Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenja kako se popularno zove zakon o restituciji kolokvijalno tj. imao je rekla bih, nezasluženo veliku medijsku pažnju poslednjih mesecima pa čak i godinama. I čuli smo mnogo argumenata za i protiv donošenja ovog zakona, ali nekoliko bisera koje je jutros govorio gospodin Đelić, zaista moraju da se prokomentarišu.
Kaže, gospodin Đelić da će ovaj zakon kada se bude primenjivao dati bolje rezultate nego privatizacija u Srbiji. Pa kuku nama, gospodine Đeliću, ako ovo upoređujete ili bilo šta u Srbiji sa privatizacijom, sa onolikim kriminalom, sa onolikom korupcijom, sa onolikim pritvorenim, zatvorenim i tek onim koji će biti zbog kriminala u toj privatizaciji. Ili ste možda mislili na one akcije od 1000 evra?
Dalje, kaže gospodin Đelić da će primena ovog zakona privući investicije, strane investicije u Srbiji. Gospodine Đeliću, vi ste govorili i da će ekonomska kriza privući strane investicije u Srbiju, jedino još kad je bio zemljotres u Kraljevu niste rekli da će i to privući strane investicije. Vi imate tu jednu svoju priču i vi to i gde treba, i gde ne treba ubacujete, a to što nema veze sa suštinom nije ni važno. Rekli ste, da očekujete da će ovaj zakon da doprinese razvoju zadužbinarstva u Srbiji. Gospodine Đeliću, evo konkretan predlog od onih vaših 11 miliona evra napravite neku zadužbinu, budite prvi zadužbinar pa da vam čestitamo. Rekli ste, jutros ste priznali, a pre nekoliko dana ste rekli da se ovaj zakon ne donosi zbog EU nego zato što je to nama, hleb nasušni, otprilike, pa su posle toga vaše kolege iz Vlade, kako ko, pojavljivali se na televizijama raznim i demantovali gospodina Đelića i rekli, ne ovaj zakon se donosi zato što je to nalog EU.
Gospodine Đeliću, pošto uredno ispunjavate naloge EU očekujem odgovor od vas kao potpredsednika Vlade Repbulike Srbije, da nam kažete, otvoreno šta je sa uslovom koji ste dobili od Angele Merkel i od EU u vezi sa zaokruživanjem šiptarske države na teritoriji Republike Srbije. Da li vi znate šta se dešava od 16. septembra do danas na teritoriji Republike Srbije? Nešto se ne javljate na tu temu, za vas je očigledno to završena priča. Boga mi, nije i neće biti.
Mogli smo juče da pročitamo u medijima da pored svih ovih uslova koje ispunjavate, na kako vi volite da kažete, agendi, na putu ka EU, ali sve mi se čini da na tom putu ima sve više ležećih policajaca, a da su vam nešto nizak trap pa zapinjete često. Na tom evropskom putu, kako kažu vaši evropski prijatelji, gospodine Đeliću, ozbiljno vas koči korupcija i to korupcija na svim nivoima vlasti i u svim segmentima. Između ostalog, kažu vaši evropski prijatelji, da je problematično da li ćete dobiti status kandidata zato što u krivičnom zakonu nije sankcionisano podmićivanje poslanika.
Sad pitam vas, gospodine Đeliću, kada pričate sa tim vašim evropejcima, da li vi njima kažete da ste vi 2008. godine napravili nelegalan sastav ovog parlamenta i da je upravo zbog korupcije, kako je Vikiliks obavestio veza SAD, Boris Tadić, Nikolić i Vučić, stvorena, nešto što vi ovde zovete poslanička grupa, na osnovu ukradenih mandata.
Jesu li na to možda mislili vaši zapadni prijatelji sa kojima razgovarate vezano za te vaše evropske integracije, do kojih sigurno nikada neće doći. Podsećamo vas gospodine Đeliću, da je 8. juna 2005. godine donet Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine. Tada je u Vladi Vojislava Koštunice koja je bila isto evropejska koliko i vi danas, sedeo gospodin Parivodić, koji je bio lično vrlo zainteresovan za vraćanje imovine i on je stalno prisutan u medijima kao predstavnika nekih kojima treba da se vrati imovina zakonito, naravno oduzeta. Vi ste od tada do danas znali da ćete ovaj zakon da donesete, vi to odavno najavljujete.
Pitanje za vas gospodine Đeliću – ko je odgovoran što ste do 8. juna 2005. godine je donet taj zakon, 13 meseci posle toga jula 2006. godine je završen popis te imovine. Ko će odgovarati zato što ste vi tu imovinu za koju ste znali da ćete da donesete zakon da se vraća? Prodavali ste je za bud zašto tajkunima da bi sada država na osnovu ovog zakona tim istim tajkunima isplaćivala nekakvu nadoknadu.
Jeste li to radili slučajno ili svesno gospodine Đeliću, i ko je odgovoran što na taj način nanosite ogromnu štetu, finansijsku pre svega građanima Republike Srbije.
Gospodine Đeliću, nas u SRS kao brižne poslanike, interesuje da li ste razmislili kako ćete zbrinuti Ružicu Đinđić, pošto je i vila koju ste njoj, potpuno neopravdano poklonili, tema vraćanja, neka porodica se već javlja da joj se vrati ta vila, i naravno, ne samo ta, nego ne znam i ona vaša od onoliko stotina miliona na Dedinju, da li je i ona pod udarom ovog zakona? Dalje, Tomice Milosavljevića, pa Šutanovca, pa svih vas što ste se poređali po Dedinju.
Gospodine Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, koji ćete glasati za ovaj zakon, SRS vas upozorava da jedna istorijska nepravda, a ovo jeste bila istorijska nepravda, ne može da se ispravi stvaranjem novih nepravdi.
Vi ste ovde, kolega Martinović je odlično, naravno, primetio u članu 2. napisali 41 propis, popisali 41 propis, zakona, a još tri su čini mi se dodata, biće dodata amandmanima vladajuće većine.
Dakle, nabrojali ste 44 zakona na osnovu kojih je imovina koju želite da vratite, oduzeta. Ako, je nešto oduzeto na osnovu zakona, gospodine Đeliću kako može da se vrati?
Kako vi mislite da crtate, precrtavate istoriju, da brišete istoriju. Bilo je vreme kakvo je bilo, pa za nekoliko godina ili za nekoliko decenija verujte da će oni koji budu živeli u ovoj vašoj proevropskoj izdajničkoj politici i Vladi Tadićevog režima, imati mnogo gore mišljenje, nego što mi danas imamo, svi mi imamo o tom periodu komunističkog režima.
Dakle, država u državi, mora da postoji pravna sigurnost, ne može svaki neki Đelić koji se pojavi da menja svojim propisom nešto što je nekad neko doneo neki drugi propis, i ko nam garantuje da je ovaj što vi predlažete baš najbolji­?
Mi znamo da nije. Zašto ste 9. mart 1945. godine odredili kao datum od kog se vraća imovina? Ceo dan vas to pitam, samo nemate argument. Mi s vama razgovaramo o argumentima, mi srpski radikali smo protivnici ovog zakona, i kao što čujete iznosimo argument, ne pričamo priče, od vas tražimo argumente zašto treba za ovo da se glasa.
Dakle, zašto 9. mart 1945. godine? Zašto se imovina ne vraća begovima? Da li vi znate da su begovi u Srbiji imali zemlju? Zašto niste odredili taj period? Vi ste ovde uspeli da obezbedite saglasnost da donesete zakon o rehabilitaciji, to je jedini zakon da je donet, odnosno već postoji, ali se ne primenjuje i ovaj što ste hteli da donesete, to je jedini zakon gde rehabilitovana lica imaju osnova, imaju prava da im
se vrati imovina, jer im je imovina oduzeta u režiranim političkim procesima, ali to nije tema ovog zakona.
Imovina koja se vraća na osnovu ovog zakona koji predlažete, između ostalog je oduzeta na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, ja ću zbog vremena samo nekoliko zakona, na osnovu kojih je oduzeta ova imovina da prokomentarišem.
Gospodine Đeliću, nacionalizacija se sprovodi u civilizovanim zemljama i sprovodila u civilizovanim zemljama. Znate, koliko su u Engleskoj laburisti izvršili nacionalizacija, a bili su dugo na vlasti.
Drugi osnov, jedan zapravo, od zakona po kojima je oduzeta ova imovina je Zakon o eksproprijaciji i to do 1968. godine. Dajte, molim vas objasnite nam zašto do 1968. godine? Pa eksproprijacije su se vršile i pre i posle.
Danas imamo na snazi vrlo nepravedan i nepravičan Zakon o eksproprijaciji, da li znate gospodine Đeliću, da po današnjem zakonu u sadašnjem pozitivnom propisu eksproprijaciji investitor može da uđe u posed pre nego što postigne dogovor o naknadi. To ranije nije bilo, odnosno, u nekim periodima je bilo, ali neposredno pre ovog zakona nije. Da li je svaka naknada u postupku eksproprijacije u ovom periodu od 1968. godine, ne znam što ste stavili ovu godinu, do dana današnjeg pravična. Pa nije, a da li to znači da je nezakonita, pa ne, ne znači. Zakon je takav, primenjuje se i građani moraju da se povinuju zakonu. Ako mora da se primenjuje Zakona o eksproprijaciji posle 1968. godine i ta imovina se nikom ne vraća, a što onda vraćate imovinu koja je eksproprisana do 1968. godine?
U čemu je razlika, gospodine Đeliću? Da li vi znate od te 1968. godine do dana današnjeg koliko je hiljada hektara zemljišta eksproprisano, koliko je naseljeno stambenih objekata radi utvrđenog opšteg interesa, uz naknadu za koju bivši vlasnici kažu da nije pravična, kao što nije bila pravična ni ona o nacionalizaciji iz 1958. godine, ali to što nije pravična, opet ponavljamo, ne znači da je nezakonita.
Da li je pravična, gospodine Đeliću, ova Đilasova eksproprijacija za most Zemun – Borča? Da li znate da Đilas raseljava građane Zemuna sa obale Dunava u Beli Potok? Da li znate da im ruši kuće u kojima stanuju, a da će u Belom Potoku, plaćati tržišnu cenu zakupnine. Ako, hoće da otkupe te kuće, odnosno stanove, moraju da plate tržišnu cenu za te stanove i za njih ne važi Zakon o stanovanju koji predviđa specijalne uslove za otkup stanova. Da li je to pravično? Nije. Da li je u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji, jeste, šta da radimo, ali, vi dakle, žmurite pred takvim stvarima, a vodite računa o nečem što je nekad bilo.
Zakon o agrarnoj reformi takođe je osnov na osnovu kojeg ćete da vraćate nepokretnosti koje su oduzete po Zakonu o agrarnoj reformi. Gospodine Đeliću, ne znam da li znate da je agrarna reforma u Srbiji postojala od 1919. godine iz vremena Kralja Aleksandra. Tada je Vlada donela prethodne odredbe, tako se zvalo za pripremu agrarne reforme koje su postale program agrarne reforme, i koja je sprovedena. Zašto onda i to ne vraćate, zašto ste zacrtali ovu agrarnu reformu i kolonizaciju od 1946. godine? Nemate princip, ne znate odgovor naravno, na ova pitanja.
Podsećamo vas, takođe, gospodine Đeliću, da je 26. marta 1991. godine donet u parlamentu Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu na osnovu PZF, odnosno Poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog ne izvršenih obaveza iz obaveznog otkupa.
Za oduzetu zemlju, ovu, koja je po ovom zakonu vraćana, ranije nije bila isplaćena naknada i postojao je osnov da taj zakon bude donet.
Po tom zakonu, vraćeno je oko 100 hiljada hektara poljoprivrednog zemljište, gospodine Đeliću, molim vas da me slušate jer tražim odgovor na sva ova pitanja. Ovaj zakon se primenjivao 10 godina i proizveo je, bez obzira što je bilo osnova da bude donet, pogubne ekonomske posledice. Kakve? Uništeni su veliki poljoprivredni kombinati koji su do tada bili veoma uspešni. Cena poljoprivrednog zemljišta je dramatično pala i od tada su ogromne količine poljoprivrednog zemljišta ostale u parlogu zato što su vraćene naslednicima koji nisu ni znali ko su im preci.
Lično sam radila na primeni ovog zakona u Opštini Zemun, pa su se predamnom svađali da li je bila ujna, da li je tetka, da li je strina tu koju eventualno treba da naslede, pa ko koliko treba da nasledi, pa su mislili dobiće ogromne pare. Kad su videli ta to nije tako skupo jer je velika količina, ponavljam 100 hiljada hektara zemljišta vraćeno, onda je to zemljište ostalo neobrađeno.
Gospodine Đeliću, to je takođe pominjao kolega Martinović, da li je neko utvrđivao poreklo imovine licima kojima je, naglašavamo, na zakonit način oduzeta imovina, a koju vi sada hoćete da vratite? Pitamo vas, gospodine Đeliću, da li su to u to vreme bili tajkuni onog vremena, kakvi su danas Mišković, Beko, Cane, Kostić, Đunić, Vlahović, Đelić itd?
Gospodine Đeliću, ne znam što se smeškate? Ne znam da li ste čuli za staru američku poslovicu da niko za svoga života ne može na pošten način da zaradi i uštedi milion dolara, a vi, Đeliću za dve godine 11 miliona evra.
Gospodine Đeliću, pravni razlog koji svaki pravnik mora da uvaži, a koji ide u prilog i koji je argument zašto ovaj zakon ne sme da se donese, jeste pravo održaja.
Vi niste pravnik pa da vam objasnim a pre, svega, želimo da čuju građani Srbije. Redovan održaj za pokretne stvari je tri godine, za nepokretne tri godine, ako je zemljišno knjižno vlasništvo, a 10 godina za vanknjižno. Vanredni održaj nastaje protekom 10 godina i stiče se pravo svojine na pokretnim stvarima, a za 20 godina na nepokretnostima.
Dakle, prošlo je više puta po 20 godina i ne može se stvoriti pravni uslov za vraćanje ove imovine koju vi želite da vratite.
Ako je neko pre 50, 60 godina na legalan način stekao imovinu, on je stekao pravo održaja odavno. Vi ste čak ovde predvideli da ćete ovim zakonom ukidati i pravo službenosti prolaza. Da li vi uopšte znate šta znači pravo službenosti prolaza? Da li to znači da ćete ostaviti stambene zgrade, kuće itd. bez pristupa na ulicu zato što je uspsotaveno pravo službenosti prolaza? Nemate vi pojma, naravno, samo znate da treba doneti zakon da se vrati imovina Parivodiću i još nekima i baš vas briga.
Naravno, moramo da pomenemo, odnosno pominjali smo, ali da naglasimo problem vraćanja imovine folksdojčerima. Znate, Srbi na teritoriji AP Vojvodine su veoma zabrinuti već godinama. Da li znate, gospodine Đeliću, da se organizuju turističke ture da dolaze Nemci da obilaze kuće svojih predaka i imanja, slikaju se itd. zato što su znali da će Angela Markel da vam naredni da donesete ovaj zakon i da vašim folksdojčerima omogućite da im se vrati zemljište odnosno imovina u Srbiji? Da, ovo ste intenzivirali od kada je Angela Merkel bila ovde i udarala vam packe.
Podsećamo vas da je posle Drugog svetskog rata u Vojvodinu doseljeno oko 40 do 50 hiljada porodica, znači preko 200 hiljada ljudi iz siromašnih krajeva Bosanske Krajine, Crne Gore, Makedonije, Hercegovine, Like, Banije, Korduna i sada njihov status ugrožavate, gospodine Đeliću, a jutros kažete da se mora poštovati pravo privatne svojine. Pa, da li znate šta su ovi ljudi uradili od tih švapskih kuća, kako se popularno zovu? To više nisu kuće od blata, to su sada vile, to su sada izgrađeni, uređeni vrtovi, voćnjaci. Uvećana je vrednost ko zna koliko puta. Vi ćete to da vratite folksdojčerima, a zaboravljate da je pre nego što su došli ovi Srbi, njih oko 200 hiljada, da je između 400 i 500 hiljada Nemaca napustilo Jugoslaviju zato što im je vlast opravdano kao narodnim neprijateljima oduzela imovinu, državljanstvo i građanska prava. Vi sada hoćete njih da dovedete u Srbiju, gospodine Đeliću. Hoćete da oni zaposednu imanja koja su Srbi, rekoh već na koji način koristila.
Ovih dana ja aktuelno bilo, pominjalo se i u medijima ovo što pokušavate da sakrijete, da je između Nemačke i bivše Jugoslavije postignut sporazum na osnovu kojeg su folksdojčeri obeštečeni. Taj sporazum su potpisali Josip Borz i Vili Brant 1972. godine.
Sada se gospodin Ivanović, koji se ovim bavio, neki gospodin istoričar, kaže – pokušavao je preko raznih ministarstava, arhiva itd. da dođe do ovog sporazuma i, zamislite, on je na volšeban način nestao iz arhiva u Srbiji. Sramota.
Samo još da vas podsetim da gospodin Vaslav Klaus, predsednik Češke Republike, 2009. godine nije hteo da podrži Lisabonski sporazum zato što on pruža mogućnost potomcima sudetskih Nemaca da traže povraćaj svoje imovine. Dakle, svi mogu da kažu sve što je u interesu njihovog naroda, samo vi ne možete, pardon, samo vi nećete.
Stav SRS o ovom zakonu iskazali smo kroz amandmane tako što smo predložili da se svaki član briše od naslova do poslednjeg člana. Hvala.

Reč ima narodni poslanik gospodin Meho Omerović.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovani potpredsedniče Vlade, uvažene kolege, dame i gospodo narodni poslanici, moram priznati da mi nije lako što u ovom trenutku govorim. Skoro je 18,00 časova. Od 10,00 sati pre podne vodimo ozbiljnu raspravu o jako važnom zakonu, o zakonu koji je suštinski bitan za najveći deo građana naše Republike Srbije, o zakonu koji jeste jedan od uslova, da koristim i taj izraz koji se već toliko otrcao, EU za dobijanje uslova za kandidata u članstvo EU, ali moram priznati da sve ono što sam mogao da čujem, nažalost i većina građana Republike Srbije u direktnom televizijskom prenosu, mi ne daje za pravo da smo mi kao društvo i kao država pokazali jedan visoki stepen odgovornosti i demokratičnosti. Naprosto, tu kritiku treba uputiti prema nama koji smo deo vladajuće koalicije.
Zašto to kažem? Zato što najveći deo optužbi suprotnih mišljenja, različitih stavova o predloženom tekstu zakona mogao se čuti od predstavnika vladajuće koalicije i to je nešto što mislim da nije dobro i nešto što nas još više uvodi u ono što sam rekao na samom početku, a to je duboka podeljenost društva po svim pitanjima.
Zato me ne čudi što smo i danas, na žalost i pre svega po najveći broj građana Republike Srbije, čuli disonantne, a boga mi, često i toliko suprotstavljene stavove članova vladajuće koalicije, da sam se u jednom trenutku zapitao, ko je predložio ovaj zakon?
Dakle, ovaj zakon je, da budem jasan do kraja, potreban. Ovaj zakon treba onim građanima Republike Srbije koji su na bilo koji način, ni krivi ni dužni, zbog onoga zašto su njihovi preci optuženi, ili na pravdi Boga osuđeni, izgubili imovinu, zemljište i sve ono što danas potpada pod zakon o povratku imovine, odnosno restituciji.
Dakle, svako onaj ko je bez suda i bez sudske presude bio lišen bilo kojih svojih prava, mora da ima povraćaj tih prava. Ako ne on, na žalost, najveći broj nije više među živima, ali njegovi članovi familije svakako da.
Dakle, tu ja nemam problem. Mi, kao država, mi kao društvo, koje težimo savremenim evropskim društvima, moramo da uspostavimo vladavinu prava nad nečim što se zove privatna svojina. Privatna svojina je, kao što se to često kaže, svetinja i to zaista treba tako.
Često se govori, a čuli smo to danas i od potpredsednika Vlade, koji u ime Vlade brani ovaj zakon jer ga je ona i predložila, da se ovim zakonom otklanja istorijska nepravda. Znate, kad imate istorijsku nepravdu, onda se postavlja pitanje a šta ćemo sa istorijskom pravdom? Šta ćemo sa onim koji su po zakonima, u skladu sa tadašnjim Ustavom, bili lišeni eventualnog prava, osuđeni, čija je imovina bila oduzeta, konfiskovana, itd? Nisam pravnik, pa možda mi kolege poslanici, koji su mnogo veštiji i spretniji, jer su pravnici, mogu i zameriti, ali naprosto govorim ono što većina građana i misli.
Šta ćemo sa onima koji su od početka Drugog svetskog rata sarađivali, bili u službi, da budemo otvoreni, Trećega rajha? Da li su njihova prava, i sve ono što je sledilo posle, oduzeto po nekoj nepravdi, iz nekih ideoloških razloga i sad mi treba da ispravljamo tu tzv. istorijsku nepravdu?
Dakle, meni se kao suštinsko pitanje nameće šta je to i čemu ovaj zakon služi? Govoriću o jednom veoma ozbiljnom segmentu, o nečemu što ova država i ovo društvo u poslednjih desetak, 12 godina u kontinuitetu radi uz podršku najvećeg broja građana Republike Srbije, a to je taj neki put ka EU, to je taj put ka nekim evropskim vrednostima.
Pitam vas, pre svega predstavnike Vlade, odnosno predlagača Đelića, da li su te evropske vrednosti, čini mi se, utemeljene na antifašizmu? Jer, koliko znam, iako se vi trudite da to izbegnete, antifašizam je utemeljen u EU. Antifašizam je u postolju UN. Na kraju krajeva, i Dan Evrope se zove zato što je to bio dan pobede nad fašizmom.
Ako danas 2011. godine želimo promeniti istoriju, ili što je još gore pokušati da je falsifikujemo, ili na neki način silujemo ono što jesu rezultati Drugog svetskog rata, na čemu jeste nastala EU, dakle, na svim svojim vrednostima, svim poštovanjima ljudskih prava u koje se toliko često zaklinjemo da smo se smučili i sami sebi, a kamo li građanima.
Pokušaću da parafraziram tri principa iz uvodnog izlaganja gospodina Đelića jutros od 10,15 minuta, tri principa na kojima se fokusirala Vlada prilikom donošenja ovoga zakona. Prvi je nepravda koja je učinjena iz ideoloških razloga. Drugi je da ne može biti ugrožena finansijska stabilnost države Republike Srbije, odnosno svih njenih građana. Treći je, da je u pravljenje ovog zakona obavljena konsultacija sa bivšim jugoslovenskim republikama.
Moram priznati da me se sva ta tri principa nekako čine klimavo, bez obzira na podršku koju mogu dati principu, da svako ko je nepravedno izgubio imovinu, za svakog ko je nepravedno izgubio zemljište, za svakog ko je nepravedno osuđen za nešto što nije uradio, mora na neki način da bude rehabilitovan i da dobije neku vrstu satisfakcije. Tu nemam nikakav problem.
Ako je prvi razlog, kao što je potpredsednik Vlade naveo za donošenje ovakvog zakona, nepravda koja je učinjena iz ideoloških razloga, javno pitam – da li je fašizam ideologija? Mnogo pametniji od mene su davno to rekli, napisali stotine i stotine knjiga. Naravno da jeste. Ne samo da jeste, nego je to najcrnja ideologija koja je postojala u ljudskom rodu, ali hajde da se baziramo samo na 20. vek.
Sledbenici onih koji su tu ideologiju veličali, koji su u ime nje ubijali, sprovodili sve ono što je nakaradno, suprotno ljudskom rodu i služili Hitleru i Trećem rajhu na prostoru Republike Srbije, i podsećam, osuđeni za te zločine, danas ne mogu imati pravo ili će se njima čak i vratiti imovina, zato što im se ovim zakonom želi dati to pravo po predlogu zakona, jer je ta imovina oduzeta iz ideoloških razloga. Ono što je bitno, šta ćemo sa onima koji su služili Trećem rajhu na prostoru Republike Srbije?
Da bih se vratio na konkretne članove predloženog zakona, hteo bih da postavim nekoliko pitanja, po meni, dva ključna člana koja su se ovde našla, a tiču se nedoumica i nejasnoća, barem kada sam ja u pitanju. Dozvolite mi, da te nejasnoće i nedoumice podelim sa kolegama poslanicima, i što je mnogo važnije, i sa građanima Republike Srbije.
U članu 5. predloženog zakona, Vlada Republike Srbije kaže u tački 3. – pravo na vraćanje imovine i obeštećenje nema: lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata kao ni njihovi naslednici.
Tu mi se čini sve jasno, jer naprosto, ne mogu da verujem da neko u ovoj državi, pogotovo ne u Vladi, ne zna ko su bila lica koji su bili članovi okupacionih snaga. To je jasno kao dan. Od Nemaca, Bugara, Italijana, Mađara i ko je sve držao određene prostore Republike Srbije po onome što im je Hitler rasporedio kao ratni zadatak je više nego jasan. To je toliko otrcano i dosadno građanima Republike Srbije, da neću ni da ponavljam.
Međutim, problem imamo sa time što Vlada Republike Srbije pokušava da ispravi nešto što se ne može ispraviti, ne znam iz kojih razloga. Nije mene majka klela što sam se kockao, nego što sam se vadio. Sada se Vlada Republike Srbije vadi sa amandmanom. Umesto da lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga, Vlada Republike Srbije kaže, citiram: "Fizičko lice, strani državljanin pripadnik okupacionih snaga".
Znate šta, da budem pošten, nameće mi se ovde nekoliko pitanja. Prvo, očekujem od potpredsednika Vlade, Božidara Đelića, danas ili kada dođe dan za amandmansku raspravu kaže, po Vladi Republike Srbije, koje su to okupacione snage? Koje? Da ih nabroji, a to je pod jedan. Pod dva, da li su postojali i oni koji su pomagali, odnosno koji su bili kvislinzi tim istim okupacionim snagama na teritoriji Republike Srbije?
Meni nije problem da napravim razliku između onih koji su se borili protiv fašizma i okupatora na teritoriji Republike Srbije, to je jasno kao dan. Očigledno da imamo problem danas, što neke koji su se od početka Drugog svetskog rata, na prostoru Republike Srbije borili, bili non stop u poziciji da zastupaju interese Trećeg rajha i Adolfa Hitlera, danas treba na mala vrata da rehabilitujemo.
To ne mogu da prihvatim, jer to jeste i falsifikovanje istorije, to jeste i omalovažavanje žrtava. To je, na kraju krajeva, suprotno i sa onim što je gospodin Đelić u uvodnom izlaganju rekao kada je spominjao Staro sajmište. Da li oni koji su odgovorni za Staro sajmište, a to su Nedićevi, to su pripadnici Dragoga Jovanovića, koji je bio šef specijalne policije, oni po ovom vašem amandmanu, gospodine Đeliću, imaju sva prava, oni i članovi njihove familije mogu da naplate sve što su za vreme Drugog svetskog rata stekli na teritoriji Republike Srbije, zahvaljujući tome što su radili, sarađivali sa gospodinom Adolfom Hitlerom?
Još jedno veoma značajno pitanje, kada se govori o konfiskaciji, gospodin Đelić je gospodin koji je studirao i živeo u Francuskoj, u Parizu. To je opšte poznato. On je učio istoriju po francuskim uzusima. Peten i svi članovi vlade koja je bila identična Vladi Milana Nedića u Srbiji, koja je služila Adolfu Hitleru, imali su situaciju da im je Francuska Republika konfiskovala imovinu, nije im vratila. Mi, ne daj bože da se prihvati ovaj amandman koji ste vi, gospodine Đeliću, u ime Vlade predložili, vratićemo imovinu onima koji su od početka rata sarađivali sa Trećim rajhom.
Nemojte da se pozivamo na zakon o rehabilitaciji, kada znamo da je taj zakon donesen u jednom određenom trenutku i da taj zakon, nažalost, ima najveći problem tamo gde mu je mesto, a to je Ustavni sud. On je neustavan.
Drugi problem koji se tiče ovog predloga zakona na istu temu sadržan je u članu 42. stav 6. Očigledno da ste, pošto vam nije uspeo plan da progurate zakon o rehabilitaciji paralelno sa ovim zakonom, pokušali na mala vrata da uvedete član 42. stav 6. koji kaže – lice iz člana 6. stav 1. ovog zakona je u obavezi da uz zahtev priloži i pravosnažnu sudsku odluku o rehabilitaciji, odnosno dokaz da je podneo zahtev za rehabilitaciju. Dakle, vi uvodite nešto što je van svake pameti, nisam pravnik. Dovoljno je da neko podnese zahtev da je tražio rehabilitaciju i vi mu po ovom zakonu dajete pravo da mu se vrati imovina njegovih predaka. To nije normalno.
Naprosto, brzina kojom ste se rukovodili da poturite jedan ovakav zakon zbog nečega što ja ne razumem šta je u pozadini ali duboko verujem da najveći broj poslanika u ovoj skupštini, a to sam danas čuo, ne samo iz vladajuće koalicije koja je po logici stvari tu da podrži Vladu Republike Srbije i svaki njen zakon, ali danas, nažalost, i od predstavnika opozicije smo čuli podršku nekim odredbama sa kojima se ja, moram priznati, slažem u potpunosti.
Prema tome, imamo ozbiljan problem sa time što smo kroz amandman koji ste vi predložili pokušali da ispravimo nešto što se ispraviti ne može. Ja vas molim da dok je to vreme, amandman koji ste podneli u brdu amandmana na sopstveni predlog, povučete. Jer, inače, sumnjam da može da prođe, sumnjam da može da bude usvojen u ovom domu, a onda sumnjam da možemo ispuniti ono u šta se svi zalažemo, a onda, opet, ne želim da verujem da će neko od onih koji se bore za prava onih koji su izgubili život boreći se protiv onih koji su okupirali ovu zemlju i oni koji su im sarađivali od 1941. do 1945. godine izgubiti, navodno, kartu za EU. Ako ćemo mi u EU ući sa time što ćemo dati pravo naslednicima Nedića, Ljotića i svih onih koji su sarađivali sa Hitlerom i služili mu, i bogatili se na račun običnog čoveka, na račun seljaka koji su ni krivi ni dužni mobilisani po svojim kućama, dvorištima i selima, onda se ja plašim da je to put u koji mi ne treba da idemo.
Duboko verujem i znam da EU to od nas ne traži. I nemojte me uveravati da EU traži da podržimo predstavnike kvinslinške vlade u Republici Srbiji i njihove naslednike, jer ona to nije dala ni onim kvinslinzima na svojoj teritoriji. Zahvaljujem se na pažnji.

Iskorišćeno je 17 minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Milica Radović. Vreme na raspolaganju osam minuta. Posle nje, reč ima narodna poslanica Olena Papuga, umesto kolege. Izvolite.

Hvala vam. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, potpredsedniče Vlade, Srbija je zaista dugo čekala na zakon o restituciji, ali, moram da priznam da su očekivanja onih čija se prava regulišu ovim predlogom zakona bila znatno veća. Uvažavajući ono što ste rekli na početku, moram da kažem da ovaj zakon, nažalost, neće ispraviti već napravljenu istorijsku nepravdu koja je učinjena oduzimanjem imovine, ne samo nakon Drugog svetskog rata, već i u toku samog Drugog svetskog rata. Ovaj predlog zakona polazi od stanovišta – da, jeste, oduzeto je mnogo ali vratiće se malo.
Iako su se skoro sve političke stranke od promena 2000. godine zalagale za vraćanje imovine i to su uvrstile kao svoj prioritet, jedino je DSS, i na tome insistiram, jer vidim da je danas bilo spora oko svega toga, učinila prvi korak i krenula u rešavanje ovog problema. Naime, 2006. godine je donet Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, koji je predviđao tri modela: prvo, naturalnu restituciju, naturalnu supstituciju, ono što je vrlo važno i na čemu insistiramo i, naravno, umesto obeštećenja koje se pominje u ovom zakonu, tržišnu novčanu nadoknadu starim vlasnicima. Kasnije je taj predlog zakona bio usvojen i u samoj Skupštini.
Sadašnja Vlada počinje da se bavi pitanjem restitucije zbog pritisaka iz EU i isključivo zarad eventualnog dobijanja statusa kandidata. To treba da se napomene i da bude jasno koliko ovde ne postoji volja da on bude prihvaćen u onom obliku u kom će biti pravično. U krajnjem slučaju, koliko je ovoj vladi uopšte stalo da ovakav predlog zakona zaživi, da on uspe, najbolje pokazuje to što je ova vlada prvo pokušala ispitivanjem ustavnosti zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama da u potpunosti izbegne ne samo naturalnu restituciju u čemu, hvala bogu, nije uspela, već i naturalnu supstituciju, jer se podrazumevalo da naturalna supstitucija mora da bude uneta i u ovaj predlog zakona, ukoliko već postoji u zakonu koji se primenjuje, doduše, primenjivao se, da budem tačnija u svom izlaganju.
Ovaj predlog zakona o kome danas raspravljamo nudi krnju restituciju, bez ikakvog modela naturalne supstitucije i to je upravo njegova najveća mana. Zašto niste predvideli da ukoliko nije moguće da imovina bude vraćena u naturalnom obliku, da ta imovina bude nadoknađena, odnosno nadomeštena nekom drugom imovinom iste ili slične vrednosti? Posebno nemamo razumevanja za to kada znamo da se u državnoj svojini Srbije nalazi jedan milion odnosno 1,3 miliona hektara šumskog zemljišta, a da su ukupna potraživanja građana crkava i verskih zajednica na šumskom zemljištu ne veća od 50 hiljada hektara, posebno ako znamo da su potraživanja građana na poljoprivrednom zemljištu pola od onoga što pripada Srbiji u državnoj svojini, a posebno ako znamo da su potraživanja građana na građevinskom zemljištu svedena na svega par procenata.
Bivši vlasnici imaju razloga da budu zabrinuti zbog onoga što ste vi izjavili, a rekli ste da će restitucija biti skromna. Moram da vam kažem, gospodine Đeliću, da restitucija ne sme da bude skromna. U taj postupak ili ulazite ili ne ulazite, ona mora da bude stvarna, a ne skromna. Kao prvo, da li će uopšte bivši vlasnici na bilo koji način biti pravično obeštećeni? Naravno da neće. Srbija će se ovde suočiti sa bezbroj tužbi koje će biti podnete sudu u Strazburu i onda ćemo tek naknadno da vidimo koliko se cena restitucije u državi povećava sa svakim izgubljenim sporom.
Da li je fond od dve milijarde evra, koliko ste predvideli dovoljan? Pa naravno da nije. Ali da pogledamo i sa druge strane, šta se dešava. Da li je zaista taj fond od dve milijarde evra koliko ste predvideli za novčano obeštećenje starih vlasnika, uopšte bilo kakav udarac na budžet, ili je to beznačajan udarac. Reći ću vam da će Srbija godišnje izdvajati 133 miliona evra, pa to sve puta 15 godina, a ako hoćete da se izražava u procentima, to će iznositi 1,5% godišnjeg budžeta Srbije.
Ako znamo da je deficit danas 4,5%, onda možemo da vidimo i da predvidimo uopšte kakav će biti deficit 2015. godine kada počnu da se emituju obveznice namenjene za ove svrhe.
Drugo, šta će biti sa ukupnim javnim dugom? Znamo već da se kao država i te kako brzo približavamo onom limitu duboko i debelo prezaduženih država, i mogu samo da pretpostavim šta će da bude 2015. godine kada on bude uvećan za dve milijarde evra. Iskreno me brine koliki će on da bude 2015. godine, ali verujem i potpuno to jasno izražavam da vas baš to preterano ne zanima, jer vi nećete biti u poziciji da tada budete u vlasti, i samim tim nećete biti u obavezi da sprovodite ovaj zakon. To je ono što je najvažnije. Zašto sve ovo govorim? Govorim zbog toga što smatram i ne samo ja, već i svi oni koji istinski shvataju suštinu problema restitucije, odnosno oduzimanja imovine, da ne postoji bolji način od način naturalne supstitucije, ukoliko je cilj, naravno pravična i stvarna restitucija, a ne krnja i provizorna restitucija.
Naravno, plašim se da se ovim predlogom zakona i to potpuno imam pravo da zaključim na osnovu svih diskusija koje su danas ovde vođene, čini još jedna pljačka sopstvenih građana, time što će imovina, odnosno stari vlasnici će biti minimalno obezbeđeni, a njihova oteta, opljačkana, oduzeta imovina će biti preprodavana po tržišnoj vrednosti nekome drugom.
Na osnovu svega ovoga što sam danas iznela i što su iznele moje kolege, sasvim je jasno da Demokratska stranka Srbije ovakav koncept restitucije nikada neće podržati.

Reč ima narodna poslanica Olena Papuga. Posle nje narodni poslanik Zoran Krasić.

Hvala poštovana potpredsednice, potpredsedniče Vlade, poštovane kolege poslanici, pošto je danas naglašeno više od decenije, vlast u Srbiji je odbijala da reši pitanje restitucije, jer je to očigledno jako bolno pitanje, ne samo za generacije koje možda čekaju da im se vrati oteta imovina, ali i za one koji će ubuduće morati da otplaćuju taj dug.
Evropska unija, jednostavno je pred nas, možda i ona, postavila taj zakon i rešavanje te restitucije, ne iz razloga da bi nas distancirala od komunističkog režima u kojem smo živeli 50 godina, nego da bi se i utvrdila istina o nedužnim žrtvama i zbog toga da bi se u našoj zemlji raščistila vlasnička situacija.
Ako bilo ko iz Evropske unije kojoj težimo želi da investira u Srbiju, potrebno je da pitanje svojine nad zemljom i objektima bude rešeno. Argument da je Srbija u teškoj situaciji, o kome smo i danas čuli mnogo izrečenih reči, da je ekonomski upropašćena se ne može koristiti protiv restitucije.
Neizvršavanje restitucije je razlog što se preko 150.000 porodica decenijama je bilo ostavljeno bez imovine i bez svojih rezultata rada. Dok se ne vrati oteta imovina, Srbija ne može da obnovi pravni, imovinski i ekonomski sistem i da se vrati na zdrave osnove tržišta. Kamen spoticanja i pitanje supstitucije, koja nije predviđena ovim predlogom zakona o vraćanju imovine, su izneli kao neku negativnost i predstavnici Udruženja starih vlasnika, koji su jedinstveni u tvrdnjama državne imovine ima za supstituciju, ima je više nego što je ukupni iznos potraživanja, ali da sva državna imovina i nije popisana. U Direkciji za imovinu popisano je samo 139 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta, a država na različitim nivoima ubira prihode od zakupa na 420.000 hektara, o čemu postoje podaci u Upravi za poljoprivredno zemljište Ministarstva poljoprivrede.
Predloženi zakon ne predviđa supstituciju i bivšem vlasniku se ne može vratiti imovina u naturalnom obliku. Tamo gde to nije moguće da se uradi, ta osoba će biti novčano obezbeđena. Znamo da građani izražavaju bojazan da obveznice nisu dobre i ne veruju u obveznice zato što ponekad nominalna vrednost nema veze sa realnom, kada dođe do naplate.
Ako je, po rečima tvoraca predloga, naturalna restitucija koruptivna, što je izraženo u mnogim tvrdnjama i na javnim diskusijama, a takođe i da je supstitucija odbijena, jer stvara mogućnost korupcije, građani se boje da će obveznice vremenom biti obezvređene i da će doći neka buduća vlast koja će možda isplatiti te obveznice po nekoj drugoj ceni koja nije predviđena na početku.
Predlog zakona je odbacio supstituciju oduzete imovine, a jedine ponuđene opcije su naturalna restitucija i novčana nadoknada. Pitam se da li će to značiti da će, na primer, imovinu dobiti u naturalnom obliku samo oni koji budu na neki način imali sreće, a oni koji neće moći da dokažu ili čija je imovina negde zaturena, prodata, dobićete obveznice na 15 godina.
Udruženja građana za povraćaj imovine su isticala da država ima imovine više nego što treba da bude vraćeno, da bi se uradila pravična denacionalizacija. I danas sam čula mnoge priče o tim nekim predratnim tajkunima. Možda govorim iz ličnog iskustva, moji dedovi su bili na neki način vojvođanski kulaci, učestvovali su u ratu, mom pradedi je ubije sin koji je imao 18 godina, on je bio u partizanima, ali mu je posle rata oduzeta sva imovina.
U današnjim pričama smo čuli mnoge optužbe o tim građanima kojima je na neki način oduzeta imovina, ali mislim da taj zakon ne ispravlja tu grešku i molim još jednom Vladu da razmotri amandmane koje smo podneli.

Iskorišćeno je 4 minuta i 55 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Đeliću, očekivao sam da će ministar finansija da brani ovo, pošto mislim da je to njegova materija, on bi mogao i lično da nam objasni neke detalje.
No, da krenemo redom. Prvo i osnovno, ovaj zakon nema ustavni osnov. To što se vi pozvali na odgovarajući član Ustava, sa tačkom 7) "Uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine", izvinite, molim vas, ovaj zakon tu materiju ne dotiče. Ovo nije ni zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa, ovo nije ni zakon o obligacionim odnosima, ovo nije ni procesni zakon kojim se vlasnici štite, odnosno kojim se omogućava da štite svoje pravo svojine. To je prva stvar.
Druga stvar, tema jeste značajna, jer ima svoju istorijsku dimenziju i otvara moralna, pravna, politička i ekonomska pitanja.
Treći detalj, za koji smatram da je vrlo važan, jeste što, sudeći po ovoj vašoj analizi efekata zakona i izjavi o usklađenosti propisa sa propisima EU, ne postoji obaveza Republike Srbije da donese ovakav zakon. Znači, ne postoji ustavni osnov, ne postoji evropska praksa, pošto vi težite tome, ne postoji ništa što bi nas nateralo ili ne postoji ni jedan razlog koji bi bio opravdan da se donosi ovakav zakon i regulišu ova pitanja.
Onda se postavlja pitanje - zašto se to radi? Radi se iz onog prostog razloga što Srbija treba da izvrši samoubistvo kao država. Samo neke naznake efekata ovog zakona jesu: 200 milijardi, prva neka procena, dinara, zatim, 100.000 zahteva i zapošljavanje novih ljudi koji bi radili na tim zahtevima. Ni jedan opravdani razlog da Srbija u ovom trenutku pristupi ovoj avanturi.
Pošto smo imali prilike ovih godina da slušamo sve i svašta oko pojma denacionalizacije, restitucije itd, itd, mali broj gromoglasnih zastupnika ove ideje, ali egzibicionisti po svojoj prirodi, kao i oni egzibicionisti što se šetaju, toliko su agresivni i izgubili su orijentaciju šta koriste kao argumentaciju za svoje nastojanje. Pa se pozivaju na pakt o građanskim pravima koji ne reguliše ovu odredbu, ovu materiju, pa su se onda pozivali na Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava, pa su se pozivali na taj Strazbur sa kojim vas vrlo često poneki od ovih poslanika koji je namenski ušao u Narodnu skupštinu zbog restitucije, poput Žike Gojkovića, Nikole Novakovića, a imali smo i ministra Parivodića, nit njega interesuje DSS, on treba da završi posao osiromašenja Republike Srbije po svim šavovima.
I sada svašta se priča o tim međunarodnim standardima, ovde ne postoje međunarodni standardi, ali postoji nešto na šta mi treba da se pozovemo, pogotovo od 2003. godine. Srbija i Crna Gora, a kasnije Srbija postali su članovi Saveta Evrope 2003. godine i taj datum je značajan po vama i za pravni poredak Republike Srbije i evo članstvo nas obavezuje da poštujemo Protokol prvi uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i tamo postoji jedan član koji glasi, gospodine Đeliću slušajte: "Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, niko ne sme biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava." Ko utvrđuje javni interes? Nadležni državni organi, a šta znači "pod uslovom predviđenim zakonom", ojačava se princip vladavine prava, a sastavni deo tog principa jeste i pravna sigurnost. Ovo nas obavezuje od 2003. godine, odmah da vas podsetim.
Dalje, prethodne odredbe, međutim ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza drugih dažbina i kazni. Dakle, Protokol prvi, član 1. tog protokola ne nameće obavezu Republici Srbiji da se bavi ovim pitanjima. Zašto nas neko tera da se bavimo ovim pitanjima? Pa, zato što je koncept EU da se uništi Republika Srbija, koncept NATO pakta da se uništi Republika Srbija i ovo ima svoj tajming kako Kosovo i Metohija klize otvaraju se druge lokacije, a ovo se tiče prevashodno teritorije AP Vojvodina i činjenice da veliki broj naslednika, bivših pripadnika divizije "Princ Eugen", sprema dokumentaciju jer Nemačkoj je potreban nov životni prostor, ako meni ne verujete pogledajte Histori kanal, pa vidite ko se od nemačkih državnika oblači u iste uniforme kao i Adolf Hitler.
Da vidimo šta kaže Evropski sud za ljudska prava, član 1. Protokola jedan - ne može se tumačiti tako da državama ugovornicama nameće bilo kakvu opštu obavezu da vrate imovinu koja im je preneta pre nego što su ratifikovale konvenciju. Izvinite molim vas, o čemu mi onda pričamo? Ako je nešto završeno 1945, 1946. godine do, kako vi kažete, 1960. i neke godine, a Srbija je postala članica Saveta Evrope 2003. godine, mi nemamo obavezu, niti po Ustavu, niti po Statutu Saveta Evrope. Da li imamo po nekom drugom propisu? Nemamo. Da li smo mi članovi EU? Nismo. Da li su svi članovi EU ispunili ovu navodnu obavezu? Nisu. Poljska nije ispunila i neće da ispuni, Čehoslovačka je krenula 1990. i 1991. godine, i gospodine Đeliću u Čehoslovačkoj tada i kasnije u Češkoj i Slovačkoj bilo je državnika, pa kad su donosili ovaj propis da bi ispravili odgovarajuće istorijske nepravde, oni su udarili i dva sidra. Prvo sidro, državljanstvo. Drugo sidro, prebivalište. I napisali u obrazloženju, ne pada nam na pamet da vratimo Nemcima koji su počinili zlo u Čehoslovačkoj, a vi šta radite? Vi radite kontra, vi radite potpuno obrnuto.
Hajde da vidimo šta kaže taj Evropski sud za ljudska prava. Kažem vam, ne sme da se donese ovaj zakon, a svi koji smatraju da su ugroženi mogu da sviraju u prste pred Evropskim sudom za ljudska prava. Evo stavova Evropskog suda za ljudska prava, gospođo Čomić – lišavanje svojinskog ili drugog prava u načelu je momentalno delo i ne proizvodi trajno stanje lišavanja prava. Kako se to primenjuje u EU? Evo vam dokaz, na brojnim skupovima gde sam predstavljao Republiku Srbiju, opozicioni deo Narodne skupštine sagovornicima iz inostranstva sam pričao o pravu svojine kao svetinji. Svi su aplaudirali, a kad sam njih pitao zašto se to pravo ne priznaje Srbima na Kosovu i Metohiji, zašto se ne priznaje Srbima iz Republike Srpske, sednice su se prekidale. I ti veliki vaši evropejci zaboravili su na pravila koja važe kod njih, znači Srbi imate druga pravila koja EU primenjuje prema vama.
Idemo dalje, članom 1. Protokola broj jedan, nije zajamčeno pravo sticanja imovine i tačno je i o čemu ona pričamo. Treći stav, kaže se ovako – da neka zaštita može da se pruži u meri kojom se osporavaju odluke koje se odnose na imovinu podnosioca zahteva. I ovde ide svojevrsna pravnička dijalektika, postojeća imovina, aktiva, potraživanje i ono što se kod njih zove "legitimno očekivanje". Da li postoji u ovoj zemlji legitimno očekivanje? Ne postoji. Kad će da postoji? Ukoliko vi usvojite ovaj zakon, ni tada neće uspeti pred Evropskim sudom za ljudska prava a to vam ja garantujem.
Dalje, nada da će se priznati imovinsko pravo koje do sada nije bilo moguće primeniti u praksi, ne može se smatrati imovinom. Građani Republike Srbije, znajte od ovog zakona biće isto ono kao od onog Mlađinog, o besplatnim akcijama od 1000 evra, pa smo pre nekoliko meseci imali situaciju da je gospodin Dinkić priznao da u startu od toga nije bilo ništa, već je hteo da njegov dragi kandidat za predsednika Republike pobedi i da još jednom prevari građane.
Ko će imati vajde ukoliko usvojite ovakav zakon? Folksdojčeri i kriminalci, to su dve kategorije. Zašto kriminalci? Kako možete da pričate o nepravdi kad još niste rešili pitanje ko je zapalio Narodnu skupštinu? Odakle vama legitimitet da predlažete rešavanje nepravde od pre 50 godina? Pa, šta je danas Miroslav Mišković, šta je danas Milan Beko, u čemu se oni razlikuju od predratnih zadužbinara, vojnih liferanata, oni koji su zaradili na pasulju? Ko će da oporezuje Božidara Đelića? Došao je ovde, nije imalo kuče zašta da ga ujede, posle dve godine opozicije 11,5 miliona evra. Ko će tu nepravdu da ispravi?
Šta mislite, sedam miliona ljudi ne zna da radi, ne znaju da zarade pare, radili, pa niko nije zaradio 11,5 miliona evra. Kako to može neko preko noći? Pričate o istorijskoj nepravdi. Koliko vi nepravdi proizvodite? Ne daj Bože da se usvoji ovaj zakon, 10 godina poreski obveznici u Srbiji imaju da grcaju. Zbog koga? Zbog malog broja ljudi koji će da završe posao.
Uz put, da vas obavestim gospodine Đeliću, u pravnom poretku Republike Srbije, bilo je i te kako mnogo propisa koji su dozvoljavali denacionalizaciju. Kako to da su samo neki uspeli da izvrše denacionalizaciju? Porodica Domazet u Nišu je sve povratila svoje i nije joj bio potreban ovaj zakon. Zašto? Zato što je Vladimir bio u vlasti, izvršnoj, pa je znao kada opština dodeljuje nekome stan da se ta nepokretnost vraća ranijem vlasniku. Advokati misle da će da se ovajde oko ovog zakona. Ništa neće da se ovajde, 10 advokata iz DS ima da se uključi u ovaj posao. Zašto uništavate Srbiju i ovim zakonom dajete materijal da nas svako proziva i pred Strazburom i na drugim mestima.
Kako ćete ovaj zakon da sprovedete na teritoriji KiM? Baš vas briga. Imate jednu odredbu, kako ćete da tumačite tu odredbu? Kao odredbu Zakona o PDV za promet robe sa teritorijom AP KiM, a onda kada vam zatreba, onda kažete, tamo se dešava mito i korupcija, roba ne ide, nego se pere dokumentacija i vraća se bez PDV na teritoriju Republike Srbije. Ko je to mogao da omogući? Carina, državna bezbednost, vlast i sada ta vlast proziva neke ljude tamo koji na barikadama čuvaju svoj život. To je DS, to su vaši zakoni. O moralnim, političkim i drugim pitanjima neću ni da govorim sada, to ću da govorim u raspravi o pojedinostima.
Molim vas, Evropski sud za ljudska prava uvažava ekonomske interese svake države i kaže, država po principu srazmernosti nije u obavezi da ispunjava neke stvari ukoliko građanima može da napravi takav teret da ne mogu da žive. Vi želite da opteretite ovde, 140 hiljada ljudi treba za mesec dana da izgubi posao i pričate sada neke bajke, pozivate se na istoriju, na neke šuplje priče.
Dalje, protokol kaže, nije nametnuo bilo kakva ograničenja na slobodu države (ne razume se) da određuje obim restitucije. Ukoliko država ne dovodi u pitanje svoje postojanje, i ukoliko želi da reguliše oblast na nekim načelima, ispravljanja nekih istorijskih nepravdi, može da se predvidi restitucija i onda ima mesta primeni protokola, člana 1. Protokola jedan pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Obim zaštite određuje država svojim zakonom, kako ste vi to uradili? Na izvolte, dozvolili ste svakome i strancu i onome ko nema prebivalište ovde. Zašto? Imali smo pre nekoliko dana jedan razgovor povodom ovog spornog člana, a da nije pripadnik okupatorske snage, pa smo postavili pitanja onom malom što je bio do gospodina Đelića.
Kako ćete do da utvrdite? Kaže, ne znamo. Na osnovu čega, potvrde? Ko će da da potvrdu da neko nije bio pripadnik okupatorske snage? Ne znamo.
Zbog toga je promenjen ovaj član sa ovim amandmanom. Uostalom, kakav vam je zakon ako ste na svaki drugi član podneli amandman, vi koji ste ga predložili? Postoji 250 amandmana na ovaj zakon ovde, i nema poslanika koji nije pisao amandman na ovaj zakon. S kojim pravom, šta želite da uradite? Želite da osakatite Srbiju, jer je to uslov, sakata Srbija može da se nada potpisu za kandidaturu. Nikada mi nećemo biti članovi EU, oni od vas traže da završite prljav posao i ovo je jedan od prljavijih poslova i to jedan vrlo težak prljav posao.
Kada sam postavio pitanje oko prebivališta državljanstva, onaj malopre što je sedeo do Đelića, on kaže, postoji sudska praksa. Kakva sudska praksa postoji?
Kaže, Ustavni sud Hrvatske je odlučio. Mi imamo ljude koji se pozivaju na odluke Ustavnog suda Hrvatske koji sede u Vladi, bruka i sramota za ovu Srbiju.
Jak Ustavni sud, a šta je sa onim stotinama hiljada ljudi čija imovina nije vraćena? Oni idu u EU, a baš briga EU što su Srbi proterani sa teritorije Republike Srpske Krajine. Za Srbe na važi princip – privatna svojina, svetinja. Ni stanove ne mogu da povrate. Ako se pojave, odmah ide optužnica.
Evo ga vaš dragi Josipović, najavljuje vam šta treba da radi i u tim uslovima vi donosite ovakav zakon. Ovo treba da vam bude izborni adut za naredne izbore, ovo treba da vam bude vizit karta za EU. Niko u Srbiji ne želi da ide u EU sa ovakvim zakonom, pogotovo što nam otimaju KiM.
Priča sa 17 država, bivša Jugoslavija je zaključila ugovore, misli se na ove okupatorske, na ove sile koje su izgubile Drugi svetski rat i regulisala su se statusna i imovinska pitanja. Međutim, ima sada tri države, ne mogu da protumače sporazum. Taj sporazum između Branta i Tita što ne postoji, ili ga nisu našli istoričari, ovi eksperti ga našli, Boža i njegovi.
Kaže, imamo jedan problem, ne možemo da protumačimo da li su Brant i Tito se dogovorili ili je ovo pitanje ostalo otvoreno. Pošto je ostalo otvoreno, onda se javljaju iz neke druge političke stranke iz Vojvodine, pa kažu nisu svi pripadnici Princ Eugen divizije dobrovoljno išli, neki su pod moranje morali da idu. O čemu pričate, ljudi? Što mrzite Srbiju, što vodite mrtvu trku sa EU, ko će veću štetu da napravi srpskom narodu i mi da vam damo podršku? Ni za živu glavu. Ko će da vam da podršku i pokušavate da dezavuišete one neverne ljude koji misle da nešto može da se ostvari, one ljude za koje se zna da postoji nepravda prema njihovim precima i njih trpate u prvi plan da bi prekrili ovu pozadinu prljavog posla koji se radi.
Prepoznali su ti ljudi to, prepoznali su da je ovo priča o besplatnim akcijama u vrednosti od 1.000 evra.
Vi mislite, u uslovima nemaštine i bede, da će svi da poveruju i da će svih 100 hiljada onih koji su podneli prijavu, a te prijave nisu ni proverene, a tamo ih ima petorica koji su pretendenti na istu imovinu. Biće vremena da pričamo o još nekim pravnim principima, prekluzija, zastarelost, pravna sigurnost, vladavina prava, načelo legaliteta, ali vi to ne poštujete. Vas to ne ograničava, vas to ne rukovodi. Vas rukovodi da li će oktobra, možda u novembru, ako ne bude u novembru, onda može u decembru, što reče Željko Samardžić da neko tamo potpiše. Šta ćemo da imamo od tog potpisa? Ima da nam svane svima kao što nam je svanulo od belog šengena. Ima da nam svane kao od one rezolucije u Generalnoj skupštini koju ste pisali zajedno sa EU, pa je došao Euleks.
Imaćemo koristi od toga što je onaj pre vas dao građevinsku dozvolu da se prave prostorije Euleksa u severnoj, u Kosovskoj Mitrovici.
Građani Srbije, valjda vam je jasno, sve što se predlaže, protiv je naroda, protiv države. Kada bi imali iskrene namere, Miroslav Mišković ni tri minuta ne bi bio na slobodi, Milan Beko ni pet minuta na slobodi, Lutra ni dan na slobodi, da vam ne pričam o vašem Vlahoviću. Đelić, Đelić bi već zbrojao mesec dana pritvora. Ali ne, vi ste podelili Srbiju na 2% izuzetno bogatih koji imaju prava i mogućnosti da se svi njihovi interesi štite.
Šta ćemo da uradimo ako se kojim slučajem desi promena vlasti, pa dođu ovi što ste ih napravili, pa oni kažu, da ispravimo istorijski nepravdu prema Bogoljubu Kariću, pa zakon.
Da ispravimo istorijsku nepravdu prema Darku Šariću, pa se obezbedi 126. Zar je moguće da svako može da kupi 126 ili 127 poslanika i da završi posao. To je vaš princip. Ovde je EU i NATO pakt obezbedila većinu od 127 ili 130, ima tu i rezerve i sprovode se interesi onih koji nam otimaju KiM, onih koji na sred naše ulice postavljaju barikade, pa kažu to je prelaz 31, pa prelaz jedan.
Šta je sa prelazom broj dva do 30? Na sred naše ulice u našem sokaku došli vaši prijatelji i postavili bodljikave žice, a vas baš briga. Vaši su preselili svoje, dali otkaze, a Tači plaća. No, o tome ćemo drugom prilikom.
Oni koji se pozivaju na Evropski sud za ljudska prava čine veliku grešku. To tamo ne može da prođe, ali računaju da će ova većina da izglasa sve. Ovakav zakon o vraćanju imovine ni jedna država iza gvozdene zavese ili bivša socijalistička nije donela.
Neko malo pre reče, kaže – liberalan zakon. Ma, nije liberalan nego je separatističko destruktivan zakon za državu Republiku Srbiju. To je naš problem.

Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno. Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Ljiljana Lučić, a posle nje narodni poslanik Mićo Rogović.