Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, više puta danas istaknuto je da je ovo važan zakon i važan je po mnogo čemu. Ovo je jedan od zakona koji mora da ispravi nepravdu koja je nekada napravljena.
Ovaj zakon, pre svega, mora da bude pravedan tako da ne napravi nove nepravde, a ovo je jedan od zakona koji mora da uspostavi poštovanje privatne svojine. Ovo je još jedan od zakona koji treba da pokaže da se u našoj zemlji svojina poštuje.
Nakon Drugog svetskog rata i pri samom kraju rata, brojnim odlukama koje su donosile tadašnje vlasti imovina je oduzimana. Ali ovaj zakon je još po nečemu specifičan i to danas prosto nije naglašeno posebno. Ovaj zakon se ne tiče samo odluka koje su donošene i kojima je imovina oduzimana neposredno nakon rata, nego se odnosi na primenu Zakona o eksproprijaciji, kojim je imovina oduzimana u javnom interesu ali je plaćeno naknadno daleko ispod tržišne cene. Tako da je to još jedna specifičnost ovog zakona jer pokušava da otkloni nepravde koje nisu napravljene neposredno nakon završetka rata, nego pogrešnom i nepravednom primenom zakona.
Zakon mora da bude pre svega pravedan. Da li će ovaj zakon u svojoj primeni biti pravedan? Ako pogledamo samo na koga će se zakon odnositi, ko ima pravo na povraćaj imovine, videćemo da to nije tako. Zašto? Krug onih koji su oštećeni oduzimanjem imovine, a koji sad imaju pravo na povraćaj je drastično sužen.
Postoje odluke iz 1944. godine koje je pominjao gospodin Aligrudić, koje se ne pominju i svi oni koji su oštećeni primenom tih odluka nemaju pravo na obeštećenje. Postoje brojne odluke opštinskih skupština u vreme neposredno pred kraj rata kojima je imovina oduzimana, one se ovde ne pominju. U velikom broju slučajeva imovina je oduzimana bez ikakve odluke. Svi ti oštećeni nemaju pravo na naknadu i postoji ogroman broj ljudi kojima je imovina oduzimana u pravnim poslovima pod prinudom. Niko od njih nema pravo na naknadu. Trebalo je ostaviti mogućnost da svi oni kojima je imovina oduzimana na takav način, koji nemaju formalne dokaze o oduzimanju imovine, ali imaju dokaze o vlasništvu, trebalo je ostaviti mogućnost da oni dokažu da je ta imovina bila njihova, da se ona sada vodi na nekoga drugoga i da dobiju priliku da im se imovina vrati.
Pravog vraćanja imovine i prave restitucije nema bez zamene imovine. Zakonom je predviđen je model da se imovina vraća u naturi. Ako ne može da se vrati u naturi iz bilo kog razloga onda se vraća kroz obeštećenje.
Model je morao biti da se imovina vraća, pre svega, u naturi. Ako nije moguće vraćanje u naturi, da se omogući vraćanje zamenom imovine, pa tek onda da se omogući tržišna naknada svima onima koji ne mogu da budu namireni kroz prvi ili drugi model tržišna naknada za njihovu imovinu.
Ne može se govoriti o obeštećenju i u istoj rečenici reći da je to pravedno. Obeštećenje je obeštećenje, a tržišna naknada je tržišna naknada. Ovakav model bi bio daleko ekonomski održiviji za situaciju u kojoj se zemlja nalazi, daleko bi manje bio opterećen budžet i bio bi daleko pravičniji. Model koji se nudi će napraviti nove nepravde. Neka imovina koja je ostala u naturi, koja će moći da se vrati u naturi će omogućiti vlasnicima da budu u mnogo boljem položaju od onih koji će biti obeštećeni, jer model koji nuditi će sve te koje ste obeštetili staviti u neravnopravni položaj.
Ako pogledate član 18. koji predviđa u kojim slučajevima ne može imovina da se vrati, svi ćemo videti da je ideja zakonodavca, ideja Vlade Republike Srbije da praktično nema imovine i vraćanja imovine u naturi, da to budu pojedinačni slučajevi, jer kada pogledate šta se sve izuzima od vraćanja, onda je potpuno jasno da je ideja uopšte da se samo kroz obeštećenje i to daleko ispod tržišne vrednosti izvrši naknadno.
Pogledajte samo slučaj ne izgrađenog građevinskog zemljišta, osnov i ko nema pravo na vraćanje. Ako je urbanističkim planskim aktom predviđeno da to bude javna površina, to zemljište ne može više da se vrati. Planski akt nije uslov da se nekom oduzme imovina. Planski akt predstavlja plan šta će biti na nekoj teritoriji. Trebalo je omogućiti da se svim tim ljudima vrati imovina, a onda kada se to zemljište privodi nameni kroz eksporprijaciju i tržišnu naknadu da oni dobiju svoju vrednost. To je daleko pravičnije i to je pravedno. Naknada ni na koji način ne može biti niža od tržišne vrednosti.
U ovom zakonu je predviđeno da poreska uprava procenjuje vrednost i ne postoji mogućnost da se na bilo koji način ospori procena vrednosti koju je napravila poreska uprava, kao da je poreska uprava nepogrešiva.
Ne postoji mogućnost ni da stranka angažuje sudskog veštaka da pokrene bilo kakav postupak kojim će da ospori vrednost procenjene imovine. Prema tome, napraviće se procena koja može da bude daleko ispod tržišne vrednosti.
Pogledajte samo model gde je ukupna suma opredeljena na dve milijarde evra, kojima će biti obeštećeni svi oni kojima imovina treba da bude vraćena. Procena vrednosti se postiže tako što se napravi ukupan popis sve imovine, procena vrednosti. To se uporedi sa dve milijarde evra i dobije se koeficijent kojim se množi prava vrednost imovine.
Zamislite slučaj da vrednost ukupne imovine bude milijardu evra, onda će svako od oštećenih dobiti dva puta veću vrednost nego što je njegova stvarna imovina. Da li treba nešto reći o tom i takvom modelu ili je dovoljno jasno koliko je takav model vraćanja paradoksalan. Nije uopšte jasno zašto zakon iz 2006. godine nije prihvaćen kao obavezujući i zašto sve te prijave nisu sastavni deo. Zašto bi neko ko je tada prijavio imovinu morao da to radi ponovo? Zašto svi oni koji se nalaze u evidenciji moraju ponovo da podnose dokumentaciju? To su ljudi koji su oštećeni? To su ljudi kojima je neko bespravno i ne pravedno oduzeo imovinu. Oni su to već jednom prijavili. To treba po automatizmu da bude sastavni deo. Prijava podneta 2006. godine treba da bude sastavni deo i ovog zakona i ko je tada prijavio ne mora da prijavljuje ponovo.
U slučaju da ima neke primedbe, treba ostaviti mogućnost da može da povuče svoj zahtev, da ga dopuni, da ispravi neku vrednost, ali nema razloga da se to radi ponovo, isto kao što se predviđa da podnosilac zahteva snosi sve troškove u skladu sa zakonom. To su ljudi kojima je imovina oduzimana. Kakve troškove oni treba da imaju u postupku vraćanja imovine kojim se otklanja nekakva nepravda? Oni ne treba da imaju nikakav trošak.
Primedbi ima mnogo, ali je potpuno jasno da ovakvim modelom zakona krug onih koji su oštećeni, kojima imovina treba da se vrati, značajno smanjen, da su procedure veoma komplikovane, da su procene vrednosti ne tržišne, da su obeštećenja daleko ispod realnih vrednosti i da je model pogrešan.
Ovaj zakon neće biti pravedan. Napraviće nove nepravde i neće rešiti ni jedan od problema koji postoje.

Iskorišćeno je sedam minuta i 50 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Ivan Andrić, pravo na repliku, dva minuta.

Hvala.
Prvo, upotrebiću malo težu reč, pa da rizikujem. Mislim da je sramno da sačekate, gospodine Mikoviću, da izađem iz sale pa da mi onda replicirate, to je nedopustivo, ali to više govori o vama...

Narodni poslaniče, molim vas da svoje ophođenje uskladite sa odredbom Poslovnika – narodnog poslanika niko ne  tera da izađe iz sale, niti iko može da ga natera da uđe u salu. Molim vas, pravo na repliku ste dobili.
Narodni poslanik Srđan Miković je pravo na repliku dobio nakon što je već pravo na reč dobila Aleksandra Janković i to je redosled stvari, pa vas molim o onome što je sadržaj replika bio. Imate dva minuta. Izvolite.

Izvinjavam se, nije bilo vama upućeno, ali zadržavam pravo da to mislim.
Ne prihvatljivo je to obrazloženje koje ste nam ponudili iz nekoliko razloga. Prvi razlog je što nije tačno. Moje pitanje direktno vama – da li je tim Zakonom koji je donela FNRJ vraćena imovina Jevrejima u Srbiji? Druga stvar je politička i ona mnogo ozbiljnija i tu vas ne mogu kriviti za nerazumevanje, ali verujte da je tako.
Mala je linija između toga što ste vi pokušali da uradite, takvu vrstu relativizacije. Govorim o činjenici da je u ime ove zemlje, građana ove zemlje, istrebljeno 80% jednog naroda koji živi ovde. Vaša tehnička stvar da ne želite to da ubacite zato što je nekakvom tehničkom matematikom moguće tako nešto ispraviti, politički ne stoji. Ona je opasna i ona je samo jedan korak do toga, da postoje predlozi da se trgovi nazivaju imenima kvislinga.
Ja vama taj politički talenat ne mogu dati. Imate ga ili nemate, ali nemojte biti toliko arogantni, mnogo smo puta pogrešili u našoj istoriji. Ovo što vam mi kažemo je stav jevrejskog naroda u Srbiji, svih verskih zajednica u Srbiji i stav parlamentarne političke stranke. Ako su ta tri stava javno saopštena, za vas rušenje ugleda Skupštine, verujte da je problem u vama, a ne u nama. Mi vam još jedanput kažemo – u ovoj zemlji je bio holokaust. Pročitao sam vam, ne neku uredbu, nego uredbu koju je Vlada Srbije, predsednički savet, kako se zove, donela o oduzimanju imovine građanima jevrejske nacionalnosti u Srbiji 1941. godine.
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Još jedna rečenica i neću više.
Rekao je da je jedini mali pokušaj koji ova skupština može da uradi taj, da to prizna i da se tome suprotstavi, da se tako nešto ne bi nikada više ponovilo.

Dva minuta. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Srđan Miković, pravo na repliku. Dva minuta.

U svojoj replici nikako nisam doveo u pitanje da li oduzeta imovina treba da se vrati svima od kojih je oduzeta imovina. To je osnovni princip da se isprave nepravde koje su učinjene velikom broju ljudi, ne samo Jevrejima, nego i Srbima i pripadnicima drugih nacionalnih zajednica. To uopšte ne dovodim u pitanje.
Dovodim u pitanje da li je ono što je na bilo koji način odlučivano za vreme neprijateljske okupacije, da li to važi ili ne važi? Činjenica je da je u "Službenom listu FNRJ" br. 86/46, 105/46 i 96/47, znači, još FNRJ je donela zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije.
Pravni propis u članu 1, pravni propisi, zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i drugo koji su doneli organi vlasti okupatora i njihovi pomagači na području FNRJ, za vreme neprijateljske okupacije, proglašavaju se nepostojećim.
Samo sam diskutovao o tom delu. Sve to što je tada donošeno, to ne postoji. Drugo je pitanje da li je neko na osnovu toga što je nepostojeće izvršio neki upis ili promene u tapijskom sistemu. Kod nas u Vojvodini je mnogo lakše, jer smo imali zemljišne knjige, pa je mogao na neki način da se traži poništaj upisa. U drugim delovima Srbije gde postoje tapijske knjige, to ipak ide malo teže. Uglavnom, svaka ta odluka ne važi, odnosno ne postoji.
Što se tiče principa uopšte, da se svaka nepravda ispravi, apsolutno svojim na tom stanovištu, da svaka nepravda treba da se ispravi. U pogledu samog odnosa prema jevrejskom narodu, nemojte o tome da pričamo. Porodicu Lalović, zna se da je upravo moj deda, između ostalog, pomogao da za vreme Drugog svetskog rata preživi.

Dva minuta. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Ivan Andrić, pravo na repliku.

Nedostatak odgovora na jednostavno pitanje. Umesto toga, gomila tehničkih informacija koje vam nisam ni sporio.
Ono što sam vas pitao je – da li je time vraćena imovina? Kažem vam da nije. Tim aktom koji pominjete, braniće društvo čiju nepravdu danas ispravljamo, jer zajedno sa tim aktom su donešeni i akti o oduzimanju imovine svima u ovoj zemlji. Ako je to argument da se u ovom zakonu ne pomene grupa koja je pretrpela, pored Roma, najveći progon i time opravda ime Srbije, mogu vam samo reći da, ili imate lošu nameru, ili ne razumete o čemu govorim.
Tehnički ste vi možda u pravu, a možda i niste. Politički, taj akt koji branite nije doneo nikakvu posledicu. Tim aktom nije vraćena imovina Jevrejima u Srbiji.
To je jedna od tri stvari koje sam pomenuo. Druga je da im je prilikom njihovog odlaska u Izrael između 1948. i 1953. godine, imovina oduzimana tako što su terani da se odreknu državljanstva. Treća je da se ne može novac od imovine koja nema naslednika prodavati i od tog novca graditi memorijalni centar poginulim Jevrejima.
Da li to znači da je opravdano ubiti čoveka, uzeti mu novac i od tog novca mu sazidati spomenik? Ovo je ozbiljna kuća i ona mora da kaže da je sam čin oduzimanje imovine od jednog naroda nemoralan, nepolitički i neprihvatljiv za ovu skupštinu danas. To je politička poruka koju tražimo da se stavi u ovaj zakon, na isti način kao što smatramo da je opravdana politička poruka, da je imovina oduzeta po ovih četrdeset drugih tačaka takođe neprihvatljiva i ne civilizacijska. Samo o tome govorimo.
Svaka relativizacija toga je neprihvatljiva po građane Jevreje, jer oni to od nas traže. Ne radi se mom i vašem osećaju, nego o njihovom, gospodine Mikoviću.

Dva minuta. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Srđan Miković, dva minuta replike.