Poštovana predsedavajujća, poštovani dame i gospodo narodni poslanici, pred vama je danas Predlog zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Usvajanjem ovog zakona Srbija će ispraviti jednu istorijsku nepravdu. To nije jedina nepravda koja je učinjena tokom burnog i često tragičnog 20. veka u našoj zemlji, ali jedna od onih nepravdi koje očekuju razrešenje. Kroz usvajanje ovog zakona Srbija će biti prepoznata kao moderna država koja poštuje privatnu svojinu, a privatna svojina je bitan deo ljudskih prava. To će ojačati pravnu sigurnost u našoj zemlji i doprineti privlačenju investicije. Radi se napokon o bitnom uslovu za dobijanje statusa kandidata za ulazak u EU.
Tri ključna principa su nas vodila tokom izrade ovog zakona. Prvo, ispraviti nepravdu koja je učinjena mnogim porodicama iz ideoloških razloga posle Drugog svetskog rata. Drugo, ne praviti nove nepravde tako što će se poštovati legalno stečena svojina današnjih vlasnika nad traženom imovinom. Treće, uskladiti zakon sa raspoloživim imovinskim i finansijskim resursima Republike Srbije, sa ciljem da zakon bude efektivno primenjen, a da ne ugrozi finansijsku stabilnost cele nacije.
Inspirisala su nas druga iskustva, naročito bivših jugoslovenskih republika. Isti je istorijski i politički koren, često iste i posledice, s tim što smo prepoznali sve one specifičnosti Republike Srbije. Bitna razlika je to što ovaj zakon dolazi bukvalno 11 godina posle početka tranzicije i to nije pozitivna okolnost ni za jednu od ovih vlada koje su bile prisutne tokom tih perioda.
Konsultovali smo tokom široke javne rasprave, koja je počela 29. jula, kada je postavljen i ovaj nacrt zakona, njegova prva verzija na sajtu Vlade Republike Srbije i Ministarstva finansija, pre svega predstavnike bivših vlasnika, ali i predstavnike lokalne samouprave, pravne i ekonomske stručnjake.
Bili smo na terenu, od Smedereva, Valjeva, Niša, preko Novog Sada i Beograda. Primili smo na stotine predstavki. Najvažnije od njih se i dan danas nalaze na internet prezentaciji Ministarstva finansija.
Model koji ovde predlažemo, jednostavno je onaj koji je dao najbolje rezultate, ne u nekom idealnom svetu. Govoriću malo kasnije i o određenim idejama koje su naizgled privlačne ali, u suštini, u realnosti nesprovodive, kao što su nam rekle naše kolege koje već 20 godina sprovode slične zakone.
Predmet vraćanja je sva imovina koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata. Podvlačim da se radi o imovini koja uključuje, uz nekretnine, preduzeća i pokretne stvari, što nije slučaj u mnogim drugim zakonima koji se bave ovom tematikom u drugim zemljama, pa sve do građevinskog i poljoprivrednog zemljišta.
Zainteresovani građani, po nekim procenama koje ne mogu biti u potpunosti sigurne, ali jedna indikacija jeste evidencija koja je urađena zakonom iz 2006. godine, pokazala je da se radi o 150 hiljada porodica, imaće dve godine, od stupanja na snagu ovog zakona i posle toga objavljivanja javnog poziva koji će uraditi Agencija za restituciju, da podnesu njihove zahteve. Strani pripadnici okupacionih snaga neće imati pravo na vraćanje imovine, a rehabilitovana lica i po postojećem Zakonu o rehabilitaciji, po pravosnažnoj odluci suda, imaće pravo na vraćanje imovine. Preciziram, da bi došlo do vraćanja imovine, nije potrebno da u predstojećem roku od dve godine postupak rehabilitacije bude završen, već da se dokaže da je on otpočet.
Direkcija za restituciju, koja je danas zadužena za vraćanje imovine crkvama i verskim zajednicama, transformisaće se u agenciju za restituciju. Time će imati veću samostalnost i veću snagu unutar državnog sistema i ona će voditi, uz crkve, i proces za fizička lica i zadužbine. Ovde želim da kažem da se ovaj proces širi i na zadužbine. Na taj način se spaja nit onoga što je počelo krajem 19. i početkom 20. veka u našoj zemlji, a to je da ljudi koji su bili uspešni tokom života, tokom tog istog života ili na kraju života daju za ono što oni odrede veliki deo sredstava i njihove imovine. na ovaj način želimo, uz novi zakon o fondovima i zadužbinama, koji je usvojen nedavno u ovom cenjenom domu, da se podstakne zadužbinarstvo u našoj zemlji. Zbog toga će i zadužbine biti korisnici ovog zakona.
Uslovi vraćanja imovine će biti istovetni za sve kategorije stanovništva. Od momenta usvajanja ovog zakona biće zabranjeno otuđenje tražene imovine, naročito u procesu privatizacije.
Zakon o javnoj svojini, o kojem smo debatovali juče, poštuje restituciju. Kao što smo videli tokom rasprave u načelu, imamo jedan član koji specifično kaže da se ne može desiti devolucija, tj. upis u svojinu jednog subjekta, nosioca prava javne svojine, ukoliko Direkcija za imovinu ne dostavi papir koji dokazuje da ta imovina nije tražena u postupku restitucije ili ukoliko je tražena, da je taj zahtev odbijen ili da se ide na obeštećenje, a ne na vraćanje u naturi. Samo pod tim uslovima će grad, javno preduzeće moći da se upiše u svojinu koja je tražena, a na dan stupanja na snagu oba zakona, ova baza koja je formirana pri Direkciji za imovinu, po zakonu iz 2006. godine.
Daje se prioritet vraćanju imovine u naturi, svugde gde je to moguće. Agencija će odlučivati, bez odlaganja, o svakom pojedinačnom zahtevu. To znači da se neće čekati da se sagleda celokupni obim onoga što se potražuje po ovom zakonu, već će Agencija sukcesivno odlučivati. Vidimo da se daje jedan realan rok od šest meseci, od momenta formiranja kompletnog predmeta, za sve predmete, a godinu dana za one koji su najkompleksniji.
Naravno, neki će reći da se dovoljno čekalo da bi ti rokovi bili kraći, ali bolje u zakonu imati realne rokove koje će Agencija i cela administracija morati da poštuje, nego da se obećava nešto što se neće održati. Ako je potrebno uraditi jednu stvar, to je da od mnogobrojnih praznih obećanja koja su postojala proteklih godina, da će se usvojiti zakon, pa do nekih ideja kako bi on mogao da se sprovede, da uđemo u zonu realnosti, ali da ta zona realnosti efektivnog sprovođenja procesa restitucije da rezultat u životu, a ne samo na papiru.
Cilj nam je da prve odluke budu donešene što je pre moguće. Ukoliko ta imovina nije danas zakonski utemeljena imovina drugog fizičkog ili pravnog lica i ukoliko nije apsolutno neizostavna za funkcionisanje države, a naslednici su se složili o nasledstvu, nema nikakvog razloga da ta imovina ne bude što pre vraćena. Nadam se da ćemo već sledeće godine imati prve rezultate vraćanja u naturi.
Ovde bih hteo da ilustrujem još jedan od aspekata ovog zakona, koji se na svakom koraku trudi da nađe pravu ravnotežu između ova tri principa koja sam malopre pomenuo. Ukoliko postoji zakupac imovine, bilo da se radi o poslovnom prostoru ili o poljoprivrednom zemljištu, ona se vraća u svojinu, a uslovi zakupa će biti poštovani i neće biti promenjeni dve godine u slučaju poslovnog prostora i tri godine ukoliko se radi o poljoprivrednom zemljištu. Naravno, za to vreme novi stari vlasnik će biti korisnik te zakupnine, a ne više država, da bi se obezbedio tranzicioni period za zanatlije, ugostitelje, sve druge koji su ne retko dosta i uložili u te lokale, da imaju vremena da se dogovore sa novim vlasnicima oko daljeg zajedničkog rada i poslovanja. Kao što sam rekao, imamo prelazni period od dve godine za poslovne prostorije i tri godine za poljoprivredno zemljište.
Vraća se raspoloživo poljoprivredno zemljište i u slučaju da je u međuvremenu postalo građevinsko. Drugim rečima, ako je neko imao njivu, a ona je danas raspoloživo neizgrađeno građevinsko zemljište, vratiće se to zemljište.
Odmah da kažem jednu bitnu stvar zato što, po bazi o evidenciji iz 2006. godine, čak 300 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta se traži, zbog toga što je to zemljište posle Drugog svetskog rata i raznih agrarnih reformi bilo predmet komasacije. U skoro svim slučajevima ćemo biti u stanju da vratimo to zemljište u naturi iz te komasacione mase. Tako će najveći broj zahteva, naročito u poljoprivrednim krajevima naše zemlje, naći ishod u restituciji u naturi. Bilo je mnogo debate oko toga i želim ovde jasno da stavim do znanja da će postupak komasacije omogućiti vraćanje poljoprivrednog zemljišta i šuma u naturi, skoro svuda, bez izuzetaka.
Ako pogledamo građevinsko zemljište koje je dato u dugoročni zakup, ono će se vratiti ukoliko investitor ne ispuni ugovorne uslove. Da se podsetimo, Zakonom o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, po članu 84, o tome se malo razgovaralo tokom debate o ovom zakonu, zahvaljujući tom članu i tom zakonu značajna količina vrednog neizgrađenog građevinskog zemljišta je vraćena bivšim vlasnicima. Taj deo posla je već urađen kroz taj zakon, ali taj posao nije do kraja urađen. Veliki deo debate se usredsredio na pitanje neizgrađenog građevinskog zemljišta i implikacijama Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine i amandmanima iz 2011. godine.
Pomenuo sam jedan aspekt, a to je da ukoliko po tom zakonu investitor potpiše ugovor i ispuni taj ugovor, onda to zemljište ostaje u vlasništvu tog investitora. Rokovi već teku od momenta potpisivanja tog ugovora. Ukoliko se uslovi tog ugovora ne ispunjavaju, to zemljište se vraća.
Naravno, postoje izuzeci. Trudili smo se da ti izuzeci budu svedeni na minimum. Primera radi, neće se vratiti u naturi dvorski kompleks na Dedinju, jer je on deo naše istorije. Neće se vraćati zgrade u kojima se danas nalazi policija, bolnica, škola ili, pak, one umetničke kolekcije koje su deo naših muzeja.
Po tome i po tim izuzecima Srbija uopšte ne odudara od drugih zemalja koje su imale pre nas mogućnost da izglasaju zakon o restituciji. Ukoliko se oduzeta imovina ne može vratiti u naturi, bivši vlasnici i njihovi vlasnici će dobiti obeštećenje u formi novca i državnih obveznica. Osnova procene imovine će biti njena sadašnja tržišna vrednost. Srbija će rezervisati dve milijarde evra za ovu namenu, kako bi se isplatilo obeštećenje bivšim vlasnicima i to u obveznicama koje će imati od 5 do 15 godina ročnost. Visina efektivnog iznosa obeštećenja svakom pojedinačnom vlasniku će biti poznata krajem 2014. godine. Ovde želim da podvučem da na zahtev budućih korisnika sve što je potrebno u priznavanju ovih obveznica se nalazi u ovom zakonu.
Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, ukoliko izglasate ovaj zakon bilo koja buduća Vlada će biti u zakonskoj obavezi da izda obveznice. Neće biti potreban novi zakon o obveznicama. Ovo je garancija da će doći u potpunosti do sprovođenja procesa restitucije i u onom delu koji se tiče obeštećenja.
Državne obveznice za obeštećenje će biti izdate početkom 2015. godine i zbog iskustva koje veliki broj građana ali i investitora domaćih i inostranih u poslednjih 10 godina dobio, upravljajući obveznicama za isplatu stare devizne štednje, koje da podsetim su isplaćene u poslednjih 10 godina na dan i u evro. Sve one pozitivne karakteristike u veoma povoljnom poreskom tretmanu i drugim aspektima će biti upotrebljene i za državne obveznice za obeštećenje u procesu restitucije.
Da oni građani koji očekuju obeštećenje ne moraju da čekaju do 2015. godine, da imaju prvu korist od procesa restitucije predloženo je u zakonu da se isplati akontacije čim se donese odluka o obeštećenju, tako da što bi se isplatilo u gotovini iznos od 10% procenjene vrednosti, do maksimalnog iznosa od 10.000 evra po nasledniku.
Poštovana predsedavajuća, poštovani poslanici, dame i gospodo sproveli smo veoma jezgrovitu javnu raspravu. Kao što sam rekao bili smo na mnogim tačkama naše teritorije. Imali smo kontakte sa predstavnicima bivših vlasnika. Imali smo mogućnosti da čujemo i strana iskustva i isto tako da dobijemo i sugestije od Evropske komisije, kao i od drugih međunarodnih organizacija. Hteo bih samo da kažem one domene, ima ih ukupno pet, gde je javna rasprava obezbedila da se značajno unapredi ovaj nacrt zakona.
Pre nego što pređem na tih pet elemenata moram da kažem nekoliko reči o onome što je uz neizgrađeno građevinsko zemljište bilo predmet najveće debate poslednjih nekoliko nedelja. To je pitanje da li uz vraćanje u naturi, tamo gde je ona moguća i obeštećenje u novcu i obveznicama treba obezbediti tzv. naturalnu supstituciju. Drugim rečima, da ukoliko se ne može vratiti iz jednog ili drugog razloga jedan stan ili jedna kuća da se onda vrati slična kuća ili slični stan, a ne da se ide na obeštećenje. Naizgled ta ideja koja bi obezbedila da se manje optereti budžet Republike Srbije, kroz obveznice, je privlačna. Mi smo analizi te mogućnosti pristupili bez ikakvog ideološkog ili bilo kakvog drugog opterećenja.
Onda smo konstatovali da je veoma mali broj zemalja u procesu restitucije, uopšte predvideo supstituciju, a da oni koji su to predvideli bez i jednog izuzetka od Slovenije, preko Makedonije sa kojima smo se naravno konsultovali su nam toplo preporučili da ne ulazimo u ono što su neki od njih nazvali, pravnu avanturu bez jasnog ishoda. Tu je razlika između, čini mi se želje da neko bude popularan, želje da se napiše nešto što naizgled odgovara zahtevima onih koji očekuju korist od jednog procesa, i sa druge strane mogućnosti realnosti i efektivnog procesa restitucije.
Problem sa supstitucijom koja, uzgred, budi rečeno, je bila predviđena kao mogućnost u zakonu o vraćanju crkvene imovine iz 2006. godine i nije ni jedan jedini put upotrebljena je da je nemoguće ustanoviti proceduru za tu supstituciju. Ukoliko dve osobe, potražuju dva stana od sto kvadrata i očekuju supstituciju za taj stan, Agencija za restituciju, taj direktor će morati da odluči, ukoliko postoji jedan stan, kome će ići taj stan. Na kojim osnovama? Na koji način? Niko, nigde, van Srbije pa i u Srbiji, nije izašao sa bilo kakvom iole realnom idejom kako bi mogao taj postupak da se utvrdi, a u onim zemljama gde se krenulo sa supstitucijom se došlo do toga da je organ koji treba da sprovodi tu supstituciju, uglavnom opterećen sudskim procesima, porodica koja misli da je neko drugi bolje supstituisan.
Ovde želim da kažem, da uz rizike pritisaka da neko prođe bolje kros supstituciju postoji i realni problem, ma šta ko govorio o manjku alternativne imovine. Jednostavno nema tih hiljade stanova i zgrada koji su raspoloživi i zvrje prazni, da bi mogli da budu predmet supstitucije. To znači, da bi se trebalo čekati izgradnja tih zgrada i ovaj prostor tamo gde je predviđen za supstituciju traje i po dvadeset godina. Bez ikakvog jasnog načina da se taj postupak dovrši.
Budimo krajnje iskreni, ukoliko jednoga dana Ustavni sud kaže, pa dobro ne sprovodite dobro supstituciju, izvršna vlasti, Vlada, ma koja ona bila tada, jedini odgovor će biti, pa dobro trudimo se i tu nema nikakvo ishoda. Mi predlažemo institute koji imaju jasan početak, jasan ishod i jasan hod, načina na koji se može ući i izaći iz ovog postupka. To je naša odgovornost i ja u ime Vlade Republike Srbije sam spreman da podnesem i tu odgovornost, da se predlože i oni instituti koji će imati efekata u realnom životu, a ne samo biti predloženo sa jasnom svešću da ne mogu dati rezultate u realnom životu. Ali javna rasprava je dala veliki broj mogućnosti da se unapred nacrt zakona.
Kao što sam rekao njih je pet. Prvo, proširene su mogućnosti naturalne restitucije. Prvo, oko ne izgrađenog građevinskog zemljišta dodata su tri slučaja gde bivši vlasnik može dođi do vlasništva u naturi. Prvo, ukoliko je bivši vlasnik sada vlasnik objekta na tom zemljištu, naravno, kao i svi drugi građani.
Drugo, ima pravo korišćenja nad izgrađenim zemljištem, a još nije izvršio konverziju u pravu svojine i napokon i to želim da kažem ovde, pošto će se neki pitati, pa dobro, pomenuli ste taj ishod, ali taj ishod je već predviđen Zakonom o planiranju i izgradnji, jednostavno bivši vlasnici su hteli da im ovaj zakon predvidi ovu mogućnost i da oni dobiju nazad u naturi to zemljište po ovom zakonu, da se jasno stavi do znanja da je njima oduzeto zemljište, a ne da idu po proceduri koja je bila predviđena za sve druge građane kojima nije oduzeta, to oduzeto zemljište posle Drugog svetskog rata.
I treće, ukoliko je preduzeće koje je dobilo pravo korišćenja na neizgrađenim građevinskim zemljištu kroz privatizaciju, a u ugovoru je naravno prihvatilo mogućnost restitucije, to preduzeće ili će moći ili da se odrekne tog prava, jer ima takvih situacija, da ne ulazi u komplikovane i skupe postupke koje predviđa zakon ili pak se konverzija u pravu svojine ne izvrši u roku od dve godine.
Kao što sam rekao, već je bilo otvorena mogućnost vraćanja zemljišta ukoliko investitor u dugoročnom zakupu ne ispuni uslove iz ugovora u roku od dve godine. Jednostavnijim rečima, što se tiče ne izgrađenog građevinskog zemljišta otvara se, usvajanjem ovog zakona rok od dve godine, tokom kojeg će se videti ko je valjan investitor. Ko gradi i čija prava kao svačija druga prava u ovoj državi se moraju poštovati, a ko je zapravo hteo da dođe samo do prava korišćenja i da trguje njima, i nema nameru da razvije to vredno građevinsko zemljište. I na taj način očekujemo da značajni iznos dodatnog neizgrađenog građevinskog zemljišta bude vraćen prvobitnim vlasnicima.
Što se tiče poljoprivrednog zemljišta i ovde ponavljam, kroz proces komasacije bićemo u stanju skoro svuda i po pravilu da vratimo poljoprivredno zemljište i šume u naturalnom obliku. Sada je moguće da se to poljoprivredno zemljište vrati, ukoliko sa na njemu nalaze dugoročni zasadi, poput voća i vinograda. Istovremeno, precizirano je da se zemljište pod sistemom navodnjavanja ne vraća samo ukoliko je taj sistem danas u funkciji. Drugim rečima, kao što su primetili neki bivši vlasnici, ne bi bilo u redu da se kaže da se određene parcele ne vraćaju, zato što je pre 40 godina postojao neki sistem navodnjavanja. On po nekim knjigama funkcioniše, ali, u realnom životu to nije slučaj. Ukoliko na dan stupanja na snagu ovog zakona taj sistem nije u funkciji, ta zemlja će se vraćati.
Istovremeno, sužen je izuzetak u vraćanju reprezentativnih objekata. Tu je bila dilema. Jedan od veoma vidljivih efekata restitucije mora biti vraćanje reprezentativnih objekata koji su oteti posle Drugog svetskog rata. Istovremeno, u ne malom broju tih objekata se nalaze ambasade stranih zemalja i u ne malom broju slučajeva bivše države, čije smo mi naslednica, su potpisale međunarodne ugovore kojima je regulisano davanje tog objekta toj zemlji, za uzvrat davanja nekog drugog objekta našoj zemlji. Naravno, ne možemo ići protiv tog međunarodnog ugovora i to je jedan od onih izuzetaka za vraćanje reprezentativnih objekata.
Primetićemo da jedina tela koja imaju pravo da kažu da je nešto reprezentativni objekat su predsednik Republike, Narodna skupština i Vlada Republike Srbije. Niko drugi. Što se tiče onih reprezentativnih vila i objekata, jedine koje se neće vraćati su one koje se nalaze u tim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, trgovinska, vojna predstavništva pri tim diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Značajno je proširen obim nacionalne restitucije. To je prvo. Drugo, značajno su poboljšani uslovi obeštećenja kroz državne obveznice i novac. Umesto da glase na dinare i da obveznice budu indeksirane za iznos inflacije, predlaže se da obveznice glase na evro. Moram da kažem da je to na zahtev bivših vlasnika.
Pre nego što vam predložim da podržite jedno takvo rešenje, moramo biti svesni da će Srbija imati dinar kao svoju monetu još minimum 20 godina. Posle ove krize u evro zoni, nije realno da bilo ko uđe u tu zonu u sledećih pet do deset godina i zbog toga je veoma bitno da naša zemlja uđe u dodatu dinarizaciju ili deevroizaciju. Videli smo i probleme koji su se desili sa onima koji su imali kredite indeksirane u švajcarskom franku i taj sistemski rizik se treba postepeno smanjivati u našoj zemlji. Ali, posle javne debate je saslušan zahtev da bivši vlasnici ne budu prvi koji će dobiti jedan takav državni papir. Neka prvo država u sopstvenom zaduženju pokaže da jedan takav finansijski instrument funkcioniše, a ne da oni koji čekaju nekoliko decenija da im se vrati imovina i da im se da obeštećenje budu prvi koji će imati jedan takav finansijski instrument.
Zbog toga, poštovani narodni poslanici, predlažemo da usvojite rešenje da obveznice glase na evro. To ujedno predstavlja i jednu jasnu cifru koja je predmet dogovora i sa MMF, tj. da dve milijarde evra, koje predstavljaju 6% bruto domaćeg proizvoda Republike Srbije, budu ona suma koju će naša zemlja alocirati za svrhu obeštećenja u postupku restitucije.
Čuo sam da to nije velika suma. Ta suma je ista suma u procentu bruto domaćeg proizvoda koju je alocirala jedna Češka u procesu restitucije, i to u poslednjih 20 godina. Istovremeno, dve milijarde evra je 10 godišnjih agrarnih budžeta Republike Srbije. To su značajna sredstva, mada treba sačekati da vidimo ko će šta prijaviti, i videti koliko, a nadam se što je više moguće će moći da se vrati, u naturi i onda ćemo imati realniju sliku oko ukupnog obima restitucije, a ono što mogu da kažem, to je da će proces restitucije po imovinsko-finansijskom efektu daleko promašiti proces privatizacije koji do današnjeg dana predstavlja 4,6 milijardi evra, negde oko 2 milijarde evra u obveznicama i u akontaciji u novcu, i više od 2 milijarde evra, oko 2,5 milijardi evra sigurno u imovini.
Ovo je izuzetno značajan napor i niko ne kaže da je to idealno, da je to nešto što je u srazmeri one štete koja je urađena tim porodicama, ali niko ne može da kaže, da je to jedan mali neprimereni napor naše nacije.
Naša nacija usvajanjem ovog zakona će učiniti značajan napor da ispravi jednu veliku nepravdu. Istovremeno tokom javne rasprave čuli smo zahteve ljudi koji su u poodmaklim godinama, da ukoliko ne mogu da dobiju vraćanje imovine u naturi i idu na obveznice da jednostavno u tim godinama ne žele da dobiju obveznice koje imaju ročnost od 15 godina.
Uslišili smo taj zahtev i predlažemo da građani koji na dan stupanja na snagu ovog zakona imaju 70 godina i više, dobiju obveznice koje će biti na 5 godina. Ima amandmana koji predlažu da se ide korak dalje i mi ćemo na njih gledati blagonaklono.
Ono što mogu da kažem da kao što je bio slučaj i sa obveznicama stare devizne štednje, one će biti predmet trgovine, i pošto postoje, i to nije bio slučaj pre 10 godina, ali postoji strani investitori, koji su vlasnici sada obveznica stare devizne štednje koje su korisnici njima prodali, postoje mogućnosti i ja već dobijam jedan broj lica koja kažu da li će biti moguće, da se ukrupni ponuda i da ukoliko korisnici to žele, a na to ih niko ne obavezuje, ukoliko žele da 2015. godine, se prisjedine jednoj objedinjenoj ponudi Republike Srbije, na međunarodnom tržištu kapitala, uveren sam da će se to obezbediti, jer bi se organizovala jedna velika aukcija, da se vidi koji investitori daju najbolje uslove za te obveznice, jer sam uveren da će se na taj način obezbediti najbolji uslovi za bivše vlasnike.
Time bih završio oko ovog pitanja, i to će biti isključivo po odluci bivših vlasnika i niko ih ne može naterati na to, ali mislim da će tako ukoliko žele da prodaju te obveznice, i da dođu odmah do sredstava, da ne čekaju 5 ili 15 godina, imati najbolje uslove.
Treće, ubrzan je i pojeftinjen postupak vraćanja imovine i obeštećenja. Čuli smo tokom javne rasprave da nije pravično da se naplaćuje administrativna taksa i razne naknade za vraćanje neke imovine, koja je oduzeta, bez bilo kakve nadoknade, neka simbolična nadoknada. To je zakonodavac ovde predvideo. Država neće naplaćivati takse i naknade tokom postupka restitucije. Republički geodetski zavod će preuzeti na sebe sve troškove izdavanja nužnih papira.
Još nešto, po dodatnim amandmanima Vlade, predvideli smo da sve ono što može Agencija, za restituciju da uradi, to i uradi po službenoj dužnosti, tako da bivši vlasnici se ne izlažu trošku i vremenu potrebnom.
Na primer, da se obezbede dokazi da ova ili ona zemlja ima reciprocitet sa nama ili ne.
Jedna stvar o kojoj smo dosta raspravljali je nasledstvo. Da ne bi došli u situaciju, jednoga Franca Kafke, da primera radi, pred Agenciju za restituciju, naslednici se ne slože, i jedni način da se to razreši, jeste da se upute na sud i da se ne desi onda da sud kaže – poštovani građani, oko čega vi stvarno želite da se dogovorite, ili želite da mi sudimo, da kažu – oko ove imovine i da sud kaže, žao mi je ali ta imovina još nije vraćena.
Vratite se na sud kada se ta imovina vrati, da tako ljudi budu u jednom začaranom krugu.
Naravno, u ovom zakonu je veoma detaljno razrađeno to što omogućava da se procedura ubrza, i da u svim slučajevima gde su se bivši vlasnici dogovorili oko nasledstva, ne moraju da idu na nadležni sud, a ukoliko dođe do spora, da sud ima sve što je potrebno da rešava samo to nasledstvo u smislu ko ima pravo da bude naslednik, ne upuštajući se u druge elemente. Tako smo, verujem, poštujući i najbolje stručnjake u našoj zemlji, razrešili ono što je moglo da bude, i bilo je u mnogim zemljama, dosta komplikovanih postupaka.
Upravni sud će odlučivati o eventualnim žalbama po hitnom postupku. Znamo da je to bitno zato što naš Upravni sud već danas ima veliki broj predmeta i veoma je bitno da Upravni sud, to je i na njihovu sugestiju, odlučuje po žalbama iz ovog zakona po hitnom postupku.
Četvrto, obezbeđena je još jača zabrana otuđenja tražene imovine od strane države. Zapravo, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, ako uporedite onu verziju koja je predložena za javnu raspravu i verziju koja je pred vama, videćete da je država predvidela i ukidanje bilo kakve vanredne procedure za prodaju određene imovine, makar ona bila nužna u nekim slučajevima. Država se upućuje na redovne procedure, ukoliko je to potrebno, eksproprijaciju i neke druge poznate institute, a ne da se ta imovina, koja je danas državna, vraća a traži se. U tom smislu, porodice bivših vlasnika su bile u pravu. Trebalo je ovakve odredbe doneti ranije. Danas one postoje i one su zakonsko uporište koje će moći da upotrebi bilo ko ko traži imovinu, agencija za restituciju i, ukoliko to bude potrebno, sudija. To je jaka garancija da je vreme restitucije došlo i da ono što se traži neće biti prodato u bilo kakvom prelaznom periodu na bilo koji način, nego će se čekati prvo razrešenje pitanja restitucije.
Napokon, predložena su rešenja za jedan broj specifičnih situacija. Već sam govorio o rehabilitaciji. Ne bih mnogo pričao o onome što, verujem, će biti predmet daljih rasprava u ovom domu, samo da kažem da je veoma bitno, sada kada se pojavljuje mogućnost i materijalnog obeštećenja imovinskog ili finansijskog, da Zakon o rehabilitaciji predvidi mogućnost da se obe strane čuju. Naravno, da one porodice koje traže rehabilitaciju da mogu da izlože njihove argumente, ali je isto veoma bitno da se čuje i glas države, ukoliko je to potrebno, i da sve činjenice budu prisutne kada sudija bude odlučivao ili odlučivala po ovom pitanju.
Veoma je bitno da ne dođemo do situacija, ne daj Bože, da neki ljudi koji ne bi trebalo da budu rehabilitovani, budu rehabilitovani i da dodatno dobiju obeštećenje, tj. nadoknadu. Ali da, naravno, svuda gde se na ideološkim bazama neko bude proglašavao za narodnog neprijatelja, ne retko samo da bi mu se oduzela i otela imovina, mora doći do rehabilitacije i mora doći do restitucije.
Poštovana predsedavajuća, predvideli smo i specifičnu situaciju žrtava holokausta i drugih žrtava fašizma koje nemaju žive naslednike. To je veoma komplikovano pitanje i ne može se predvideti situacija da tamo gde ne postoji naslednik, neko drugo privatno lice nasledi tu imovinu i dobije obeštećenje. To bi jednostavno otvorilo jednu pravnu pandorinu kutiju i napravilo ozbiljne probleme u našem sistemu.
Ali, ovo što je urađeno je predloženo i razgovarano sa predstavnicima što jevrejske zajednice, što predstavnika jevrejske zajednice u svetu, ali i drugim žrtvama fašizma predlaže se da Staro sajmište, to neće biti lako uraditi, postane napokon memorijalni centar za sve žrtve holokausta i fašizma, jevrejske, srpske, romske i sve druge, jer je tamo pogubljeno 7.000 Jevreja za nepunih nekoliko nedelja i posle toga 28.000 pripadnika drugih nacionalnosti su umrli pod zastrašujućim okolnostima.
Dobro znamo da tu postoji, kao što je slučaj skoro svuda u našoj zemlji, komplikovanih imovinsko-pravnih pitanja i zbog toga, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, predložićemo vam u mesecima koji dolaze, sigurno pre kraja mandata ove vlade, jedan specifičan zakon koji će ustanoviti o vaj memorijalni centar, kao i fond koji će upravljati tim centrom.
Poštovani narodni poslanici, ovako unapređen zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju će omogućiti da se ispravi jedna velika istorijska nepravda. Otvoreno kažem, on nije niti je mogao da bude idealan. Sećam se, pre 10 godina, kao nešto mlađi ministar finansija sam pokušao u Vladi pokojnog Zorana Đinđića da predložim zakon o denacionalizaciji. To tada nije bilo moguće.
Očekujem brojne kritike danas, sugestije. Unapred kažem, ako ste toliko pametni, pa zašto to niste uradili u poslednjih 10 godina? Mi smo ovde skupili i dovoljno kapaciteta, nadam se i znanja, da veoma jasno predočimo jedan kvalitetan izbalansiran zakon. On nije idealan, ali je realan i po meri je Republike Srbije. Ispraviće u maksimalno mogućem iznosu i obimu jednu nepravdu. To nije jedina nepravda koja je učinjena u našoj zemlji. Koliko porodica je izgubilo sve u bombardovanju 1941. godine pa 1944. godine? Koliko ljudi je poslato u ratove koji nisu bili njihovi? Koliko poljoprivrednika tokom decenija su imali otkup njihovim proizvoda po obezvređenim cenama i novcu? Koliko ljudi je decenijama uplaćivalo u neke fondove za stanove od kojih nije bilo ništa? Zbog toga, kao i uvek, moramo imati smisao države i smisao ravnoteže. Došlo je vreme da na jedan realan način se ispravi i ova nepravda koja nije jedina, ali je realna.
Da bi ovo bio jedan zakon koji će imati svoj ishod, da bi smo izbegli ono što smo konstatovali kao velike mane i u drugim zemljama gde neretko ovi postupci traju i 20 godina, verujem da bi jedna od velikih nepravdi sada, ukoliko izglasate ovaj zakon, da restitucija posle toliko decenija čekanja, traje još nekoliko decenija. To uopšte ne bi bilo pravično. Zbog toga uveliko pripremamo kadrovski i informatički agenciju za restituciju, koja treba da sprovede ovaj komplikovan postupak, da bi izbegli da ne mali broj građana, a neki od njih su u poodmaklim godinama, se izlaže trudu i naporu. Oni koji su dostavili po zakonu iz 2006. godine, neretko i kvalitetno dokaze, oni će im biti vraćeni jednom preporučenom pošiljkom na njihovu adresu u mesecima koji dolaze sa strane Direkcije za imovinu. Neće morati da dolaze do Beograda i da čekaju po snegu, kiši da neko u toj direkciji im dostavi te dokumente.
Istovremeno, postignut je dogovor da predavanje zahteva se radi na specijalno opremljenim šalterima pošte gde će biti prisutni ljudi koji će biti obučeni ne da kažu da li neko ima pravo ili ne na restituciju, to nije funkcija jedne pošte, ali sa kojima će se proveriti da li je taj predmet dovoljno dobro oformljen, da li su svi nužni papiri prisutni i na taj način ćemo skratiti čekanja, a sa druge strane i one velike frustracije koje postoje kada građani moraju dva i tri puta da dostavljaju neke papire.
Mogu samo da kažem da uz formiranje područnih jedinica Agencije za restituciju u Kragujevcu, Nišu, Beogradu i Novom Sadu skratićemo distance za one rasprave koje će uslediti i na taj način smanjiti trošak i putovanje i vreme za naše građane. O svemu ovome, naravno, ćemo veoma podrobno komunicirati u nedeljama posle usvajanja ovog zakona.
Na kraju, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, predloženi zakon o vraćanju oduzete imovine i o obeštećenju je po meri naše zemlje. On ispravlja nepravdu koja je učinjena pre nekoliko decenija na ideološkim osnovama. On neće stvarati nove nepravde i u skladu je sa raspoloživim imovinskim i finansijskim sredstvima naše nacije. On tretira, što je možda i najbitnije, sve građane i subjekte na ravnopravan način i omogućava početak bez odlaganja rešavanja ovog velikog problema.
Uveren sam da ovaj zakon je možda skroman, ali bitan korak ka nacionalnom pomirenju, da one stvari koje su se dešavale tokom 20. veka u našoj zemlji zbog sukobljenih ideologija sada stavljamo iza nas i afirmišemo zemlju kao modernu, građansku, evropsku demokratiju. Hvala puno na vašoj pažnji.