Gospođo predsedavajuća, gospodine potpredsedniče Vlade, kolege poslanici, ocenjujem da stavljanje na dnevni red Narodne skupštine zakona o vraćanju oduzete imovine i o obeštećenju posle desetogodišnjih diskusija koje su vođene i u najširoj javnosti i u stručnoj javnosti, posle toliko verzija zakonskih rešenja koja su skoro sve vlade od 2000. godine na ovamo pokušale da urade da mi danas, ma šta ovde neki poslanici o tome govorili, prisustvujemo skoro istorijskom događaju, ali neka o tome drugi sude, neka o tome sudi vreme, jer danas smo u prilici konačno raspravljamo, očekujem da u narednim danima i usvojimo, opšti zakon o restituciji.
Mnogo je razloga zbog čega je Srbiji potreban opšti zakon o restituciji. Hoću da podsetim i neke poslanike, ali i najširu javnost, mi već smo u Srbiji imali parcijalne oblike restitucije. Dakle, imali smo zemljoradničku restituciju iz 1991. godine, zadružnu iz 1992. godine, restitucije imovine crkvama i verskim zajednicama iz 2006. godine. Sami nazivi o ovim zakonskim projektima to najbolje govore, bile su parcijalne, nekonzistentne i pošto su se odnosile samo na jedan krug oštećenih, svakako i nepravične. To je prvi i osnovni razlog zašto moramo imati opšti zakon o restituciji jer povraćaj imovine i obeštećenje mora važiti za sve građane Srbije koji su oštećeni. Zato ovaj Predlog zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, o kojem raspravljamo, za predmet vraćanja, za restituciju ima svu imovinu koja je oduzeta nakon Drugog svetskog rata, uključujući i nekretnine, poljoprivredno i građevinsko zemljište, preduzeća i pokretne stvari.
Činjenica da je ova Vlada uspela da formuliše Predlog zakona i uputi ga parlamentu na usvajanje znači da smo uspeli da dođemo do jednog relativno uravnoteženog, pravičnog i održivog zakonskog rešenja.
Isticanjem ove činjenice hoću da kažem da visoko cenim i pokušaje svih drugih od 2000. godine da naprave opšti zakon o restituciji. Na žalost, u tome nisu uspeli. Mi to znamo, to zaista nije bio lak posao i zato sve čestitke Vladi što danas imamo mogućnost da raspravljamo o jednom ovakvom zakonu.
Naime, kao što se u današnjoj raspravi čulo i kao što svi mi to dobro znamo, ne možemo prenebregnuti činjenicu da dobar deo građana smatra da se ne može jednim zakonom ispraviti istorija, nešto što se desilo pre 70-tih godina.
Sa druge strane, imamo isto tako jedno polarizovano mišljenje, a to su stavovi oštećenih građana koji smatraju da im se mora vratiti sve oduzeto, bez obzira da li bi to značilo zadiranje u druga legalno stečena prava svojine. Dakle, između ova dva potpuno suprotstavljena stava trebalo je napraviti i zakonski predlog koji miri ova dva suprotstavljena stava, koji je održiv i pravičan.
Kada kažem da oštećeni vlasnici su očekivali da im se vrati sva imovina, bez obzira da li to znači i zadiranje u druga legalno stečena prava svojine, to je i svojevrstan odgovor na neka izlaganja ovde poslanika koja stvarno ne mogu drugačije da ih razumem nego kao pokušaj zastrašivanja i uznemiravanja građana da će sada u njihovu kuću ili na njihovo imanje doći neko drugi. Neće. Ovaj zakon, rešenja koja nudi, upravo izbegava tu mogućnost.
Dakle, Vlada je morala voditi računa o svim ovim duboko suprotstavljenim stavovima i da predloži rešenja kojima ispravljanje jedne nepravde, ovde se ova skoro fraza čula nekoliko puta, ali to je i istina. Dakle, ispravljanje jedne nepravde ne bi dovelo do novih nepravdi.
Ako ovome dodamo i ideološka suprotstavljanja, danas je u raspravi to bilo očigledno, da i to postoji i jako prisutno i u parlamentu, sigurno i u javnosti, onda je svima jasno koliko je važno da se postigne jedan konsenzus istinski u ovom parlamentu oko predloženog zakona, ali pošto je tu i bila manipulacija i krivotvorenja i pokušaj da se zastraše građani, hoću da ponovim još jednom. Dolaženjem do konsenzusa za poslanike sa liste ZES, posebno za nas, poslanike DS, nikako neće značiti niti sme da znači bilo kakvo relativiziranje naše antifašističke tradicije ili relativiziranje holokausta. Molim vas da to bude sasvim jasno i da se ovde više ne drže patetični govori, da se nekom to stavlja na teret kao da ovim predlogom zakona ima nameru da tako nešto uradi.
Dakle, ako se rukovodimo tim principom da ne dozvolimo nove nepravde, da predložimo finansijski održiva rešenja i tu da kažem da je ovde bilo zabrinutih poslanika da će činjenica da prosto neće moći naturalna restitucija u punom obimu, nego će biti novčanog obeštećenja i obveznica, da iz te činjenice izvlače zaključak da je to rizik da Srbija poveća svoj deficit. To nije korektno prosto zato što je poznato svakom ko to hoće da zna da upravo u godinama kada zakon predviđa da se počne sa novčanim obeštećenjem i obveznica, naš budžet se relaksira jedne velike obaveze kao što je vraćanje stare devizne štednje. Dakle, zbog ovog zakona mi ne uvećavamo budžetski deficit.
Vrlo smo svesni toga, prilažući ovaj zakon, da nemamo pravo da usvojimo zakon koji bi ekonomski destabilizovao državu ili zakon kojim bi se dodatno finansijski opteretile generacije koje dolaze.
Takođe, ovim zakonom smo hteli da osim pravičnog, realno održivog obeštećenja za građane koji su oštećeni da pokažemo da i ovim zakonom mi u stvari gradimo jedan društveni i pravni poredak u kojem se prava štite, uključujući i pravo svojine.
Nakon usvajanja, koje je pred nama, zakona o javnoj svojini, zakona o restituciji i zakonika o svojini o drugim stvarnim pravima u Srbiji će konačno biti jasno šta kome pripada. Ubeđena sam da je to u interesu svih građana i da je konačno bilo vreme da se zna titular svake svojine u Srbiji.
Vlada je zato sa pravom usvajanje ovog zakona stavila u akcioni plan evropskih integracija, ne na traženje EU već, kao što je to ovde rečeno i ponavljano, kao sopstvenu obavezu da zakonski zaokruži tu čitavu oblast svojinskih odnosa.
Kad već govorimo o EU, možda treba još jednom ponoviti, da ne postoji nikakav evropski model za restituciju, da EU nema nikakve zahteve prema nama kako treba da izgleda ovaj zakon, da EU očekuje ono što i mi ističemo da želimo da ovim zakonom se ne desi, odnosno da on bude pravičan, da ne izazove nove nepravde i da bude ekonomski održiv. Dakle, da ne dođe do poremećaja ekonomske stabilnosti društva.
Kao što je već rečeno, zakon u prioritet daje vraćanje imovine u naturi ovim zakonom, osim zakonom predviđenih izuzetaka. Obeštećenje za imovinu koja ne može biti vraćena, vršiće se u putem novca i državnih obveznica.
Ponavljam ovaj stav koji se toliko puta danas u raspravi čuo, zato što je velika debata oko supstitucije i ovde je danas bilo diskusija koja glavnu zamerku u ovom zakonu navode da ne postoji supstitucija odnosno vraćanje druge imovine tamo gde nije moguće vratiti onom kojem je oduzeta.
Mnogo je razloga zašto u zakonu nemamo taj institut supstitucije. Neću da ih ovde navodim, ali ću navesti da zemlje u okruženju koje su u svojim zakonskim rešenjima predvidele supstituciju imaju jako loša iskustva. Ali, da ne idemo u okruženje, da samo se podsetimo da i mi u ovom postojećem zakonu o vraćanju imovine, crkvama i verskim zajednicama iz 2006. godine, imamo mogućnost zamene imovine, dakle supstituciju, ali u realnom životu do toga nije došlo ili je u potpuno zanemarljivom obimu. Dakle, taj institut prosto ne funkcioniše.
U raspravi o pojedinostima ovog zakona govorićemo i dalje o konkretnim zakonskim rešenjima i kroz amandmane o potrebnim preciziranjima predloga zakona. Ovom prilikom samo želim da naglasim da smatram da je dobro rešenje kada se radi o tehničkoj stvari tog velikog procesa koji je pod nama, koji restitucija sa sobom nosi, o tom velikom poslu, jer se radi o poslu vrednom nekoliko milijardi evra i radi se o preko 100 hiljada građana koji će biti korisnici restitucije, daje formiranje Agencije za restituciju, svakako jedno jako dobro rešenje.
Takođe, smatram da su vrlo dobra i važna rešenja kojima se želi proces restitucije učiniti efikasnim. Mislim na rokove koji su zakonom predloženi, s ciljem da se najveći deo tog tehničkog posla završi do 2014. godine.
Na kraju, još jednom želim da istaknem važnost donošenja ovog zakona, jer podsetiću, u uslovima globalne ekonomske krize, kod teškoća u našoj ekonomiji, čini se da je za restituciju možda i poslednji trenutak. Ako stvarno kao društvo hoćemo da se suočimo sa tim nasleđem prošlosti, onda je ovo možda i poslednji trenutak.
Predložena rešenja su, kao što sam već govorila, finansijski održiva. ja Sigurna sam da, osim ispravljanja tih istorijskih nepravdi, učvršćivanja pravnog sistema u kojem se jasno štiti pravo svojine, da će ovaj zakon proizvesti niz drugih jako pozitivnih efekata. Navešću samo povećanje broja poreskih obveznika, jer će prioritetno vraćanja biti u naturi, jačanje preduzetničkog potencijala naše zemlje i stvaranje atraktivnijeg miljea za nove investicije, jer će investitori biti sigurniji šta kupuju, odnosno kako to ovde neko reče duhovito – neće više dolaziti u situaciju da kupuju svojinsku mačku u džaku. Hvala.

Trinaest minuta iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović i on je poslednji prijavljeni govornik na listi.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, da smo u određenim delovima današnje diskusije bili prisutni ili da sam kojim slučajem prvi put ušao u salu Doma Narodne skupštine, ne bi mi bilo jasno, sve je vezano za zakon i zato ovo i govorim, neću se o drugim stvarima previše zadržavati, ali ne bi mi bilo jasno ko je sastavni deo vladajuće koalicije? Jer, i sami ste od predstavnika svih političkih opcija, bez obzira da li dolaze iz opozicije ili pozicije, čuli i uverili se na veoma veliki broj primedbi na zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Nezvanično, možda ne baratam dobro sa podacima, preko 250 amandmana su podneti, ako ne grešim, na ovaj zakon, dokazuje da je ovaj predlog zakona ishitren, da je u suprotnosti sa dobrom pravnom praksom Republike Srbije, samim tim, nije kompletan.
Stav SNS, još jednom podvlačim, je da ovaj zakon treba da bude usvojen, da je Srbiji neophodan zakon o restituciji. Mi na 150 hiljada građana Republike Srbije ne gledamo kao na birače, gledamo na ljude koji su u nekom davnom periodu, odnosno njihovi preci su stvorili imovinu, a mnogo je bilo teško. Samo je u periodu od 1990. godine, pa na ovamo, prošlog veka bilo lako stvoriti imovinu u Srbiji. U Srbiji su generacije koje su u tom periodu stvarale imovinu, i niz generacija ispred njih stvarale imovinu, tako da je veoma mali broj ljudi koji su se u tom istorijskom trenutku bitisanja, uopšte i svog i Republike Srbije, mogli baviti nekim određenim kriminalnim radnjama.
Lično mislim da je ovaj broj ljudi u Srbiji dosta veći i da je ovo nezvanična statistika. Nakon objavljivanja rokova za podnošenje prijava naslednika ili onih koji su stekli pravo na vraćanje oduzete imovine, znati ovu cifru.
Gospodine Đeliću, vi ste u zadnjih 11 godina bitan funkcioner i državnik. U jednom trenutku, pre sedam, osam godina, u jednom intervjuu koji ste vi dali, baratalo se sa ciframa od minimalno 12,5 milijardi evra koje Srbija treba da vrati pomenutoj kategoriji lica. Gde se to izgubilo? Da li je ta cifra od dve milijarde koja je ovim zakonom predviđena, do cifre koja se vraća u naturalnom obliku, ta cifra koja je od 12,5 milijardi evra, ili je još uvek sve ovo nezvanično i da ćemo se posle donošenja ovog zakona i objavljivanja roka, doći u situaciju da vidimo i pravi broj naslednika i pravu cifru koja stoji pred državom, odnosno Republikom Srbijom?
Šta drugo brine? Brinu reči trenutne predsedavajuće da ćemo nastaviti sa sledećim zakonom. Podržavam i to jer je vrlo bitno. Gospodine Đeliću, bez donošenja zakona o rehabilitaciji nema primene zakona o restituciji i obrnuto. Ako je ova poslanička većina bila spremna da pre neki dan povuče zakon o rehabilitaciji, i ako smo danas u toku rasprave čuli ovakve komentare, zaista se pitam za sudbinu ovog zakona, ili se to u trenutku na drugom programu RTS činilo kao plaćeni politički termin, jer izbori jesu blizu? Ali, ljudi, dajte uozbiljite se i dogovorite se oko zakona. Nemojmo i nemojte ni vi da ispred Vlade podležete ucenama bilo koje političke partije. Mi podnosimo amandmane da bi pokušali da popravimo tekst zakona zbog građana Srbije. Ništa politički, ništa protiv vas, ništa protiv vladajuće koalicije.
U tom kontekstu ću primedbe koje SNS ima, kao i amandmane koje smo podneli na postojeći predlog zakona, nastaviti dalju priču. Nemoguće je da posle tri i po godine zajedničke vlasti, tzv. četnici i partizani sada ne mogu zajedno. To smo danas u delu rasprave uglavnom čuli i više smo se bavili tim stvarima nego zakonom koji interesuje najmanje 150 hiljada građana, a verovatno i više, Republike Srbije.
Kada sam rekao da je zakon ishitren, zaista ne znam ko su saradnici u vašem ministarstvu, vašem timu, ali pokušaću po određenim članovima, zaista ne znam koje su struke i izvinjavam se zbog toga, da to i dokažem.
Predlog zakona je dat na osnovu nacrta Vlade, Odbora za privredu i finansije. Ono što sam imao ispred sebe vezano za predlog nacrta i za ovaj predlog zakona, a verovatno i za tekst koji će posle usvajanja izaći iz Skupštinske procedure, u duhu one jučerašnje priče, odnosno rasprave o zakonu o javnoj svojini, zaista je iz dana u dan bio bolji i nadam se da će biti bolji. Zato apelujem na vašu svest i na svest cele vladajuće koalicije, da ovde obrate pažnju samo o interesima građana, odnosno na kategoriju lica koja su pogođena ovim zakonom, odnosno treba da se zauzmu vezano za ovaj zakon.
Mislim da vaš sektor nema iskustva baš sa pravnim postupkom sa pravnim normiranjem i sistematikom zakona, jer recimo samo u članu 1. koristite termin – oduzeta preduzeća, koji zaista o pravnom jeziku niti postoji, niti je prihvaćen pravni pojam za imovinska prava nad preduzećem. To je jedan od argumenata da je lično moje mišljenje i mišljenje stranke da je i Ministarstvo pravde trebalo da uzme učešća i izradi Nacrta Predloga ovoga zakona i pojedinih odredbi pogotovo.
Zbog svega toga i nedostatka te pravničke logike, zakon sadrži niz nedostataka i nedorečenosti. Skoro da može da se primeti, jer zaista, ako se pročita zakon od člana do člana može da se primeti koji je to period na koji se ovaj zakon odnosi, ali se ovo što je vrlo bitno u članu 1. je trebalo istaći, ne samo da se pominje period posle 9. marta 1945. godine, u kasnim odredbama se pominje i period do 1968. godine i deo perioda za vreme okupacione vlasti od 1941. do 1945. godine, ali mišljenja smo da taj vremenski termin morao je da stoji u članu 1. iako se on kasnije i pominje i dotiče kasnijim odredbama ovog zakona.
U članu 2. navodite zatim, propise taksativno propise kojima je imovina oduzimana i iako se zaista mnogi niti mogu primeniti zbog neiskazivanja konkretnih situacija, navedenih 41 zakona FNRJ ili država koje su proizašle iz nje, tako da se neiskazivanje konkretnih situacija kojima su primenjeni, da bi se u konkretnoj situaciji po zahtevu za vraćanje imovine mogle realizovati u smislu pozitivnog pravnog poretka. Pogotovo jedna bitna stvar, gospodine ministre, 1945. godine pogotovu 1945. godine, mi sad imamo problem sa pismenošću velikog broja građana Srbije. Pitanje je da li su sva rešenja i data? Pitanje da li su ljudi dobili sva rešenja, a pitanje da li njihovi naslednici znaju gde su rešenja? Zato je moja uvažena koleginica Tabaković i rekla da ovu problematiku malo više treba i da rešavaju državni organi, nego građani koji treba da budu zainteresovani za ovu stvar. Zato i kažem da se u Srbiji bukvalno zbog te nepoznanice i ne zna tačna cifra građana čijim precima je oduzeta imovina, a koji sada u ovom procesu mogu da dobiju obeštećene.
Da li je uopšte upravni postupak podoban za odlučivanje u postupcima ili je bilo potrebno doneti poseban procesni propis ili više propisa koji bi pokrili ovu problematiku? Iza svega ovoga se krije i drugo pitanje – da li su zaposleni u administraciji koja treba da rešava ovu oblast stručni? Ne znamo ni ko će biti zaposlen. Čak vidimo da će agencija, a o tome ćemo posebno imate priče, koja počinje sa funkcionisanjem od 1. januara iduće godine. Zašto baš 1. januara iduće godine? Zato što će deo određenih kadrova opet da se smesti u agenciju. Pitanje je njihove stručne sposobnosti za ovakve problematike. Mišljenja smo da deo ove problematike treba u sudskim procesima da se rešava, a da agencija i kadrovi koji budu zaposleni u njoj neće, bez ozbzira na to ko to radi imati stručne snage i sposobnosti za ovaj proces. A ovde se, gospodine ministre radi ne samo o ispravljanju jedne istorijske nepravde, nego i o velikoj količini novca koji treba da se iz budžeta Republike Srbije vrati građanima Republike Srbije.
Samim tim mislimo da agencija nema kapaciteta ni po Zakonu o agencijama ne bi trebala da se bavi ovim poslovima. Ako pogledate Zakon o agencijama, zaista nećete naći mesta za formiranje agencije za restituciju, već bi to trebala da bude uprava u okviru nadležnog ministarstva.
Postavlja se pitanje – koliko je Predlog zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u skladu sa Ustavom i pozitivnim propisima, posebno u materiji specijaliteta i generaliteta zakona? Navedene propise generalno nazvane eksproprijacija eksproprijatora donela je FNRJ i njeni sukcesori na saveznom nivou, a povraćaj imovine treba samo da izvrši Republika Srbija. Znamo da čak imamo nerešene imovinske odnose u ovim odnosima, a pogotovo i građana koji su sticajem okolnosti u datom trenutku živeli na određenom delu teritorije FNRJ ili sada žive u nekoj od ovih republika.
Šta je ono bitno dalje vezano za najbitnije amandmane koje želim, pored amandmana koje je koleginica Tabaković istakla? U članu 10. Predloga zakona o vraćanju imovine i obeštećenju stoje reči da njegova stečena prava ne smeju biti povređena. Mišljenja smo da ako je neko stekao pravo svojine, to pravo je zaštićeno Ustavom i ne treba ga posebno isticati. Mišljenja smo da u ovom pomenutom članu 10. ne treba zbog toga i navoditi ovaj stav koji ste naveli.
Bio je i u današnjem delu diskusije, s obzirom na broj prijavljenih poslanika koji su uzeli učešća, i priče o svemu ovome i o ovome što ću sada reći, ali ograničavanje vraćanja pokretnih stvari samo na stvari koje su upisane u registar ili su kulturna dobra u najmanju ruku nije korektno, jer znate i svi ostali znaju da su oduzimane i druge stvari koje su veoma velikih i trajnih vrednosti, pa s obzirom na tu situaciju i na to saznanje treba omogućiti i vraćanje takvih stvari. Svi znamo da su mnogim porodicama oduzete umetničke slike dragocenih vrednosti, klaviri, oružje i druge stvari koje su bile njihovo porodično nasleđe itd.
Šta je sporno, a danas je puno istaknuto? Sporan je član 18. i pravo na imovinu i neometano uživanje imovine, koja je kao jedno od osnovnih ljudskih prava, pa povraćaj svojine iz tog razloga i svega toga ne sme zavisiti od slučajnosti, kao što su okolnosti koje su navedene u Predlogu zakona spornog člana 18. u tačkama 2), 3), 5), 6) i 7), odnosno situacija da li je neko u zgradi ili u stan smestio neki od mnogobrojnih organa, agencija, ustanova, stranih predstavništva i tako redom ili su, recimo, ona u vlasništvu preduzeća koja ih koriste, a nastala su u procesu privatizacije.
S toga smo i predložili da se u nabrojanim i svim slučajevima mora isplatiti nadoknada u novcu i to u razumnom roku od tri do pet godina. To se takođe odnosi na diplomatska predstavništva i na predstavništva stranih firmi. Za to ima rešenja.
Kada je u pitanju tačka 8) smatramo izuzetno nekorektno i nepravično da se nekome uskrati pravo na vraćanje njegove kuće, jer moraćete priznati, ako je neko uspeo da svoju kuću tako dobro i lepo sagradi da je ona proglašena za kulturno dobro, a sa druge strane nema nikakvih pravnih prepreka da kulturno dobro bude u privatnoj svojini. Ovo istovremeno može dovesti do raznih zloupotreba. Zbog svega toga smo predložili amandmansku intervenciju na pomenuti član 18. tačke 2), 3), 5), 6) i 7).
Takođe je i nepropisana, odnosno komplikovana i procedura postupka i svega ostalog, o tome je danas bilo reči, u procesu pokušaja, da tako kažem, povraćaja oduzete imovine i obeštećenja, jer delom i u dosta slučajeva, s obzirom na činjenicu na realnu vrednost oduzete imovine nekretnina i svega ostalog, preduzeća, ovo će se samo svesti na pokušaj. Zbog svega toga tu smo još da možemo ovih par dana da uradimo i da izmenimo, ono što možemo da uradimo sada ne treba ostavljati za kasnije. Zato apelujem na sve nas da ono što smo godinama pričali da ćemo raditi, da pokušamo da to uradimo u najmanju ruku da to bude korektno za ljude koji su u kategoriji lica zainteresovanih po Predlogu ovog zakona.
Kada je reč o Agenciji, ističem još jednom i apelujem, zaista na vas, da se ovi poslovi i nadležnost vraćanja oduzete imovine teško mogu poveriti javnoj agenciji, jer prema Zakonu o javnim agencijama, iste mogu obavljati stručne i razvojne poslove, kod čijeg obavljanja nije neophodan stalan i neposredan politički nadzor.
Ovde se ne radi o poslu koji spada u poslove državne uprave u užem smislu i ozbiljnoj državnoj obavezi vrednosti, ali, obaveza državna vrednost i više od nekoliko milijardi evra. Zato apelujem da je neophodna i obavezna kontrola i Vlade i nas i ovog Doma i Narodne skupštine u ovom procesu, na ovim sredstvima, ovolikoj količini sredstava i ovolikom broju predmeta. Zbog toga smo mišljenja da ovaj proces može ispratiti samo Uprava, odnosno organ državne uprave, a ne Agencija.
Postupak za ostvarivanje prava na vraćanje oduzete imovine i obeštećenja ima, kao što sam i maločas rekao, zaista u sebi dosta nelogičnosti, od kojih je najznačajnija ova iz predloga, gde stoji da nadležni opštinski organ uprave, nadležan za imovinsko-pravne odnose, odlučuje umesto stranke, ili neki drugi organ, što predstavlja delom i kršenje osnovnih ljudskih prava i o problemu povraćaja imovine i obeštećenju, po predlogu navedenog zakona, zaista bi se moglo još puno toga govoriti, ali ćemo i u sutrašnjem danu i u danu kada se bude raspravljalo o amandmanima, pokušati da svi na svoj način dokažemo realnost onoga što smo pokušali da učinimo amandmanskim zahvatima i da ovaj zakon, na zadovoljstvo svih nas, pokušamo da popravimo, da učinimo boljim za sve one, pogotovo za kategorije lica koja su zainteresovana za ovu problematiku. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa, ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika Narodne skupštine?
Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević. Izvolite.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, koji još uvek imate strpljenja da gledate ovaj direktan prenos i raspravu o zakonu o restituciji, koji, mislim da prelazi u svoju besmisao, ako bismo uvažili diskusije nekih kolega koji su danas diskutovali o ovom zakonu.
U ime poslaničkog kluba Nove Srbije mogu da kažem, čak sam uveren, da zakon o restituciji, odnosno o vraćanju nepravedno oduzete imovine bez zakona o rehabilitaciji, to je u stvari osakaćen zakon kao Ustav koji nema preambulu. I iz dana i namere vladajuće koalicije, pre svega Vlade Republike Srbije, kada je povukla Zakon o rehabilitaciji, nama u Novoj Srbiji, a treba da bude jasno i svim građanima koji željno očekuju ovaj zakon već 60 i nešto godina, da ovaj zakon ili neće biti primenjivan ili će biti teško beneficije iz ovog zakona ostvarljive za desetine, a možda i stotine hiljada građana koji već 60 godina očekuju ispravljanje nepravdi.
Narod je davno rekao "Bogu božije, caru carevo", a svakom čoveku, odnosno njegovim potomcima koji su živi sleduje imovina koju je on zaradio ili njegovi preci. Pre neki dan sam imao čast da postavim jedno pitanje, a pred sobom sam imao i sudske presude dva slučaja iz kraja odakle dolazim, iz Čačka, iz sela Milićevaca, gde se sudilo ljudima. Jedan od njih, mučenik, Bog da mu dušu prosti, ubijen je 14. novembra 1944. godine u svom dvorištu, pred svojom familijom, a suđeno mu je godinu dana kasnije. Naravno, proglašen je za narodnog neprijatelja i konfiskovana mu je celokupna imovina.
Kada govorimo o zakonu o vraćanju oduzete imovine, govoreći u ime poslaničkog kluba Nove Srbije i govoreći u svoje lično ime, imam osećaj, obavezu i dužnost da govorim, pre svega, o tim slučajevima koji imaju zvanične sudske presude, odnosno rešenja Okružnog suda u Čačku iz 2008. godine, gde se govori, nadam se da se neke kolege i građani koji gledaju ovaj prenos sećaju, da prestaju sve pravne posledice donošenjem tog rešenja.
Svedoci na tom suđenju su bili pripadnici onog drugog antifašističkog pokreta, i to istaknuti, koji su svedočili da za tog čoveka nisu čuli da je bilo šta loše uradio, osim toga što je pripadao regularnoj kraljevskoj vojsci Jugoslavije pod komandom Draže Mihajlovića. Takvih ljudi, takvih potomaka i porodica je na hiljade u Srbiji, moramo to da kažemo, jer da je 1945. godine bilo demokratskih izbora, lista koja bi se zvala "Pokret Draže Mihajlovića" ili slično, na iole demokratskim izborima bi dobila 90% glasova.
Međutim, došla je vlast na način na koji je došla i mnoge ljude i porodice unesrećila iz ideološko-političkih razloga i oduzela živote mnogim ljudima, kao i imovinu. Sada kada je došao dan i trenutak da svi sa jednim pijetetom i poštovanjem prema tim ljudima diskutujemo ovde, popravljamo zakon, govorimo da treba ta nepravda, da kažem i na mrtvim ljudima da se ispravi, imamo ovde diskusije koje liče kao da smo u 1945. godini, čije diskusije vrve od ideoloških isključivosti, kao da još uvek neku bitku vode, da kažem tako kako narod misli, četnici i partizani.
Moram da ražalostim te ljude koji su danas pokušali da zloupotrebe svoje diskusije, ta priča je završena pre nekoliko godina u Narodnoj skupštini, gde je izglasan zakon sa 183:0. Ni SPS nije bila protiv, čime su izjednačena prava pripadnika partizanskog pokreta u ratu od 1941. i 1945. godine i pripadnika Ravnogorskog pokreta. O tome nećemo više da diskutujemo ili ne bi trebalo da diskutujemo.
Ako se neki ne slažu sa tim zakonom koji se, nažalost, ne primenjuje valjda dok i zadnji ravnogorac u ovoj državi umre, ali živeće njihovi sinovi i njihovi potomci i podsećaće svaku vladu, svakog ministra i svaku narodnu skupštinu da će taj zakon morati da se poštuje, makar u moralnom smislu i makar vi povlačili odavde Zakon o rehabilitaciji. Doći će on vrlo brzo na red.
Želim da kažem da živi ljudi imaju tu životnu energiju, ali čini mi se, iz iskustva koje je zatekao srpski narod, da i mrtvi imaju neku energiju i imaju svoje pravo makar na časnu i dostojanstvenu sahranu.
Vidimo kako su ovde neki, kad im je to odgovaralo za političke poene, tražili jadnog Dražu Mihajlovića. I onda sam govorio, sad hoću javno da kažem, oni koji ga traže i način na koji ga traže, ako je taj srpski mučenik tri metra pod zemljom, posle njihovih istraživanja biće 33 metra pod zemljom, ali pravda je spora ali dostižna.
U ovom zakonu o restituciji supstitucija ne postoji, praktično. Da je ovo parlament kakav bih želeo da bude, danas bi na ovoj galeriji bili, stalno pozivamo goste i omladinu, što je dobro, kao i strane državljane da gledaju da u ovoj skupštini ipak ima demokratije, da može da se govori slobodno, koliko toliko, makar u nekim trenucima, danas je trebalo da pozovemo potomke tih porodica da gledaju ovde šta ko govori. Mislim da bi neki od nas ovde sa više poštovanja i pijeteta govorili o tim ljudima, o njihovoj đedovini, kako naš narod kaže u mom čačanskom kraju, o njihovoj imovini i ne bi se sprdali, ne bi među srpski narod ubacivali ponovo neke ideološke zablude i začkoljice.
Naravno da oni koji su uradili zlo, oni koji su se obogatili na nečastan način, ne govorim o vraćanju imovine tim ljudima, govorim o siromašnim srpskim seljacima i građanima, to moramo da kažemo ovde, sviđalo se to nekom ili ne, kojima su pripadnici komunističke partije, koji su na silu, a ne na demokratski način došli na vlast u Srbiji, oteli imovinu.
Razgovarao sam makar sa jednim čovekom, nemam dozvolu od njega da govorim u njegovo ime, 50 i nešto godina on gleda njivu kraj svoje kuće, koja je oduzeta njemu i njegovom ubijenom ocu.
Njega ne interesuje gospodo milion evra, on hoće tu njivu, on hoće tu livadu na kojoj je prvi put prohodao i čuvao ovce i gledao kako se jagnje. To je neko morao da shvati, koliko god to vama izgledamo emotivno ovo što ja pričam, dok i takvih stvari ne bude u zakonu o restituciji mira u Srbiji neće biti i pravde neće biti. Kada pogledamo još udruženja građana, dakle bila je, što je dobro, što pohvaljujem i javna rasprava u ovom zakonu, ali najmerodavnije u nekoj javnoj raspravi da ocene predlog zakona, kakav je on, mislim da su udruženja građana, da ne kažem nevladine organizacije, koje se bave sa ovim problemima i koje okupljaju građane koji su direktno zainteresovani.
Gospodine ministre, čini mi se da ova udruženja za povraćaj nepravedno oduzete imovine, da kažemo otvoreno, opljačkane, otete, iz ideoloških, političkih, materijalnih razloga, čini mi se da nisu dali prelaznu ocenu. Da li ako već se ovde tvrdi sa strane Vlade da ovo nije pod moranjem Evropske unije, i traženjem, da to nije uslov za kandidaturu, pa ako smo 11 godina, nismo, a tu smo, evo ja govorim lično u moje ime, snosim i ja deo odgovornosti, jer sam već 10 godina narodni poslanik, pa mogli smo onda da sačekamo još neki dan, da uvažimo te ljude, da bude jedna rasprava, recimo na javnoj televiziji, gde će njima stvarno da se omogući da vi sednete gospodine ministre, ja mislim lično da ste vi, s obzirom kako ste pritiskani sa svih strana ovde, na neki način, možda to neko ne očekuje da vas ja pohvalim plivali koliko ste mogli.
Ali sama činjenica da je posle svega, posle primedbi u javnoj raspravi koju su davala udruženja građana, posle najave u medijima da su Pajtić i Cvetković razgovarali. Kad ne bih znao i kada građani ne bi znali koji oni funkcije nose, što bi to nas interesovalo šta su Pajtić i Cvetković razgovarali. Možda su oni privatno razgovarali.
Znači, o nekim amandmanima koje treba Skupština Vojvodine da da Narodnoj skupštini…

Narodni poslaniče, to nije zakon koji je u pretresu, o čemu sada govorite, pa vas molim da se vratite na zakon.

Hvala gospođo predsedavajuća, ja mislim da jeste, a vi mislite da nije, nema problema.

Narodni poslaniče, ne možemo ni vi ni ja da mislimo. Zakon koji je u pretresu. U obavezi sam da vas podsetim da morate da govorite o dnevnom redu. Vi ste počeli da govorite minut i 30 sekundi o zakonu, o kom smo pretres završili juče, to je zakon o javnoj svojini.

Dobro ja sam video u vezi, između te dve stvari, odnosno principa na koji se donose zakona. Ako je na zakon o restituciji, u zadnji čas, da je ovde bio primoran šef jedne poslaničke grupe da traži da se odloži zasedanje sednice za sat vremena, jer niko ne zna koji su to amandmani…

Narodni poslaniče to je bilo juče.