Član 107. i završiću ovaj krug replika.
Gospođo Kolundžija, obraćam se vama. Ceo krug replika…
(Predsedavajući: Ne možete da se obratite drugom narodnom poslaniku. Za ime Božije, da vas ja opominjem. Dobili ste reč da obrazložite povredu Poslovnika na koji se pozivate. Izvolite.)
Gospodine Novakoviću, smirite se i pustite me da završim.
Član 107, ali ako ste dopustili da se meni neko obraća direktno, logički sam očekivao da će i meni biti omogućeno da se obraćam nekome drugom, ali vama na čast, bar je to jasno.
Nećemo se više javljati, ukoliko ne bude nove potrebe. Ovaj lanac nismo počeli mi. Ovaj lanac je počeo čovek koji je počeo repliku potpuno neosnovano, tako što je sačekao da mi izađemo iz sale, a zatim odgovarao kada mi nismo bili tu samo na izabrane argumente od onih koje smo mi dali.
Ponoviću samo još jednom, jer stvarno nam nije namera da ovu raspravu kompromitujemo na bilo koji način. Savez jevrejskih opština je tražio od ove skupštine da u 1. član ovog zakona unese odredbu kojom će se vratiti imovina Jevreja oteta od strane vlade Milana Nedića, po uredbi koju sam čitao ovde. Taj stav Saveza jevrejskih opština su podržale sve verske zajednice.
Mi kažemo da je politički važno taj stav prihvatiti. Ne postoji nikakav realan argument da se taj stav odbije. To je jako važan politički stav, nemamo vremena da objašnjavamo svakom poslaniku pojedinačno zašto je to važno, ali sam samo rekao da vi birate. Imate dva stava, jedan i drugi. To su politički stavovi, ne tehnička objašnjenja kako će u stvari biti moguće ili neće biti moguće. Radi se o pokušaju uspostavljanja pravde nad žrtvama. Samo se o tome radi.
Meni je žao, gospodin potpredsednik Vlade nije bio tu, ali sam siguran da će uvidom u stenogramske beleške utvrditi o čemu se radi. Hvala.

Hvala, gospodine Andriću.
Nema više prava na repliku. Ovim smo završili ovu raspravu. Mislim da su svi veoma jasno izneli svoje stavove i zahvaljujem se svima.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Može li u Danu za glasanju da se izjasnite o mom obrazloženju?)
O onoj o kojoj ste vi? Naravno da može.
Skupština će se u Danu za glasanje izjasniti o vašem predlogu.
Reč dajem gospođici Nataši Vučković. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, problem restitucije očigledno demantuje sve one koji, bilo u politici, bilo van nje, smatraju da će problem biti manji protekom vremena. Problem rešavanja vraćanja imovine koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata, izgleda da vremenom sve više dobija na svojoj težini.
Pitanja koja je otvorio ovaj predlog zakona i debata koja se vodi u javnosti, pa i debata koja se vodi u poslednjih nekoliko sati u ovoj skupštini, potvrđuju da se radi o jednom duboko kontroverznom pitanju, koje još uvek jeste u stanju da probudi stare ideološke pobude. Da li ćemo ih ikada prevazići, zavisi i od toga koliko smo spremni da na objektivan način razmotrimo istorijske činjenice, ali i da ispravimo nepravde.
Razgovor o povraćaju imovine oduzete posle Drugog svetskog rata nije samo pitanje prava i ne prava, nego jeste pitanje pravde i nepravde, zbog toga što zakoni koji su doneti da bi se imovina od građana oduzela nakon 1945. godine, jesu bili nepravedni. Zato govorimo o ispravljanju nepravde.
Svaka vlada od 2000. godine na ovamo izgleda da je smatrala pitanje restitucije kao isuviše vruć krompir. Prebacivala je onoj narednoj vladi da ga reši. Naravno, bilo bi mnogo bolje i mnogi problemi bi bili rešeni, sa kojima smo danas suočeni, da je restitucija urađena istovremeno ili bar pre sa privatizacijom.
Takođe, bilo bi doslednije da je 2005. godine, sa Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine bilo predviđeno da se imovina koja je popisana, prijavljena sa kredibilnom dokumentacijom, barem izuzme od dalje privatizacije. Ni to nije učinjeno. Tako da smo tokom poslednjih godina bili svedoci da se prošle godine privatizuje neka imovina koja je čak bila podobna za naturalnu restituciju, ali je u međuvremenu privatizovana.
To su neke nedoslednosti i neke nepravde koje smo i mi činili svi zajedno. Bile su različite stranke na vlasti od 2000. godine pa na ovamo, ali to su činjenice sa kojima se moramo suočiti.
Ovo je izuzetno važan zakon. pre svega, važan je zato što ispravlja jednu veliku nepravdu koja je izvršena prema mnogim građanima ove zemlje. Po raznim osnovama su ljudima oduzimane i šume, i zemljišta, i stanovi, i kuće i radnje, i po onim ideološkim raspravama koje su ideološki intonirane, a kojih je jako mnogo bilo u našoj javnosti poslednjih decenija i poslednjih meseci. Svi ti građani su većinom predstavljani kao neki eksploatatori, kao veleposednici, kao neprijatelji naroda i neprijatelji partije. To su zapravo bili obični građani, građani koji su svojim radom ili radom više generacija nešto sticali, svojim znanjem uspeli nešto da stvore. Tu je bilo zanatlija, učitelja, lekara i profesora. Svaka od tih porodica koja je bila žrtva ovih nepravdi, tada je proživljavala jednu ogromnu porodičnu tragediju koja je neretko i u godinama nakon toga praćena i političkim i ekonomskim obespravljenjem. To je važno da kažemo i da to sagledamo. Važno je da se prema toj nepravdi odnosimo kao zemlja koja želi da se razvija na principima onoga što čini liberalnu tradiciju Evrope.
Drugi razlog zbog čega je ovaj zakon izuzetno važan je zato što afirmiše one vrednosti na kojima danas želimo da gradimo našu zajednicu. Ako nameravamo da gradimo tržišnu privredu, a nameravamo, ako želimo da podstaknemo privatnu inicijativu i da širimo preduzetnički duh i preduzetničku kulturu, ako želimo da stvaramo jednu stabilnu i sigurnu zajednicu u koju građani žele da ulažu i da grade svoje kreativne preduzetničke potencijale, onda je ispravljanje ove nepravde nužno, zato što ispravljanje ove nepravde pokazuje da smo spremni da gradimo drugačiji odnos između države i građana i to je ono što je važno za budućnost.
Kako ispraviti ovu nepravdu danas 60 ili 70 godina nakon što je ona počinjena? Sigurno je da je ovih 60, 70 godina učinilo mnoge promene u životima i onih koji su bili žrtve ove nepravde i u životima svih drugih građana i institucionalno i ekonomsko itd. Bilo bi nesumnjivo bolje da smo mogli da obezbedimo da se vrati sve što je oduzeto onima kojima je oduzeto po političkoj ili ideološkoj osnovi. Moram da kažem…

Izvinjavam se, gospođice Vučković, samo trenutak. Molim narodne poslanike, imajte u vidu, niste obavezni da sedite u sali. Ako ste već u sali, molim vas da budete tihi i da pratite izlaganje i da ne smetate gospođici Vučković u izlaganju. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Naravno, bilo bi bolje da smo uspeli da vratimo sve što je oduzeto po političkoj i ideološkoj osnovi ukoliko je to oduzeto. Saglašavam se sa onima koji su već u dosadašnjoj raspravi istakli da je apsolutno neprihvatljivo vraćanje imovine onima koji su bili pripadnici okupacionih snaga, zato što bi to bila relativizacija i fašizma i antifašističkih vrednosti. Mislim da nije opravdano da se svaka konfiskacija izjednači sa nacionalizacijom. To je nešto što mislim da moramo izbeći i u procesima rehabilitacije koji se sprovode pred sudom.
Važno je da imamo u vidu da evropska vrednost jeste zaštita prava na imovinu, ali je evropska vrednost i antifašistički stav koji mora dosledno da bude sproveden u svim zakonima koje donosi ova država.
Što se obima vraćanja tiče, jesmo siromašna zemlja i mislim da svi delimo isto mišljenje u tom pogledu. Javni je interes da vodimo računa i o sadašnjim i o budućim generacijama i o onome što čini razvoj naše zajednice. Sigurno je da te okolnosti u mnogome određuju i mogućnosti i načine i dinamiku vraćanja oduzete imovine.
Da li je zakon na pravičan način odredio te granice? Da li je u nekim segmentima mogao da bude liberalniji? Ukazala bih na nekoliko rešenja, gde mi se čini da je bilo moguće jedno liberalnije rešenje. Uzmimo član 18. koji govori o izuzecima od vraćanja u naturalnom obliku. U tački 2) stav 1. predviđeno je da se izuzimaju od vraćanja u naturalnom obliku sve službene zgrade i poslovne prostorije koje ne koriste državni organi autonomnih pokrajina, organi jedinica lokalne samouprave i čak organi mesne samouprave. Da li je bilo potrebno ići toliko daleko? Znamo da su organi mesne samouprave vrlo često u poslovnim prostorijama nekih bivših zadruga čiji je rad prestao ili bio zabranjen itd. To je nešto o čemu možemo razgovarati.
Takođe, postavlja se pitanje – da li je opravdano da se izuzme od vraćanja u naturalnom obliku ono što je predviđeno tačkom 7), a to su nepokretnosti koje su u vlasništvu Republike Srbije, a namenjeni su za smeštaj stranih diplomatsko-konzularnih predstavništva. Moguće je da je to bilo moguće rešiti i na drugi način.
Takođe, kada govorimo o izuzeću od vraćanja u naturalnom obliku, želela bih da skrenem pažnju na čl. 16. i 17. zakona gde je predviđeno da se ne vraća nepokretnost ukoliko je ta nepokretnost dograđena, odnosno ukoliko je njena površina povećana, bez navođenja određenog procenta naknadnog uvećanja površine te nepokretnosti. To bi bilo mnogo pravednije, zbog toga što na ovaj način ispada da je bivši vlasnik onemogućen da traži naturalnu restituciju, čak i u slučaju ukoliko je nepokretnost koja mu je ranije pripadala uvećana za recimo 10% ukupne površine. Mislim da bi tako neka rešenja trebalo promeniti.
Drugo, jednakosti radi, ako je zakon predvideo, a jeste, pravo na vraćanje ili obeštećenje zadužbinama, odnosno njihovim pravnim sledbenicima, predviđeno članom 5, onda bi bilo pravično i u skladu sa principom jednakosti da se pravo prizna i udruženjima građana koja su postojala pre Drugog svetskog rata, koja su, mnoga, širila i progresivne ideje, čiji je rad bio zabranjen. Nakon 1945. godine mnoge od njih su taj svoj rad obnovili tokom proteklih 10 ili 15 godina od strane čak istih članova, kao i pre drugog svetskog rata. Uzmimo na primer sokolska društva i slične organizacije koje su i danas članovi međunarodnih organizacija tih udruženja. Radi se o privatnim udruženjima građana koji su tada ulagali svoja sredstva u određenu imovinu. Mislim da bi bilo pravično i u skladu sa principom jednakosti da im se predvidi pravo na vraćanje, odnosno na obeštećenja.
Na kraju želim da pozovem Vladu da pažljivo razmotri sve amandmane koji su podneti, jer oni su, bar što se tiče DS, podneti sa ciljem da se u što većoj meri isprave nepravde i da se na što bolji način predstave građani koje ovde predstavljamo.
Želim da kažem da je jako dobro i pohvalno što je Vlada uspela da sačini predlog ovog zakona upravo u ovom trenutku, pre svega i velike ekonomske krize i velikih teškoća sa kojima se u zemlji suočavamo na ekonomskom nivou. Mislim da će upravo primena ovog zakona pokazati u kojoj meri smo bili ozbiljni kada smo ga predlagali i usvajali. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik gospodin Zoran Šami.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, ono sa čime verujem da ćemo se svi u sali složiti na početku, to je nesporno da valja doneti zakon o povraćaju imovine. Razlozi zbog kojih to treba uraditi su se donekle ovde čuli. Jedno je ispravljanje istorijske nepravde prema ljudima kojima je oteta imovina, koji još treba da budu srećni ako su sačuvali glavu na ramenu, a nažalost mnogi nisu. Čulo se i razlog - zahtevi EU, ali zapravo, jedna grupa razloga se nije čula. Vraćanjem imovine šaljemo jasnu poruku svetu da je za ovu državu privatna imovina svetinja, i da niko ne treba da sumnja da ako uloži novac u ovu državu, da će neko da mu ga otme.
Nažalost, a to ćemo kasnije videti, poruke ovog zakona su upravo suprotne. Ima još koristi za državu, jer se vraćanjem imovine, o tome će kasnije biti reči, stvara mogućnost državi da prihoduje s obzirom na porez koji može da raspiše za tu imovinu. Međutim, problem sa ovim zakonom nastaje već u članu 1. kojim se propisuje kome se vraća imovina. Kaže se – vraća se imovina oduzeta posle 9. marta 1945. godine. Nevolja je u tome što je otimačina imovine ovde počela 15. aprila 1941. godine. Počeo je Vermaht i radilo se najvećim delom o jevrejskoj, ali ne samo o jevrejskoj, ali i srpskoj imovini, posebno u selima u kojima su Nemci imali većinu.
Šta je bilo sa tom imovinom kasnije? I to je interesantno za rešenje u ovom zakonu. Tu imovinu je Vermaht prodavao, tako da imate vlasnike otete imovine koji su postali vlasnici još za vreme Drugog svetskog rata. Sa parama od te prodaje Vermaht je izdržavao troškove okupacije Srbije.
Drugo, nisu obuhvaćeni svi slučajevi otimačine od jeseni 1944. do marta 1945. godine, tada je više od 10 hiljada, neki kažu, nećemo sad da licitiramo, ali 10 hiljada sigurno, ljudi bez ikakvih sudskih odluka pobijeno i proglašeno za narodne neprijatelje, pa im je nakon toga oduzeta imovina. To nije pokriveno. Kasnije je jedan deo tih slučajeva pokriven naknadnim sudskim odlukama, ali najveći deo nije.
Mi tim ljudima ne dajemo pravo da povrate imovinu, a gotovo bez izuzetka radilo se o ljudima čija je jedina krivica bila da su imali neku imovinu i to je bio razlog da budu proglašeni za državne neprijatelje. To ne vraćamo. Uzgred rečeno, deluje krajnje… Da li treba da sačekam da gospođa Kolundžija završi? Nemojte da mi štopujete vreme.
Dakle, deluje krajnje cinično, kad smo već kod oduzete imovine, iz holokaust, koji se desio, da kad se radi o imovini Jevreja koji nemaju naslednike, a takvih ima poprilično zato što su celokupne porodice pobijene, od male dece pa na dalje, da ćemo mi, pošto ne znamo šta ćemo sa tom imovinom i sa tim parama, da ćemo napraviti od tih para memorijalni centar. Treba ova država da napravi memorijalni centar, to košta 100.000 – 200.000 evra, to može država da plati iz svojih sredstava, a te pare treba na neki koristan način, u dogovoru sa Jevrejskom zajednicom u Srbiji, razrešiti. Znate to bi bilo isto tako kao kad bi vi meni oteli imovinu, pa mi kazali - dobro oteli smo ti imovinu dići ćemo ti spomenik kad umreš.
Treći problem - ko nema pravo? Vi ste u članu 5. vrlo o.k. predložili, imali ste sasvim jednu u redu formulaciju koja kaže – lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga itd. Sad vi to menjate amandmanom i to čak sad više ne možemo amandmanima ni da pokušamo da menjamo i kažete – lice strani državljanin. Izvinite molim vas, da li je bilo pripadnika okupacionih snaga državljana Srbije u to vreme Kraljevine Jugoslavije? Bilo je. I to raznih nacionalnosti. Bilo je Mađara, bilo je Hrvata, bilo Srba, bilo Bugara, balista, sve naši državljani. Bilo je Srba u handžar diviziji. Po nacionalnosti su bili Srbi muslimanske veroispovesti, bili u handžar diviziji i ratovali na strani Nemaca u Rusiji. Bilo je ustaša, naravno, Hrvata članova ustaške vojske. Šta s njima? Oni imaju pravo na povraćaj imovine. Po ovom zakonu imaju.
Dalje, načini vraćanja. Ukida se mogućnost zamene. Zašto? Pri tome, pazite, imate situaciju da je nekom oduzeto poljoprivredno zemljište. Ja kao dete sam se, verujte mi, igrao u kukuruzima u centru Dušanovca. Bili su kukuruzi. Ako je tad neko imao tu njivu pa mu je neko oteo, naravno da mu ne može vratiti tu njivu na kojoj je sad desetospratnica. Ali, može mu dati njivu pet kilometara dalje. Zašto da ne. Pri tom, država umesto da daje novac, daje njivu, da tu njivu budući vlasnik mora da obrađuje, mora da plaća porez itd. Biće još mogućnosti da ovo još razrađujemo po pitanju amandmana. Mi smo iz dobre namere podneli dosta amandmana, pa će biti u rasprave o amandmanima vremena.
Na kraju samo da dam jednu ocenu. Ovo je jedan loš i licemeran zakon. Imao bih velika razumevanja prema vama, gospodine Đeliću, što ste morali da ga branite. Da nije jednog detalja, jednog mog utiska, a to je da ga vi branite sa nešto malo previše strasti. I to me verujte mi brine. Hvala.

Reč ima Aleksandar Jugović, a posle gospođa Radeta.

Poštovani predsedavajući, kolege poslanici, ovo je vrlo važna tema, ovo je deo programa SPO, dvadesetogodišnjeg programa i borbe. Ovde se vodila polemika oko antifašizma. Vodila se polemika oko restitucije. Polemika oko antifašizma jeste dobra i zna se da su to možda i najveće istorijske tekovine koje Srbija nosi, i na to treba da budemo ponosni,  što smo imali dva antifašistička pokreta. Jedan partizanski i drugi ravnogorski. Međutim, oni koji su se kao pripadnici partizanskog pokreta borili protiv okupatora, mnogi od njih tu svoju pobedu iskoristili su da po završetku rata, da po navodnom oslobođenju pobiju svoje ideološke protivnike, da im oduzmu imovinu, da porodice ubijenih iz razloga samo zato što su drugačije mislili izlože torturi i životu u strahu decenijama posle toga.
Ispravljanje istorijske nepravde nije proces koji se može rešiti samo restitucijom. Kompletna rehabilitacija, restitucija, otvaranje dosijea, pa lustracije. Pitanje za ovu Vladu i za sve vlade od 2000. godine na ovamo jeste šta je sa otvaranjem dosijea? 2000. godine jedan od glavnih obećanja DOS bilo je otvaranje tajnih dosijea. Zašto nisu otvoreni? Poluge vlasti, poluge zločinačkog terora, smrti, tajnih policije preživele su 5. oktobar i nastavile su da opstruiraju evropski put Srbije.
Ne možemo govoriti o restituciji, o likvidacijama stotina hiljada ljudi. Imamo izveštaj vladine komisije o tome, o 190 lokacija na kojima se nalaze tajne grobnice, gde su pobijeni rodoljubi, uglavnom pripadnici Ravnogorskog pokreta, iz razloga što su izgubili rat ili što su ih pobedila njihova braća. Komunizam je pao svuda u Evropi. Srušio se berlinski zid. Raspao se Sovjetski Savez, a u Srbiji jedina pobeda od tog komunizma čuva se ona koja je počinjena nad pobijenom braćom. To je sramota.
Zakon o restituciji, za koji se SPO zalaže 20 godina i to je pokazao svojom političkom borbom, da je bio donet ne bi SPS, ni SRS, ni DSS koja u to vreme nije ni postojala 1991. godine, kada je podnet parlamentu zakon da se vrati imovina SPC sa 70.000 ha zemlje i 1.800 objekata i kada je taj zakon usvojen u parlamentu Srbije. Milošević je suspenzivnim vetom vratio taj zakon u parlament u ponovnu proceduru, i naravno više se nikada nije našao na dnevnom redu. Da li je to odbrana naših interesa na KiM, da metosi srpski dobiju svoju zemlju još 1991. godine? Ko je glasao i ko je predložio taj zakon?
Postavlja pitanje zašto se čekalo 11 godina? Ministar kaže da nema idealnog modela. Naravno da nema idealnog modela. Pet decenija života u strahu pod večitom torturom, po prirodi stvari ne može ništa zameniti i ne može ništa ispraviti. Međutim, model može biti idealniji ukoliko se usvoji set zakona koji bi pratili restituciju. Pre svega, tu mislim na zakon o otvaranju tajnih dosijea, jer bismo time utvrdili ko su bili ti ljudi koji su uhodili svoju braću, svoje komšije, ko su ti "oznaši" koji su proglašavali ljude izdajnicima ili neprijateljima svoje sopstvene zemlje. Na ovaj način uz pritisak EU, isključivo uz pritisak EU, donosimo zakon nakon svih novih nanetih nepravdi od 2000. godine na ovamo koji su počinjeni prema starim vlasnicima.
Pre svega, mislim da je mnoga imovina prešla u ruke, prelila se u džepove tajkuna i sada ne postoji politička, ekonomska niti bilo koja druga volja države da se to ispravi. Ponavljali smo, vi ste bili na vlasti, pokazali ste se odlično.
Uporno ponavljamo, uporno ponavljamo da je obračun sa svim onim što je građane Srbije oštetilo u ovom slučaju, ljude koji su zainteresovani da im se vrati imovina preko potreban Srbiji, da vidimo ko je na koji način privatizovao tuđu imovinu i ko je imao nameru da privatizauje imovinu za koju je znao, da će kad se tad vratiti starim vlasnicima.
Veoma je bitno napomenuti, da ona nepravda koja je načinjena prema građanima Srbije, od nekih antifašista koji su opet ponavljam svoju pobedu nad fašistima iskoristili za obračun sa ubijenom braćom, jeste, da moramo i radi evropskog puta doneti jasan stav o onome što se dešava. Parlamentarna skupština Saveta Evrope rezolucijom 1481 traži osudu svih zločina totalitarnih režima bivših komunističkih zemalja pa tako traži i od ovog parlamenta. Šta se učinilo po tom pitanju? Ništa.
Ni jedan zakon ne može vratiti ono vreme koje je potrošeno, koje je bačeno, koje je stavljeno u službu onih koji su petog oktobra zauzeli položaje i pozicije i privilegije Slobodana Miloševića i svih onih koji su činili taj poredak nesreće 90-ih godina. Sad se pitam zbog čega i nadam se da će ministar na to odgovoriti u Upravnom odboru Agencije za restituciju ne može sedeti čovek koji je podneo zahtev da mu imovina bude vraćena. Pa ko će sedeti? Hoće li sedeti deca ili oni koji su im tu imovinu oteli? Hoće li istorijsku nepravdu ispravljati oni koji su nepravdu narodu Srbije naneli. Zbog čega dvorski kompleks ne može da se vrati kralju? A i dan danas, na Dedinju mogu oznaši da koriste kuće koje su oteli od srpskih domaćina, bankara, inteligencije, bogatih trgovaca.
SPO nije apsolutno zadovoljan ovim predlogom zakona, ali SPO i zbog toga je i stao na listu za ZES 2008. godine neće nikada ugroziti evropski put Srbije. Dobro je i možda najbolje za Srbiju što je Evropa konačno počela da propisuje pravila po kojima moramo da igramo. Ovo je trebalo i zato je pogrešno predstavljati u parlamentu ovo kao nekakvu veliku inicijativu. Ovo je trebalo uraditi bez pritiska Evrope. Ovo je trebalo uraditi odmah posle 5. oktobra. Ovako ostaje gorak ukus da donosimo jedan evropski zakon zato što ga moramo doneti a da ga ne donosimo iz razloga zato što je on u korist građana Srbije.
Žao mi je, što je zakon o rehabilitaciji povučen iz Skupštinske procedure, jer on je mnogo bitan i on je trebalo da bude deo Zakona o restituciji i žao mi je što neko na pogrešan način tumači antifašističku borbu Ravnogorskog pokreta generala Mihajlovića i čuli smo malo pre laži koje se i dan danas šire o njemu da je on bio za nekakvu nacionalizaciju za nekakav drugačiji društveni koncept, to je bio pokret koji je bio prozapadno orijentisan, na zapadu niko nikome nije otimao imovinu, nego tera Srbiju da Srbija vrati otetu imovinu od svojih građana. Da je kojim slučajem Ravnogorski pokret pobedio mi bismo bili deo EU i ne bismo doživeli da naslednici ideologije koja je otimala sada ispravljaju istorijske nepravde. Još jednom ponavljam sada bi Srbija, jer bi i to se čulo iz redova SRS Draža zajedno sa Adenaurom, Begoom, Šumanom stvarao EU, bila uveliko članica EU i ne bismo imali ove probleme. Hvala vam puno.

Nema na čemu.
Reč ima narodni poslanik gospođa Vjerica Radeta.