Gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, mislim da posle ovakve diskusije u načelu, je na mestu da dam nekoliko odgovora na mnogobrojna pitanja koja su postavljena danas.
Prvo da konstatujemo da kao što se videlo i tokom poslednjih deset godina, kada je pet vlada razmišljalo o izradi, a posle toga i o predlaganju jednog ovakvog zakona, danas smo isto videli, bar neke od onih tema koje su okupirale naš javni život i zbog čega je toliko bilo teško doći do ovog predloga.
Sada, ne želim da samim tim kažem da je njegova vrednost veća, ali mislim da se možemo večeras složiti da jedan ovakav zakon zbog kompleksnosti same materije, ispravljanja nepravde posle toliko godina, činjenice da se ta nepravda dešavala tokom nekih od najtragičnijih momenata, ne samo u istoriji naše zemlje, nego i celog čovečanstva.
Činjenice da je ta imovina u Srbiji kao i u svim drugim zemljama neretko bila predmet pravno utemeljenog prometa, činjenica da se desila i situacija gde je jedan broj vlasnika ostao bez naslednika, sve to i mnoge druge stvari dovode do potrebe i verujem duboko sam uveren da je ovaj zakon dobar odgovor za to, da se izradi jedan tekst koji će prepoznati sve te aspekte i dati na svaki od ovih veoma kompleksnih pitanja odgovarajući odgovor.
Odgovarajući odgovor nije nešto što je ideal koji bi možda mogao neko da vidi ako bi razmatrao samo jedan ugao ove problematike. Ideal je samo nešto što može da se sprovede i što odgovara u najvećoj mogućoj meri na ovaj izazov, a to je da se ispravi nepravda, da se ne formiraju nove nepravde i da sve to bude primenljivo tj. da bude moguće po određenoj zakonskoj proceduri i u skladu sa realno raspoloživim sredstvima naše nacije.
Dozvolite mi, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, građani Republike Srbije da u veoma kratkim crtama, da pokušam da odgovorim na neka od onih pitanja koja su danas bila pokrenuta, počevši od onoga koje je okupiralo najveći deo ove rasprave, možda za neke malo neočekivano. To je pitanje korisnika ovog postupka restitucije.
Počinjem odma o onome pitanju koje je zapravo bilo i predmet rasprava, a to je da li pripadnici okupatorskih snaga treba da budu korisnici restitucije. Prvo, i pre nego što razradim ovu tematiku želim da kažem da u ovome nacrtu i u zavisnosti kako će se odrediti Narodna skupština, zločin se ne zaboravlja, zločin se ne prašta. Ma kakva bila opcija koju bude usvojila cenjena Narodna skupština, bilo da ona usvoji ili ne predloženi amandman Vlade, jedna stvar je tačna i istinita.
Niko ko je osuđen zbog zločina neće biti korisnik restitucije. Jedini način jeste rehabilitacija i nije tačno da nemamo rehabilitaciju, postoji zakon i ja ovde moram odmah da se složim sa jednim brojem govornika, uključujući i one koji su nedavno govorili, a to je da je veoma bitno da u postupku, ukoliko se ne donese novi zakon, bar ovaj postojeći zakon, da on bude upotpunjen, tako da kada sudija u tom postupku sluša argumente, da čuje argumente i sa jedne i sa druge strane.
Da gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, mi građani Republike Srbije možemo biti ponosni na činjenicu da je naša zemlja nije imala autothoni fašistički pokret. Mi smo jedna od onih zemalja u Evropi koja nije proizvela iz sopstvenih redova one koji su branili tu ideologiju. Imali smo, ma koliko se sporili o istorijskim činjenicama tog burnog vremena Drugog svetskog rata i šta je prethodilo, bili smo jedna od zemalja koja je rekla ne fašizmu, koja je preduzela od običnih građana, pripadnike i neka im to bude na čast naših oficira one korake koji su bili potrebni da Srbija bude na strani ne samo saveznika nego da Srbija bude zemlja koja se od samog početka borila protiv fašizma. I nijedan, oko toga ćemo se složiti, zakonski projekat ne sme ni na koji način ugroziti tu svetlu antifašističku tradiciju naše zemlje. Sada oko člana 5.
Postoje dva rešenja i nijedno nije idealno. Kao što mnogo toga u ovome zakonu, po prirodi stvari, mora se tražiti najmanje loše rešenje. Jedno rešenje jeste ono što je u onome tekstu koji je poslat Narodnoj skupštini na usvajanje, a to je da svi pripadnici okupatorskih snaga budu isključeni iz postupka restitucije i da teret dokaza da nisu bili članovi okupatorskih snaga bude na ime. To je rešenje koje omogućava da u globalu Republika Srbija veoma jasno stavi do znanja da je i dalje verna toj antifašističkoj tradiciji i da ne želi ni na koji način da pomogne onima koji su bili pobornici jedne fašističke ideologije da danas, 70 godina kasnije, imaju materijalnu korist od restitucije.
Ono što u toj opciji je manjkavost, i to smo danas čuli, treba čuti istinu makar se ona ne sviđala nekome ko je sluša, ima slučajeva gde su ljudi koji su bili građani naše zemlje silom ušli u neke okupacione snage, nisu počinili bilo kakve zločine protivno pravu i običajima rata. Ima i ova opcija koju je Vlada Republike Srbije u ovom prvobitnom zakonu predložila, oni bi eventualno mogli da postave pitanje da li su žrtve zbog istorijskih okolnosti ili je nešto drugo po sredi.
Zbog toga je Vlada Republike Srbije razmatrala jednu drugu mogućnost, a ona nije da zaboravimo ko je bio fašista a ko se borio protiv fašizma, nego da se kaže da za naše građane koji su u datom momentu bili u redovima okupatorskih snaga se mora napraviti razlika između onih koji su počinili zločine, jer ti koji su počinili zločine su osuđeni i oni, naravno, ne mogu biti korisnici restitucije. Ali, da se ne ide jednim pristupom koji u načelu kaže da bilo ko ko je bio pripadnik a naše je domaće nacionalnosti ne treba da bude korisnik restitucije.
Izložio sam vam ove dve opcije i to nije slučajno što danas imamo te dve opcije. Verujem da to možda i nije u ovom momentu najbitniji element ovoga zakona. Verujem da je zapravo ovaj zakon ovde da se smire tenzije, da se napravi još jedan korak ka nacionalnom pomirenju. Možda nije baš uputnije da toliko rasprave ide oko nekih činjenica koje, na kraju krajeva, ako uporedimo sa globalom, sa masom predmeta, životnih situacija koje su predmet ovog zakona, dosta se pričalo o ovom slučaju, a možda nedovoljno o nekim drugim, mnogo brojnijim slučajevima koje će ovaj zakon pokrenuti.
Mogu samo da kažem da će Narodna skupština odlučiti onako kako misli da je uputnije. Nema idealnog rešenja oko ovog pitanja. U svakom slučaju, ono što ostaje tačno, ma kako Narodna skupština odlučila, to je da niko ko je fašista, niko ko je počinio zločin, neće biti korisnik restitucije.
Još dve činjenice koje se tiču ovog procesa restitucije. Datum – 1945, ili 1941. godina? Poštovani narodni poslanici, nijedna bivša jugoslovenska republika, a sve su donele zakon o restituciji, osim BiH, nije predložila 1941. godinu kao početak merenja, početak primene ovoga zakona, tj. sagledavanje činjenica tokom Drugog svetskog rata. Zašto? Zato što bi onda postojala opasnost o kojoj se toliko govorilo danas, a to je da se pokuša da Srbija koja je imala na momente i herojski otpor fašističkim snagama, a posle je imala kvinslinški režim, bude primorana da plati i da snosi odgovornost za ono što su odlučivali neki drugi u njeno ime. To ne bi bilo na mestu.
Zbog toga sve bivše jugoslovenske republike, a i ovde, Republika Srbija, predlažu da se pokrene i da se razmatra ovaj proces restitucije, počevši od onog datuma koji su usvojile sve druge bivše jugoslovenske republike 1945. godine.
Odmah bih rekao nekoliko reči o holokaustu. Holokaust i druge žrtve fašizma koje nemaju žive naslednike jeste specifična situacija. Zbog toga, naravno, u svetlu onoga što sam malo pre rekao, a to je ta antifašistička tradicija Republike Srbije koja ne priznaje pravni kontinuitet sa režimom Nedića i svako ko ide u tom pravcu radi u štetu sopstvene države. U tom svetlu, naravno, spremni smo da razmotrimo one amandmane koji će dodatno ojačati taj pogled i zbog toga smo zadovoljni što se o tome raspravljalo. Specifičan je tretman jevrejske manjine, romske manjine, ali i srpske većine srpskog naroda i svih drugih naroda koji su bili žrtve holokausta.
Zbog toga želim da kažem da ona pitanja koja su postavljena oko izvora sredstava, o tome ćemo moći da raspravljamo do detalja onda kada Vlada Republike Srbije, a ja sam se danas u njeno ime obavezao da će jedan takav zakon koji je predviđen ovim zakonom, ukoliko ga usvojiti, biti predložen pre kraja mandata ove vlade. Tu ćemo razjasniti odakle novac, za koju namenu, kako se plaća za memorijal, šta će biti u fondu, ko će njime upravljati i u koje svrhe. Naravno da to nećemo raditi u izolaciji. Radićemo sa svim parlamentarnim strankama. Radićemo, pre svega, sa predstavnicima žrtava holokausta, zajednice jevrejskih opština, ali i drugim predstavnicima srpskog naroda koji žele da čuvaju svetu tradiciju i da se podsetimo onih žrtava fašizma koje nisu bile jevrejske nacionalnosti.
Da, u roku od nekoliko nedelja, 7.900 jevreja je izgubilo život. Ja u pripremi za ovaj zakon sam pročitao sve što sam uspeo da nađem oko ovog slučaja. Ono što se desilo, niko ne sme da kaže da je mrlja na obrazu srpskog naroda, jer to nisu uradili Srbi, ali niko ne sme da kaže da se to nije desilo i niko ne sme da zaboravi da jedan koncentracioni kamp je bio prisutan ovde u Beogradu i zbog toga, u interesu istorije i istine, i zapravo što srpski narod ima mnogo toga oko čega može da bude ponosan u toj borbi protiv fašizma, predložićemo zakon koji će oformiti jedan takav memorijalni centar i fond koji će njime upravljati i da, pošto je to bilo pitanje, radićemo i sa Terezenskom deklaracijom, gde smo bili posmatrač, i radićemo na tome da približimo standard i taj memorijal raditi u godinama koje dolaze.
Da niko nema nikakve iluzije, u tom zakonu kao i u ovome, neće biti nikakve demagogije, igrom slučajeva jedan od najviših predstavnika tog jevrejskog naroda, u NOB Moše Pijade je lično dodelio jedan deo tog memorijala našim likovnim umetnicima. Na tom mestu imamo legalno naseljene umetnike koji neki od njih ne vide razlog zbog kojeg bi oni morali da menjaju mesta njihovog života, gde decenijama stvaraju i nema vremena večeras, ali mogu dati listu tih umetnika, a među njima su neki od najsvetlijih imena likovne umetnosti posle Drugog svetskog rata. O tome ćemo razgovarati kada dođe vreme za ovaj zakon i on je bitan, i mislim da će on i dalje osvetlati antifašističku tradiciju naše zemlje i upotpuniti ovaj zakon.
Napokon oko pitanja korisnika, postavljeno je pitanje zadužbine, i sa pravom su neki narodni poslanici postavili pitanje, a kako ćemo znati da li je određena zadužbina pravni sledbenik?
Mogu vam reći da već danas imamo za jednu zadužbinu već četiri zahteva. Razlog zbog kojeg ne širimo krug poreskih obveznika mimo zadužbina, jeste da bar za njih postoji i zakon i procedura pred Ministarstvom kulture i do marta meseca sledeće godine, sve moraju biti registrovane. Neće biti registrovane dve kao naslednice, nego jedna.
Verovatno znate, poštovani narodni poslanici, da postoje sada danas u Beogradu, u Srbiji neke, nazovi, zadužbine koje u poslednjih 10-15 godina ubiru veoma značajne prihode od zakupnina u Beogradu i koje neće moći da se registruju po ovom zakonu, tako da će i u tom domenu zadužbina doći do raščišćavanja situacije ali, sa druge strane, ako želimo da i tu povežemo nit sa jednom lepom drugom tradicijom našeg naroda, a to je zadužbinarstvo, dobro je da se potrudimo da samo one legitimne zadužbine obnove njihov rad, ali i da dobiju nazad njihovu imovinu.
Pošto to niko nije pomenuo danas, moram reći na moje iznenađenje, postoji pitanje zaštićenog stanarskog prava, a o tome je bilo dosta priče u našoj javnosti i imali smo sastanke sa predstavnicima onih naših građana koji imaju zaštićeno stanarsko pravo.
Prvo da ustanovimo činjenice. Oni stanovi koji su predmet vraćanja su samo oni stanovi koji mogu biti vraćeni zadužbini. Videli smo u našim medijima, u javnoj raspravi da neki kažu da restitucija ugrožava na desetine hiljada naših građana koji imaju zaštićeno stanarsko pravo. To nije tačno zato što ovde se radi o nekih tri stotine stanova, ako ih uporedimo sa nekoliko desetina hiljada, ali ogromna većina tih stanova su već u privatnoj svojini i to, naravno, ne može biti predmet ovog zakona i taj status zaštićenog stanarskog prava je regulisan Zakonom o stanovanju i želim ovde da najavim dodatni dijalog koji će imati resorno ministarstvo i moguće promene u Zakonu o stanovanju koje će doprineti da se napokon preseče Gordijev čvor sa jedne strane porodica koje već decenijama žive i plaćaju veoma niske zakupnine za neku od najatraktivnijih stanova u Beogradu, ali bez pravnog, jasnog ishoda i, sa druge strane, vlasnika pre svega privatnih lica, a sutra zadužbina koje imaju imovinu, troškove koje pripadaju vlasniku, ali veoma slab prihod od te imovine. To nije održiva situacija i nije dobro to što je 1990. godine država obećala da će naći alternativno rešenje tim građanima i da sa časnim izuzecima to se nije desilo, tako da i to pitanje koje nije predmet ovog zakona je pred nama i time ćemo se baviti u nedeljama koje dolaze.
Što se tiče maksimuma, to je pomenuto, maksimum od 500.000 evra za obeštećenje je nešto što je praksa i u drugim zemljama. Jedan poslanik je pomenuo, i to je tačno, da je jedna moćna Nemačka obezbedila kao maksimum 15.000 nemačkih maraka. Moramo se toga prisetiti, često kod nas se prikazuje kao da jedino naša zemlja nije u stanju da vrati sve. Jedna moćna Zapadna Nemačka za pitanje restitucije u Istočnoj Nemačkoj je obezbedila maksimalni iznos od 15.000 nemačkih maraka i u proseku je vratila oko 10% procenjene vrednosti imovine. To je istina, ne treba bežati ni od te istine.
Sa druge strane, vremena se menjaju. Dosta se čekalo, bilo je i druge prakse i mogu samo da kažem da susedna Hrvatska je isto usvojila ovaj limit od 500.000 evra po korisniku i po bivšem vlasniku. To je ono što predlažemo. Efekat toga, naravno, znaćemo tačne činjenice kada se izvrši jedna valjana prijava, će biti da procenjenih dve do tri hiljade građana koji bi mogli da pretenduju na više od te sume, će u neku ruku biti solidarni sa preostalih 140-145 hiljada građana koji će srazmerno dobiti više zbog ovog limita.
Pomenut je kolega Parivodić, koji je predložio, doduše to nije bio predlog zakona, jer to nije prošlo odbore, a kamoli Vladu, i u tom zakonu je bio predviđen limit, tako da to nije nikakva novina i u našoj zemlji. Kao što je on rekao, ja ovde ponavljam, ideja restitucije je da se u onoj meri, koliko je moguće, ispravi istorijska nepravda, a ne da se formira iz sredstava građana Republike Srbije koji imaju u proseku platu od 370 evra, nova klasa milionera u evrima, tako da u tom smislu ni ovde Srbija ne odudara od bilo koje prakse.
Želim samo da podsetim da je ta odredba u nemačkom zakonu i hrvatskom zakonu je napadnuta pred njihovim ustavnim sudovima i da su njihovi ustavni sudovi potvrdili valjanost iz opšteg interesa jednog takvog limita. Toliko o onima koji kažu – vidimo se u Strazburu.
Što se tiče zemljišta i poljoprivrede, tu je bilo nekoliko pitanja, ovde želim da potvrdim da smo amandmanom Vlade, zadovoljan sam zbog toga što su i poslanici zadovoljni zbog toga, značajno proširili mogućnosti konasacije i na taj način, kada govorimo o onome što će se dobiti u naturi, ponavljam da zbog ovakve definicije komasacije bićemo u stanju za građane, za zadužbine, a o tome ćemo govoriti malo kasnije i za druge korisnike, poput crkava, bićemo u stanju da vratimo još više poljoprivrednog zemljišta i šuma.
To je dobro zato što najveći broj, o tome je bilo reči o ovoj njivi u Čačku, bićemo u stanju, u to sam duboko uveren, da skoro svuda, što se tiče poljoprivrednog zemljišta i šume, vratimo u naturi. Ako ne onu baš njivu i parcelu zato što je danas tu nešto izgrađeno, onda ne daleko odatle.
U svakom slučaju, što se tiče voćnjaka i vinograda, oni u ovom momentu se izdaju samo po tržišnoj vrednosti. Postoji aukcija i ljudi koji su zainteresovani daju najbolju moguću cenu. U početku, u prvom Nacrtu zakona nije bilo predviđeno da se voćnjaci i vinogradi vraćaju, ovde se predviđa da se vraćaju, da se vraća odmah svojina, ali ukoliko postoji zakupac, da se prava tog zakupca koji su obezbeđeni po jednom tržišnom principu, očuvaju do kraja jednog zakupa.
Najduži rok, tu ste u pravu, gospođo Kolundžija, u ovom zakonu jeste 40 godina, ali ukoliko je već isteklo 10 godina, to je dodatnih 30. Jednostavno, za vinograde toliko treba vremena da oni daju njihovu ekonomsku vrednost. Naravno, tokom tog perioda zakupninu ne ubira država, nego ubira novi vlasnik.
Još samo nekoliko elemenata oko obveznica. Predložili smo da obveznice budu u evrima ne zbog toga što nemamo poverenja u našu monetu, nego zbog toga što smo u tranzicionom periodu, kada Republika Srbija razmišlja o emisiji obveznica denomiranih u dinarima, a indeksiranim na inflaciju. To smo prvobitno predložili, ali saslušali smo argumente bivših vlasnika i u suštini pravično je da prvo država za sopstvene potrebe dokaže da jedan takav finansijski instrument funkcioniše, da je u korist investitora, da tek onda predloži takve finansijske instrumente sopstvenim građanima, naročito ukoliko ti građani već čekaju više od 60 godina da ostvare ovu korist.
Zbog toga razmatramo i ove amandmane koje su neke političke partije predložile, koje bi omogućile da i za građane koji imaju 65 i 70 godina da ročnost tih obveznica bude nešto kraća. Na te amandmane videćemo i gledamo blagonaklono i sve ono što može da obezbedi da te obveznice budu što privlačnije ćemo prihvatiti.
Napokon, nema nikakvog razloga da bilo ko plaši bilo koga, a ponajmanje koloniste u Vojvodini da će doći neko iz inostranstva i uzeti im kuću, voćnjak. To se desiti neće.
Pogledajte član 10. Zakona. To je drugi princip, ključni princip ovog zakona, a to je da se ne sme napraviti nova nepravda ovim zakonom. Ukoliko je neko već vlasnik svoje kuće, ona će ostati njegova kuća. Nikome se neće uzimati kuća koju ima i koju je kupio legalno da bi se dala nekom drugom. To znači da ta zaštita postoji. Ta zaštita je kao član 10. jedan od načela ovog zakona. Kolonisti nemaju čega da se plaše.
Napokon, završiću sa onim što je često bilo predmet rasprave, a to je ta naturalna supstitucija. Da je ona moguća, predložili bi je. Međutim, neko je tokom rasprave danas rekao – pa to već radite. Desilo se da Republička direkcija za imovinu vrši zamenu. Poštovani narodni poslanici, sećate se, kao i ja, ogromnih broja pitanja koja su postavljena kada je neko uočio da je jedan korisnik dobio kvadrat za kvadrat zamenu, da je predložio jedan parking u Zemunu i da je dobio poslovni prostor u strožem centru Beograda i ispao je skandal. Nećemo valjda tako i sa 150 hiljada porodica.
Supstitucija naturalna i, kao što sam rekao, to se ne tiče poljoprivrednog zemljišta i šuma, je nešto što se ne može zakonski, temeljito i pravično urediti.
Zbog toga zemlje koje su probale nisu uspele. Zbog toga sve zemlje koje su probale su nam toplo preporučile da ne ulazimo u taj postupak koji će samo na početku biti popularan, ali kada dođe do njegove primene, da će dovesti do beskonačnih pravnih zavrzlama, tužbi, parnica, pa i krivičnih prijava protiv odgovornih lica. Mogu vam reći u punoj savesti, zato što se već deset godina bavim sa nekim zastojima i državnom upravom, da prava taktika i strategija i Agencije za restituciju i po dubini administracije, ukoliko joj se predloži i u kontaktu sa građanima neki institut za koji nemaju sigurnost kako da ga sprovedu a da ne oštete jednog ili drugoga, konačni ishod će se zvati paraliza. Paraliza i neodlučivanje, jer na to je najkomotnija stvar koju može uraditi naša administracija da ne bi lično bili pod pritiskom, da ne bi lično snosili odgovornost za nešto što ne mogu do kraja da objasne onima koji su korisnici. Valjda nije ideja da 60-70 godina kasnije uđemo u novu paralizu. To je razlika između ovog zakona, ove vlade i možda nekih drugih ideja. Mi se ne bavimo demagoškim idejama i onime što izgleda lepo na papiru, ali se ne sprovodi u realnosti, nego gledamo ono što ćemo efektivno uspeti da uradimo i da bude uspešno i da oni koji ga toliko dugo očekuju imaju koristi.
Dame i gospodo, na kraju, mogu se samo složiti sa nekim poslanicima koji su danas rekli da je vreme došlo za zakon za vraćanje oduzete imovine i obeštećenju. Da li je tu krajno vreme, ne znam? Samo znam da je onaj zakon koji sam predložio pre 10 godina usvojen, bilo bi lakše. Nećemo valjda da čekamo još 10 godina. Kao što vidimo i u ovoj debati teško rešiti sve ove kompleksne stvari, naći pravu istorijsku pravnu, finansijsku, imovinsku ravnotežu. Duboko sam uveren da ovaj zakon predstavlja tu tačku ravnoteže, da dve milijarde evra sredstava naše zemlje za rešavanje jedne nepravde na kojoj će se dodati nešto što neće biti manje od dve i po milijarde, a siguran sam, i nešto više imovine, prava je mera za jednu veliku nepravdu, sigurno ne jedinu, ali veliku nepravdu koja, ukoliko, poštovani narodni poslanici, odlučite da podržite izglasavanje ovog zakona i da ćete i vi učestvovati. Hvala vam puno. Očekujem podršku, ne samo vladajuće koalicije, nego nadam se i veoma širokoj podršci za zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Hvala puno na vašoj pažnji.
