Iskorišćeno je 17 minuta od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Boris Aleksić je prijavljen.
(Boris Aleksić, sa mesta: Replika.)
Nemate na osnovu čega da dobijete repliku.
Molim da dobacivanje o tome ko se prepoznaje u stranci ruske službe ne služi za osnov za repliku.
(Boris Aleksić, sa mesta: Čovek brani Ustav iz 1974. godine.)
Narodni poslaniče, Ustav iz 1974. godine ne može biti osnov za repliku nikako.
Reč ima narodna poslanica Judita Popović. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, da se vratimo ovom zakonu o javnoj svojini.
O zakonu danas ne možemo da govorimo ukoliko ne spomenemo onaj zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995. godine. radi se o jednom zakonu koji je doživeo duboku starost, s obzirom na brzinu kojom se kod nas postojećim zakon zamenjuju novim, koji su rezultati tog zakona. Zakon je proizveo katastrofalne rezultate. Šteta se meri u milijardama evra. Nema naseljenog mesta u Srbiji u kojem ljudi neće vam pokazati neku imovinu koja je devastirana samo zahvaljujući primeni tog nesrećnog zakona u sredstvima u svojini Republike Srbije.
Dakle, država se pokazala kao loš gazda, kao loš vlasnik, kao loš upravljač.
Navela bih vam samo nekoliko primera lošeg gazdovanja naše države, i to u skorijoj istoriji. Kao prvo bih navela slučaj NIS. To je Naftna industrija Srbije. Ona je pravni sledbenik vojvođanskog Naftagasa. Na dva načina je država pogrešno upravljala tom imovinom, u stvari, javnim preduzećem. Kao prvo, način na koji je privatizovana ta kompanija, govori dovoljno o tome koliko se vodilo računa o interesima Srbije.
Kao drugo, u delatnost NIS, između ostalog, spada i eksploatacija nafte. Nafta je prirodnog bogatstva. Na žalost, sledećih 30 godina ova država će ostvarivati samo 3% rudne rente, pet puta manje od bilo koje države u Evropi koja eksploatiše naftu.
To je jedan od primera na koji način država raspolaže privrednim bogatstvima. Upravo ta privredna bogatstva, kao dobra od opšteg interesa su neupitna za ovaj zakon o javnoj svojini. O tome ne može da govorimo, to i dalje ostaje državno, iako se država pokazala da baš ne ume da upravlja imovinom koja, čini se, daje na nadležnost.
Dugo smo čekali ovaj zakon o javnoj svojini. Nismo zadovoljni reformskim potencijalom koji nam nudi. Kao kuriozitet, spomenula bih Zakon o planiranju i izgradnji, koji recimo u članu 100, daleko hrabrije se upušta u tu neko svojinsku transformaciju, s obzirom da korisnici jedinice lokalne samouprave, pokrajina i Republika postaju vlasnici, ona postaje javna svojina neizgrađenog i izgrađenog gradsko građevinskog zemljišta, koje je ranije postojalo u formi prava korišćenja. To jeste jedan hrabar potez u tom Zakonu o planiranju i izgradnji, a mogu vam reći da je amandmanskom intervencijom LDP došlo do tog rezultata.
Da ne bi bilo zabune, zakon iz 1995. godine jeste zaokružio centralizaciju Srbije. Ovaj Zakon o javnoj svojini definitivno ne predstavlja diskontinuitet i definitivno ne prestaje sa tom lošom navikom, sa tom lošom praksom da se toliko držimo centralizacije kao najvećeg mogućeg dostignuća u razvoju jedne države.
Međutim, s obzirom da postoje određeni pomaci, s obzirom da postoje neka dobra rešenja u ovom zakonu, i ako po našem mišljenju to nije dovoljno, po našem mišljenju se jako sporo radi na reformi države i zakonodavstva, odnosno zakona koji su od takvog kapitalnog značaja za dalji razvoj društva. Moramo podržati ovaj zakonski predlog i mi ćemo ga podržati sa očekivanjima, da će se ovaj zakon ubrzo menjati i sve to u toj vrsti, da će u stvari raditi na jačanju decentralizacije.
Ne može se samo jednim zakonom o javnoj svojini završiti posao decentralizacije, to je nedovoljno. Prema tome, očekujemo da ova država učini daleko više u tom pravcu.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Branimir Mitrović. Posle njega, narodni poslanik Meho Omerović.

Gospođo predsedavajuća, gospodine Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, danas kada raspravljamo o zakonu o javnoj svojini, o zakonu o kome se poslednjih godina, a naročito od 2006. godine, nakon donošenja našeg poslednjeg Ustava mnogo govorilo, rekao bih, mnogo manje radilo, moj prvi komentar i moje prve impresije se mogu sažeti u jednoj rečenici – bilo je krajnje vreme da se donese ovaj zakon.
To nije samo moj komentar i nije to samo moje mišljenje, to je apel mnogih predstavnika lokalnih samouprava, onih predstavnika koji se svakodnevno susreću sa problemima koji su vezani zbog nepostojanja jednog ovakvog zakona.
Podsetiću još jednom da je naša poslanička grupa 4. januara prošle godine podnela zahtev Narodnoj skupštini, da se zakon o javnoj svojini nađe u skupštinskoj proceduri. Nakon toga, krenula je u jednu ozbiljnu inicijativu prikupljanja potpisa, i moram da kažem da dolazak ovog zakona u parlament jeste jedan veliki uspeh URSA, ali ne samo naš, već i preko pola miliona građana Srbije i preko 10.000 građana mog Užica odakle dolazim, koji su svojim potpisima zahtevali da se ovaj zakon nađe u skupštinskoj proceduri.
Takođe, moram da kažem da smo tada, zajedno sa pola miliona građana Srbije predložili da u skupštinsku proceduru uđe i Zakon o finansiranju lokalnih samouprava. Podsetiću da je taj zakon već usvojen. Prve efekte očekujemo do kraja ove godine, ali i zakon o direktnom izboru predsednika opština i gradonačelnika, koji se do sada nije našao u skupštinskoj proceduri. Od tog predloga ne odustajemo, jer smatramo da je za lokalne samouprave, a najpre za gradove i opštine, jako bitno da se gradonačelnici i predsednici opština biraju na direktnim izborima.
Kao razlozi za usvajanje ovog zakona se navodi da je usvajanje ovog zakona jedan od uslova za dobijanje kandidature za ulazak u EU. To je jedan od zakona iz tzv. evropske agende. Za usvajanje ovog zakona se navodi neophodnost za suštinsku decentralizaciju, što je svakako tačno. Međutim, rekao bih, da u želji da živimo bolje, tragamo za dobrim rešenjima. Svakako da je donošenje zakona o javnoj svojini jedno dobro rešenje.
U ovom parlamentu predstavljam građane Užica i građane Zlatiborskog okruga. Užice je grad koji se poslednjih godina bori da izađe iz prosečnosti, ali u toj borbi ima mnogo problema i to mu teško polazi za rukom. Mnogo je razloga za to. Najpre, rekao bih da su to subjektivni razlozi koji se ogledaju i potiču od trenutne aktuelne lokalne vlasti. Veoma loša saobraćajna infrastruktura. Koristim i ovu priliku kao i uvek, nepostojanje Koridora 10, izgradnja auto-puta južni Jadran. Moram da kažem da je budućnost zapadne Srbije i Užica kao centra zapadne Srbije direktno vezana za izgradnju auto-puta Beograd – južni Jadran. Na kraju, ali ne i najmanje bitno, neposedovanje sopstvene imovine.
Sve ovo za posledicu ima da poslednjih godina investitori veoma malo ulažu u zapadnu Srbiju i Užice, u naš kraj. Poguban je podatak da samo 3% mladih ljudi, nakon završenih studija u velikim univerzitetskim centrima, se vrati u Užice i Zlatiborski okrug. To je podatak koji zastrašuje.
Ako želimo nešto da promenimo, moramo da otklanjamo ove uzroke. Danas u isto vreme otklanjamo jedan od uzroka, ali i nepravdu koja je nanesena lokalnim samupravama još 1995. godine, donošenjem Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije. Da se radi o veoma vrednoj i veoma značajnoj imovini, vidi se iz podataka nepokretnosti koje trenutno grad Užice koristi, a koje će imati u vlasništvu nakon donošenja ovog zakona.
U tzv. ZOS obrascu, grad Užice je evidentirao preko 4.000 stavki kao imovinu koju će grad Užice nakon donošenja ovog zakona postati korisno. Navešću samo neke karakteristične primere. Na primer građevinska parcela površine 21.431 m2, zatim zgrade površine 70.352 m2, kao i zemljište uz zgradu od 66.387 m2.
Zanimljiv je podatak da postoji neplodnog zemljišta površine 4.108.788 metara kvadratnih, zatim, stambene zgrade 6.203 metra kvadratnih i preko šest hiljada zemljišta pored tih ili uz te stambene zgrade.
Svakako da se radi o vrednoj imovini koju na pravi način da staviti u funkciju tj. ponuditi je partnerima i investitorima. Upravo zbog ove vrednosti ove imovine odgovornost je bitan segment u primeni ovog zakona.
Ovom prilikom bih se dotakao članova 22, 26. i 27. koji se odnose na prava korišćenja pojma raspolaganja i odlučivanja, gde se predviđa da o raspolaganju stvarima u svojini lokalnih samouprava kao i pribavljanju stvari odlučuje organ jedinice lokalne samouprave, naglašavam organ i jedinice lokalne samouprave. Mišljenja sam da je u ovim slučajevima bilo potrebno naglasiti da je taj organ skupština jedinice lokalne samouprave, zbog važnosti odluke, a ne bilo koji drugi organ. Znači, zbog velike vrednosti ovih nepokretnosti smatram da skupština lokalne samouprave treba da odlučuje šta će se sa ovim nepokretnostima raditi.
Svakako da je odgovornost onih koji donose ove odluke velika, ali sa druge strane i sami građani u narednom periodu imaju veliku odgovornost prilikom izbora onih ljudi koji će ovi odluke u organima lokalnih samouprava i donositi.
Na kraju, moram da kažem da izražavam veliko lično zadovoljstvo zbog usvajanja ovog zakona, ali izražavam veliku zahvalnost mojim Užičanima koji su nas podržali prilikom promocije ovog zakona. Hvala.

Sedam minuta i 25 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović, posle njega narodna poslanica Marija Bugarčić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, ovaj zakon je dobar iz nekoliko razloga. Prvo i osnovno, principijelno manje-više najveći deo poslanika u Skupštini RS jeste za decentralizaciju i što je moguće veću finansijsku pre svega samostalnost opština i gradova, a upravo ovim ponuđenim zakonom se utvrđuje opštinska i gradska imovina, obezbeđuje se suštinska promena i to promena koja će direktno biti u korist svih građana Srbije. Ta korist biće i u tome što će građani na lokalnom nivou, preko izabranih predstavnika u lokalnoj vlasti, upravljati i raspolagati opštinskom imovinom i što više neće imati razloga da državne organe, kao što je to bio, nažalost, slučaj do sada često i sa pravom, doživljavaju kao izmeštene centre moći koji su od svojih građana daleko i bez sluha za njihove stvarne i svakodnevne potrebe.
Ovaj zakon je jedan zbog toga jako važan zakon i čini mi se, možda i jedan od najvažnijih zakona u paketu, o kome je potpredsednik Vlade gospodin Đelić govorio, kada je u pitanju agenda na našem putu za dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU. Pored toga što će finansijski osnažiti opštine i gradove, ovaj zakon ima za cilj da čoveka i građanina stavi u prvi plan, pre svega u sredini u kojoj on živi, dakle, u opštini, odnosno u gradu. Opština koja ima imovinu, složićete se sa mnom svi, ima i ugled i građani koji žive u opštini koja ima imovinu teže tome da i sami stvaraju imovinu i logično je imaju i oni sami ugled. Donošenje ovog zakona je naša ne samo zakonska nego i ustavna obaveza.
Želeo bih da ponovim ono što sam govorio kad smo donosili Zakon o finansiranju opština i gradova, a to je da nije lako i jednostavno posle jednog jako dugog perioda centralizma ponovo uspostaviti centralizaciju. Pod tim mislim, pre svega, na lokalne strukture vlasti, koje ubrzano moraju da se pripremaju i da uvode i nove poslove koji ih očekuju, ne samo posle usvajanja ovog zakona, nego i posle usvajanja nekih drugih zakona. Kada se utvrdi opštinska i gradska imovina njome moraju da upravljaju ljudi koji to znaju da rade, dakle, najbolji, hajde da kažemo i najbolji stručnjaci. To je još jedan razlog između mnoštva drugih razloga zašto partokratija mora da ustupi upravljačka mesta ljudima od znanja.
Od predsednika opštine očekivaće se da bude dobar domaćin koji bi trebalo da doprinosi uvećavanju pre svega opštinskih prihoda, kako bi građani njegove opštine živeli bolje i imali više.
Mi danas ponegde na lokalu imamo zaista predsednike opština i gradonačelnike koji su dobri i pravi domaćini, ali nažalost, u Srbiji to nije pravilo. Ono što se mora uraditi odmah, to je da se po donošenju ovog zakona organizuju treninzi za lokalnu samoupravu i lokalne funkcionere za upravljanje imovinom i za njihovo racionalno, odnosno domaćinsko poslovanje.
Na kraju, želeo bih da istaknem, gospodine potpredsedniče Vlade, u ime predlagača Vlade, da nisam zadovoljan, to ću kroz amandman i da obrazložim, na član 54. Predloga zakona koji u pogledu raspolaganja stanovima, ponavljam još jednom, stanovima u javnoj svojini, zadržava nažalost postojeće stanje, što znači da se državni stanovi i dalje, kao i do sada, mogu davati zaposlenima u državnoj upravi u zakup sa pravom otkupa. Propisuje se čak da se mogu udeliti stambeni zajmovi. Iskreno, očekivao sam da će praksa dosadašnjeg rasturanja državne imovine i raspodela privilegovanih stanova prestati i da će se i ovaj segment u prestojećem predlogu zakona reformisati.
Zato i kažem da su to privilegovane raspodele stanova, zato što smo usvojili Zakon o socijalnom stanovanju, kada je ministar Dulić rekao, citiram – taj zakon je osnovni zakon u oblasti stanovanja. On bi po svojoj suštini trebalo da bude to i s obzirom na činjenicu da je Zakon o stanovanju koji reguliše zakup i otkup stanova praktično iscrpljen i trebalo bi ga staviti van snage.
Da skratim priču, nema razloga da država, pokrajina, grad, opština svojim zaposlenima deli stanove u zakup, sa mogućnošću da ih oni posle otkupe, jer ove stanove bi trebalo jednim delom zadržati za službene potrebe. To je u redu, ali u drugom delu moramo ih opredeliti u socijalne stanove na koje bi pod jednakim uslovima mogli da konkurišu svi građani, pre svega oni koji nemaju rešeno stambeno pitanje, pa i državni službenici.
Zaista je nonsens da se zaposleni u ministarstvima, u Vladi RS, u predsedništvu, zaposleni u Narodnoj skupštini, zaposleni u SO, u skupštinama gradova, bave u nekim stambenim komisijama zastarelog tipa bodovanjem, proverama, zavirivanjem u tuđe spavaće sobe umesto da u punom kapacitetu budu koncentrisani na svoju struku i unapređenje svog rada u lokalnoj samoupravi a na opštu korist svih građana Republike Srbije.
Pored toga, državni organi nisu finansijske organizacije i ne znam kako je moguće da raspodeljuju stambeni krediti kada već odavno nigde ne postoje izdvajanja u ove svrhe. Zato vas molim, gospodine potpredsedniče Vlade, da razumete da državni organi uprave i SO nisu banke. Molim vas da obratite pažnju na ovaj član 54. Predloga zakona i da u pripremi za suštinsku izmenu ovog člana, u saradnji sa nadležnim skupštinskim odborima, prihvatite amandman o kome ću govoriti kada za dođe vreme, odnosno u raspravi o pojedinostima. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je šest minuta i 20 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Izvinjavam se narodnoj poslanici Mariji Bugarčić. Ona je prozvana, a poslanička grupa je iskoristila svoje vreme i nije uobičajeno da čitamo ime. Zaista, nenamerna omaška.
Narodni poslanik Jovan Nešović ima reč, pa narodni poslanik Srđan Miković. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, potpredsedniče Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je zakon o javnoj svojini i čini mi se, kao država i društvo kasnimo  sa donošenjem ovog zakona.
Jako je važno na početku reći da je država Srbija zadnja država u Evropi koja daje imovinu lokalnim samoupravama i svi oni koji se boje da lokalne samouprave neće dobro gazdovati imovinom, potpuno je jasno kada u svim državama Evrope dobro gazduju, to će se pokazati vremenom da je jako važno za razvoj lokalnoj samouprava u državi Srbiji i da će oni biti dobre gazde lokalne imovine.
Sa druge strane, moramo priznati da kasnimo sa ispunjavanjem i naših obaveza iz Ustava iz 2006. godine. Tačnije do 31. decembra 2008. godine mi smo bili u obavezi da donesemo ovaj zakon. Nažalost, 2,5 godine kasnije ga donosimo. Čini mi se da se stiče utisak da ga donosimo pod pritiskom EU, odnosno da bi dobili kandidaturu, ali ono što je važno je da mi danas razgovaramo o zakonu o javnoj svojini. Na početku hoću da kažem da je ovaj zakon u suštini dobar zakon.
Ono što je važno, važno je da mi danas razgovaramo o Zakonu o javnoj svojini. Na početku hoću da kažem da je ovaj zakon u suštini dobar zakon.
Ono što je dosadašnji zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije najviše štete naneo, to je lokalnim samoupravama. Zašto lokalnim samoupravama? Nekoliko je važnih stvari zbog čega je to tako. Jedno jeste zato što se gubilo dosta vremena u određenim procedurama. Ovde su neke moje kolege pominjali da bi dali nešto u zakon, da bi nešto lokalna samouprava kupila, odnosno koristila, da bi jedna obična škola mogla fiskulturnu salu, u slobodnom vremenu da da u zakup, da bi imala određene prihode, morali ste da tražite saglasnost od Direkcije za imovinu. Sada razmislite koliko opština, stoji 68 opština u Srbiji i gradova koliko ima, koliko zahteva dnevno stiže u Direkciju za imovinu. Mi možemo ovde govoriti da li je operativna direkcija za imovinu? Ali potpuno je jasno kada imate toliko zahteva, vrlo teško je odgovoriti u kratkom roku onome koji to traži, a onda je gubitak vreme, pa kada dobijete tu saglasnost, onda treba da sprovedete nešto što se zove javni postupak da bi to uradili i sve to jednostavno, em što košta, em što ne možete ovo da brzo završite.
Sa druge strane, lokalne samouprave nisu mogle budu efikasnije u privlačenju investicija, što jeste danas važno za Srbiju zato što je velika nezaposlenost, iz prostog razloga jer vi ako hoćete da date neku zemlju potencijalnom investitoru, vi morate da dobijete saglasnost od Direkcije za imovinu. Potpuno je jasno da se tu gubi vreme. Svi oni koji žure i koji žele da na jednom mestu ulože, nemaju vremena mnogo da čekaju, a konkurencija je velika, jer ne samo da jednoj opštini u Srbiji, već između opština u Srbiji, takođe i mnoge investitore privlače zemlje u okruženju, tako da nije ni čudo što mnoge lokalne samouprave koje su imale pismo o namerama za potencijalne investitore, nisu uspele da realizuju tu svoju zamisao zato što je procedura komplikovana. Kad sve to saberete, potpuno sam siguran da je mnogo manje para bilo u lokalnim budžetima, a to znači da se nije moglo voditi dovoljno računa o razvoju lokalnih samouprava.
Za URS ovaj zakon je političko pitanje, jedno važno političko pitanje, pitanje decentralizacije Srbije, jer je potpuno jasno da bez ovog segmenta decentralizacije Srbije nema ni ravnomernijeg regionalnog razvoja Srbije. Mnogo smo puta u ovom parlamentu govorili da su danas regionalne razlike u Srbiji velike, jedan prema 15 prema opštinama i jedan prema sedam u regionima. Ako lokalne samouprave nemaju imovinu, ako lokalne samouprave nemaju imovinu, ako nemaju dovoljno sredstava za svoj razvoj, potpuno je jasno da će te razlike biti veće. Za nas je jako važno da su u junu mesecu usvojene izmene i dopune Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, jako je važno da sada usvajamo ovaj zakon. U potpunosti smo svesni da hoćemo da dobijemo stabilne lokalne samouprave koje mogu zaista brinuti o svom razvoju. Jeste važno da se gradonačelnik bira na neposrednim izborima. Potpuno sam siguran da u jednom trenutku, možda posle sledećih izbora, ako sada ne postoji to političko pitanje i jedinstvo, gradonačelnici birati neposredno. Faktički, ako imate imovinu, ako imate odgovarajuće prihode, onda vi odgovarate za razvoj jedne opštine i ne možete se sakrivati ni iza koje političke grupacije ili nekih drugih pojedinaca ili političkih grupa zato što vam opština nije na onom mestu što ste obećali građanima u predizbornoj kampanji, a to onda govori da će i građani morati voditi računa o ljudima koje budu birali na rukovodeća mesta u lokalnim samoupravama.
Što se tiče samog zakona, ono što je jako važno, titulari svojine su Republika Srbija, to je državna svojina, pokrajina, pokrajinska javna svojina i opštinska javna svojina. Ono što čini javnu svojinu su prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i dobra u opštoj upotrebi. Čini mi se jedna važna stvar, o kojoj danas nije pričano, a to su mreže, mreže kao fizički nepokretne stvari sa svojim elementima koje sami sastavljaju, koriste se za distribuciju i za protok materijala i energija. Ovim zakonom je definisano da su mreže od opšteg interesa.
Takođe je važno da su mreže u javnoj svojini i da pravna lica koja se bave distribucijom energije i materijala, može država da im da tu javnu svojinu u vlasništvo. Na primer, kod Elektromreža Srbije biće vlasnici Elektromreža. Čini mi se da je u osnovnom tekstu zakona izostavljeno da i lokalne samouprave svojim distributivnim preduzećima mogu da daju pravo vlasništvo nad mrežama. Na primer, Toplana u Kraljevu ili u nekom drugom gradu je sama finansirala izgradnju toplovoda. Mislim da je dobro da i oni budu vlasnici. Čini mi se da, u amandmanima koje je Vlada podnela, da se i ta stvar uređuje time da će se to verovatno rešiti Zakonom o komunalnim delatnostima, jer je to nešto što je tu definisano.
Druga stvar, koja je takođe važna, jeste da one mreže koje su bile do stupanja na snagu ovog zakona, a bile su privatne, ostaju privatne. Tu možda postoji jedna bojazan, verovatno se to u ovom trenutku dešava u Srbiji, da imamo privatne distributere gasa, da mogu da imaju, i ako imate mrežu, i ako ste vi taj koji daje uslugu, onda možete sami da formirate cenu. Prema tome, tu treba nešto videti, da se nešto što postoji mogućnost u budućnosti da bude monopol, izbegne, jer suština jeste da građani dobiju kvalitetnu uslugu, a da cena bude ona koja jeste stvarna na tržištu.
Ono što je takođe važno, zakon definiše kako se imovina može prihodovati, odnosno kupiti, kako se može otuđiti i sve ono što je značajno za promet te imovine. Definisano je kako se vrši upis te imovine od strane lokalnih samouprava i javnih preduzeća. Ako se imovina lokalnih samouprava može upisati u naredne tri godine od dana donošenja zakona, možemo razgovarati da li je taj rok dugačak ili kratak, ali stvar koju treba reći jeste – koliki je u ovom trenutku kapacitet lokalnih samouprava? Možda nekada jeste dobro skratiti taj rok, jer po podacima koje imamo od Stalne konferencije gradova i opština, do sada je 17 gradova i opština krenulo u popis te imovine. Mislim da će posle usvajanja zakona svi morati da krenu. Imamo jednu stvar koja jeste važna, a to su lokalni izbori koji će verovatno biti na proleće, pa možda ima logike da je ovo dobro procenjeno, a to je, na kraju krajeva, zahtev Stalne konferencije gradova i opština. Data je mogućnost da one opštine koje ne budu uspele da upišu svoju imovinu, da će ta imovina biti imovina države Srbije, a da će sledećih 10 godina moći da dođu u posed te svoje imovine.
Kod javnih preduzeća je važno da se ta imovina upisuje u sledeće dve godine i važno je da se dobije saglasnost lokalnog nivoa, od osnivača, tj. skupštine grada, ako je to preduzeće republičkog nivoa, onda mora da se dobije saglasnost Vlade, da bi mogli da upišu tu imovinu.
Čini mi se da je dobro rešenje zato što ćemo govoriti o zakonu o restituciji, o povraćaju imovine i obeštećenju, da sve ono što je predmet upisivanja imovine mora da se vidi da nije podnet zahtev za povraćaj. Tamo gde postoji zahtev za povraćaj, jednostavno, ne može se upisati, osim u slučajevima ako je već izvršeno obeštećenje i da je to nemoguće da se vrati u tom obliku, što mislim da je u skladu sa tendencijama koje ima Vlada, da imamo obeštećenje svih starih vlasnika u nekom odnosu.
Čini mi se da je ovde jako važno za javna preduzeća da mogu da imaju imovinu. Ovde je važno kolika je sposobnost javnih preduzeća, odnosno njihovog menadžmenta da ta preduzeća budu dobra. Kod se dosta govorilo koliko su ta javna preduzeća uspešna, da li mogu da budu uspešnija, da li treba parlamenta da ratifikuje sva zaduženja koja idu prema javnim preduzećima. Ono što je važno sada kada imaju imovinu na tržištu kapitala, kod banaka, javna preduzeća mogu da se zaduže za neke investicije koje su za njih važne. Tu treba razmišljati o onome za šta se URS zalažu, da imamo profesionalni menadžment, a ne partokratija koja sada trenutno pravi neefikasna preduzeća u Srbiji, to moramo da priznamo. Mislim da o tome treba u narednom periodu ozbiljno razmišljati.
Na kraju, ono što je važno za ovaj zakon jeste da ovim zakonom ispunjavamo ono što smo zapisali u Ustavu. Sa druge strane, čini mi se da u javnim preduzećima, takođe i u lokalnim samoupravama, imaćemo efikasnije upravljanje resursima koje je imamo, imaćemo i bolje funkcionisanje lokalnih samouprava i javnih preduzeća i ispunjavamo još jedan uslov, a to je ono što smo kao država doneli odluku – da idemo ka evropskim integracijama, a to je uslov za dobijanje kandidature države Srbije.
Ono što hoću na kraju da kažem, potpuno sam siguran da primena ovog zakona jeste važna u praksi i pokazalo se koliko su naše i lokalne samouprave i javna preduzeća, na kraju krajeva i država u celini, sposobni da primene ovaj zakon. potpuno sam siguran da neke stvari u ovom zakonu, koje možda u ovom trenutku nisu dobro definisane, u primeni će se videti, pa nekada možda budemo odradili i neke izmene i dopune zakona, ali sam siguran da ovaj zakon u ovom trenutku zaslužuje podršku ovog parlamenta i očekujem da će u danu za glasanje biti podržan od većine poslaničkih grupa u ovom parlamentu. Hvala.

Deset minuta i  30 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Srđan Miković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana razgovaramo o tri zakona, o zakonu o javnoj svojini, zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i o izmenama i dopunama Zakona o vraćanju oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama. Ovo su tri vrlo važna zakona i raduje me što su u pripremi i zakon o koncesijama i javno-privatnim partnerstvima, zakon o svojini i drugim stvarnim pravima i izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama, koje treba da zaokruže ovaj set zakona.
Mislim da je dobro što se na istoj sednici raspravlja i Zakon o javnoj svojini i Zakon o restituciji, upravo zbog toga što je normalno da se prvo dođe do restitucije, a zatim i do devolucije, odnosno na neki način realizacije imovinskih, odnosno svojinskih ovlašćenja. U svakom slučaju, samo taksativno hoću da napomenem da je u ovom zakonu o javnoj svojini predviđeno da bilo koji nivo vlasti, ili, pak, javno komunalno preduzeće se ne može upisati u svojinu ukoliko nema papir iz Direkcije za imovinu Republike Srbije, kojim se jasno stavlja do znanja kakav bi ishod bio restitucije.
Mislim da je dobro što se ovim predlogom zakona konačno definiše šta kome pripada i treba da uđemo u eru uravnoteženih odnosa po principu funkcionalnosti, da se donose najefikasnije, najbrže i najcelishodnije odluke. Mnoge stvari su dobro rešene u Predlogu zakona. Moram da kažem da je posebna pažnja posvećena privrednim bogatstvima, dobrima od opšteg interesa i kategoriji dobara u opštoj upotrebi, gde je uvaženi kolega Nešović pominjao posebno status mreže, što su jako važne na svim nivoima države.
Moram da kažem da ovim predlogom zakona posebno se podvlači odgovornost, jer utvrđivanjem oblika svojine, znači i vezivanjem određene odgovornosti za samu svojinu, povećava se odgovornost i republičkih i pokrajinskih i organa lokalne samouprave. Mnogi su govorili o putevima, mnogi su govorili o kanalskoj mreži, mnogi su govorili o mnogim stvarima, da se sad ne ponavljam.
Ovim zakonom je omogućena konvalidacija ugovora o pribavljanju, koji su zaključeni bez saglasnosti Vlade. Govorim o pribavljanju od strane lokalnih samouprava. Dobro je što su predloženi određeni amandmani na poslednjoj sednici Vlade, da su svi izglasani, naročito po pitanju definisanja puteva drugog reda, kanalske mreže, ukoliko nisu plovni putevi. Zatim, pitanje nepokretnosti, koje su građani isključivo, na primer, sredstvima pokrajine, zatim nepokretnosti u bivšim republikama, gde se određene stvari definišu u smislu odgovornosti dalje za tu imovinu i što se tiče pokrajine i što se tiče lokalnih samouprava.
Moram da kažem da oni koji duže pamte vrlo dobro znaju na koje sve nelogičnosti smo nailazili u proteklih 10-ak pa i 15 godina. Tamo, negde, krajem 80-ih godina, došlo je do prenosa nadležnosti lokalnih samouprava i pokrajina na centralne organe vlasti, bez obzira da li je nešto bilo funkcionalno tog trenutka ili nije bilo funkcionalno, ali uglavnom došlo se do toga da svi resursi, koji su postojali na lokalnom, ili na pokrajinskom nivou, su dobrim delom narušeni, a sa druge strane Direkcija za imovinu Republike Srbije je bila zatrpana brojem predmeta koje objektivno nije mogla da reši.
Sam život je u proteklih nekoliko godina naterao državu da se dozvoljava čak i upis hipoteke na objektima u vlasništvu države i to na onim objektima koje koristi lokalna samouprava, za kredite koji su dati lokalnim samoupravama za kapitalne investicije. To je bezobzirno sve, na svu korist takvog jednog čina ipak nelogično i bolje rešenje definisati šta je imovina lokalne samouprave, definisati šta je imovina pokrajine, šta je imovina Republike i onda eventualno, ukoliko i dolazi do hipotekarnog i bilo kakvog opterećivanja takve imovine, da se zna šta je čije.
Moram da kažem, da je bilo ogromnih nelogičnosti na terenu, npr. konkretno u Pančevu, dolazim iz Pančeva, svojevremeno domarski stan u okviru Poljoprivredne škole, dozvoljen je otkup tog stana. Taj kupac, odnosno njegov pravni sledbenik, je posle jednog broja godina hteo da proda taj domarski stan koji se nalazi u krugu Poljoprivredne škole. Opet je lokalna samouprava odvojila pare da se kupi taj domarski stan, da u okviru Poljoprivredne škole ne dođe neko spoljno lice i opet je taj domarski stan postao republička imovina. Sve su to neke nelogičnosti koje izglasavanjem ovog predloga zakona za ubuduće se takve stvari neće dešavati.
Moram da kažem da sve one sredine koje su imale sređenu infrastrukturu, koje su mnogo toga radile na ulaganju, domaćinski, ovim dobijaju praktično ponovno mogućnost da brinu o svom i svako će i svaka lokalna samouprava imati odgovornost da za ono što dobije pravo da upravlja, da uživa i benefite, ali i da snosi odgovornost ukoliko nedomaćinski se ponaša. Daleko od očiju, daleko od srca, sigurno da onaj ko je sedeo u Beogradu u Direkciji za imovinu nije mogao da stvori uvid u celokupnu situaciju na terenu u celokupnoj Srbiji, a ovim se, opet ponavljam, omogućava povećanje odgovornosti svakome onome ko dobije mogućnost da upravlja određenom imovinom.
Mislim da je dobro što je novim amandmanima Vlada Republike Srbije, određeni rokovi su produženi, sa tri na 10 godina u smislu podnošenja zahteva za upis, govorim u primer, lokalne samouprave u odnosu na neku imovinu na koju se "exlegio" upisuje na Republiku, a samim tim se, ukoliko lokalna samouprava traži, ako je to osnovno, postoji mogućnost tog upisa.
Interesantno je rešenje po pitanju javnih i komunalnih preduzeća u smislu mogućnosti upisa i te imovine, ali i odlučivanja osnivača, da li neka imovina na koju pretenduje javno ili javno komunalno preduzeće, treba da bude upisana kao javno, ili kao javno komunalno preduzeće, ili treba da koristi da se ta određena zemlja, određeni objekat, ili određene pokretne ili nepokretne stvari mogu biti bolje upotrebljene od strane osnivača, umesto da se ulože u javno preduzeće. Dobro je, zato što ipak skupština, odnosno nadležno telo na svakom nivou vlasti bolje može da sagleda opšti interes nego separatno jedno javno, ili javno komunalno preduzeće koje gleda, pre svega, svoj uži interes, a u manjoj mogućnosti je sposobno da sagleda opšti društveni interes.
U svakom slučaju, uvažene kolege i koleginice, pozivam da se uključimo u raspravu i kada budemo razmatrali amandmane i na ovaj i na sledeće zakone koje budemo na ovoj sednici raspravljali i da u svakom slučaju izglasamo i ovaj zakon, ali i Zakon o restituciji, koji smatram da predstavlja ispravljanje ili bar pokušaj ispravljanja jedne ogromne nepravde koja je naneta velikom broju subjekata u Srbiji. Pozivam vas da podržimo ove predloge zakona.