
Što se tiče imovine, mislim da je rešenje u zakonu dobro, da imovina jeste opštinska, a daje se na raspolaganje mesnim zajednicama, ali mesne zajednice treba da imaju i svoj budžet na raspolaganju. Naš predlog je da to bude najmanje 5% od ukupnog gradskog budžeta, jer neka praksa govori da je to minimalna suma koju bi trebalo raspodeliti svim mesnim zajednicama, srazmerno broju stanovnika koji u njima žive.
Dakle, generalno smatramo da je zakon solidan i da, međutim, ima nekih stvari koje su iz nekog straha nepotrebno izostavljene, vezano za imovinu pokrajine, da ima mogućnosti da se poboljša u domenu davanja imovine i gradskim opštinama, kao obaveze, a ne kao mogućnosti.
Naravno, kao i uvek moramo da izrazimo jednu rezervu i oprez u vezi sa sprovođenjem zakona. Najveći problem u Srbiji, to svi znamo, nije samo doneti zakon, već problemi nastaju kod sprovođenja. Ono što nas čini nespokojnim je odluka predlagača da, ne znam pod kojim pritiskom, popusti i da predloži rok od čak tri godine za upis ove imovine ka lokalnim samoupravama. Znam da je originalni predlog bio godinu dana, ne znam što se prihvatio predlog od tri godine, bez obzira ko ga je predložio, čak i da ga je SKGO predložio, to nije dobro, jer mislim da je potrebno da se ovaj proces prenosa imovine ubrza maksimalno. Mi znamo, nažalost, kakvi smo mi kampanjci i znamo da će na kraju svi u poslednjem kvartalu treće godine tek krenuti to da rade ozbiljno. To je, nažalost, nešto što nas čini nespokojnim.
Zašto ovo govorim? Upravo imajući u vidu i slučaj sa malopre pomenutim Zakonom o finansiranju lokalne samouprave. On treba da stupi na snagu od 1. oktobra, a to je za desetak dana. Međutim, Vlada još uvek nije donela uredbu o rasporedu transfera solidarnosti opštinama. Da bi Zakon o finansiranju lokalne samouprave, koji je ključan za decentralicaziju, imao efekta i da bi mogao da se primeni, nije dovoljno to što je Vlada samo usvojila rebalans budžeta, nego je potrebno da se usvoji uredba o rasporedu transfera solidarnosti, kako bi svaki grad i svaka opština znala tačno koliko će transfera dobiti od republičke Vlade u poslednjem kvartalu ove godine.
Ukoliko želimo da raspravljamo o rebalansu budžeta, a pretpostavljam da će to doći na dnevni red, mislim da bez toga da u samom zakonu postoji član gde postoji tabela gde se vidi raspored transfera po svakoj pojedinačnoj opštini, kako redovnog transfera i transfera solidarnosti, bolje da ne započinjemo tu raspravu. Mi u takvoj raspravi nećemo ni da učestvujemo. Dakle, očekujemo da Vlada ne gubi vreme i da ne bude opet pod pritiskom, da se navrat- nanos nešto donosi nego da donese uredbu o rasporedu transfera solidarnosti, jer je bilo opravdano pitanje zašto Novi Sad da dobije isti transfer solidarnosti kao Arilje. Onda sam video nacrt uredbe Ministarstva finansija, koje je predložilo obrnuto, da Novi Sad dobije više nego Arilje, jer je odbijen predlog URS da svi dobiju isto, a sada je predloženo da Novi Sad dobije još više. Ako je transfer solidarnosti, manji treba da dobiju više, a ne veći.
Ovo pominjem samo zbog toga što se plašim kako će se i Zakon o finansiranju lokalne samouprave, ali i ovaj zakon o imovini, primeniti u praksi, jer problem je ne sprovođenje zakona koje Narodna skupština donosi.
Konačno, moram da kažem da je pokrenuta ozbiljna debata o decentralizaciji. Opet ću reći, URS nisu prvi koji su to pokrenuli. Bilo je stranaka u ovom parlamentu koje o tome pričaju mnogo duže nego mi, ali definitivno su neke pozitivne stvari krenule da se dešavaju od ovog proleća i leta, kada smo usvojili jedan zakon. Mislim da ćemo usvojiti i ovaj zakon o vraćanju imovine lokalnim samoupravama i Vojvodini, jer je on takođe važan, ali mislim da tu ne treba da stanemo.
Nije mi jasno zašto nema političke hrabrosti i volje da se usvoji zakon o direktnom izboru predsednika opština i gradonačelnika, da narod bira, a ne da ih postavljaju partijske centrale. To je, takođe, ključna stvar za naredni period, da bismo imali kompletnu decentralizaciju, plus davanje odgovarajućih ingerencija i ovlašćenja i mesnim zajednicama.
Dakle, sve u svemu, moram da kažem da je zakon solidan, da ćemo mi najverovatnije za njega glasati. Očekujemo da se usvoji amandman naše poslaničke grupe i možda još neki amandmani kolega koji su za istinsku decentralizaciju Srbije. Hvala.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Iskorišćeno je 19 minuta od vremena predsednika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Rade Obradović.