Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, 2006. godine vlada Vojislava Koštunice donela je Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, koji je predstavljao prvi zakon te vrste, koji je imao ozbiljnu nameru da ono što je oduzeto, odnosno oteto crkvama i verskim zajednicama, vrati i da prvi put započne obrnuti proces, od otimačine sopstvenih građana. Taj zakon je bio u primeni četiri godine i pokazao je sve svoje kapacitete, jer uprkos instrukcijama od ove Vlade koju predstavlja danas gospodin Đelić, taj zakon je uspeo da se otprilike 40% zemljišta i negde oko 15% oduzetih objekata, u naturalnom obliku vrati crkvama i verskim zajednicama.
Interesantno je da je kada se saznalo da Vlada priprema predlog ovog zakona koji je danas pred nama sve verske zajednice i sve tradicionalne crkve u Srbiji su tražile da se ovaj zakon ne menja. One su ga podržale kao izrazito pravičan zakon i tražile su da on postane model opšteg zakona o restituciji što pokazuje koliko je zapravo ovaj zakon dobar i koliko su izmene koje ste vi u njemu napravili pogoršale ovaj zakon, odnosno upropastili ga potpuno.
Interesantno je da kada čitate obrazloženje, a ja volim da čitam obrazloženje, zato što Vlada tu podsvesno mnogo stvari kaže. Interesantno je da u ovom obrazloženju koje je pred nama i koje se nekako ne uklapa u one brojke i procente koje je gospodine Đelić ovde rekao. Rekao je da je Pravoslavnoj crkvi vraćeno 45% oduzete zemlje, da je Rimokatoličkoj crkvi vraćeno 12%, saznali smo od gospodina Hajdarevića da Islamskoj zajednici nije vraćeno ništa i da to sve u proseku iznosi 40%. Ja nisam matematičar ali umem da saberem ove brojeve da podelim na tri, dakle da prosek ne može biti 40%.
Druga stvar koja je interesantna u ovom obrazloženju je zbog čega se menja zakon. Jedan od razloga zbog kojeg se zakon menja, a predlagač to vrlo otvoreno kaže, to što je zakon iz 2006. godine zasnovan na tradicionalnim pravnim načelima. Pre svega na načelu da je pravo svojine apsolutno i neotuđivo pravo koje nikom ne može biti oduzeto bez valjanog pravnog osnova i bez pravične nadoknade. Ovo je neverovatno interesantno. Moram da postavim pitanje gospodinu Đeliću, koji predstavlja Vladu i koji u ime Vlade najčešće razgovara sa svojim evropskim prijateljima. Šta vam oni kažu kad ovo pročitaju. Da li je i za njih ovo tradicionalno, konzervativno i nazadno? Ne bih rekla. To je u svim demokratskim zemljama osnovno pravno načelo.
Interesantno je ono što moram da konstatujem, za ovu Vladu je neprihvatljivo mnogo što šta što u demokratskom svetu predstavlja osnovno načelo. Evo primer. Upravo ovaj zakon iz 2006. godine, koji pominjem, Zakon o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama, koji je u praksi zahvaljujući ovoj Vladi već dugo na ledu, a koji je predvideo tri modela vraćanja imovine.
Prvi model vraćanja imovine je vraćanje upravo one imovine koja je oduzeta. Drugi model je tamo gde ovaj prvi nije moguć. Zamena oduzete imovine drugim dobrima tzv. supstitucija. Ovde moram da napravim digresiju. Interesantno je da se nisu crkve i verske zajednice žalile na zakon iz 2006. godine. Nisu se žalili ni građani što bi možda mogli, interesantno je da je Vlada možda u ovom mandatu se žalila Ustavnom sudu i tražila proveru ustavnosti ovog zakona, upravo ovog člana o kome ja govorim, upravo o ovoj zameni oduzete imovine drugim dobrima i od Ustavnog suda dobila potvrdu da je ovo potpuno ustavna kategorija, iako oba ova modela nisu moguća, postoji i treći model, a to je tržišna nadoknada, ne obeštećenje, obeštećenje je politička kategorija, a ovde je tržišna nadoknada, znači, nadoknada u novcu onoliko koliko na tržištu vredi tog trenutka.
Kada pogledamo zakon, odnosno izmene i dopune zakona, vidimo interesantnu stvar, izostavljena je upravo supstitucija, upravo ono zbog čega ste zakon držali na ledu, upravo ono zbog čega ste tražili proveru ustavnosti i upravu ono što je moglo da dovede do toga da 65% zemljišta koje je oteto crkvama i verskim zajednicama, 1945. godine pa na ovamo, vrati u naturalnom obliku.
To pokazuje pravi motiv zbog čega je ovaj zakon donet. Ovaj zakon je donet zbog toga da se kaže EU, da, evo mi zakon imamo i mi smo poput drugih zemalja uradili ovo, a da se zapravo crkvama i verskim zajednicama ne vrati ništa i da od silne imovine koju su imali, a imali su je, ne tako što su je otimali, nego tako što su im ostavljali građani, tako što je crkva sama kupovala, što su porodice u nekim ranijim vremenima koje nemaju naslednike ostavljale svoju imovinu crkvi, dakle, narodna imovina, to znači da vi želite da tu imovinu otuđite i svaki korak dalje, imovina je dalje od crkava i verskih zajednica kojima je namenjena. U stavi kada pogledamo pošteno, ova Vlada nikada nije primenjivala taj zakon iz 2006. godine, pogledajte izveštaj zaštitnika građana, gospodina Jankovića, izveštaj za 2010. godinu, on to otvoreno konstatuje. Vlada je bojkotovala zakone koji su regularno postojali. To je vrlo važno reći. Na koje sve načine je ta blokada ostvarivana? Vrlo jednostavno, prvo, mandat direktora Direkcije za restituciju, istekao je 31. decembra prošle godine, devet meseci, novi direktor nije imenovan. Znam da ste sporiji, inertni i sve ostalo, ali ovde pokazuje da postoji neka druga namera.
Zatim, prekoračeni su propisani rokovi za donošenje rešenja iz člana 31. Zakona o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama, a po zahtevima koji su blagovremeno podneti, jer šest meseci je bio rok da se ova rešenja donesu, a 3.059 zahteva vam stoji dve godine, od 2009. godine, od marta meseca 2009. godine i ni jedno rešenje ne može da bude izdato.
Zatim, Vlada nije dozvolila da se primenjuju ni novčana obeštećenja, ni zamena restitucije. Interesantno je reći da Vlada u budžetu nije ni obezbedila sredstva kako bi sve ovo moglo da bude izvedeno, jer nije ni imala nameru da vrati imovinu.
Dalje, donosili ste ovde u ovoj Skupštini zakone, recimo Zakon o planiranju i izgradnji koji su doneti bez zaštitne norme koja se odnosila na imovinu vlasnika, pravih vlasnika, građana, zatim crkvi i verskih zajednica, kao i zadužbina i svaki put ste udaljavali prave vlasnike od svoje sopstvene imovine.
Moram gospodina Đelića da pitam još jednu stvar, pošto je ovde i mogao bi da nam objasni to kratko i jasno, njegove izjave u poslednje vreme kada je govorio o ovim zakonima su zaista uznemiravale javnost, jer on je govorio o tome da će Srbija pasti, odnosno da Srbiji preti kolaps ako se vrati oduzeta imovina. Imovina nije vraćena, Srbija je u kolapsu, ali ne zbog toga, nego zato što ima ovakvu Vladu koja krcka deo po deo teritorije, namiruje neke svoje lične interese, zbog par glasova cepka deo po deo teritorije Srbije, promoviše evropske vrednosti koje se protive svemu onom što je moralno i normalno u ovoj Srbiji.
Moram takođe da komentarišem još jednu stvar koja se odnosi na Savez jevrejskih opština, a moje kolege su govorile o tome da je postojalo javno saopštenje crkava i verskih zajednica i mora se reći i ovo što je vezano za Savez jevrejskih opština Srbije, oni traže da zakon sadrži i odredbe koje se tiču vraćanja imovine onih Jevreja koja je oduzeta tokom holokausta u periodu od 1941. do 1945. godine i takođe traže da se taj period vraćanja odnosi na period od 1948. do 1953. godine, jer tada je država Jugoslavija tražila da oni građani jevrejske nacionalnosti koji odlaze u Izrael moraju da vrate državljanstva i da se odreknu imovine. Ovo neko mora da odgovori na to, jer mislim da je vrlo važno da se o tome govori.
Ono što takođe želim da zaključim, zakon će biti mrtvo slovo na papiru, jako je lep, marketinška priča je vrlo zrela, ali oni koji se nadaju da će ovim zakonom vratiti imovinu koja im je oduzeta, grdno se varaju. Valjda su naučili od ove Vlade da je sve lepo samo na dnevniku.

Reč ima gospodin Pejčić.

Pre nego što bilo šta kažem o zakonu, pretpostavljam da bi imali konsenzus o promeni Poslovnika, da uskratimo mogućnost ministrima da pričaju sat i 20 minuta o jednom zakonu i preporuka vama iz vladajuće većine, da Poslovnik što pre u tom smislu i promenimo, a sada par reči i rečenica o samom zakonu.
Dakle, ceo dan pričamo o Zakonu o vraćanju imovina. To su dva zakona, zakoni o restituciji. Do popodne smo pričali o zakonu koji govori o vraćanju građanima Srbije imovinu, a danas poslepodne pričamo, u ove kasne sate, rekao bih, o Zakonu o vraćanju imovine crkvi i verskim zajednicama.
U tom smislu, kada je reč o ovom zakonu, poslanici DSS su imali i sastanak, što je rekao i moj uvaženi kolega gospodin Miloš Aligrudić, sa predstavnicima crkve i verskih zajednica. Bili su prisutni predstavnici SPC i jevrejskih opština i doneli smo jedan zaključak, u stvari mi smo i to znali, da je zakon koji je donet 2006. godine u prvoj vladi Vojislava Koštunice i te kako mnogo bolji, humaniji, pravedniji od ovog predloga izmena i dopuna zakona koji danas vi predlažete, gospodine ministre.
Postavlja se jedno suštinsko pitanje zašto se baš sada u ovom trenutku menja ovaj zakon? Složili smo se svi da Zakon o restituciji, o povratku imovine građana Srbije treba doneti, ali zašto menjamo ovaj zakon o vraćanja imovine crkvi? Da li je to razlog zato što se bliži period izborne kampanje ili nešto drugo, to ćemo tek videti.
Dakle, moram reći, gospodine ministre, da ste vi predstavnik jedne socijalne odgovorne Vlade, ali Vlade koja ne poštuje zakone, opstruiše zakone. U prilog ovoj tezi govori i to da devet meseci niste postavili direktora Direkcije za restituciju. Naravno, na taj način ste pokušali da opstruirate rad te direkcije koja je imala već gotova rešenja i na taj način je mogla da vrati i određenu imovinu crkvi i verskim zajednicama.
Takođe moramo reći da se o ovom zakonu izjasnio i Ustavni sud koji je rekao da je u skladu sa Ustavom i sa Evropskom konvencijom za zaštitom ljudskih prava, što vi to sigurno to niste poštovali, već ste ušli u jedan projekat promene ovog zakona.
Imovinsko stanje Srbije nije tako siromašno da ne bi moglo da se vrati sva ta imovina, ona iznosi oko 5% celokupne imovine Srbije. Jeste crkvi nešto vraćeno, ali građanima očekujemo da vratite u narednom periodu, a to ćemo videti na koji ćete način učiniti.
Svrha donošenja ovog zakona, kako vi rekoste, je ispravljanje istorijske nepravde prema građanima i crkvama i verskim zajednicama pošto što im je na jedan neprirodan način oduzeta imovina, ali vi znate dobro kako se ta imovina, naročito crkvena, sticala kroz vekove - na dva načina, a to je zaveštanjem određenim područnih imanja i donacijama građana, tj. naroda.
Naime, podsetiću vas da je i sam Arsenije Čarnojević kupovao zemljište za crkvu i za građane Srbije u trenutku kada je vršena seoba, a to je početkom 18. veka, pa su mnogi manastiri kupovali na Kosovu imanje, međutim, ovaj zakon ne govori o rešavanju tog dela Srbije kako ćemo vratiti i povratiti imovinu i manastirima i crkvama koji se nalaze na Kosovu.
Cilj ovog zakona, kako rekoste, je pravedno postupanje prema onima kojima je oduzeta imovina. Pitao bih vas kako ćete vratiti imovinu jevrejskim zajednicama i potomcima određenih ljudi, Jevrejima kojima je imovina oduzeta upravo u periodu od 1941-1945. godine, kada su im Nemci oteli, a zatim komunističkim aktima i sama ta komunistička vlast otela tu svu imovinu? Na koji ćete način vratiti tu imovinu jevrejskoj zajednici?
Postoje razlike između ova dva zakona, onog osnovnog iz 2006. godine, koji je donela Vlada Vojislava Koštunice i ovog koji nam predlažete. Zarad javnosti moramo razotkriti ovde. Naime, to su dve fundamentalne stvari. To je naturalna supstitucija ili u narodu poznata kao zamena i to je izmena Direkcije u agenciji za restituciju.
Kada je reč o naturalnoj supstituciji vi ovde kroz ovaj zakon nudite jedno drugačije rešenje, nudite državne obveznice u vrednosti do 500 hiljada evra, međutim to jedno zemljište crkveno vredi mnogo više i u tom smislu vas pitam kako ćete obeštetiti ako neko zemljište koje je pripadalo crkvi ili ćete nekom možda od tajkuna vladajuće većine dodeliti to zemljište, šta će biti sa tim zemljištem ako je cena mnogo veća? Šta će učiniti Vlada sa takvim zemljištem?
Druga stvar, stvara se jedno novo telo, to je agencija za restituciju tj. menjamo direkciju za restituciju, koja, kao što rekosmo, nije imala direktora skoro devet meseci i nije funkcionisala. Dakle, u ovoj agenciji u obrazloženju stoji da će imati mnogo više radnika nego što ima ova direkcija i da su mnogo veća sredstva potrebna za rad ove agencije. Vi dobro znate da smo upravo u ovoj sali doneli jedan zakon o smanjenju državnih činovnika. Ovom agencijom povećavamo birokratiju i sredstva u budžetu kojim ćemo finansirati samu agenciju.
Zakon, po nama, treba povući iz Skupštinske procedure. Imamo već jedan zakon, kao što smo rekli, koji je kvalitetan, koji je donešen 2006. godine. Mi smo za svaki slučaj reagovali amandmanima. Imamo ukupno 16 amandmana na ovaj zakon. Koncept je sasvim drugačiji. Ukoliko se ne odlučite da povučete ovaj zakon, onda bi dobro bilo da prihvatite ovaj koncept naših amandmana.
Na kraju ono što želim da kažem to je da cilj nije opravdao sredstva. Pravni subjekti neće biti obeštećeni, već će crkvena zemlja biti umanjena vrednost. Mnoge crkve i verske zajednice se žale mnogim evropskim institucijama i očekuje se da je moguće da ove njihove tužbe stignu i do Strazbura.
Poštovani ministre, očekujem od vas da revidirate svoj stav, da povučete ovaj svoj zakon, jer na ovaj način vi faktički umanjujete ne samo crkvenu imovinu već i narodnu imovinu. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre, očigledno je da se radi o zakonu koji se uslovno može definisati kao prateći zakon o kojem smo raspravljali u popodnevnoj raspravi i naše konstruktivne primedbe su u tom kontekstu jer smatramo da, bez obzira što je ovde čak i postojala neka dobra namera, preovlađuje utisak da se radi o jednom predizbornom zakonu, o jednom zakonu koji prati ovaj zakon protiv kojeg smo u celini i to pokazuju naši amandmani na svaki član ovog zakona o kojem sada raspravljamo.
Mi smo principijelno i protiv ovog zakona. U danu za glasanje ćemo se izjasniti protiv, jer smatramo da RS kao jedna zemlja, to ste napisali u obrazloženju zakona, koja se nalazi u tranziciji, ne znamo iz tog obrazloženja kada je počela, kada će završiti ta tranzicija, jer zemlja koja nije u stanju bez velikih negativnih posledica u ekonomskom smislu da izvrši ovaj plan restitucije i izdavanja državnih obveznica.
Naše primedbe su slične kao i u prethodnom zakonu i opet izražavamo čuđenje, zaprepašćenje kako je moguće da u zemlji koja navodno ima jednovalutni sistem, tj. u zemlji koja ima zvaničnu valutu dinar, da se obveznice državne nominiraju u evrima. To je prosto neshvatljivo.
Niste mi dali nikakav odgovor u vašoj zaključnoj reči povodom prethodnog zakona. Ova primedba stoji, takođe, i za ovaj zakon.
Što se tiče ovog zakona, takođe kao i u prethodnom zakonu, postoji još jedna nedoumica i jedan nerealan plan, tako bih to definisao u trenutku kada je spoljni dug RS prestigao 23 milijarde evra. Postavlja se pitanje odakle će se stvoriti ove dve milijarde evra?
Jedini logičan odgovor za to je da će doći do novog zaduživanja Republike Srbije i mi izražavamo pred javnošću Srbije bojazan da će se ponovo raditi o zaduživanju, kod recimo, banaka koje deluju na teritoriji Republike Srbije. Tako da se pre svega radi o jednom zakonu koji će biti štetan i za ekonomske i za pravne aspekte političkog i svakog drugog sistema Republike Srbije.
Šta hoćemo da kažemo? Opet se radi o jednoj vrsti unošenja pravne konfuzije, pravne nesigurnosti, jer kao što vidimo, za razliku od prethodnog zakona, ovde imamo i zakone iz 2006. godine, i vi sami kažete da se on primenjivao, uspešno, neuspešno, to je manje više ovde izraženo u procentima, i smatramo da je ovo još jedan dokaz da se radi o jednom predizbornom zakonu. U suprotnom, pokušajte da nas ubedite argumentovano da postoji neki dokument, neka uredba, uputstvo ili deo osnivačkih ugovora EU, koji vama nalažu da se treba primeniti ovakva vrsta restitucije.
Mi odgovorno tvrdimo da to ne postoji i izražavamo sumnju da se radi o jednoj vrsti improvizacije u kojoj je učestvovao i gospodin Dežer. Zašto se to dešava? Mi već nećemo ulaziti u te kalkulacije, da li je to neki zajednički dogovor u vezi predizborne kampanje, da li to podseća na besplatne akcije, da li to podseća na "Fijat", već to su druge teme, ali u svakom slučaju, radi se o već poznatom maniru.
S druge strane, kao i u prošlom zakonu o kojem smo diskutovali danas, ovde vidimo da će doći do povećanja državne birokratije. Kako je to moguće, ako ste kao Vlada, kao vladajuće većina proklamovali princip iznad principa, da više nema povećanja birokratije, već upravo suprotno, u dogovoru sa MMF smo toliko puta slušali od strane vladajuće koalicije, da će doći do štednje, da će doći do smanjenja birokratije? Prema tome, ovaj zakon nije u saglasnosti sa tim vašim parolama.
Što se tiče dokaza, finansijska sredstva potrebna za sprovođenje ovog zakona, slično kao i u prethodnom zakonu se navodi da Direkcija za restituciju koja je u stvari jedan od osnovnih razloga za usaglašavanje i donošenje ovog zakona, biće, citiram – značajno veća i kadrovski brojnija sve u cilju primene zakona itd.
Moje konkretno pitanje – kako je moguće da uprkos svim strategijama i Vlade Republike Srbije i svim tzv. dobronamernim MMF i EU, vi u ovako teškoj ekonomskoj situaciji povećavate broj državnih činovnika? To je potpuno nejasno, kao što je nejasno i ono što smo izneli što se tiče povećanja spoljnog duga?
To nam jasno govori da se radi o jednoj vrsti populizma, što to ne reći otvoreno, i jednoj vrsti zakona koji će se teško primeniti u praksi.
Takođe, kao i moje uvažene kolege iz SRS, pitam vas ovde kao najodgovornije lice, najodgovornijeg funkcionera u vezi ovih zakona, kako će se primeniti ovaj zakon na KiM. Izneli smo podatak da se radi o 1.300 crkvenih objekata, manastira i nije jasno ovde iz obrazloženja, a pažljivo smo čitali obrazloženje u vezi svih članova zakona, ne vidimo nikakvo konkretno rešenje i tražimo od vas da nam kažete u vašoj završnoj reči, kako ćete rešiti taj problem? Priznaćete da se radi o jednom problemu koji je više nego aktuelan i traži jedan konkretan odgovor.
U tom smislu postoje problemi na koje su takođe moje kolege iz SRS iznele u vezi UNESKO, ali se radi o jednoj široj temi koja pokazuje da se radi o prisvajanju Srpske i crkvene baštine na KiM.
Da zaključim, radi se o jednom zakonu koji je neprimenjiv, o zakonu koji ima elemente populizma, kao i prethodni o kojem smo govorili. Ono što je najvažnije sa ekonomske tačke gledišta, a priznaćete da je više nego važno pitanje, o zakonu koji može dovesti i sigurno će dovesti do daljeg zaduživanja Republike Srbije – da li će to biti u iznosu od dve milijarde evra, da li će to biti više, pokazaće vreme.
Svakako mi izazivamo jednu vrstu sumnje da je to koristan zakon. Naprotiv, smatramo da je on veoma štetan po ekonomske, političke i svake druge interese Republike Srbije. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je sedam minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Vladan Jermić. Posle njega, narodni poslanik Mirko Munjić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je već početkom devedesetih godina otvoren na jedan način proces denacionalizacije u Srbiji, država očigledno nije imala strategiju vraćanja imovine, odnosno tu formalnu strategiju.
Imam utisak da je cela današnja priča isključivo i jedino u konteksu onog četvrtog mesta na listi od onih 10 zahteva EU koje bi Srbija tokom godine trebala da ispuni, ukoliko želi da se kvalifikuje za kandidaturu za članstvo u toj organizaciji. Svakako da je postojalo uverenje, odnosno razlog da poverujemo da će posle brojnih ne ispunjenih obećanja, napokon, vlast početi proces restitucije da odradi onako kako treba.
Međutim, po starom dobrom običaju, nekako se u tom poslednjem roku pred odluku Evropske komisije dostavlja Parlamentu jedno ovakvo zakonsko rešenje. To ste mogli da čujete iz svih dosadašnjih argumentovanih rasprava, da je otprilike osnovni cilj jedino da se zadovolji ta neka forma i da se na neki način, jedna od tih obaveza štiklira.
Međutim, u skladu sa manirom rada vlasti, očigledno je da se "rešavanje" jednog ovakvog problema izaziva jedan veći i dugotrajniji. Upravo je to slučaj sa zakonom o kojem i danas razgovaramo. Ovo je jedno potencijalno nepravedno zakonsko rešenje koje bi moglo da izazove nezadovoljstvo svih onih koji su uključeni u tu priču.
Pri tome, svedoci smo toga, da predstavnici države govore o nerealnim zahtevima interesnih grupa, upozoravaju da naturalna restitucija nije uvek moguća, da bi takav pokušaj ispravljanja nepravde doveo do novih nepravdi itd. Sa druge strane, ima i onih koji zastupaju i tu teoriju, da bi na neki način pravda gubila bitku zbog interesa stranaka, tajkuna, kriminalaca kojima ne bi svakako odgovarala naturalna restitucija, jer bi uskratila važne izvore daljeg bogaćenja.
Istini za volju, vraćanje imovine koja je bez naknade oduzeta, podržavljena nakon Drugog svetskog rata jeste jedno zaista kompleksno pitanje u svim zemljama u tranziciji. Pored toga, sve su one započinjane privatizacije svojih privreda otvarale proces denacionalizacije. U nekim od tih država, kao što su Nemačka i Slovenija, to je okončano, ali u Republici Srbiji, opet kažem, po nekom starom dobrom ili lošem pravilu, proces te svojinske trancizije u okviru kojeg se odvija to o čemu danas govorimo, protiče uz brojne teškoće.
Takva jedna usporenost tog procesa se može pripisati i nedostatku političke volje. Teškoće koje postoje mogu da se posmatraju iz tog pravnog sistemskog aspekta i naravno ekonomsko finansijske prirode. Složićete se svi, ne postoji ni jedan pravni ambijent u ovakvom našem zakonodavstvu, u nereformisanim institucijama. Naravno, postoji i ta opravdanost za bojazan vezano za taj finansijski aspekt.
Što se tog ekonomskog dela tiče, ovaj posao svakako jeste važan u smislu vraćanja poverenja u privatno vlasništvo. Međutim, u zemljama koje su manje bogate, kao što je Srbija, to može da se reflektuje na tom tržištu, da tako kažem, u naturalnom planu, odnosno na tržištu nekretnina i roba.
Postoji jedna realna mogućnost tzv. udara na tržište i tražnju. To može imati negativne posledice na makro ekonomsku stabilnost zemlje uopšteno.
Onaj socijalni aspekt koji se pre svega odnosi na rizik povećanja nejednakosti, kao izvesno smanjenje tih potrebnih sredstava za sve te trasnfere koji će svakako proisteći iz ovog posla.
Dakle, reč je o jednom procesu, problemu ili pitanju koje, svakako, dotiče duboko korene i ekonomskog i pravnog sistema, jer praktično i pokreće tu jednu preraspodelu i ekonomske i društvene moći. Ono, u čemu jeste problem, to je da bi odlukom Saveta EU o principima, prioritetima i uslovima evropskog partnerstva sa Srbijom, od 18. februara 2008. godine, u okviru tih političkih kriterijuma, kao jedan od prioriteta predviđeno i rešavanje pitanja oduzete imovine nakon Drugog svetskog rata i taj posao bi trebalo da bude zasnovan na nekom poštovanju principa pravičnosti i ljudskih prava, itd.
Međutim, poseban aspekt u ovoj večerašnjoj priči jeste svakako i odluka Ustavnog suda Srbije iz aprila 2011. godine, koji nije poništio Zakon o restituciji crkvene imovine iz 2006. godine i to je faktički bila preporuka da novi zakon može da sadrži i tu naturalnu restituciju. Inače, u Srbiji je 2006. godine usvojen Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama i taj zakon je omogućavao da samo država i pravna lica, ali ne individue, odnosno pojedinci, mogu tražiti restituciju imovine verskih zajednica.
Za očekivati je da i koncept ovog zakona, koji je očigledno zasnovan i na tim istim načelima, kao i Zakon o povraćaju imovine crkvama i drugim verskim zajednicama, po kome je inače već SPC vraćeno oko 40% otete imovine, bude upravo zasnovan na načelu prioriteta naturalne restitucije, zaštite naknadno stečenih prava, načela autonomije volje između obveznika i korisnika i načelo uvažavanja ličnosti opšteg interesa, koji nalaže da to obeštećenje mora da uvaži dostojanstvo bivšeg vlasnika, a da svakako kao krajnji rezultat svega toga u ukupnom obimu bude koliko toliko prihvatljiv za teret budžeta Republike Srbije.
Taj zakon iz 2006. godine, kada je donet, u principu je otklonio samo deo problema, a vraćanje oduzete imovine je svakako moglo biti rešeno i mnogo ranije, odnosno onda kada je usvojen Zakon o restituciji crkvene imovine.
Samo ću podsetiti da je Narodna skupština Republike Srbije još početkom 1991. godine usvojila Zakon o vraćanju SPC zadužbina, legata, stambenih zgrada i građevinskog zemljišta. Svega šest članova je bilo i taj zakon je trebalo da označi početak restitucije crkvene imovine u Srbiji. Međutim, i tadašnji predsednik je odbio da ga potpiše zbog toga što je predviđao vraćanje građevinskog zemljišta koje ne može biti u privatnoj svojini.
Ti razlozi kojima se objašnjava zašto se vraća crkvena imovina po posebnom zakonu važe, ako tako mogu da kažem, bar za jednu grupu vlasnika. Neki od tih argumenata su i da su crkve imale uredan popis oduzete imovine, kao i da crkvena imovina predstavlja opšte dobro.
Činjenica je da se to isto može reći i za zadužbine. Međutim, njima imovina nije vraćena, iako zadužbine čak imaju preciznije popise imovine od crkava, ali očigledno da nemaju takvu društvenu moć kao crkve, pa se i nisu našle u zakonu.
Na kraju, da svedemo ovo, mora se primetiti da je bar tu crkvenu imovinu bilo lakše vratiti, jer nju sačinjava uglavnom zemljište, šume i najčešće je ostajalo u onom obliku u kojem je i oduzeto, nije se radilo o nekim fabrikama itd. u koje se ulagalo, gde su menjane namene, pa je takvo vraćanje imovine moglo da protekne bez nekih većih problema.
Međutim, očigledno je da ako nije moguće da bude primenjen onaj isti model koji je važio i na sve ostale građane, odnosno ako bude primenjen neki drugi model, to znači da ni ovaj zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama neće moći da opstane u pravnom sistemu Srbije, jer onda ne bi imao onu svoju pravu namenu.
Nešto opširnije će biti reči kada budemo govorili o tome kroz amandmane koje smo podnosili. Ali, sve u svemu jedan narodski zaključak je da mi se čini da vama ni Bog neće moći da pomogne, kada je u pitanju ovakav predlog zakona.

Iskorišćeno je devet minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić, a posle njega narodni poslanik Petar Jojić.

Gospodine Đeliću, u toku svog obraćanja, odnosno na početku svog obraćanja ću reći nešto oko finansijskih efekata, odnosno finansijskih sredstava koja vi predviđate za sprovođenje ovog zakona.
Vi u obrazloženju tih finansijskih sredstava koja su potrebna za sprovođenje izmena i dopuna ovog zakona predviđate da će za sprovođenje istog biti potrebno obezbediti finansijska sredstva, pre svega za isplatu obeštećenja crkvama i verskim zajednicama, i to kako u novčanom, tako i u državnim obveznicama, koje će biti nominovane u evrima.
Postavlja se pitanje – koji je iznos tih novčanih sredstava koji će konkretno biti opredeljen za crkve i verske zajednice? Vi sami u obrazloženju povodom ovoga kažete da po starom zakonu je crkvama do sada vraćeno oko 40% imovine i oko 15% objekata. Zar nije bilo najnormalnije, gospodine Đeliću, da ste vi ovom domu malo iscrpnije obrazložili, ako već to niste napisali u obrazloženju zakona i ovaj dom obavestili, koji je to iznos finansijskih sredstava koji se očekuje da će biti podmiren za sprovođenje ovog zakona, kada su crkve u pitanju? Dakle, koja je to finansijska vrednost i koji su prioriteti po kojima će se to raditi?
Vi u članu 3. predviđate – ako se imovina ne može vratiti u celini, moguće je delimično vraćanje s tim da se za razliku isplati obeštećenje. Pitam vas – da li ova odredba znači i da li je ona predviđena zbog toga što je naturalna restitucija okončana ili je okončana bar u pretežnom delu? Da li to znači da se za ispunjenje preostalih 60% predviđa isključivo isplata obeštećenja, u novčanom iznosu ili u obveznicama, kako vi predviđate u članu 5. predloga ovog zakona, gde kažete – ako se nepokretnost koja je predmet vraćanja po ovom zakonu ne može vratiti, crkva, odnosno verska zajednica ima pravo na obeštećenje u vidu državnih obveznica ili u novcu?
Pošteno bi bilo, gospodine Đeliću, kada dug Srbije premašuje 23 milijarde evra da izađete sa preciznim finansijskim podacima, obzirom da smo to nekoliko puta do sada čuli, a evo da ponovim, da se ovde očekuju samo nova zaduženja, jer vi i sami kažete da će to biti iz budžeta, a znamo kako vi punite budžet.
Vi ste bili ministar finansija, gospodine Đeliću, i vama je valjda bilo lako da nam dostavite malo preciznije finansijske podatke u vezi sa ovim o čemu sam pričao. Međutim, kako neko da veruje, odnosno kako SRS da veruje u vašu iskrenost i u iskrenost vaše vlade, na kraju, kada vi otvoreno kažete da će ove obveznice biti nominovane u evrima, a da će to biti zbog toga što to radite pod pritiskom bivših vlasnika? Još kažete da će dinar u Srbiji, to je vaša prognoza valjda, biti novčano sredstvo plaćanja još dugo, pa opredeljujete da će to biti u narednih 20 ili 25 godina.
Izvinite, gospodine Đeliću, ali to što vi pričate kao predstavnik vlasti, kao potpredsednik aktuelne Vlade, je apsolutno nedopustivo. Da ne kažem da je protivustavno i protivzakonito da vi određujete do kada će dinar biti platežno sredstvo u Srbiji. To je nešto što je prosto nedopustivo.
Dalje, kako vi mislite da sprovedete ove izmene i dopune Zakona koji je večeras na dnevnom redu, u ovako neuređenom i nesređenom katastru? U katastru u kome se mnoge stvari ne znaju, u katastru u kome se ne može sa sigurnošću apsolutno utvrditi šta je čije? To je jednostavno jedna surova realnost današnje Srbije i to su neke stvari koje ste vi morali prethodno da uradite.
Evo primera neprimenjivosti ovog zakona. Da li vi znate, gospodine Đeliću, gde se nalazi manastir Devič? Da li vi znate da su dve hiljade hektara koji su nekada pripadali ovom manastiru sada u šiptarskom posedu? I to znate. A da li vi znate da su najveći deo te manastirske imovine, gospodine Đeliću, Šiptari oteli posle 2000. godine, kada ste vi i vaši na vlasti? Šta ste uradili povodom toga? Koje su konkretne vaše dosadašnje akcije, samo po pitanju ovog manastira? Da vam ne kažem da su hiljade i hiljade hektara samo na KiM otete manastirske zemlje od strane Šiptara. Jeste li ikada postavili to pitanje? Ako ste postavili, kome ste postavili to pitanje? Znate li vi da su mnoge crkve na KiM u katastarskom operatu upisivane kao džamije? Znate li vi da se Saborni hram Bogorodice Ljeviške u Prizrenu već više godina deklariše kao Šandrija Leviška ili džuma, džamija? Da li su vam poznati ti podaci?
To su sve stvari koje ste umesto ovog zakona trebali da rešavate. To su prioritetne stvari za ovu državu. Vama ne znači ništa, gospodine Đeliću, kad vam Ruska pravoslavna crkva kaže: "Situacija oko drevnog hrama Bogorodice Ljeviške u Prizrenu protivzakonita gradnja puta pored manastira Zočište i srpskog groblja i niz drugih događaja oko svetinja Srpske pravoslavne crkve na KiM stavljaju pod sumnju sposobnost međunarodnih snaga da vrši efikasnu zaštitu srpskog kulturnog bogatstva u pokrajini." Vama i vašoj vladi ovo upozorenje od Ruske pravoslavne crkve ništa ne znači.
Vi niste digli glas, gospodine Đeliću, ni onda kada su SAD u Prištini pravile čitav kompleks svoje ambasade pored srpskog groblja, bukvalno na srpskim kostima, pravili su čitav kompleks svoje ambasade i niko nije reč rekao od strane srpskih zvaničnika. To je zaista nešto što je neprimereno u političkom životu. Nije vas to ganulo. Niste to osudili zato što niste smeli to da osudite, niste smeli da kažete, a kamoli da reagujete kada Šiptari otimaju imovinu srpskih pravoslavnih manastira na KiM.
Jedna od vaših vlada, gospodine Đeliću, bila je promoter ideje da međunarodni tim vodi brigu o zaštiti srpske kulturne baštine na KiM. To su bili oni, da vas podsetim, što danas navodno štite ove Ravnogorce, njihov predstavnik, njihov lider. Jadni li su ti Ravnogorci koje bivši komunisti štite na ovaj način. I to je nešto što je opasno, da međunarodna zajednica vodi brigu o srpskoj kulturnoj baštini. To ste takođe trebali prethodno da rešavate, umesto ovog i ovakvog zakona. Ko može zahtevati od jednog naroda da brigu i staranje o njegovoj kulturnoj baštini vode stranci i je li to normalno? Ima li takav primer negde u svetu? Nema.
Srpski narod i SPC je kroz vekove tu baštinu štitila, stvarala, čuvala, negovala je. Ko danas i sa kojim obrazloženjem može srpskom narodu i SPC nametnuti da se neko drugi stara o baštini SPC, da se stara o manastirima SPC, da postavlja neke tampon zore ispred manastira koji će u stvari predstavljati samo jedan filter da ne bi došlo do zbližavanja srpskog naroda i okupljanja u srpskim hramovima.
Borba za vraćanje otetog zemljišta i otetih srpskih svetinja na KiM jeste u stvari bio vaš osnovni prioritet. Ja vam mogu reći da je SRS uvek bila stranka koja se zaista istinski trudila i pomagala SPC. SRS je u vreme kada je vršila vlast u Zemunu vratila Parohijski dom crkvi Svete trojice u Zemunu, kao i Parohijski dom Presvete bogorodice u Zemunu, sa nekoliko stotina kvadrata, i još mnogo drugih akcija.
Jeste li ikada, gospodine Đeliću, tražili da se ispoštuje Rezolucija 1244, kada su u pitanju srpske svetinje, Srpske pravoslavne crkve, manastiri i njihova imovina na KiM. Znate li šta predviđa Rezolucija 1244 u ovom pogledu? Ona kaže: "Dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biće dozvoljen povratak na Kosovo radi", dalje nabraja razloge i kaže – održavanja prisustva na mestima srpske kulturne baštine. To piše u Rezoluciji 1244. Jeste li ikada to tražili od njih?
Ako ste zaista želeli da vodite brigu o srpskoj kulturnoj baštini na KiM, imalo je mnogo prečih poslova od ovoga što vi predlažete Skupštini Srbije. Vi jednostavno svoju nebrigu maskirate ovakvim stvarima, nebrigu o državi Srbiji, nebrigu o srpskoj kulturnoj baštini i o srpskim manastirima na KiM, ovakvim zakonima koje podnosite Skupštini Srbije. Verujte, SRS ne pada na pamet da saučestvujemo sa vama u tome.
Vaša je dužnost da čuvate i sačuvate sve srpske svetinje, ma gde se one nalazile, a posebno na KiM. Vi ste tu dužnost preuzeli time što ste počeli da vršite vlast. A uporište imate u Rezoluciji 1244. Jer, na njihovim imanjima koja su, nažalost, u velikom delu u rukama Šiptara, nalaze se kosti mnogih srpskih mučenika.
U porti crkve u Pasjači kod Gnjilana, na primer, sahranjene su između ostalih i ostaci devojke Bosiljke Rajčić, koju su šiptari po zapisu pokojnog patrijarha Pavla pred kraj turske vladavine isekli na komade, zbog toga što nije htela da se poturči, pa su je onako isečenu pobacali na put i Srbi su je jedva izvukli iz pasijih čeljusti i sahranili u porti ove crkve.
Vaša je dužnost između ostalog da se brinete i o svim takvim stvarima. Dužni ste da čuvate srpske svetinje i da vratite oteto. To je bio prioritet, a ne donošenje ovakvih zakona. Mi smo videli ovde da ni crkve i verske zajednice nisu za ovakav zakon. Ne ulazim sada, zbog čega nisu. Onaj kome navodno hoćete da vratite u obimu i na način na koji to ovde predviđate, ne žele to tako, a vi uporni hoćete baš tako. Tu ciljevi i motivi zbog čega vi to hoćete i zbog čega vi to protežirate ovde, zaista nisu nimalo čisti izgleda. O vašim motivima, nešto više siguran sam pošto je on ekspert za to reći će vam malo kasnije gospodin Krasić. Hvala.

Šesnaest minuta iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, posle njega narodni poslanik Zoran Krasić.