Još samo kada biste mi rekli, gospodine Novakoviću, da li na izlaganje gospodina Gojkovića ili gospodina Andrića.
Što se tiče izlaganja gospodina Gojkovića, moj uvaženi kolega me apsolutno nije razumeo. Dakle, nije sporno da je u Beogradu ubijen jedan Nemac. Nije sporno da su Nemci vršili odmazdu jedan za sto. To niko ne dovodi u pitanje. To su opšte poznate činjenice.
Kažem vam da niste u pravu što se tiče socijalne filozofije Ravnogorskog pokreta. Vi smatrate da je Draža Mihajlović bio za to da se u društvenom smislu očuva ono stanje koje je postojalo 6. aprila 1941. godine. Nije bio za to, bio je protiv toga. Bio je za društvene reforme. Bio je za nacionalizaciju. Bio je za radikalnu agrarnu reformu.
Na kraju krajeva, merama nacionalizacije nisu pribegavali samo komunisti u Jugoslaviji i u istočno-evropskim zemljama. Merama nacionalizacije, raznih vidova nacionalizacije su pristupale i Velika Britanija i Nemačka i Francuska, itd.
Era liberalnog kapitalizma je napuštena tridesetih godina sa ekonomskom politikom i ekonomskom filozofijom Džona Majnarda Kejnza. Ta politika je izvukla zapadne države iz velike ekonomske krize krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina. Država je počela da se meša u privredni život. Nije to bio nikakav specifikum komunističke Jugoslavije.
Što se tiče onoga što je rekao gospodin Andrić, reč holokaust na jevrejskom znači – žrtva paljenica. Dakle, žrtva holokausta je ovaj ko je ubijen u holokaustu. Ako je holokaust oduzimanje imovine, onda su najveće žrtve holokausta građani Srbije koji su bestidno opljačkani i od 2000. godine do danas, a u tome je, gospodine Andriću, izvinite, učestvovala i vaša partija, jer ako je holokaust oduzimanje imovine Jevrejima, šta je onda prodaja šećerane za tri evra? I to je holokaust.

Reč ima gospodin Andrić. Izvolite.

Na optužbu da je LDP učesnik u holokaustu, nemam šta da kažem. Mislim da to govori samo o sebi. Nisam ja, gospodine Martinoviću, rekao da je samo zato što je oduzimana imovina vršen holokaust. Naveo sam i podatak da je u Srbiji za vreme okupacionih vlasti poginula 31.000 Jevreja. To su uradile okupacione vlasti, a tome su pomogle kvislinške vlasti na čelu sa Vladom Milana Nedića. Tu se mi razlikujemo.
Vi ćete možda naći neki motiv ili neku dobru veru ili razlog zbog čega je rađeno to što je rađeno i zbog čega je Milan Nedić preuzeo tu vrstu odgovornosti. Za nas je ona neprihvatljiva. Neprihvatljiva je iz razloga što je rezultat bio takav i što je uzrok tih borbi bio takav da bilo kakvo drugo opravdanje nije moguće.
I dalje verujem da se danas takva pošast fašizma ponovi ili želim da verujem da bi svi od ljudi u ovoj skupštini bili na strani borbe protiv fašizma, a da ne bi tražili razlog da prežive nego da bi svoje delovanje, svoj rad, svoj način života prilagodili tome. Ukoliko to nije tako, to će biti na moju veliku žalost.
Ono što vam kažem, to je da odgovornost postoji. Mislim da je obaveza ove skupštine, bez obzira na neke odluke FNRJ, kako nam govore iz vladajuće koalicije, da se o tome izjasni u skladu sa raspravom o ovom zakonu. Zašto kažem da je obaveza? Zato što to od nas traže žrtve, traži Savez jevrejskih opština i za to je dobio podršku svih verskih zajednica u Srbiji – SPC, katoličke crkve i svih drugih tradicionalnih verskih zajednica. Mi na to ne smemo ostati nemi.

Zahvaljujem, gospodine Andriću.
Reč će dobiti gospodin Martinović kao pravo na repliku i ovim završavamo taj krug, pa onda gospođa Kolundžija.
(Zoran Ostojić, sa mesta: po Poslovniku.)

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi bilo nikakve zabune, niko ne dovodi u pitanje ni kao stranka, ja kao čovek, kao roditelj, duboko žalim za svim Jevrejima i uopšte za svim nevinim ljudima, bez obzira na naciju i veru, koji su ubijeni u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata.
Ono što pokušavam da vas ubedim gospodine Andriću, holokausta je bilo, ali u holokaustu Srbi nisu učestvovali. Holokaust je izveden u režiji Nemaca, kao što je u režiji Nemaca holokaust izveden i u Nemačkoj i u Mađarskoj i u severnoj Italiji i u Rumuniji i u Bugarskoj i u Poljskoj. Gde god je nemačka okupaciona čizma kročila, oni su vodili istu politiku.
Nedić, koliko znam, u ideološkom smislu nije imao ništa zajedničko sa fašizmom. Čovek se našao u jednoj takvoj poziciji da su mu u junu 1941. godine u eksploziji na Smederevskoj tvrđavi poginuli sin, snaha i unuk. Čovek je ostao bez porodice. Stavljen je pred ultimatum – ili ćeš se prihvatiti da bude predsednik te vlade ili više neće biti Srbije i srpskog naroda.
Vi koji ste toliki zagovornici antifašizma, gospodine Andriću, zašto danas podržavate NATO pakt, par ekselanas fašističku organizaciju?
(Ivan Andrić, sa mesta: Replika.)

Ovim smo završili, više nema niko pravo na repliku.
Reč ima gospođa Nada Kolundžija.
(Zoran Ostojić: sa mesta: Kako smo završili?)
(Ivan Andrić: sa mesta: Prozvan sam imenom i prezimenom, dajte mi pravo da učestvujem u raspravi.)

Poštovani gospodine predsedavajući, pozivam se na član 107. Mislim da zaista moramo da povedemo računa o tome kako teče ova debata.
Dakle, ne može biti osnov za repliku to što neko ima različit stav, pa se onda u replikama obračunavaju različiti ideološki politički stavovi. Dakle, vrlo je jasno Poslovnikom definisano u kom slučaju se može tražiti pravo na repliku. Mislim da je ta greška napravljena već pre sat i nešto i da ona još i dalje traje.
Mislim da debata treba da teče u skladu sa Poslovnikom. Svako ima pravo da iznosi svoje stavove. Jedino što mislim da ste u obavezi da uradite jeste da kada narodni poslanik iznosi svoje političke stavove ili političke stavove svoje stranke, vređa druge narode ili druge države, da onda morate da reagujete. Dakle, to je uvreda dostojanstva ove institucije, kada neko braneći svoje stavove vređa druge narode.
Želim samo još nešto da kažem. Ne treba da niko brine o tome da li će DS satti u odbranu svake žrtve i da li će DS naći najbolji način da se pozicionira u odnosu na fašizam i antifašizam, na zločin i žrtvu. Budite bez brige, sasvim sigurno ćemo znati da se postavimo, kao što smo i do sada znali. Mislim da čak ni retorički nije u redu postavljati takvo pitanje.

Zahvaljujem.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: po Poslovniku.)
(Ivan Andrić, sa mesta: po Poslovniku.)
Molim vas da se smirite, da ne dobacujete. Postoji elektronski sistem, utvrđen je redosled.
Povredu Poslovnika reklamira narodni poslanik gospodin Andrić Ivan.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Šefovi kluba imaju prednost.)
Gospodine Aligrudiću, dobićete reč ovog momenta. Izvinite, gospodine Andriću.

Povreda člana 27.
Da li je moguće, gospodine Novakoviću, vi ste sada predsedavajući, da nije mnogo bitno ko se menja na mestu predsedavajućeg, jer u pitanju je princip. Nemojte ništa lično shvatiti. Vama se obraćam kao funkciji koja je ispred mene.
Da li je moguće da mi kao poslanici u ovom parlamentu od strane predsedavajućeg konačno dobijemo jednak tretman? Da li će to ikada biti u ovom parlamentu? Da li je moguće da u jednom trenutku jedan poslanik dobije repliku samo zato što je član nekog odbora, pa u to ime govori i po tom osnovu dobija repliku, a da u drugom momentu, drugi poslanik govori o pravu na repliku i drži vakelu od dva minuta, to je šef poslaničkog kluba Kolundžija, a da ga vi ni jednom ne opomenete, a da vaša predsedavajuća prethodnica, Gordana Čomić, oduzima reč u obrazloženju povrede Poslovnika posle pet sekundi, ako se pomene diskusija o pravu na repliku?
Čuli smo minut i 30 sekundi vremena gospođu Kolundžiju, kako vama drži predavanje o tome ko ima i ko nema prava na repliku. Dajte, molim vas, da sv imamo ista prava u ovom parlamentu.

Gospodine Aligrudiću, vi veoma dobro poznajete Poslovnik kao i ja i znate da pravo ili ne pravo na repliku ne može biti povreda Poslovnika.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Što je onda niste opomenuli?)
Molim vas, gospodine Aligrudiću, da ne dobacujete i da se smirite.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Smirite se vi.)
Smirite se. Ja sam potpuno mrtav 'ladan, bez brige. Moje zdravlje je dobro, hvala Bogu.
Izvinite, gospodine Andriću, imate reč.