Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Trinaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 98 narodnih poslanika, a radi utvrđivanja broja narodnih poslanika koji stavljaju svoje poslaničke kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje, molim vas da utvrdimo da li postoje uslovi za rad.

Konstatujem da je elektronskim sistemom utvrđeno da je 87 narodnih poslanika svoje identifikacije kartice ubacilo u poslaničke jedinice elektronskog sistema a da je još jedan određeni broj narodnih poslanika prisutan u sali, te postoje uslovi propisani Poslovnikom Narodne skupštine za normalan rad sednice Narodne skupštine.

Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: predsednice Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, narodni poslanik Miloš Radulović i narodni poslanik Riza Halimi.

Obaveštavam vas da je saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, pored predstavnika predlagača, Božidara Đelića, potpredsednika Vlade, pozvala da sednici prisustvuju i Goran Radosavljević, državni sekretar u Ministarstvu finansija i Svetlana Markanović, savetnica u kabinetu potpredsednika Vlade.

Nastavljamo rad i prelazimo na načelni pretres 2. tačke dnevnog reda: PREDLOGA ZAKONA O VRAĆANjU ODUZETE IMOVINE I OBEŠTEĆENjU

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.

Primili ste Izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora.

Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se raspodeljuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika, tako da poslaničkoj grupi Za evropsku Srbiju pripada jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslaničkoj grupi SRS - jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; poslaničkoj grupi Ujedinjeni regioni Srbije (G 17 plus i ZZŠ) - 28 minuta i 48 sekundi; poslaničkoj grupi Napred Srbijo - 25 minuta i 12 sekundi; poslaničkoj grupi DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslaničkoj grupi SPS - JS - 18 minuta; poslaničkoj grupi LDP - 14 minuta i 24 sekunde; poslaničkoj grupi Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; poslaničkoj grupi Manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslaničkoj grupi PUPS - šest minuta.

Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi ni jedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa listama narodnih poslanika koji žele da uzmu reč u raspravi i sa njihovim redosledom, a na osnovu člana 96. stav 4. Poslovnika da bi mogla da se sačini lista govornika.

Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Siniša Stamenković, poslaničku grupu PUPS; narodni poslanik Đorđe Milićević, poslaničku grupu SPS - JS; narodni poslanik Nikola Novaković, poslanička grupa URS; narodni poslanik Dejan Mirović, poslaničku grupu SRS i narodni poslanik Laslo Varga, poslaničku grupu Manjina.

Da li ima još ovlašćenih predstavnika? Za sada ne.

Ako poslaničke grupe odluče da ovlaste nekoga od narodnih poslanika članova grupe da ih predstavlja u toku rasprave u načelu, molim vas da nas o tome informišete da bi mogli da obavestimo Narodnu skupštinu.

Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.

Da li predstavnik predlagača Božidar Đelić, potpredsednik Vlade, želi reč? (Da.)

Reč ima Božidar Đelić.

Poštovana predsedavajujća, poštovani dame i gospodo narodni poslanici, pred vama je danas Predlog zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Usvajanjem ovog zakona Srbija će ispraviti jednu istorijsku nepravdu. To nije jedina nepravda koja je učinjena tokom burnog i često tragičnog 20. veka u našoj zemlji, ali jedna od onih nepravdi koje očekuju razrešenje. Kroz usvajanje ovog zakona Srbija će biti prepoznata kao moderna država koja poštuje privatnu svojinu, a privatna svojina je bitan deo ljudskih prava. To će ojačati pravnu sigurnost u našoj zemlji i doprineti privlačenju investicije. Radi se napokon o bitnom uslovu za dobijanje statusa kandidata za ulazak u EU.

Tri ključna principa su nas vodila tokom izrade ovog zakona. Prvo, ispraviti nepravdu koja je učinjena mnogim porodicama iz ideoloških razloga posle Drugog svetskog rata. Drugo, ne praviti nove nepravde tako što će se poštovati legalno stečena svojina današnjih vlasnika nad traženom imovinom. Treće, uskladiti zakon sa raspoloživim imovinskim i finansijskim resursima Republike Srbije, sa ciljem da zakon bude efektivno primenjen, a da ne ugrozi finansijsku stabilnost cele nacije.

Inspirisala su nas druga iskustva, naročito bivših jugoslovenskih republika. Isti je istorijski i politički koren, često iste i posledice, s tim što smo prepoznali sve one specifičnosti Republike Srbije. Bitna razlika je to što ovaj zakon dolazi bukvalno 11 godina posle početka tranzicije i to nije pozitivna okolnost ni za jednu od ovih vlada koje su bile prisutne tokom tih perioda.

Konsultovali smo tokom široke javne rasprave, koja je počela 29. jula, kada je postavljen i ovaj nacrt zakona, njegova prva verzija na sajtu Vlade Republike Srbije i Ministarstva finansija, pre svega predstavnike bivših vlasnika, ali i predstavnike lokalne samouprave, pravne i ekonomske stručnjake.

Bili smo na terenu, od Smedereva, Valjeva, Niša, preko Novog Sada i Beograda. Primili smo na stotine predstavki. Najvažnije od njih se i dan danas nalaze na internet prezentaciji Ministarstva finansija.

Model koji ovde predlažemo, jednostavno je onaj koji je dao najbolje rezultate, ne u nekom idealnom svetu. Govoriću malo kasnije i o određenim idejama koje su naizgled privlačne ali, u suštini, u realnosti nesprovodive, kao što su nam rekle naše kolege koje već 20 godina sprovode slične zakone.

Predmet vraćanja je sva imovina koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata. Podvlačim da se radi o imovini koja uključuje, uz nekretnine, preduzeća i pokretne stvari, što nije slučaj u mnogim drugim zakonima koji se bave ovom tematikom u drugim zemljama, pa sve do građevinskog i poljoprivrednog zemljišta.

Zainteresovani građani, po nekim procenama koje ne mogu biti u potpunosti sigurne, ali jedna indikacija jeste evidencija koja je urađena zakonom iz 2006. godine, pokazala je da se radi o 150 hiljada porodica, imaće dve godine, od stupanja na snagu ovog zakona i posle toga objavljivanja javnog poziva koji će uraditi Agencija za restituciju, da podnesu njihove zahteve. Strani pripadnici okupacionih snaga neće imati pravo na vraćanje imovine, a rehabilitovana lica i po postojećem Zakonu o rehabilitaciji, po pravosnažnoj odluci suda, imaće pravo na vraćanje imovine. Preciziram, da bi došlo do vraćanja imovine, nije potrebno da u predstojećem roku od dve godine postupak rehabilitacije bude završen, već da se dokaže da je on otpočet.

Direkcija za restituciju, koja je danas zadužena za vraćanje imovine crkvama i verskim zajednicama, transformisaće se u agenciju za restituciju. Time će imati veću samostalnost i veću snagu unutar državnog sistema i ona će voditi, uz crkve, i proces za fizička lica i zadužbine. Ovde želim da kažem da se ovaj proces širi i na zadužbine. Na taj način se spaja nit onoga što je počelo krajem 19. i početkom 20. veka u našoj zemlji, a to je da ljudi koji su bili uspešni tokom života, tokom tog istog života ili na kraju života daju za ono što oni odrede veliki deo sredstava i njihove imovine. na ovaj način želimo, uz novi zakon o fondovima i zadužbinama, koji je usvojen nedavno u ovom cenjenom domu, da se podstakne zadužbinarstvo u našoj zemlji. Zbog toga će i zadužbine biti korisnici ovog zakona.

Uslovi vraćanja imovine će biti istovetni za sve kategorije stanovništva. Od momenta usvajanja ovog zakona biće zabranjeno otuđenje tražene imovine, naročito u procesu privatizacije.

Zakon o javnoj svojini, o kojem smo debatovali juče, poštuje restituciju. Kao što smo videli tokom rasprave u načelu, imamo jedan član koji specifično kaže da se ne može desiti devolucija, tj. upis u svojinu jednog subjekta, nosioca prava javne svojine, ukoliko Direkcija za imovinu ne dostavi papir koji dokazuje da ta imovina nije tražena u postupku restitucije ili ukoliko je tražena, da je taj zahtev odbijen ili da se ide na obeštećenje, a ne na vraćanje u naturi. Samo pod tim uslovima će grad, javno preduzeće moći da se upiše u svojinu koja je tražena, a na dan stupanja na snagu oba zakona, ova baza koja je formirana pri Direkciji za imovinu, po zakonu iz 2006. godine.

Daje se prioritet vraćanju imovine u naturi, svugde gde je to moguće. Agencija će odlučivati, bez odlaganja, o svakom pojedinačnom zahtevu. To znači da se neće čekati da se sagleda celokupni obim onoga što se potražuje po ovom zakonu, već će Agencija sukcesivno odlučivati. Vidimo da se daje jedan realan rok od šest meseci, od momenta formiranja kompletnog predmeta, za sve predmete, a godinu dana za one koji su najkompleksniji.

Naravno, neki će reći da se dovoljno čekalo da bi ti rokovi bili kraći, ali bolje u zakonu imati realne rokove koje će Agencija i cela administracija morati da poštuje, nego da se obećava nešto što se neće održati. Ako je potrebno uraditi jednu stvar, to je da od mnogobrojnih praznih obećanja koja su postojala proteklih godina, da će se usvojiti zakon, pa do nekih ideja kako bi on mogao da se sprovede, da uđemo u zonu realnosti, ali da ta zona realnosti efektivnog sprovođenja procesa restitucije da rezultat u životu, a ne samo na papiru.

Cilj nam je da prve odluke budu donešene što je pre moguće. Ukoliko ta imovina nije danas zakonski utemeljena imovina drugog fizičkog ili pravnog lica i ukoliko nije apsolutno neizostavna za funkcionisanje države, a naslednici su se složili o nasledstvu, nema nikakvog razloga da ta imovina ne bude što pre vraćena. Nadam se da ćemo već sledeće godine imati prve rezultate vraćanja u naturi.

Ovde bih hteo da ilustrujem još jedan od aspekata ovog zakona, koji se na svakom koraku trudi da nađe pravu ravnotežu između ova tri principa koja sam malopre pomenuo. Ukoliko postoji zakupac imovine, bilo da se radi o poslovnom prostoru ili o poljoprivrednom zemljištu, ona se vraća u svojinu, a uslovi zakupa će biti poštovani i neće biti promenjeni dve godine u slučaju poslovnog prostora i tri godine ukoliko se radi o poljoprivrednom zemljištu. Naravno, za to vreme novi stari vlasnik će biti korisnik te zakupnine, a ne više država, da bi se obezbedio tranzicioni period za zanatlije, ugostitelje, sve druge koji su ne retko dosta i uložili u te lokale, da imaju vremena da se dogovore sa novim vlasnicima oko daljeg zajedničkog rada i poslovanja. Kao što sam rekao, imamo prelazni period od dve godine za poslovne prostorije i tri godine za poljoprivredno zemljište.

Vraća se raspoloživo poljoprivredno zemljište i u slučaju da je u međuvremenu postalo građevinsko. Drugim rečima, ako je neko imao njivu, a ona je danas raspoloživo neizgrađeno građevinsko zemljište, vratiće se to zemljište.

Odmah da kažem jednu bitnu stvar zato što, po bazi o evidenciji iz 2006. godine, čak 300 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta se traži, zbog toga što je to zemljište posle Drugog svetskog rata i raznih agrarnih reformi bilo predmet komasacije. U skoro svim slučajevima ćemo biti u stanju da vratimo to zemljište u naturi iz te komasacione mase. Tako će najveći broj zahteva, naročito u poljoprivrednim krajevima naše zemlje, naći ishod u restituciji u naturi. Bilo je mnogo debate oko toga i želim ovde jasno da stavim do znanja da će postupak komasacije omogućiti vraćanje poljoprivrednog zemljišta i šuma u naturi, skoro svuda, bez izuzetaka.

Ako pogledamo građevinsko zemljište koje je dato u dugoročni zakup, ono će se vratiti ukoliko investitor ne ispuni ugovorne uslove. Da se podsetimo, Zakonom o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, po članu 84, o tome se malo razgovaralo tokom debate o ovom zakonu, zahvaljujući tom članu i tom zakonu značajna količina vrednog neizgrađenog građevinskog zemljišta je vraćena bivšim vlasnicima. Taj deo posla je već urađen kroz taj zakon, ali taj posao nije do kraja urađen. Veliki deo debate se usredsredio na pitanje neizgrađenog građevinskog zemljišta i implikacijama Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine i amandmanima iz 2011. godine.

Pomenuo sam jedan aspekt, a to je da ukoliko po tom zakonu investitor potpiše ugovor i ispuni taj ugovor, onda to zemljište ostaje u vlasništvu tog investitora. Rokovi već teku od momenta potpisivanja tog ugovora. Ukoliko se uslovi tog ugovora ne ispunjavaju, to zemljište se vraća.

Naravno, postoje izuzeci. Trudili smo se da ti izuzeci budu svedeni na minimum. Primera radi, neće se vratiti u naturi dvorski kompleks na Dedinju, jer je on deo naše istorije. Neće se vraćati zgrade u kojima se danas nalazi policija, bolnica, škola ili, pak, one umetničke kolekcije koje su deo naših muzeja.

Po tome i po tim izuzecima Srbija uopšte ne odudara od drugih zemalja koje su imale pre nas mogućnost da izglasaju zakon o restituciji. Ukoliko se oduzeta imovina ne može vratiti u naturi, bivši vlasnici i njihovi vlasnici će dobiti obeštećenje u formi novca i državnih obveznica. Osnova procene imovine će biti njena sadašnja tržišna vrednost. Srbija će rezervisati dve milijarde evra za ovu namenu, kako bi se isplatilo obeštećenje bivšim vlasnicima i to u obveznicama koje će imati od 5 do 15 godina ročnost. Visina efektivnog iznosa obeštećenja svakom pojedinačnom vlasniku će biti poznata krajem 2014. godine. Ovde želim da podvučem da na zahtev budućih korisnika sve što je potrebno u priznavanju ovih obveznica se nalazi u ovom zakonu.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, ukoliko izglasate ovaj zakon bilo koja buduća Vlada će biti u zakonskoj obavezi da izda obveznice. Neće biti potreban novi zakon o obveznicama. Ovo je garancija da će doći u potpunosti do sprovođenja procesa restitucije i u onom delu koji se tiče obeštećenja.

Državne obveznice za obeštećenje će biti izdate početkom 2015. godine i zbog iskustva koje veliki broj građana ali i investitora domaćih i inostranih u poslednjih 10 godina dobio, upravljajući obveznicama za isplatu stare devizne štednje, koje da podsetim su isplaćene u poslednjih 10 godina na dan i u evro. Sve one pozitivne karakteristike u veoma povoljnom poreskom tretmanu i drugim aspektima će biti upotrebljene i za državne obveznice za obeštećenje u procesu restitucije.

Da oni građani koji očekuju obeštećenje ne moraju da čekaju do 2015. godine, da imaju prvu korist od procesa restitucije predloženo je u zakonu da se isplati akontacije čim se donese odluka o obeštećenju, tako da što bi se isplatilo u gotovini iznos od 10% procenjene vrednosti, do maksimalnog iznosa od 10.000 evra po nasledniku.

Poštovana predsedavajuća, poštovani poslanici, dame i gospodo sproveli smo veoma jezgrovitu javnu raspravu. Kao što sam rekao bili smo na mnogim tačkama naše teritorije. Imali smo kontakte sa predstavnicima bivših vlasnika. Imali smo mogućnosti da čujemo i strana iskustva i isto tako da dobijemo i sugestije od Evropske komisije, kao i od drugih međunarodnih organizacija. Hteo bih samo da kažem one domene, ima ih ukupno pet, gde je javna rasprava obezbedila da se značajno unapredi ovaj nacrt zakona.

Pre nego što pređem na tih pet elemenata moram da kažem nekoliko reči o onome što je uz neizgrađeno građevinsko zemljište bilo predmet najveće debate poslednjih nekoliko nedelja. To je pitanje da li uz vraćanje u naturi, tamo gde je ona moguća i obeštećenje u novcu i obveznicama treba obezbediti tzv. naturalnu supstituciju. Drugim rečima, da ukoliko se ne može vratiti iz jednog ili drugog razloga jedan stan ili jedna kuća da se onda vrati slična kuća ili slični stan, a ne da se ide na obeštećenje. Naizgled ta ideja koja bi obezbedila da se manje optereti budžet Republike Srbije, kroz obveznice, je privlačna. Mi smo analizi te mogućnosti pristupili bez ikakvog ideološkog ili bilo kakvog drugog opterećenja.

Onda smo konstatovali da je veoma mali broj zemalja u procesu restitucije, uopšte predvideo supstituciju, a da oni koji su to predvideli bez i jednog izuzetka od Slovenije, preko Makedonije sa kojima smo se naravno konsultovali su nam toplo preporučili da ne ulazimo u ono što su neki od njih nazvali, pravnu avanturu bez jasnog ishoda. Tu je razlika između, čini mi se želje da neko bude popularan, želje da se napiše nešto što naizgled odgovara zahtevima onih koji očekuju korist od jednog procesa, i sa druge strane mogućnosti realnosti i efektivnog procesa restitucije.

Problem sa supstitucijom koja, uzgred, budi rečeno, je bila predviđena kao mogućnost u zakonu o vraćanju crkvene imovine iz 2006. godine i nije ni jedan jedini put upotrebljena je da je nemoguće ustanoviti proceduru za tu supstituciju. Ukoliko dve osobe, potražuju dva stana od sto kvadrata i očekuju supstituciju za taj stan, Agencija za restituciju, taj direktor će morati da odluči, ukoliko postoji jedan stan, kome će ići taj stan. Na kojim osnovama? Na koji način? Niko, nigde, van Srbije pa i u Srbiji, nije izašao sa bilo kakvom iole realnom idejom kako bi mogao taj postupak da se utvrdi, a u onim zemljama gde se krenulo sa supstitucijom se došlo do toga da je organ koji treba da sprovodi tu supstituciju, uglavnom opterećen sudskim procesima, porodica koja misli da je neko drugi bolje supstituisan.

Ovde želim da kažem, da uz rizike pritisaka da neko prođe bolje kros supstituciju postoji i realni problem, ma šta ko govorio o manjku alternativne imovine. Jednostavno nema tih hiljade stanova i zgrada koji su raspoloživi i zvrje prazni, da bi mogli da budu predmet supstitucije. To znači, da bi se trebalo čekati izgradnja tih zgrada i ovaj prostor tamo gde je predviđen za supstituciju traje i po dvadeset godina. Bez ikakvog jasnog načina da se taj postupak dovrši.

Budimo krajnje iskreni, ukoliko jednoga dana Ustavni sud kaže, pa dobro ne sprovodite dobro supstituciju, izvršna vlasti, Vlada, ma koja ona bila tada, jedini odgovor će biti, pa dobro trudimo se i tu nema nikakvo ishoda. Mi predlažemo institute koji imaju jasan početak, jasan ishod i jasan hod, načina na koji se može ući i izaći iz ovog postupka. To je naša odgovornost i ja u ime Vlade Republike Srbije sam spreman da podnesem i tu odgovornost, da se predlože i oni instituti koji će imati efekata u realnom životu, a ne samo biti predloženo sa jasnom svešću da ne mogu dati rezultate u realnom životu. Ali javna rasprava je dala veliki broj mogućnosti da se unapred nacrt zakona.

Kao što sam rekao njih je pet. Prvo, proširene su mogućnosti naturalne restitucije. Prvo, oko ne izgrađenog građevinskog zemljišta dodata su tri slučaja gde bivši vlasnik može dođi do vlasništva u naturi. Prvo, ukoliko je bivši vlasnik sada vlasnik objekta na tom zemljištu, naravno, kao i svi drugi građani.

Drugo, ima pravo korišćenja nad izgrađenim zemljištem, a još nije izvršio konverziju u pravu svojine i napokon i to želim da kažem ovde, pošto će se neki pitati, pa dobro, pomenuli ste taj ishod, ali taj ishod je već predviđen Zakonom o planiranju i izgradnji, jednostavno bivši vlasnici su hteli da im ovaj zakon predvidi ovu mogućnost i da oni dobiju nazad u naturi to zemljište po ovom zakonu, da se jasno stavi do znanja da je njima oduzeto zemljište, a ne da idu po proceduri koja je bila predviđena za sve druge građane kojima nije oduzeta, to oduzeto zemljište posle Drugog svetskog rata.

I treće, ukoliko je preduzeće koje je dobilo pravo korišćenja na neizgrađenim građevinskim zemljištu kroz privatizaciju, a u ugovoru je naravno prihvatilo mogućnost restitucije, to preduzeće ili će moći ili da se odrekne tog prava, jer ima takvih situacija, da ne ulazi u komplikovane i skupe postupke koje predviđa zakon ili pak se konverzija u pravu svojine ne izvrši u roku od dve godine.

Kao što sam rekao, već je bilo otvorena mogućnost vraćanja zemljišta ukoliko investitor u dugoročnom zakupu ne ispuni uslove iz ugovora u roku od dve godine. Jednostavnijim rečima, što se tiče ne izgrađenog građevinskog zemljišta otvara se, usvajanjem ovog zakona rok od dve godine, tokom kojeg će se videti ko je valjan investitor. Ko gradi i čija prava kao svačija druga prava u ovoj državi se moraju poštovati, a ko je zapravo hteo da dođe samo do prava korišćenja i da trguje njima, i nema nameru da razvije to vredno građevinsko zemljište. I na taj način očekujemo da značajni iznos dodatnog neizgrađenog građevinskog zemljišta bude vraćen prvobitnim vlasnicima.

Što se tiče poljoprivrednog zemljišta i ovde ponavljam, kroz proces komasacije bićemo u stanju skoro svuda i po pravilu da vratimo poljoprivredno zemljište i šume u naturalnom obliku. Sada je moguće da se to poljoprivredno zemljište vrati, ukoliko sa na njemu nalaze dugoročni zasadi, poput voća i vinograda. Istovremeno, precizirano je da se zemljište pod sistemom navodnjavanja ne vraća samo ukoliko je taj sistem danas u funkciji. Drugim rečima, kao što su primetili neki bivši vlasnici, ne bi bilo u redu da se kaže da se određene parcele ne vraćaju, zato što je pre 40 godina postojao neki sistem navodnjavanja. On po nekim knjigama funkcioniše, ali, u realnom životu to nije slučaj. Ukoliko na dan stupanja na snagu ovog zakona taj sistem nije u funkciji, ta zemlja će se vraćati.

Istovremeno, sužen je izuzetak u vraćanju reprezentativnih objekata. Tu je bila dilema. Jedan od veoma vidljivih efekata restitucije mora biti vraćanje reprezentativnih objekata koji su oteti posle Drugog svetskog rata. Istovremeno, u ne malom broju tih objekata se nalaze ambasade stranih zemalja i u ne malom broju slučajeva bivše države, čije smo mi naslednica, su potpisale međunarodne ugovore kojima je regulisano davanje tog objekta toj zemlji, za uzvrat davanja nekog drugog objekta našoj zemlji. Naravno, ne možemo ići protiv tog međunarodnog ugovora i to je jedan od onih izuzetaka za vraćanje reprezentativnih objekata.

Primetićemo da jedina tela koja imaju pravo da kažu da je nešto reprezentativni objekat su predsednik Republike, Narodna skupština i Vlada Republike Srbije. Niko drugi. Što se tiče onih reprezentativnih vila i objekata, jedine koje se neće vraćati su one koje se nalaze u tim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, trgovinska, vojna predstavništva pri tim diplomatsko-konzularnim predstavništvima.

Značajno je proširen obim nacionalne restitucije. To je prvo. Drugo, značajno su poboljšani uslovi obeštećenja kroz državne obveznice i novac. Umesto da glase na dinare i da obveznice budu indeksirane za iznos inflacije, predlaže se da obveznice glase na evro. Moram da kažem da je to na zahtev bivših vlasnika.

Pre nego što vam predložim da podržite jedno takvo rešenje, moramo biti svesni da će Srbija imati dinar kao svoju monetu još minimum 20 godina. Posle ove krize u evro zoni, nije realno da bilo ko uđe u tu zonu u sledećih pet do deset godina i zbog toga je veoma bitno da naša zemlja uđe u dodatu dinarizaciju ili deevroizaciju. Videli smo i probleme koji su se desili sa onima koji su imali kredite indeksirane u švajcarskom franku i taj sistemski rizik se treba postepeno smanjivati u našoj zemlji. Ali, posle javne debate je saslušan zahtev da bivši vlasnici ne budu prvi koji će dobiti jedan takav državni papir. Neka prvo država u sopstvenom zaduženju pokaže da jedan takav finansijski instrument funkcioniše, a ne da oni koji čekaju nekoliko decenija da im se vrati imovina i da im se da obeštećenje budu prvi koji će imati jedan takav finansijski instrument.

Zbog toga, poštovani narodni poslanici, predlažemo da usvojite rešenje da obveznice glase na evro. To ujedno predstavlja i jednu jasnu cifru koja je predmet dogovora i sa MMF, tj. da dve milijarde evra, koje predstavljaju 6% bruto domaćeg proizvoda Republike Srbije, budu ona suma koju će naša zemlja alocirati za svrhu obeštećenja u postupku restitucije.

Čuo sam da to nije velika suma. Ta suma je ista suma u procentu bruto domaćeg proizvoda koju je alocirala jedna Češka u procesu restitucije, i to u poslednjih 20 godina. Istovremeno, dve milijarde evra je 10 godišnjih agrarnih budžeta Republike Srbije. To su značajna sredstva, mada treba sačekati da vidimo ko će šta prijaviti, i videti koliko, a nadam se što je više moguće će moći da se vrati, u naturi i onda ćemo imati realniju sliku oko ukupnog obima restitucije, a ono što mogu da kažem, to je da će proces restitucije po imovinsko-finansijskom efektu daleko promašiti proces privatizacije koji do današnjeg dana predstavlja 4,6 milijardi evra, negde oko 2 milijarde evra u obveznicama i u akontaciji u novcu, i više od 2 milijarde evra, oko 2,5 milijardi evra sigurno u imovini.

Ovo je izuzetno značajan napor i niko ne kaže da je to idealno, da je to nešto što je u srazmeri one štete koja je urađena tim porodicama, ali niko ne može da kaže, da je to jedan mali neprimereni napor naše nacije.

Naša nacija usvajanjem ovog zakona će učiniti značajan napor da ispravi jednu veliku nepravdu. Istovremeno tokom javne rasprave čuli smo zahteve ljudi koji su u poodmaklim godinama, da ukoliko ne mogu da dobiju vraćanje imovine u naturi i idu na obveznice da jednostavno u tim godinama ne žele da dobiju obveznice koje imaju ročnost od 15 godina.

Uslišili smo taj zahtev i predlažemo da građani koji na dan stupanja na snagu ovog zakona imaju 70 godina i više, dobiju obveznice koje će biti na 5 godina. Ima amandmana koji predlažu da se ide korak dalje i mi ćemo na njih gledati blagonaklono.

Ono što mogu da kažem da kao što je bio slučaj i sa obveznicama stare devizne štednje, one će biti predmet trgovine, i pošto postoje, i to nije bio slučaj pre 10 godina, ali postoji strani investitori, koji su vlasnici sada obveznica stare devizne štednje koje su korisnici njima prodali, postoje mogućnosti i ja već dobijam jedan broj lica koja kažu da li će biti moguće, da se ukrupni ponuda i da ukoliko korisnici to žele, a na to ih niko ne obavezuje, ukoliko žele da 2015. godine, se prisjedine jednoj objedinjenoj ponudi Republike Srbije, na međunarodnom tržištu kapitala, uveren sam da će se to obezbediti, jer bi se organizovala jedna velika aukcija, da se vidi koji investitori daju najbolje uslove za te obveznice, jer sam uveren da će se na taj način obezbediti najbolji uslovi za bivše vlasnike.

Time bih završio oko ovog pitanja, i to će biti isključivo po odluci bivših vlasnika i niko ih ne može naterati na to, ali mislim da će tako ukoliko žele da prodaju te obveznice, i da dođu odmah do sredstava, da ne čekaju 5 ili 15 godina, imati najbolje uslove.

Treće, ubrzan je i pojeftinjen postupak vraćanja imovine i obeštećenja. Čuli smo tokom javne rasprave da nije pravično da se naplaćuje administrativna taksa i razne naknade za vraćanje neke imovine, koja je oduzeta, bez bilo kakve nadoknade, neka simbolična nadoknada. To je zakonodavac ovde predvideo. Država neće naplaćivati takse i naknade tokom postupka restitucije. Republički geodetski zavod će preuzeti na sebe sve troškove izdavanja nužnih papira.

Još nešto, po dodatnim amandmanima Vlade, predvideli smo da sve ono što može Agencija, za restituciju da uradi, to i uradi po službenoj dužnosti, tako da bivši vlasnici se ne izlažu trošku i vremenu potrebnom.

Na primer, da se obezbede dokazi da ova ili ona zemlja ima reciprocitet sa nama ili ne.

Jedna stvar o kojoj smo dosta raspravljali je nasledstvo. Da ne bi došli u situaciju, jednoga Franca Kafke, da primera radi, pred Agenciju za restituciju, naslednici se ne slože, i jedni način da se to razreši, jeste da se upute na sud i da se ne desi onda da sud kaže – poštovani građani, oko čega vi stvarno želite da se dogovorite, ili želite da mi sudimo, da kažu – oko ove imovine i da sud kaže, žao mi je ali ta imovina još nije vraćena.

Vratite se na sud kada se ta imovina vrati, da tako ljudi budu u jednom začaranom krugu.

Naravno, u ovom zakonu je veoma detaljno razrađeno to što omogućava da se procedura ubrza, i da u svim slučajevima gde su se bivši vlasnici dogovorili oko nasledstva, ne moraju da idu na nadležni sud, a ukoliko dođe do spora, da sud ima sve što je potrebno da rešava samo to nasledstvo u smislu ko ima pravo da bude naslednik, ne upuštajući se u druge elemente. Tako smo, verujem, poštujući i najbolje stručnjake u našoj zemlji, razrešili ono što je moglo da bude, i bilo je u mnogim zemljama, dosta komplikovanih postupaka.

Upravni sud će odlučivati o eventualnim žalbama po hitnom postupku. Znamo da je to bitno zato što naš Upravni sud već danas ima veliki broj predmeta i veoma je bitno da Upravni sud, to je i na njihovu sugestiju, odlučuje po žalbama iz ovog zakona po hitnom postupku.

Četvrto, obezbeđena je još jača zabrana otuđenja tražene imovine od strane države. Zapravo, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, ako uporedite onu verziju koja je predložena za javnu raspravu i verziju koja je pred vama, videćete da je država predvidela i ukidanje bilo kakve vanredne procedure za prodaju određene imovine, makar ona bila nužna u nekim slučajevima. Država se upućuje na redovne procedure, ukoliko je to potrebno, eksproprijaciju i neke druge poznate institute, a ne da se ta imovina, koja je danas državna, vraća a traži se. U tom smislu, porodice bivših vlasnika su bile u pravu. Trebalo je ovakve odredbe doneti ranije. Danas one postoje i one su zakonsko uporište koje će moći da upotrebi bilo ko ko traži imovinu, agencija za restituciju i, ukoliko to bude potrebno, sudija. To je jaka garancija da je vreme restitucije došlo i da ono što se traži neće biti prodato u bilo kakvom prelaznom periodu na bilo koji način, nego će se čekati prvo razrešenje pitanja restitucije.

Napokon, predložena su rešenja za jedan broj specifičnih situacija. Već sam govorio o rehabilitaciji. Ne bih mnogo pričao o onome što, verujem, će biti predmet daljih rasprava u ovom domu, samo da kažem da je veoma bitno, sada kada se pojavljuje mogućnost i materijalnog obeštećenja imovinskog ili finansijskog, da Zakon o rehabilitaciji predvidi mogućnost da se obe strane čuju. Naravno, da one porodice koje traže rehabilitaciju da mogu da izlože njihove argumente, ali je isto veoma bitno da se čuje i glas države, ukoliko je to potrebno, i da sve činjenice budu prisutne kada sudija bude odlučivao ili odlučivala po ovom pitanju.

Veoma je bitno da ne dođemo do situacija, ne daj Bože, da neki ljudi koji ne bi trebalo da budu rehabilitovani, budu rehabilitovani i da dodatno dobiju obeštećenje, tj. nadoknadu. Ali da, naravno, svuda gde se na ideološkim bazama neko bude proglašavao za narodnog neprijatelja, ne retko samo da bi mu se oduzela i otela imovina, mora doći do rehabilitacije i mora doći do restitucije.

Poštovana predsedavajuća, predvideli smo i specifičnu situaciju žrtava holokausta i drugih žrtava fašizma koje nemaju žive naslednike. To je veoma komplikovano pitanje i ne može se predvideti situacija da tamo gde ne postoji naslednik, neko drugo privatno lice nasledi tu imovinu i dobije obeštećenje. To bi jednostavno otvorilo jednu pravnu pandorinu kutiju i napravilo ozbiljne probleme u našem sistemu.

Ali, ovo što je urađeno je predloženo i razgovarano sa predstavnicima što jevrejske zajednice, što predstavnika jevrejske zajednice u svetu, ali i drugim žrtvama fašizma predlaže se da Staro sajmište, to neće biti lako uraditi, postane napokon memorijalni centar za sve žrtve holokausta i fašizma, jevrejske, srpske, romske i sve druge, jer je tamo pogubljeno 7.000 Jevreja za nepunih nekoliko nedelja i posle toga 28.000 pripadnika drugih nacionalnosti su umrli pod zastrašujućim okolnostima.

Dobro znamo da tu postoji, kao što je slučaj skoro svuda u našoj zemlji, komplikovanih imovinsko-pravnih pitanja i zbog toga, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, predložićemo vam u mesecima koji dolaze, sigurno pre kraja mandata ove vlade, jedan specifičan zakon koji će ustanoviti o vaj memorijalni centar, kao i fond koji će upravljati tim centrom.

Poštovani narodni poslanici, ovako unapređen zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju će omogućiti da se ispravi jedna velika istorijska nepravda. Otvoreno kažem, on nije niti je mogao da bude idealan. Sećam se, pre 10 godina, kao nešto mlađi ministar finansija sam pokušao u Vladi pokojnog Zorana Đinđića da predložim zakon o denacionalizaciji. To tada nije bilo moguće.

Očekujem brojne kritike danas, sugestije. Unapred kažem, ako ste toliko pametni, pa zašto to niste uradili u poslednjih 10 godina? Mi smo ovde skupili i dovoljno kapaciteta, nadam se i znanja, da veoma jasno predočimo jedan kvalitetan izbalansiran zakon. On nije idealan, ali je realan i po meri je Republike Srbije. Ispraviće u maksimalno mogućem iznosu i obimu jednu nepravdu. To nije jedina nepravda koja je učinjena u našoj zemlji. Koliko porodica je izgubilo sve u bombardovanju 1941. godine pa 1944. godine? Koliko ljudi je poslato u ratove koji nisu bili njihovi? Koliko poljoprivrednika tokom decenija su imali otkup njihovim proizvoda po obezvređenim cenama i novcu? Koliko ljudi je decenijama uplaćivalo u neke fondove za stanove od kojih nije bilo ništa? Zbog toga, kao i uvek, moramo imati smisao države i smisao ravnoteže. Došlo je vreme da na jedan realan način se ispravi i ova nepravda koja nije jedina, ali je realna.

Da bi ovo bio jedan zakon koji će imati svoj ishod, da bi smo izbegli ono što smo konstatovali kao velike mane i u drugim zemljama gde neretko ovi postupci traju i 20 godina, verujem da bi jedna od velikih nepravdi sada, ukoliko izglasate ovaj zakon, da restitucija posle toliko decenija čekanja, traje još nekoliko decenija. To uopšte ne bi bilo pravično. Zbog toga uveliko pripremamo kadrovski i informatički agenciju za restituciju, koja treba da sprovede ovaj komplikovan postupak, da bi izbegli da ne mali broj građana, a neki od njih su u poodmaklim godinama, se izlaže trudu i naporu. Oni koji su dostavili po zakonu iz 2006. godine, neretko i kvalitetno dokaze, oni će im biti vraćeni jednom preporučenom pošiljkom na njihovu adresu u mesecima koji dolaze sa strane Direkcije za imovinu. Neće morati da dolaze do Beograda i da čekaju po snegu, kiši da neko u toj direkciji im dostavi te dokumente.

Istovremeno, postignut je dogovor da predavanje zahteva se radi na specijalno opremljenim šalterima pošte gde će biti prisutni ljudi koji će biti obučeni ne da kažu da li neko ima pravo ili ne na restituciju, to nije funkcija jedne pošte, ali sa kojima će se proveriti da li je taj predmet dovoljno dobro oformljen, da li su svi nužni papiri prisutni i na taj način ćemo skratiti čekanja, a sa druge strane i one velike frustracije koje postoje kada građani moraju dva i tri puta da dostavljaju neke papire.

Mogu samo da kažem da uz formiranje područnih jedinica Agencije za restituciju u Kragujevcu, Nišu, Beogradu i Novom Sadu skratićemo distance za one rasprave koje će uslediti i na taj način smanjiti trošak i putovanje i vreme za naše građane. O svemu ovome, naravno, ćemo veoma podrobno komunicirati u nedeljama posle usvajanja ovog zakona.

Na kraju, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, predloženi zakon o vraćanju oduzete imovine i o obeštećenju je po meri naše zemlje. On ispravlja nepravdu koja je učinjena pre nekoliko decenija na ideološkim osnovama. On neće stvarati nove nepravde i u skladu je sa raspoloživim imovinskim i finansijskim sredstvima naše nacije. On tretira, što je možda i najbitnije, sve građane i subjekte na ravnopravan način i omogućava početak bez odlaganja rešavanja ovog velikog problema.

Uveren sam da ovaj zakon je možda skroman, ali bitan korak ka nacionalnom pomirenju, da one stvari koje su se dešavale tokom 20. veka u našoj zemlji zbog sukobljenih ideologija sada stavljamo iza nas i afirmišemo zemlju kao modernu, građansku, evropsku demokratiju. Hvala puno na vašoj pažnji.

Da li žele reč izvestioci nadležnih odbora?

Da li želi reč narodna poslanica Branka Ljiljak, zamenica predsednica Odbora za finansije? (Ne.)

Da li želi reč narodni poslanik Vlatko Ratković, predsednik Zakonodavnog odbora? (Ne.)

Da li žele reč predsednici ili ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Siniša Stamenković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, gospodo saradnici, Akcioni plan Vlade Republike Srbije za izradu strateških zakona, neophodnih na konkursu za dobijanje pregovaračkog statusa kandidata za ulazak u EU, zaokružuje se donošenjem zakona o javnoj svojini, zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kao i zakona o izmenama i dopunama Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama.

Veliki broj podsocijalističkih zemalja u našem okruženju, a i šire, manje ili više uspešno je okončao procese restitucije odnosno povraćaja imovine nastale i oduzete od prethodnih vlasnika u poslednjih 70 godina. Slovenija, Hrvatska, Crna Gora, Makedonija i druge zemlje usvojile su naturalnu substituciju ili novčanu obeštećenje, a po sprovođenju prethodnih poslova denacionalizacije oduzete imovine.

Duboko smo svesni da nijedna zemlja nije savršena, pa ni naša, Srbija i da nijedno društveno uređenje nije savršeno. U nekim zemljama je posebno teško živeti, zbog istorijskog nasleđa, koje nas je do sada surovo pratilo i podsećalo na sve krivice i sve nepravde koje su nanete mnogim građanima, a koji su tako dugo čekali na ovu ispravku nepravde.

Naša generacija je svedok svih istorijskih zbivanja, kako perioda nacionalizacije i konfiskacije individualne imovine i njenog prelaska u državnu, odnosno društvenu svojinu, tako i perioda izgradnje najvećeg dela svih privrednih, ekonomskih, obrazovnih i kulturnih dobara, delom i na imovini koja je pripadala nekom drugom.

Ovaj saziv Skupštine se u svom mandatu ponovo našao na jednom od najvažnijih društveno istorijskih zadataka, a to je da razmatra i usvoji maksimalno pravedno rešenje za sve one koji na to čekaju preko 65 godina. Bilo je jako mnogo iskušenja vezanih za donošenje faznih zakona, bez kojih se nije mogao preći težak tranzicioni put od izolovane i sankcijama zatvorene zemlje, do zemlje kandidata za ulazak u EU.

Javna rasprava o nacrtu predloženih zakona je pokazala na potrebu da se obezbedi široka saglasnost po svim ključnim i strateškim ciljevima ovog zakona. Mišljenja smo da će i današnja rasprava u načelu, a zatim i po amandmanima, u našem parlamentu dovesti do toga da se ovim zakonom da odgovor na sva ključna pitanja vezana za pravično vraćanje oduzete imovine i obeštećenje fizičkih i pravnih lica.

Sama činjenica da sa Predlogom zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju utvrđuje čak 41 propis koji stvara osnov za ostvarivanje prava na vraćanje oduzete imovine još više ukazuje na odgovornu i ozbiljnu sveobuhvatnost ovog postupka. Svesni smo da je restitucija za sve zemlje, a posebno za nas, jedan od najtežih procesa za države u tranziciji, jer se ona mora odreći velikog dela svoje imovine, bilo da je nastala nacionalizacijom ili da je nastala delatnošću privrednih subjekata na toj nacionalizovanoj imovini.

Sigurno da će i naša denacionalizacija imati dalekosežne posledice na buduće privredne, ekonomske i sve druge tokove i sigurno je da će država taj postupak sprovoditi samo u meri koliko mora da ga sprovodi, a na osnovu zakona koje uskoro usvajamo. Ovaj zakon nije samo formalni uslov da Srbija dobije status kandidata za članstvo u EU, već je izuzetno složen i težak pravni akt kojim će se konačno ispuniti najodgovornije poštovanje principa pravičnosti, principa garantovanja ljudskih prava, a što je sve skupa osnov svakog demokratskog društva.

Velika je i višestruka odgovornost parlamenta ovog saziva da na tom principu izgradi najpravičniju moguću naknadu oduzete imovine, da propiše i sprovede pravilnu naknadu i da iz te potrebe stvori i unapredi uslove za dalji razvoj privrede, preduzetništva, trgovine i privredničke konkurencije.

Svi svojinsko-pravni odnosi koji stvaraju obavezu za državu i njene građane se moraju urediti zakonom, a ova obaveza posebno, jer je imovina oduzeta po različitim osnovima, pre 60 i više godina prenesena i korišćena kao opštenarodna, kao državna, društvena ili zadružna svojina. Rešenjima predloženim u ovom zakonu kontumira se mogućnost da u naturalnom ili drugom obliku po bilo kom osnovu vratimo jedan deo imovine, i to: imovina u javnoj svojini koju je prethodni zakon utvrdio i konstituisao; službene zgrade i prostorije koje služe za rad državnih organa; nepokretnosti u delatnostima zdravstva, obrazovanja, nauke, kulture i dečijeg vaspitanja; delovi nepokretne imovine koji su unutar raznih infrastrukturnih mreža; nepokretnosti koje su sastavni deo ekonomskih i tehnoloških celina; nepokretnosti u vlasništvu Skupštine i Vlade; nepokretnosti diplomatsko-konzularnih predstavništava; dvorski kompleks na Dedinju; prodata imovina i imovina stečena u postupku privatizacije i imovina državnih preduzeća.

Poslanička grupa PUPS se i u javnoj raspravi, a i sada, zalaže za priznavanje svih postupaka vraćanja oduzete imovine i postupaka obeštećenja, uključujući i pravo na substituciju kao jedan od načina restitucije. Zamenska restitucija zemljišta je moguća u postojećim i priznatim pravnim principima iz fonda zemljišta kojima država Srbija raspolaže. Podsetimo se svi skupa da smo još 1990. godine dosta uspešno vršili povraćaj imovine seljacima i zanatlijama kojima je bez naknade oduzeto poljoprivredno zemljište. Mnogima je bilo omogućeno da vraćanje seoskih utrina, kao i vraćanje imovine zadrugama namiri njihova potraživanja.

Od 2006. godine je otpočela potpuna restitucija i obeštećenje crkava i verskih zajednica. Poslednjih 15-ak godina u Srbiji je bilo predloženo pet nacrta zakona o denacionalizaciji, ali nijedan nije zaživeo, upravo zbog neprincipijelne diskriminacije pojedinih stranih i domaćih upravljačkih krugova koji su stvorili diskriminaciju ovog pravnog oblika nenamiravanja dugova.

Danas, razmatranjem ovog nacrta zakona i njegovim usvajanjem, mi ćemo izvršiti dalje sprečavanje restitucije materijalnih nepokretnosti i svako dalje onemogućavanje privatne inicijative za rad i stvaranje dobiti na vraćenim nepokretnostima, što će omogućiti ekonomsku nezavisnost pojedinca da slobodno raspolaže i stvara na svojoj nepokretnosti. Naturalna, zamenska, finansijska ili bilo koji drugi oblik restitucije moraju da eliminišu sva otvorena sistemska pitanja kako bi ovaj proces konačno otpočeo na pravi način, eliminacijom velikog broja teških ekonomskih posledica koje su pretrpeli prethodni vlasnici.

U postupku usaglašavanja određenih rešenja koje ovaj zakon nudi, bila je potrebna i nacionalna saglasnost MMF da se ukupna sredstva namenjena za povraćaj naknadno oduzete imovine ne zaračunavaju i kalkulišu u pravo na javni dug do 45% od bruto društvenog proizvoda, kako ne bi došlo do pitanja održivosti javnih funkcija ili finansija. Neophodno je da se najpre precizno sagleda i utvrdi ukupna suma za restituciju imovine, a potom opredeli i način za povraćaj i isplatu naknada.

Napominjemo da je ovim predlogom zakona predviđeno vraćanje i obešte-ćenje za imovinu koja je oduzeta fizičkim ili pravnim licima nakon 9. marta 1945. godine, a na osnovu 41 zakonskog propisa koji su nabrojani u članu 2. Predloga zakona. Pravo na restituciju neće imati pripadnici nemačke nacionalne manjine koji su proterani nakon 1945. godine, kao ni lica koja su bila pripadnici okupacionih snaga.

Zakon je postavio osnovna načela da će se imovina vratiti u naturalnom obliku, gde god je to moguće, a ako nije, isplaćivaće se obeštećenje. Međutim, obveznici vraćanja biće isključivo država, pokrajina i opštine, odnosno javna preduzeća i preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom. Obaveza vraćanja odnosiće se i na zadruge i zato je dobro opredeljenje da se nacrtom zakona predviđa da se imovina vrati u naturi ili obešteti u novcu i državnim obveznicama tamo gde je moguće. Saglasni smo da nije moguće vršiti naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja imovine i da je to teško izračunati i isplatiti ranijim vlasnicima i naslednicima koji bi to mogli zahtevati.

Mislimo da je dobro rešenje da se podržavljena imovina koja je dobila vlasnika u skladu sa zakonom ne sme dalje povređivati i sva stečena prava ne mogu biti povređena. Zato i jeste normalno da se u naturi vrati sva ona imovina koja je trenutno u državnom vlasništvu i koju je moguće vratiti.

U zakonu je, po nama, dobro konstituisana kategorija svih obveznika za povraćaj imovine, a to su Republika, autonomna pokrajina, lokalne samouprave, javna preduzeća i privredna društva čiji je osnivač država. Opredeljenje da se nepokretnosti vrate u naturi, bez tereta, je dobro, kao i to da za potraživanja koja su bila obezbeđena hipotekom opet garantuje država, uz obavezno pravo regresa prema hipotekarnim dužnicima. Odricanje od poreza prema obeštećenim licima je takođe ispravno opredeljenje, po našem mišljenju, i treba ga podržati.

Nacrt zakona za povraćaj neizgrađenog građevinskog zemljišta u naturi, sem za ona koja su dugoročnim planskim dokumentima predviđena za razvoj i investicije u objekte i javne namene, takođe je ispravno i legitimno opredelenje koje ćemo podržati.

Dobro je što će zakon zaštiti i neće dozvoliti vraćanje parcela koje su od 13. maja 2003. godine date u dugoročni zakup, osim u slučaju raskida ugovora.

Nacrt zakona ispravno predviđa procenu vrednosti nekretnina koju će na osnovu podzakonskog akta vršiti poreska uprava po skali, po kojoj inače obračunava porez na prenos apsolutnih prava. To je praktično sadašnja tržišna vrednost određenih nekretnina.

Saglasni smo da zakon pravilno pristupa određivanju vrednosti oduzetih preduzeća, držeći se pravnog načela da je vrednost preduzeća jednaka vrednosti kapitala tog preduzeća, odnosno da je to upravo njegova nominalna vrednost.

Poslanička grupa PUPS je sa posebnom pažnjom razmatrala iz Nacrta zakona, a i na radno-konsultativnim sastancima aktivno učestvovala sa predstavnicima Ministarstva, na javnim raspravama pitanja vezanih za izvore sredstava za obeštećenje u postupku restitucije, kao jednom od najvažnijih pitanja.

Podržavamo rešenje da se sredstva obezbede iz namenskih izdvojenih izvora iz privatizacije, da se deo sredstava mora ostvarivati iz konverzije prava korišćenja građevinskog zemljišta u svojinu, uz naknadu prema Zakonu o planiranju i izgradnji, a posebno je važno da se obezbedi i 100% sredstava ostvarenih iz okruženja oduzete imovine u državnoj svojini. Svakako da će se veliki deo sredstava obezbeđivati iz namenskih sredstava predviđenih republičkim budžetom.

Stečena prava privatnih lica i preduzeća na nacionalizovanoj imovini neće biti povređena, kao ni prava svih državljana Srbije koji su raniji vlasnici oduzete imovine, ili njihovi zakonski naslednici, zatim, zadužbine sa pravnim sledbenicima ili strani državljani, ako postoji reciprocitet.

Normalno je da zakon konstatuje da pravo na povraćaj imovine i obeštećenje nemaju strani državljani za koje je obavezu obeštećenja preuzela strana država ili pripadnici okupacionih snaga tokom Drugog svetskog rada i strani državljani koji su već obeštećeni bilo kakvim drugim postupcima.

Prilikom vraćanja ne bi trebalo računati naknadu koja je nekada bila isplaćena nekadašnjim vlasnicima, ali ni bivši vlasnici neće biti u mogućnosti da traže naknadu šteta za prethodni period.

U članovima 17. i 18. Nacrta zakona pobrajani su izuzeci od vraćanja u naturalnom obliku. Najpre je navedeno, a mi to podržavamo, da se neće vraćati oni objekti koji su uvećani nadziđivanjem, ili dograđivanjem, a zatim i objekti koji su po zakonu u isključivo javnoj svojini, službene zgrade, zgrade koje koriste javne ustanove, kao ni podržavljena preduzeća. Vraćena imovina će se osloboditi hipotekarnih tereta i ličnih službenosti, dok stvarne službenosti moraju da ostanu.

U članovima 20. do 29. pravilno je izvršeno detaljnije preciziranje, koja se odnose na građevinsko poljoprivredno zemljište i stambene i poslovne objekte. Jasno je da se neće vraćati građevinsko zemljište na kome je izgrađen objekat, javna površina, a ni neizgrađeno zemljište ako se na njemu planira izgradnja objekata javne namene, ili objekata za ekonomski razvoj tog mesta. Neće se vratiti poljoprivredno i šumsko zemljište na kome su izgrađeni objekti u funkciji poljoprivredne proizvodnje, ako je potrebno izvršiti novu parcelizaciju, da bi se do te parcele otvorio put, kao ni onom zemljištu u zadružnoj ili društvenoj svojini, koja je stečeno teretnim pravnim poslom.

Kod stanova se stanarskim pravom, bivši vlasnik stana, postaće zakupodavac stanaru, po zakonskim uslovima. Smatramo da smo posle 70 godina došli na korak do ispravljanja istorijskih nepravdi nastalih od oduzimanja imovine. Mislimo da su ispoštovana sva tri ključna principa koja zakon promoviše, a pre svega, ispravlja se nepravda koja je učinjena mnogim građanima, njihovim porodicama i čitavim zajednicama.

Rešenje iz ovog zakona neće stvoriti nove ili teške nepravde, jer će se poštovati legalno stečena imovina današnjih vlasnika, nad imovinom traženom za restituciju i posebno zakon će postići visok stepen usklađenosti sa raspoloživim imovinskim i finansijskim resursima naše države, a što je posebno važno, jer će zakon biti primenljiv bez ugrožavanja ukupne finansijske stabilnosti zemlje.

Nacrt zakona je dobro osmislio mogućnost naturalne institucije, posebno za neizgrađenu građevinsko zemljište. Poboljšani su uslovi obeštećenja kroz državne obveznice, posebno za građane koji imaju više od 70 godina života, uz napomenu da se ovim zakonom ubrzava i pojeftinjuje postupak povraćaja imovine.

Poslanička grupa PUPS podržava rešenje u kome država neće naplaćivati takse i naknade tokom postupka po restituciji, a posebno podržavam stav države da se potpuno zabranjuje otuđenje tražene imovine do okončanja postupka, pa i u slučaju kada to otuđenje ili imovinu traži država.

Poslanička grupa PUPS će u okviru svojih kapaciteta popuniti potpuno zalaganje za brzu i efikasnu implementaciju ovog zakona, a posebno u iznalaženju rešenja za veliku broj specifičnih problema, kao što je postupak rehabilitacije i povraćaja imovine žrtvama Holokausta.

Amandmanima na Nacrt ovog zakona pokušaćemo da pomognemo u razrešenju pitanja vezanih za imovinsku supstituciju, u želji da se spreči svaka diskriminacija i u želji da se zameni imovina tamo gde je to moguće sa jasnim ishodom, bez novih sudskih postupaka.

Mi smo ovaj zakon shvatili kao veliki deo pravnog, privrednog, ekonomskog i posebno političkog učešća ovog parlamenta u okončanju procesa nacionalnog pomirenja koji nas prati od oslobođenja do danas.

U danu za glasanje, uz usvajanje amandmana, podržaćemo ovaj zakon. Hvala.

Iskorišćeno je 15 minuta i 50 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Laslo Varga.

Gospođo potpredsednice, gospodine potpredsedniče Vlade, da kažem pre svega da je ispravljanje istorijskih nepravdi nesumnjivo pozitivan cilj i to svesrdno podržavamo.  Nažalost, brojni primeri drugih država koje su prošle ovaj proces dokazuju da je ovaj proces nesprovodiv bez stvaranja novih animoziteta. To je bila situacija u mnogim drugim državama. Taj animozitet je stvoren i stvoriće se i kod nas, pre svega između sa jedne strane zakonodavstva, a sa druge strane onih koji očekuju restituciju, odnosno obeštećenje. Sigurno će oni biti nezadovoljni. Za to ne postoji način da se ispravi.

Sa druge strane, stvoriće se animozitet između onih koji očekuju nešto od ovog procesa i onih koji će se u ovom procesu pojaviti samo kao obveznici, dakle, između onih koji ne očekuju ništa, jedino će teret ovog procesa snositi. Svuda je bilo tako.

Sve ovo komplikuju one ideološke podele koje postoje u društvu Srbije i sa jedne strane ta podela u samom većinskom društvu, sa druge strane, različita gledišta na dešavanja tokom pre svega Drugog svetskog rata između većinskog društva i između pojedinih manjinskih zajednica. To su neke okolnosti koje sigurno utiču na donošenje ovog zakona.

Mislim da je Vlada uspela da prvu okolnost, potencijalni animozitet između onih koji očekuju i onih koji ništa ne očekuju iz ovog procesa, da svede na minimum. Tu je uložen ogroman trud i to pozdravljamo.

Sa druge strane, mislim da je i tu govorimo o Predlogu zakona koji je dostavljen Narodnoj skupštini, potencijalni animozitet, odnosno neslaganje u vezi ideoloških razlika između većinskog društva i pojedinih manjinskih zajednica, nažalost Vlada nije uzela u obzir, prilikom utvrđivanja Predloga zakona. To je razlog što su podneti određeni amandmani. O tome ću kasnije detaljnije govoriti.

Zašto je sve ovo bitno za nas? Za nas je sve ovo bitno iz razloga što SVM smatra jednim od svojih prioriteta davanje doprinosa istorijskom pomirenju, pomirenju većinskog naroda i pomirenju naše zajednice. U tom smislu smo u proteklim godinama podneli brojne inicijative. Na našu inicijativu, želim da podsetim, je formirana jedna međuakademska komisija između SANU i Mađarske akademije nauka, sa ciljem da istraži i oceni one tragične događaje koji su se dešavali tokom Drugog svetskog rata. Ta komisija je počela da radi i sigurno će u dogledno vreme i rezultati rada te komisije biti vidljivi.

Zašto je sve ovo bitno? Vratiću se na to kasnije. Sada bih nešto malo o nekim drugim pitanjima koja se odnose na Predlog zakona. Naša stranka je tokom javne rasprave podnela 15 sugestija na ovaj predlog zakona. Želim da konstatujem da je većina tih sugestija prihvaćena već u samom Predlogu zakona i to želim da pohvalim. Te sugestije su bile delom samo naše, a delom su bile zajedničke sa mnogim drugim učesnicima u javnoj raspravi.

Tražili smo, pre svega, da se proširi mogućnost restitucije u naturalnom obliku. Mislim da je taj zahtev, ne u potpunosti, ali manje-više uvažen. Tražili smo da se obveznice indeksiraju u evrima i taj zahtev je Vlada prihvatila. Tražili smo da se predvidi apsolutna zabrana otuđenja. I ta sugestija je prihvaćena. Tražili smo i neke stvari u vezi postupka, pre svega da se zakonom utvrde dokazi koji su potrebni u ovom postupku, dokazi koje podnosilac zahteva mora da podnosi, da ne ostane to pitanje za neku uredbu ili pravilnik ministarstva. Ta sugestija je prihvaćena. Tražili smo i da se nepotpuni zahtevi ne odbacuju po automatizmu. Delimično je ova naša sugestija prihvaćena. Tražili smo i da u određenim situacijama teret dokazivanja ili utvrđivanja činjenica bude zadatak agencije, po službenoj dužnosti. Amandmanom Vlade je u velikoj meri ova naša sugestija prihvaćena, što se odnosi na pitanje utvrđivanja reciprociteta. Tražili smo i oslobađanje od plaćanja sudskih administrativnih taksi, raznih naknada onoga ko podnosi zahtev. I ta naša sugestija je prihvaćena.

Međutim, tri naše ključne sugestije u Predlogu zakona, još jednom naglašavam, u predlogu koji je upućen u skupštinsku proceduru, nisu prihvaćene. Pre svega, to se odnosi na mogućnost supstitucije, dakle, vraćanje druge odgovarajuće imovine. Ukoliko bi ostao prvobitni predlog zakona, to bi sigurno značilo najmanje dvostruku diskriminaciju, dakle, diskriminaciju onih kojima će biti imovina vraćena u naturi i koji će dobiti puno obeštećenje, odnosno, sa druge strane, onih kojima će restitucija značiti delimično obeštećenje u obveznicama ili u novcu.

Sa druge strane, desila bi se diskriminacija između onih koji će dobiti restituciju, odnosno obeštećenje po ovom zakonu a, sa druge strane, između onih koji su dobili povraćaj poljoprivrednog zemljišta po Zakonu iz 1991. godine o vraćanju zemljišta i društvenoj svojini. Mislim da bi bio paradoks da dođemo u situaciju da je taj Miloševićev zakon, praktično, bio pravedniji nego ovaj koji donosimo u 2011. godini.

Pozdravljamo današnji amandman Vlade, koji se odnosi na poljoprivredno zemljište i na proces ili postupak komasacije. Mislim da se ovim amandmanom u velikoj meri rešava ovaj problem i izlazi se u susret ovom našem zahtevu. Ovaj amandman znači jednu delimičnu ili skrivenu supstituciju. Mislim da je to pošteno reći. To je sa našeg aspekta pozitivno.

Ne znam da li će Vlada slično rešenje ili sličan amandman podneti i na zakon o vraćanju crkvene imovine, pošto bi bilo logično da se isti princip i u onom drugom zakonu uvaži.

Vi ste rekli da je ovaj deo, izostanak jedne potpune supstitucije ili te mogućnosti, odgovornost Vlade i mi to možemo prihvatiti. Druga naša ključna zamerka se odnosi na period koji obuhvata zakon. Prema zakonu, vreme počinje da teče od 9. marta 1945. godine. Mi smo u jednoj našoj sugestiji tražili da sva ona imovina koja je oduzimana tokom Drugog svetskog rata, bez obzira da li je to oduzimanje izvršeno od strane nemačkih, mađarskih ili komunističkih vlasti, ukoliko je to nakon Drugog svetskog rata ostalo u državnoj svojini, da bi bilo pravično da se zakon na tu situaciju odnosi.

Juče je državni sekretar Ministarstva finansija na Odboru za finansije dao jedno tumačenje Predloga zakona, prema kojem se jedna od odredbi može tumačiti na način da se izlazi u susret ovom našem zahtevu. To pozdravljamo, s tim da mislim da bi bilo poštenije prema građanima prihvatiti naš amandman, jer bi onda svi koji čitaju zakon, a nisu pravnici, u prvom članu razumeli na šta se ovaj zakon odnosi. Dosta je teško doći do ovog tumačenja, koje je u redu, ali bi bilo mnogo jednostavnije za građane ovu činjenicu nedvosmisleno staviti u zakon. To ne bi kasnije omogućilo neka druga tumačenja.

Naša osnovna zamerka se odnosila na tačku 3) stava 2. člana 5. u prvobitnom Predlogu zakona, na tačku koja, po našem dubokom uverenju, promoviše princip kolektivne odgovornosti. Prema tom prvobitnom Predlogu zakona, iz procesa restitucije bi bili isključeni svi oni koji su u Drugom svetskom ratu učestvovali kao pripadnici tzv. okupacionih snaga. Tu reč "takozvani" koristim zato što tu formulaciju koristi zakon. Dakle, bez izuzetaka i bez bilo kakvih ograničenja. To bi značilo, praktično, da svi oni koji su se zatekli na određenom području koje je okupirano i posle te okupacije izvršavali svoju obavezu prema novim vlastima, koja je u tom trenutku bila jedina legalna vlast na određenim područjima, dakle, svi po automatizmu bili isključeni iz ovog procesa. Mislim da bi to bilo potpuno nepravedno zato što bi to značilo primenu načela kolektivne odgovornosti. Dakle, prema svima, bez izuzetaka i bez utvrđivanja bilo čije individualne odgovornosti.

Inače, da je ovo ograničenje ostalo, kao što je bilo u prvobitnom Predlogu zakona, bilo bi u suprotnosti sa važećim Zakonom o rehabilitaciji, koji ne uskraćuje nikome pravo da podnese zahtev za rehabilitaciju, ako ima ili je imalo to lice prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Jednostavno, to je bilo jedno rešenje koje je za nas bilo u potpunosti neprihvatljivo. Naravno, podneli smo amandman na ovu odredbu zakona.

Inače, o principu kolektivne odgovornosti smo u najmanje u dva navrata govorili u Narodnoj skupštini, govorili smo i kada je bila na dnevnom redu Deklaracija o Srebrenici, a govorili smo i kada je bila na dnevnom redu Deklaracija o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda. Mi se generalno, bez obzira o kojim se zločinima radi i iz kog perioda, zalažemo za brisanje iz našeg pravnog sistema ovog principa.

Nažalost, na snazi su i dalje najmanje dve odluke, važeće odluke koje egzistiraju u pravnom sistemu Srbije, koje su zasnovane na principu kolektivne odgovornosti i nikada nisu bile stavljene van snage. Jedna odluka je iz januara 1945. godine i ta odluka je doneta od strane Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini. Na osnovu te odluke je ustanovljeno da su svi stanovnici mađarske i nemačke narodnosti opštine Čurug, sreza Žabaljskog u Vojvodini, odgovorni kao izvršioci i podstrekači, pomagači itd. Na osnovu te kolektivne odgovornosti su svi proglašeni ratnim zločincima. Mislim da to treba reći. To je jedna okolnost koju želimo da promenimo.

Postoji jedna veoma slična odluka, to se odnosi na stanovnike naših naselja Mošorin, isto u Vojvodini, doneta od strane iste ove komisije. Ta odluka ustanovljava da su 294 stanovnika naselja Mošorin, na osnovu istog ovog principa, kolektivno odgovorni kao izvršioci, podstrekači i pomagači za zločine i proglašeni kolektivno ratnim zločincima. Ovo je odluka iz marta 1945. godine.

Zašto je sve ovo bitno? Zato što su kasnije odluke o konfiskaciji donesene na osnovu ove dve odluke koje sam citirao. Imam u ruci jednu od presuda Sreskog suda u Žablju, koja kaže da se konfiskuje celokupna imovina, tu se navodi ime osobe, bivše stanovnice Čuruga, "na koju se ima primeniti skupno izrečena presuda nad Mađarima sreza Žabaljskog."

To je dakle razlog zbog kojeg smo smatrali ključnim prihvatanje ovog našeg amandmana, odnosno brisanje rešenja koji je predlagač imao u prvobitnom Predlogu zakona. Da je ostao ovaj princip, to bi sa jedne strane značilo promovisanje ili potvrđivanje principa kolektivne odgovornosti, a sa druge strane bi značilo i obesmišljavanje rada one međuakademske komisije koja sada već dve godine pokušava da na kraju svog rada svi zajedno dođemo do istorijskog pomirenja, dakle vezano za ovaj period.

Podneli smo amandman kojim smo predložili da se odredba o kojoj sam govorio preformuliše na način da se ne odnosi na one koji su 6. aprila, dakle dan početka Drugog svetskog rata, imali prebivalište na teritoriji sadašnje Republike Srbije uz uslov da nisu osuđeni za ratne zločine ili da su osuđeni ili a kasnije nisu rehabilitovani. Mislim da je naš amandman trebalo u prvobitnoj formi, dakle u formi u kojoj smo predložili, prihvatiti. Vlada je podnela sopstveni amandman, ne znam da li iz sujete ili iz drugih razloga. Amandman Vlade rešava suštinski ovaj problem i to želim da podvučem na ovaj način ovim amandmanom Vlade se briše iz Predloga zakona princip kolektivne odgovornosti. Stoga je za našu zajednicu ovo rešenje prihvatljivo, ali mislim da je rešenje iz amandmana Vlade pravno-tehničko manjkavo, pošto daje mogućnost da dva tumačenja pojma stranog državljanina. U ovo smo se mogli uveriti tokom rasprave na odborima u vezi ovog zakona.

Naime, državni sekretar u Ministarstvu finansija je na Odboru za finansije rekao da se ova odredba, dakle Vladin amandman, ima tumačiti na način da se ovo ograničenje odnosi na današnji trenutak, dakle na sadašnje stanje, da li je neko ko podnosi zahtev danas strani državljanin. Kasnije, tokom istog tog dana on je dao izjavu Tanjugu u kojem je rekao da se to odnosi na trenutak kada su se dešavali događaji tokom Drugog svetskog rata. Mislim, da tu ovo nije dobro.

Naravno, još jednom podvlačim ovo za mađarsku zajednicu ne predstavlja problem i iz tog razloga rešenje je prihvatljivo, ali mislim da bi bilo celishodno još jednom razmotriti naš amandman zato što taj naš amandman ne daje mogućnost za različita tumačenja i na to bih još apelovao. Apelovao bih i na Vladu da kada bude ponovo utvrđivala predlog zakona o rehabilitaciji da sve ovo o čemu sam govorio ima i tada na umu jer jednostavno isti princip mora da važi i u ovom zakonu, odnosno u onom drugom budućem zakonu o rehabilitaciji.

Na kraju bih želeo da skrenem pažnju na jednu zaista pravnu-tehničku grešku, ali sam imao potrebe to sada da kažem zato što sada još ima vremena da Vlada ovu grešku u zakonu ispravi, a to se odnosi na član 32. Molio bih vas samo još na trenutak obratite pažnju, naime, u članu 32. u stavu 2. stoji "da će nadležni organ iz stava 1. ovog člana utvrditi vrednost nepokretnosti". Dakle, nadležni organ iz stava 1. ovog člana. Kada pročitate stav 1. člana 32. tamo nemate pozivanje ni na kakav nadležni organ. Dakle, ne znamo ko je taj nadležni organ na koji se poziva stav 2. ovog člana. Tako, mislim da je ova sugestija zaista na mestu i tu apelujem na vas da i ovo pogledate i razmotrite.

O našim nekim drugim amandmanima ćemo govoriti u raspravi u pojedinostima. Imamo dva-tri još važna, ali ne ključna amandmana za opredeljivanje ovom zakonu, ali sve u svemu mislim da ukoliko sve ovo, dakle što je predložila Vlada, prihvatila sugestije i naravno u formi amandmana dodatno predložila Skupštini, da će to imati za pozitivnu posledicu, naše pozitivno opredeljenje prema ovom predlogu zakona. Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavim rad obaveštenje o ostavci narodnih poslanika. Primili ste ostavke Veroljuba Stevanovića i Saše Milenić na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i izveštaj Administrativnog odbora Narodne skupštine povodom razmatranja ovih ostavki koji je utvrdio, da je podnošenjem ostavke nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 2) Zakona o izboru narodnih poslanika i predlaže da Narodna skupština u smislu člana 88. stav 2. i stav 3. istog zakona konstatuje prestanak mandata ovim narodnim poslanicima. Saglasno članu 88. stav 1. tačka 2) i st. 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika Narodna skupština na predlog Administrativnog odbora konstatuje da je prestao mandat a pre isteka vremena na koje su izabrani narodni poslanici  Veroljubu Stevanoviću i Saši Mileniću, izabrani sa izborne liste ZES – Boris Tadić, danom podnošenja ostavke, odnosno 14. septembra 2011. godine. Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika izvršiće se popunjavanje upražnjenih poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini. Hvala vam.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović želi da govori? Ne, u tom slučaju reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Čomić, potpredsedniče Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, veoma važan zakon, mislim da su svi toga svesni. Dosta je o njegovom značaju govorio potpredsednik Vlade, imali smo priliku da čujemo i kolege poslanike koji su pre mene govorili o samom zakonu i rekao bih da moramo biti svesni vrednosti koju osporavamo i vrednosti koju želimo da uspostavimo ovim zakonom.

Naravno, da ne možemo zanemariti činjenicu koja ovaj zakon čini atraktivnim pre svega zbog očekivanja dela našeg društva da u situaciji u kojoj se nalazimo svi zajedno kao građani jedne siromašne zemlje na kakav takav način da pokušaju da dođu što je moguće normalnije i korektnije egzistencije, pogotovo imajući u vidu činjenicu da su zaista naslednici imovine koja je tu pred njima, a na koju oni nemaju pravo.

Za nas iz LDP je ovaj zakon oduvek bio važan. Od 2006. godine na prvim parlamentarnim izborima na kojima smo kao stranka učestvovali isticali smo značaj zakona o restituciji. Tada smo razumevajući i taj materijalni aspekt samo zakona, realno puno pažnje poklonili principu pravne sigurnosti jer mislim da se u ovoj raspravi ne sme gurati u drugi plan, jer ako nešto ovaj zakon čini vrednim onda su to pored ispravljanja tih istorijskih nepravdi, individualnih, to svakako i principi na kojima mi želimo da gradimo modernu Srbiju, između ostalog i na temelju nepovredivosti privatne svojine koja treba da se uspostavi kroz ovaj zakon.

Ono što gospodine Đeliću, moramo da kažemo jeste nešto što ostaje ovde među nama kao poslanicima u drugom planu ili provejava u našim diskusijama. Mi ovaj zakon donosimo da bi ispravili greške, a ne donosimo zakon da bi napravili nove. Molim vas da o tome realno vodite računa. Želimo da glasamo za zakon o restituciji, u konstatacijama sa vama upoznali smo vas ne samo sa primedbama nego sa stavovima naše stranke koji su principijelni i nadam se da ćete imati razumevanja. Tu smo sa jedne strane vodili računa o propustu.

Ne mislim da se tu može govoriti o bilo kakvoj nameri. Kojim je praktično iz zakona o restituciji isključena Jevrejska zajednica u Srbiji, s obzirom da je kao datum utvrđena 1945. godina. Predali smo vam amandman na član 1. zakona o restituciji kojim od vas tražimo da zakon o restituciji obuhvati i imovinu svih žrtava holokausta. Apsolutno sam uveren da će Vlada za tako nešto imati razumevanja i da to samo po sebi ne može i ne sme biti sporno, pogotovo ne u demokratskoj Srbiji i Srbiji koju želimo da razvijamo na evropskim vrednostima.

Gospodine Đeliću moramo pokloniti pažnju onome što ste vi pomenuli u članu zakona u kojem nabrajate, vrlo precizno, propise koji se stavljaju van snage. Reč je o 41 uredbi, ukazu, pravilniku ili zakonu, koje su donosile institucije države o kojoj mi danas, između ostalog govorimo, ali ja pre svega mislim sa ambicijom da ispravimo krivično-pravne propise, a ne sa ambicijom, s obzirom da su promenjene političke ili ideološke okolnosti. Mi uspostavljamo neke nove dominantne političke i ideološke vrednosti. Zbog toga nam je ovaj zakon veoma važan. Loše je što prvo nismo razgovarali o zakonu o rehabilitaciji, jer bi onda bilo mnogo jasnije o čemu se radi. Mislim da je to bio potreban redosled poteza. Ovako u zakonu o restituciji ulaze elementi zakona o rehabilitaciji.

Prvo da se osvrnemo na ono što je Vlada uradila. Mislim da je ovo zakon koji je za razliku od mnogih drugih lišen demagogije i populizma. To je ono što je fer. Gore od delimično ispravljene nepravde je prikrivanje nekim novim neistinama, demagogijom i lažnim, a neostvarenim obećanjima. O ovom zakonu smo razgovarali, a vi ste to pomenuli 2001. godine. Tada nismo mogli da ga donesemo, jer smo tada vraćali dug od 5 milijardi evra stare devizne štednje. Ne radi se o odsustvu želje, nego o činjenici da smo nasledili društvo u kome je prosečna plata bila 15 evra, a dug prema građanima, tako siromašne države, pet milijardi. Zato danas razgovaramo o ovom zakonu.

Bilo bi nam lakše da su u međuvremenu uređeni neki drugi poslovi koji bi učinili bržim i efikasnijim primenu ovog zakona. Tu pre svega mislim na onu dosta haotičnu kampanju prikupljanja zahteva za restituciju, koja se na kraju pokazala potpuno bespotrebno, jer je neupotrebljiva dokumentacija koja je na takav način prikupljena, ne samo što nije sistematizovana nego nisu bili definisani ni kriterijumi na osnovu kojih bi bilo moguće efikasno sprovesti do kraja postupak, koji je na takav način započet. Uopšte ne osporavam činjenicu da je 140 ili 150.000 zahteva podneto.

Možda su svi apsolutno legitimni. U vrlo preciznim imovinsko-pravnim odnosima u koje se ulazi kroz ovaj zakona nemoguće efikasno privesti kraju taj posao, s obzirom na način na koji je on započet. To jedna otežavajuća okolnost. Zbog toga će ljudi koji su već jedanputa podnosili zahteve morati to ponovo da urade. To ne treba da bude posmatrano kao posledica hira nas koji smo spremni da glasamo za ovaj zakon. To je nužno i tako se nešto mora učiniti kako se ne bi ponovile greške i napravila neka nova nepravda.

Način na koji smo mi posmatrali ovaj zakon, pre svega je proizilazio iz našeg osećanja obaveze da ispravimo u maksimalnoj meri te istorijske nepravde, ali sa druge strane, da ni na kakav način ne ugrozimo dalji i normalan rad u našem društvu, odnosno razvoj kroz preuzimanje nekih obaveza, koje sutra neće moći ova država da poštuje.

Zbog toga nije bila moguća drugačija vrsta restitucije koja je ovde predviđena.

Prvo, vrlo jasno limitirana, ne našom željom ili hirom, nego sposobnostima zemlje i društva u kojem živimo, da smo bogatija zemlja, onda bi verovatno limit bio iznad dve milijarde o kojima mi danas razgovaramo kao o novčanoj masi koja će biti podeljena onima koji budu tražili, koji budu predmet restitucije kroz obveznice.

Naturalna, govori o jednom paradoksu koji je prisutan u našem društvu i o razlici, koja mislim da, ne sme biti tolerisana. Nismo svi ravnopravni u Srbiji, iako po slovu Ustava to treba da budemo. Recimo, verske zajednice su ostvarile po zakonu o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, pravo u većem stepenu od prava koje mi pružamo građanima svoje zemlje i to je činjenica.

Supstitucija je potpuno naturalna restituciji. To je princip koji je važio i koji će važiti do stupanja na snagu ovog zakona. To znači u prevodu da je recimo 40% imovine SPC već vraćeno u potpunosti u skladu sa principima Zakona o vraćanju imovine verskim zajednicama i crkvama, pri čemu sada imamo problem pred građanima koji nemaju pravo koje smo mi dali nekim drugim institucijama u našem društvu konkretno tim verskim zajednicama i crkvama. O tome treba ozbiljno razmišljati, jer to može da bude izvor mnogih nesporazuma i to govori koliko je zapravo loše ulaziti na kampanjski način u rešavanje ovakvo krupnog problema.

Želimo, gospodine Đeliću od vas i tražimo razumevanje za član 35. Reč je o licima koja imaju pravo na materijalnu nadoknadu u obveznicama, a koje po slovu zakona stupaju, koje se mogu koristiti, prva emisija 2015. godine. Vi ste predvideli članom 35. da lica starija od 70 godina mogu odmah ostvariti to pravo i za razliku od drugih osoba mlađih koje pravo ostvaruju u periodu od 15 godina, ona to svoje pravo mogu ostvariti u periodu od pet godina.

Mi od vas tražimo da razmislite i spustite tu granicu na 65 godina, pri čemu bi osoba od 65 godina do 70 godina mogla to svoje pravo da ostvari u periodu od 10 godina. Mislimo da nije fer u tolikoj meri napraviti razliku između osoba koje su rođene u razmaku od mesec dana, ili pola godine, a to može da se desi, pošto i ovako ima dosta tek malo pravde, makar na ovom principu da pokušamo to da uradimo, da spustimo tu granicu na 65 godina i da u periodu od 65 do 70 godina, da posmatramo kao period u kojem će korisnici ove materijalne nadoknade moći da ostvare u roku od 10, a ne 15 godina. Mislimo da je to veoma važno.

Gospodine Đeliću, hoću da vas pitam nešto što je zapravo bacilo potpuno novo svetlo na vaš zakon, a to je ovaj član 5. i amandman koji ste podneli. Uopšte ne želimo da osporavamo osnovanost prava nekoga da bez obzira na protok vremena, u svakom trenutku bude u prilici, da ispravi neku nepravdu prema kojoj je, koja je prema njemu počinjena. Nas interesuje, gospodine Đeliću zašto ste napisali amandman na stav 3. člana 5. Zakona o restituciji, kojim je praktično učinjen presedan, jer mislim da ćemo mi postati jedina evropska zemlja, koja 70 godina posle Drugog svetskog rata, relativizuje ulogu fašističkih, nacističkih ili okupatorskih snaga u Srbiji. To može da bude veliki problem, jer je to suprotno Ustavu, suprotno Krivičnom zakoniku, i to ne može biti element novog zakona o rehabilitaciji o čemu ćemo raspravljati već sutra.

Reći ću vam o čemu se tu zapravo radi, vi ste u članu 5. stav 3. Zakona, vrlo precizno naveli koja lica nemaju pravo na obeštećenje ili vraćanje imovine – fizičko lice, strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici za koje obavezu obeštećenja je preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora, fizičko lice ili njegovi naslednici koji su i bez postojanja međunarodnog ugovora obeštećeni ili im je pravo na vraćanje imovine priznato pravo strane države.

Stav 3. od koga sada Vlada odustaje – lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije, za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njegovi naslednici. Vi to menjate, gospodine Đeliću, tako što kažete da se u Predlog zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenja, u članu 5. stav 3. tačka 3. reči – lice, zamenjuje rečju – fizičko lice, strani državljanin.

Gospodine Đeliću, ko su bili okupacione snage u Srbiji u Drugom svetskom ratu, to se vrlo dobro zna. Na Kosovu - Italijani, istočna Srbija - Bugari, u vašem Pirotu i u mom, Srem - NDH, Mađarske hortijevske snage i Nemačke okupacione snage.

U kojoj zemlji Evrope se na takav način relativizuje nešto što je vrednost svakog slobodnog društva, a mislimo da se to čini ovom normom.

Ne znam da li su u Vladi bili svesni težine amandmana koje su podneli? To nije kolektivna odgovornost, kao što nije ni kolektivna odgovornost naše Rezolucije o Srebrenici.

Kada radikali kažu da mi osuđujemo čitav srpski narod stalno, da je u Srebrenici izvršen genocid za koji je odgovorna vojska Republike Srpske, mi ne smatramo da je to kolektivna odgovornost, mislimo da je to činjenica.

Kada sud u Nirbergu sve pripadnike SS proglasi ratinim zločincima, to nije kolektivna odgovornost. Nemojte, gospodine Đeliću, da to na ovakav način prolazi.

Ako postoje žrtve krivično-pravnih propusta, onda postoji zakon u ovoj zemlji kojima se to menja. Zakonik o krivičnom postupku predviđa vrlo jasno na koji način može biti promenjena neka sudska odluka, odnosno Zakon o krivičnom postupku.

Zakon o rehabilitaciji koji je donet 2006. godine je suprotan Ustavu, to sam već rekao. Po krivičnom zakoniku, pravo na rehabilitaciju može ostvariti samo osoba koja je osuđena na kaznu manju od pet godina i to samo ličnim zahtevom, ne može niko u njeno ime to da uradi.

Ponavljanje krivičnog postupka je moguće ako su falsifikovane neke činjenice, ako se došlo do novih saznanja ili ako je sudija u sudskom postupku prekršio zakon i počinio krivično delo.

Za nas je potpuno ne prihvatljivo dodatno omaložavanje i osporavanje antifašističkih tekovina ovog društva. To nije način da se premoste istorijske nepravde, ali svakako ne na temi Zakona o restituciji. Molim vas da o tome vodite računa jer su u pravu poslanici koji su rekli da ovaj zakon u svakoj zemlji entagonizuje društvo, pa će i u našoj entagonizovati.

Mislim da će nas teško razumeti oni koji su 70 godina živeli bez svoje imovine koja im je oduzeta zbog toga što su bili ideološki ili politički protivnici jednog režima, između ostalog, takvi su ukazi i norme koje sada stavljamo van snage, i koji su dovedeni u ravnopravan položaj sa pripadnicima okupacionih snaga. To na kraju, gospodine Đeliću,tako izgleda. Pošto niste ponudili obrazloženje za te amandmane, molim vas da nam kažete zašto se to radi.

Imamo još jedno pitanje, gospodine Đeliću, član 5. poslednji stav u kome se govori o nameri Vlade da ovim zakonom stvori pravne pretpostavke za formiranje memorijalnog centra žrtava holokausta sredstvima žrtava koje nemaju naslednice, ali postoji njihova imovina, pa onda po tom osnovu ta imovina može biti materijalizovana na takav način da se dođe do sredstava kojima će se izgradi memorijalni centar.

Upozoravam vas, gospodine Đeliću, da tu pravimo jednu grešku. Pre dve godine, iako smo bili posmatrači u Češkoj, je 46 zemalja potpisalo deklaraciju kojom je regulisano pitanje imovine žrtava holokausta koje nemaju naslednike. Postoji nešto što je nepisano pravilo, gospodine Đeliću, ta imovina se ne može koristiti u izgradnju spomen obeležja, memorijalnih centara samim žrtvama jer je to obaveza države.

Gospodine Đeliću, možemo da razgovaramo o načinu na koji ćemo doći do tih sredstava, ali mislim da treba povesti razgovor sa Savezom jevrejskih opština u Srbiji, pogotovo zato što smo sa njima razgovarali, verujem da ste i vi bili u prilici da tako nešto uradite, i pronaći prihvatljiv način da se jedna užasna mrlja koja stoji na obrazu srpskog naroda na civilizovan način skloni. Više će o tome govoriti naš poslanik Ivan Andrić, ali vas podsećam da je u našoj zemlji uredbama uspostavljen poredak koji se ni po čemu nije razlikovao od poretka u Berlinu Drugog svetskog rata, ako se govori o odnosu prema Jevrejima.

Molim vas da ne uđemo tu u jedna problem, pogotovo što mislim da to niko ne želi i da nikom nije bila namera. Imali smo kontakte sa Savezom jevrejskih opština i njih mnogo više od imovine i raspolaganja tom imovinom praktično interesuje taj pietet koji treba da pokažemo prema samim žrtvama, ne koristeći njihovu imovinu zbog toga što nema naslednika u ime izgradnje memorijalnih sredstava, što je inače nepisano pravilo u svetu.

Rekao sam vam da je 46 zemalja tamo bilo prisutno. Mi smo bili posmatrači. To je nešto o čemu, gospodine Đeliću, takođe treba da razgovaramo i takav problem pokušamo da izbegnemo.

Želim da kažem nešto što baca svetlo na jedan segment našeg života koji je u drugom planu. Nije ovo zakon kojim se država na neki način revanšira žrtvama od 1945. do 1947. godine i svima onima koji su ostali bez imovine. Ako se pogleda član 36. videće se na koji način se obezbeđuju sredstva za tu materijalnu nadokandu. Ona se obezbeđuju iz privatizacije u zemlji u kojoj se vodi konstantna kampanja protiv privatizacije, obezbeđuju se iz konverzije zemljišta prihoda koji na takav način država stiče, a do ovog trenutka, zakon je usvojen 2009. godine, mislim da je nula dinara u budžetu. U Beogradu nije ni jedan dinar po tom osnovu država prihodovala. Praktično, jedini izvor je budžet, a budžet pune svi građani. Zbog toga je ovo zakon u kome se većina u Srbiji solidariše sa onima koji su žrtve nepravde od pre 70 godina i to treba reći.

Zahvaljujem.

Pravo na repliku na izlaganje narodnog poslanika Čedomira Jovanovića, Aleksandar Martinović, pa narodni poslanik Laslo Varga.

Hvala, gospođo Čomić.
Želeo bih da dam jedan kratak osvrt i na izlaganje ministra odnosno potpredsednika Đelića i gospodina Varge i gospodina Čedomira Jovanovića i pokušaću to sve u dve minute.
Prvo, ja i SRS ne mislimo da srpski narod i Srbija treba da snose odgovornost zbog holokausta koji se desio u Drugom svetskom ratu, zato što Srbija i srpski narod u tome nisu učestvovali.
Zahtev za obeštećenje žrtava holokausta treba ispostaviti Nezavisnoj državi Hrvatskoj i Nemačkoj, pre svega.
Što se tiče izlaganja gospodina Varge, čudno mi je da kada su u pitanju Mađari onda treba insistirati na principu individualne odgovornosti, onda nisu svi Mađari krivi za raciju, onda nisu svi Mađari krivi za zločine u Žablju, u Čurugu, u Mošarinu itd. Slažem se da nisu, ali zašto ste onda, gospodine Varga, glasali za to da smo svi mi Srbi odgovorni za zločine koji su se desili ili su se navodno desili u Srebrenici? Zašto tu niste insistirali na principu individualne, a ne kolektivne odgovornosti?
Nije mi jasno kako to kada su u pitanju pripadnici vašeg naroda onda nisu svi Mađari genocidni, a kada su u pitanju Srbi onda mi Srbi treba da dokazujemo da nismo genocidni jer je pretpostavka da jesmo, a ta pretpostavka je upisana odnosno zapisana u deklaraciji o osudi zločina u Srebrenici.
Hajde da budemo fer prema svim narodima koji su imali žrtve i u Drugom svetskom ratu i tokom devedesetih godina. Hajde onda da usvojimo ili princip individualne ili princip kolektivne odgovornosti. Ako nisu svi Mađari kolektivno odgovorni, a slažem se da nisu, bilo je mnogo Mađara koji su podržavali antifašistički pokret, apsolutno sam svestan činjenice, ali kako je onda moguće da smo svi mi Srbi odgovorni? Mi smo, maltene, našu decu proglasili odgovornim za zločine u Srebrenici. To je problem.