Dva minuta. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Đorđe Milićević bi imao prava da govori kao predsednik poslaničke grupe. Ali, u elektronskom sistemu je prijavljen narodni poslanik Ivan Andrić. Povreda Poslovnika.

Član 107. – povreda dostojanstva. Obraćam se vama, ne nikome od poslanika. Prosto, povreda dostojanstva mislim da je nedopustivo, kao i to da se ova rasprava koja je zamišljena kao ispravljanje jedne istorijske nepravde pretvori u optuživanje jedni drugih, u optuživanje koje je jako opasno i koje je u našoj ne tako davnoj istoriji dovelo do mnogo loših posledica.
Nijednog trenutka LDP neće odustati od svog prava da okupacione snage naziva okupacionim snagama, a od vas očekujemo da nas zaštitite ako neko na pogrešan način stavlja u to što smo mi rekli i pokušava da izjednači pripadnike jedne nacionalne manjine koja danas živi u Srbiji u isti koš sa nekima koji su bili okupacione snage.
Molim vas, tako nešto ne može da bude dopušteno kao način rasprave u Skupštini. Naša politička borba može da bude politička, ali nijednog trenutka ne možemo da dopustimo da se izjednače oni koji su svoj život žrtvovali za ovu zemlju boreći se protiv fašizma i nacizma sa onima koji su navodno bili primorani da protiv njih vode borbu. Mi ćemo na takvoj ideji opstati. To je jedina ideja u ovom moralno slomljenom društvu koja mora preživeti čak i nas ovde.
Molim vas da bilo kakvo nerazumevanje za koje ovde nije bio prostor ne dopustite. Mi ne mislimo da su svi pripadnici mađarskog naroda bili pripadnici okupacionih snaga. To su bili neki od pripadnika mađarskog naroda i mi danas nećemo dopustiti njihovo pravdanje na osnovama koje nisu u skladu…

Dva minuta. Zahvaljujem.
Narodni poslaniče, nema povrede člana 107, ali ni u vašem obrazloženju nema obrazloženja za događaj kojim bi bilo jasno da sam povredila član 107. Ima zloupotrebe Poslovnika zato što povredu Poslovnika koristite kao repliku.
Ukoliko smatrate da moje vođenje sednice u skladu sa članom 27, a to je da se na ovakvoj sednici kroz replike omogući svim narodnim poslanicima da suprotstave argumente, a u skladu sa Poslovnikom, mogu samo da vas obavestim da će u slučajevima kada smatram da je staranje o redu takvo da zaslužuje davanje replika, pogotovo kada je replika izazvana prvo, pominjanjem političke stranke, a drugo, citiranjem govora drugog poslanika, te replike biti davane.
Vi biste isto dobili repliku samo da ste zatražili reč u odgovarajućem trenutku, a ne da zloupotrebljavate Poslovnik govoreći o povredi Poslovnika.
Narodni poslanik Đorđe Milićević ima reč.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.
Gospodine Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, u pravu je gospodin Andrić kada kaže da ovakvom raspravom nećemo postići ono što jeste cilj usvajanja ovog zakonskog predloga o kojem danas govorimo, a to je otklanjanje istorijske nepravde.
Da budem potpuno jasan, obzirom da je maločas bilo reči o amandmanu na član 5, ovaj amandman je neprihvatljiv i za poslanički klub SPS-JS. Smatramo da nije na pravi način shvaćena težina ovog pitanja i za nas je neprihvatljivo sve ono što se može definisati kao omalovažavanje, sve ono što se može definisati kao devalviranje antifašističke tekovine ovog društva. Ovakav amandman, rekao bih, na mala vrata i na jedan nepošten način, pre svega pre rehabilitacije, omogućava vraćanje imovine, što svakako nije dobro.
Gospodin Đelić je rekao u svom uvodnom izlaganju i tu se takođe u potpunosti slažemo, nekoliko je suštinskih razloga zbog kojih je veoma važno da na jedan celovit način u Srbiji bude uređeno pitanje o kojem danas govorimo. Tu, najpre, usvajanjem jednog celovitog, realnog, pravednog, pravičnog i kvalitetnog zakonskog predloga vraća se poverenje u pravnu državu, ispravlja se jedna dugogodišnja istorijska nepravda. To jeste moralno opravdano, pre svega prema onim građanima Srbije koji očekuju obeštećenje, a njih je danas nešto preko 100 hiljada.
Zatim, zakon o restituciji je svakako jedan jasan signal investitorima, jer treba da omogući veću sigurnost sa aspekta svojine i svojinskih odnosa, što je u dosadašnjoj praksi bila kočnica većem prilivu stranih investicija u Srbiji. Naravno, da bi Srbija postala kandidat za članstvo u EU treba ostvariti preporuke Evropske komisije navedene u izveštaju u novembru 2010. godine, među kojima je donošenje zakona o restituciji.
Na putu evropskih integracija, usvajanje ovog zakona je realizacija onog najvažnijeg reformskog programa koji vodi realizaciji onog konačnog cilja, najpre dobijanju statusa kandidata, a zatim i članstvu u EU.
Imajući na umu ove razloge, vrlo je jasno da je i usvajanje ovog zakonskog predloga u ovom trenutku i nužnost i neophodnost i neminovnost. Imajući to na umu, smatramo da on u načelu daje korektna rešenja za vraćanje imovine u naturalnom obliku, odnosno davanje obeštećenja u sve specifičnosti oblika statusa, kao i titulara svojine, uslovljene finansijskim mogućnostima Republike Srbije.
Dakle, ovaj predlog se ne može definisati kao idealan. Započinjemo jedan proces u kojem nije ni moguće, nije ni realno da svi budu zadovoljni, ali je važno da predlog polazi od realnih mogućnosti države. Verovatno u ovom trenutku ima možda i nekih drugih pravednijih, pravičnijih rešenja, ali se postavlja pitanje koliko su ona realna, koliko su ona u ovom trenutku izvodljiva. Suštinski, primarno je da proces restitucije započne, da se osnovni postupak za restituciju uredi zakonom, a efekte ćemo, ubeđen sam, sagledavati u narednom vremenskom periodu.
Predlogom zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju definisan je osnov, predmet, postupak, nadležnosti, kao i rokovi za vraćanje imovine u naturalnom obliku, kao i davanje obeštećenja. Predlagač zakona, kao što je između ostalog rečeno, predviđa dva oblika vraćanja imovine, i to u naturalnom obliku, gde god je to moguće ili u vidu obeštećenja davanjem državnih obveznica sa odloženim uslovom naplate. Intencija predlagača, kako je između ostalog rečeno u uvodnom izlaganju, jeste vraćanje imovine u naturalnom obliku gde je to moguće.
Međutim, analizirajući rešenja koja su sadržana u ovom predlogu čini se da se ipak preferira finansijski oblik vraćanja, a za ovu namenu država planira, koliko smo mogli da čujemo, da izdvoji sredstva u visini do dve milijarde evra, što jesu velika sredstva.
S obzirom da je uz sva zakonska ograničenja za vraćanje oduzete imovine u naturalnom obliku, a imajući u vidu, dakle i postupak promene titulara prava svojine prelaskom državne svojine u javnu, nekako sužen obim i nekako sužene vrste nepokretnosti koje će se vraćati u naturi, dakle, postavlja se jedno realno pitanje – šta je zapravo stvarno moguće vratiti danas.
Predlagač nije propisao u slučaju vraćanja imovine u naturalnom obliku mogućnost vraćanja druge nepokretnosti iste vrednosti, što je u praksi po našem mišljenju takođe sasvim izvodljivo. Takođe ne predviđa se mogućnost mešovitog oblika vraćanja, u slučaju da postoji više zahteva za vraćanje nepokretnosti neke je moguće vratiti u nekom naturalnom obliku, neke opet zahteve nije moguće realizovati, nije moguće vratiti u naturalnom obliku, već samo u vidu davanja obeštećenja. Dakle, kakav je postupak u takvim slučajevima, obzirom da su u praksi takvi slučajevi i mogući i izvesni.
Zato ako se član recimo 16. stav 3. odnosi na mešovit oblik vraćanja, onda je on rekao bih nekako neprecizan i nejasan, potrebno mu je posvetiti više pažnje i precizirati uslove i način ovog oblika vraćanja imovine.
Čini nam se, takođe, da nije dovoljno definisano da li se finansijski maksimum od 500.000 evra, o čemu je bilo reči, odnosi samo na finansijski ili i na naturalni oblik vraćanja, obzirom da je utvrđena nadležnost i obaveza, kako je precizirano, organa da utvrdi vrednost svake nepokretnosti koja treba da se vrati.
Važno pitanje jeste i da li bi Srbija u narednih nekoliko godina mogla da poveća nivo javnog duga zbog restitucije, te se u vezi sa ovim pitanjem postavlja i pitanje makroekonomske stabilnosti. Sigurno se očekuje udar na tržište, na tražnju, odnosno pritisak i udar na potrošnju. Sa druge strane, tu su mogući i pozitivni efekti, kao što su povećanje preduzetničkih kapaciteta, stvaranje novih malih i srednjih preduzeća, povećanje poljoprivredne proizvodnje itd.
Treba naglasiti ičinjenicu da do ovog perioda nije završen, iako je pre 15 godina započet, postupak formiranja jedinstvene evidencije državne imovine, odnosno javne svojine, koji, po našem mišljenju, čini osnov restitucije u naturalnom obliku.
Predlogom zakona je propisano da bivši vlasnik nema pravo na vraćanje imovine u slučaju eksproprijacije objekta, posle određenog roka, za koju je određena naknada u novcu ili drugim stvarima i pravima. Tako je definisano u zakonu. Smatramo da je ovakvo rešenje možda nerealno, jer određivanje naknade ne znači nužno i njenu isplatu. Realnije je, recimo, da stoji: "za koju je isplaćena naknada u novcu ili u vidu davanja drugih stvari ili prava". Predlažemo da zakonopisac razmotri ovo pitanje.
Članom 8. stav 1. Predloga zakona utvrđeni su kriterijumi za prioritete od vraćanja imovine u naturalnom obliku iz Fonda javne svojine, od strane Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Međutim, sve ovo je apsolutno ugroženo, rekao bih, a Fond je smanjen odredbom člana 77. sav 6. Predloga zakona o javnoj svojini, koji je takođe tačka dnevnog reda aktuelnog skupštinskog zasedanja. Navedenim zakonskim rešenjem se stvara mogućnost velike opstrukcije i zloupotrebe od strane autonomne pokrajine i lokalnim samouprava kod vraćanja nepokretnosti u naturalnom obliku, pošto sticanje i upis prava javne svojine, od strane autonomne pokrajine i lokalnih samouprava, i na ovakav način štiti načelo zaštite sticaoca. Ovim stavom uvodi se izuzetak od celokupnog zakonskog rešenja i koncepta i čini zakonitim da neko drugi ceni bez postupka i roka ispunjenost propisanih uslova, kao i da neko drugi nedvosmisleno utvrđuje, na osnovu podnetog zahteva i dokumentacije, vraćanje imovine u naturalnom obliku.
Prema Predlogu zakona o javnoj svojini, javna svojina se, vrlo precizno je rečeno, stiče upisom prava javne svojine u javnu knjigu o nepokretnosti i pravima na njima. Znači, relativno brzo, u zavisnosti od ažurnosti podnosioca zahteva i organa koji vrši upis.
Predlog zakona, o kojem danas govorimo, takođe definiše rokove, i to članom 42. stav 1. Zahtev za povraćaj se podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva, dakle, imajući u vidu obim i vrstu dokumentacije koja se traži, da bi zahtev bio potpun, kao i to da nakon podnošenja ona treba da mu se vrati, dostavi u roku od tri meseca, od dana stupanja na snagu, od strane Republičke direkcije za imovinu.
Članom 63. stav 1. početak rada Agencije utvrđen je 1.1.2012. godine. Članom 46. rok za donošenje rešenja, po potpunom zahtevu Agencije, je šest meseci. Kada je reč o složenim predmetima, godinu dana. Potom sledi pravo žalbe, uvođenje upravnog spora, mogućnost prekida postupka.
Dakle, sve ovo ukazuje da nepokretnost može postati javna svojina daleko pre okončanja postupka i vraćanja imovine i obeštećenja i time može biti prodata i izuzeta imovina od naturalnog oblika vraćanja, čak možda i pre donošenja zahteva, što svakako nije dobro. Onda bi sav teret ispunjenja zakonske obaveze u ovom slučaju pao na jedinog obveznika, a to je Republike Srbija.
Nejasne su, moram reći, odredbe člana 20. stav 1, a u kontekstu odredbe člana 26. stav 2, a odnosi se na pitanje da li zakupac vraćenog poljoprivrednog zemljišta ima obavezu da isto vrati u roku od tri godine ili do isteka ugovora o zakupu. Dakle, šta ako se desi, a to je česta praksa, da je ugovor zaključen na neodređeno vreme, a bivši vlasnik poljoprivrednik. Neizvesno je kada će i da li će doći u posed svog zemljišta.
Kada je reč o izuzetku od vraćanja, trebalo bi usloviti da se izuzetak od vraćanja odnosi samo na legalne objekte. Ako se desi da nisu legalizovani, treba obavezati investitore da ih legalizuju, između ostalog treba razmišljati i o prihodu koji se može ubirati od legalizacije.
Zanimljivo je, recimo, da članom 27. stav 1. generalno, pored ostalih, nisu predviđene nepokretnosti, kao što su poslovni objekti, poslovne prostorije, kao predmet vraćanja, već se ove nepokretnosti u članu 28. stav 1. ovog zakona spominju ne kao pravilo, već kao izuzetak. Treba napomenuti da ogromnim fondom poslovnih prostora, koji su upravo stečeni na osnovu člana 2, izdajući ih u zakup ili dajući ih na korišćenje, javna preduzeća čiji su osnivači Republika Srbija, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, raspolažu i po tom osnovu ubiraju prihod. Taj fond, čini nam se, nekako je najrealniji i najoperativnije rešiv za vraćanje imovine u naturalnom obliku. Radi se o imovini koja, nakon stupanja na snagu zakona o javnoj svojini, postaje javna svojina. Dilema je da ove nepokretnosti, kada bi se vratile ranijem vlasniku u naturalnom obliku, bile bi procenjene po tržišnoj vrednosti, a nasuprot tome, u slučaju privatizacije javnih preduzeća, imalac akcija ili udela neće postići ili dobiti realnu vrednost unetog javnog dobra.
Pitanje koje je takođe za nas od izuzetne važnosti, zapravo je i to šta sa preduzećima koja su privatizovana i u svom sastavu imaju imovinu koja može biti predmet osporavanja, kao i šta sa preduzećima koja su u stečaju, nalaze se u portfelju Agencije, a u svom sastavu imaju imovinu koju potražuju bivši vlasnici? Veoma je važno i na neki način sprečiti prodaju imovine koja je predmet restitucije u ovom trenutku, jer se vremenski vakum do usvajanja ovog zakonskog predloga može zloupotrebiti na razne načine.
Kada je reč, recimo, o utvrđivanju vrednosti nepokretnosti, želim veoma kratko da kažem da smatramo da je potrebno definisati određena uputstva, da je potrebno definisati određene pravilnike u cilju stvaranja jedinstvene metodologije za utvrđivanje vrednosti obavezujuće za organe koji u ovom konkretnom slučaju vrše procenu.
Želim da uputim još jednu sugestiju kada je reč o članu 62. stav 1. Ova odredba jeste dobra, ali čini nam se neefikasna i neostvariva u praksi, jer organ koji vrši upis prava na nepokretnosti nema, niti u ovakvoj zakonskoj postavci može imati saznanja o raspolaganju imovinom koja je predmet vraćanja, a ne može se sprečiti njeno raspolaganje. Bilo bi dobro, recimo, da se Republička direkcija za imovinu obaveže da u što kraćem vremenskom periodu od, recimo, 10 do 15 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, da uputi nadležnoj službi zahtev za zabelešku o upućenoj prijavi oduzete imovine, koja bi bila dužna da sprovede zabelešku u što kraćem vremenskom periodu.
Šta bi ovo značilo? Zabranu raspolaganja, otuđenja i unosa i u širem smislu bi zadržala fond imovine koji bi nakon sprovedenog postupka bio vraćen u naturalnom obliku i koji bi, nezavisno od promene statusa imovine od državne u javnu i promene njenog titulara u ovakvom konkretnom slučaju, to je naše viđenje, bio zaštićen.
Ovim bi se sprečile i osujetile brojne zloupotrebe a takođe u značajnoj meri rasteretio i jedini obveznik, a to je Republika Srbija. Naša značajna primedba na sadržaj zakona jeste činjenica da u ponuđenom predlogu nema adekvatnog rešenja za pitanje nosioca stanarskog prava na neodređeno vreme i vlasnika tih stanova.
Naime, vlasnicima stanova, koje koriste nosioci stanarskog prava na neodređeno vreme, ne može se vratiti državnina, odnosno oni ne mogu ostvariti pravo na restituciju jer je stečeno stanarsko pravo oblik svojinskog prava i ne može se protivzakonito oduzeti. Kako bi se zakonski sagledao ovaj problem potrebno je u tekst zakona uneti zakonske odredbe koje se odnose i na pravo državnine i na pravo nosilaca stanarskog prava na neodređeni vremenski period. Ovo je izuzetno važno pitanje ako se ima u vidu činjenica da u Srbiji danas ima oko 10.000 nosioca stanarskog prava i da ima veliki broj vlasnika koji bi želeli da u postupku restitucije vrate vlasništvo. Ovoj kompleksnoj materiji poslanički klub SPS posvetio je određenu pažnju i podneli smo jedan set amandmana kojim na neki način želimo da popunimo, dakle, ovu pravnu prazninu.
Dakle, ispravljanje posledica istorijske nepravde zakonom je veoma teško, objektivno veoma teško, jer imovina je oduzeta pre 70 godina. Mnogo je faktora koji su po našem mišljenju bitni i važni kada je reč o uspešnom sprovođenju restitucije. Da li su u Srbiji u ovom trenutku u celosti ispunjeni svi neophodni faktori i pretpostavke? Nažalost još uvek nisu, ali je potupno jasna neophodnost i neminovnost da se na ovo pitanje u Srbiji konačno stavi tačka, u regulativnom smislu i da otpočne proces realizacije, što je izuzetno važno. Zato mi ovaj zakonski predlog unutar poslaničkog kluba ne sagledavamo kao trgovinu nekakvim obećanjima ili priliku za politički marketing i ubiranje političkih poena. Obzirom da je reč o svojinskoj materiji i da možda nije dobro da se ovakvo pitanje kasnije uređuje brojnim podzakonskim aktima, brojnim uredbama, odlukama Vlade Republike Srbije.
Još jednom želimo na samom kraju da apelujemo na predlagače da sagledaju i amandmane poslaničkog kluba SPS-JS, ali i amandmane ostalih poslaničkih klubova, upravo u cilju dobijanja što kvalitetnijeg zakonskog teksta. Zahvaljujem.

Osamnaest minuta iskorišćeno od vremena predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

Hvala.
Naravno, neko bi rekao, krajnje je vreme da se pred Narodnom skupštinom nađe zakon o povraćaju oduzete imovine. Kao što je uvodničar u današnju raspravu, ministar Božidar Đelić rekao, jeste tema ovde ispravljanje jedne nepravde koja je davno učinjena, jednom ne malom broju lica te davne 1945. godine, ali i 1944. i 1941, 1942. i 1943. godine, to je tema ili bi trebalo da bude tema. Problem kod donošenja ovakvog zakona, nažalost kao u sličnim drugim situacijama jeste pitanje motivacije predlagača, ne mislim lično na gospodina Đelića naravno, nego na Vladu jedan politički tim koji dođe i iznese ovakav jedan predlog Narodnoj skupštini. Zašto govorimo o motivaciji? Zbog toga što je stvar vrlo prosta. Kakva motivacija takav zakon.
Teško nam je da poverujemo da zaista altruizam ili empatija kod članova Vlade njih rukovodi potrebom da predlože zakon o tome da se ispravi jedna istorijska nepravda, jednako tako kao što ne pokazujem empatiju prema građanima zbog nepravde koja ih ovih godina snalazi, a to je nemaština, loš život i to zahvaljujući pre svega nesposobnosti ili namernom opstruiranju privrede od strane te iste vlade. Pa, pošto su te dve stvari međusobno uslovljene, naveo sam ih kao primere za motiv. Šta je onda motiv za donošenje ovakvog zakona? Od svega onoga što je ministar rekao verujem mu samo za jednu stvar, da je jedini pravi motiv pritisak koji se trpi od strane EU da se što pre donese ovaj propis, to je jedan od preduslova za sticanje svojstva kandidata. To je jedina prava istina, sve te bajke da se ovim zakonom ima ili da postoji želja da se ovim zakonom reši pitanje pravične naknade za lica koja su to zaslužila, padaju u vodu. To se naravno, lako može dokazati analizom odredaba samog zakona, gde se jednostavno vidi da je on donet, opet kažem, sa jednim manjkavim motivom, na način koji ostavlja niz pitanja, a Boga mi moguće je izvesti i niz konstatacija iz onoga što se ovde vidi.
Hajmo prvo da konstatujemo neke stvari. Dakle, prvo se postavlja pitanje, može li država, da li treba i da li može država da ispravi ovakvu nepravdu? Mi mislimo u DSS, da država mora i da nosioci vlasti u Srbiji, moraju, imaju moralnu obavezu da isprave nepravdu koja je te davne 1941, 1942, 1943, 1944, 1945. i 1946. i kasnijih godina, posle oslobođenja učinjena prema velikom broju stanovnika Srbije. To je jedna moralna obaveza, ona nema nikakve veze sa pritiskom EU, ona nema nikakve veze sa pitanjem statusa kandidata i našim obavezama prema EU.
Godine 2006. donet je Zakon o vraćanju imovine crkvama i način i stil na koji je on pisan ukazuje na jedan pravac u kome se razmišljalo kada je reč o mogućnosti povraćaja imovine. U međuvremenu a i kasnije, kada je reč o iščekivanju opšteg zakona, donet je zakon koji ima anketni karakter, a ne kao što je moj prethodnih Čedomir Jovanović rekao da je to jedan od načina bio vraćanja. Ne, to nije bio postupak za vraćanje imovine, on ima anketni karakter i cilj države je bio da se utvrdi koliko ima mogućih, potencijalnih zahteva za povraćaj imovine i kakva je struktura te imovine. Unapred, kada je država donela te zakone, unapred smo znali da taj zakon nije mogao da nam da do kraja precizne podatke, da nam omogući precizne podatke. To prosto nije bilo moguće.
Dobro je što se sada kao uslov za povraćaj imovine ne postavlja pitanje da li je neko u to vreme odreagovao po pravilima tog zakona i prijavio imovinu. Naravno, da je dobro što se to ne postavlja kao uslov, ali taj zakon je tada morao da postoji zbog utvrđivanja ukupne mase. Zašto onda sada nije donet? Prosto zbog toga što je država bila u takvoj situaciji, jedan od prethodnika je to rekao, dugovanje pet milijardi evra građanima Srbije po različitim osnovama, privredna situacija u kojoj smo se nalazili, država jednostavno nije mogla da smogne snage da započne taj proces.
Drugo, restitucija je sama po sebi jedan složen postupak i donošenje zakona o restituciji podrazumeva dugotrajno i pažljivo analiziranje načina na koji bi se povraćaj, restitucije, ona izvršila. Tako da smo mi sa jedne strane bili malo iznenađeni brzinom kojom je ovaj zakon usvojen i donet. Znam da je na ovome rađeno i ranije i da su pojedini članovi Vlade razmišljali i godinama o ovom zakonu, ali rešenja koja su u ovom zakonu primenjena izgledaju kao rešenja kojima se na lak i jednostavan način, jedno veoma teško pitanje rešava.
Na kraju krajeva ne možemo se oteti utisku da ste na jedan lak i jednostavan način ovom problemu prišli. Koji je rezultat? Rezultat je da smo dobili zakon koji ima za cilj da se započne postupak restitucije što pre i da se pitanje restitucije u Srbiji što pre skine sa dnevnog reda. Motivacija za tako nešto je očigledna i to smo rekli, to je jedan pritisak da se propis u oblasti donese zbog kandidature u EU, a motivacija, da se što pre skine sa dnevnog reda je vrlo jednostavna. Ova vlada i arbitri ovde u toj vladi ne vide snage da ovakav jedan postupak uopšte i sprovedu. Zato su se smislila određena ograničenja.
Ta ograničenja za restituciju tiču se ukupnog iznosa sredstava koje država u Srbiji može da vrati i ovde nas ministar ubeđuje da ovaj iznos koji je ovde upisan, koji se kasnije deli na korisnike obveznica, iznos do koga je Vlada došla, tako što je ozbiljno proračunavala ekonomske moći države za povraćaj.
Gospodine Đeliću, vi nas nećete u to nikada ubediti, jer nam nikada nećete moći ovde da izađete sa egzaktnom računicom zbog čega je taj iznos toliki.
To je alhemija, vi ne možete do toga doći tako što će te nas ubediti ili izaći sa ciframa, ubediti nas da je taj iznos zaista toliki. On može biti manji, a može biti i četiri puta veći. Otkud sad mi to znamo? To nas dovodi do sledećeg zaključka, da je ceo ovaj zakon pisan, to je jedna potpuno arbitrarna stvar, kao zadatak, da bi se što pre završio i skinuo sa dnevnog reda.
Vi ste brzinu ili potrebu da odgovorite nečijem pritisku, stavili ispred principa pravičnosti, to je daleko ispod principa pravičnosti. Princip pravičnosti ovde nije na drugom mestu, nego na trećem. To govori o motivaciji predlagača zakona. Hajdemo na konkretne stvari, prvo se postavlja pitanje kvantuma imovine i kruga lica koja imaju pravo na povraćaj. Zbog građana Srbije, da bi ljudi znali šta se ovim radim, pošto je rečeno da ovakvi zakoni antagonizuju društvo, a antagonizam stoji uvek između onih koji nemaju i koji nemaju šta da im se vrati, u odnosu na one čiji su preci nekada nešto imali, nepravično oduzeto i imaju pravo da im se nešto vrati. To je prirodni antagonizam, ali obaveza Vlade i obaveza nas poslanika je da ljudima objasnimo o čemu je reč, ti neki koji danas nemaju, a takvih je najviše u Srbiji, oni žele za svoju decu da oni sutradan imaju, iako neko njihovo dete sutradan nešto zaradi, napravi sebi nešto, obezbedi stan, dva ili tri, dobar automobil, osnuje neki mali privatni porodični posao, vremenom uspe da dođe nekako do toga, obezbedi nešto i za svoju decu, zamislite, dragi građani, da vašoj deci sutradan tako neka bezumna vlast tako nešto oduzme, ali nešto što ste krvavom mukom stekli, ne nešto što je poklonjeno, nešto što ste izmundarili, što bi se u žargonu reklo, nego nešto što je krvavom mukom stečeno i oduzeto.
Mora balans u društvu da se vrati, mora da se vrate stvari na stadijum kroz ovakvu nadoknadu, prosto zbog toga da bi društvo moglo da funkcioniše dalje.
Druga stvar, država je došla u posed imovine koja će uskoro postati javna svojina sa tri vrste titulara. Ta imovina je takvog karaktera, da se na nju ne plaća porez, ako se ne stavi u neku funkciju koja je profitabilna, država nema ništa onda, a ako se stavi u funkciju privatnog vlasništva, od tog trenutka, ako ništa drugo, država stiče, ili lokalna samouprava ili pokrajina pravo na ubiranje poreza. Ako ništa drugo makar to.
Ako se pitamo koji je način na koji ćemo zadovoljiti interese da se pitanje pravičnosti reši, da se reši pitanje povraćaja imovine onima kojima je nasilno ili nepravično oduzeta, onda moramo imati u vidu i to da povraćaj te imovine, automatski znači i mogućnost za državu sa druge strane, da ubira prihode.
To je nešto što moramo imati u vidu, kada govorimo o moći države.
Drugo, kada govorimo o moći države, da reši pitanje povraćaja, ne budimo licemerni, država ima moć da vrati ono što poseduje. Država može da nema novac, može da nema prihode u budžetu. Privreda, ekonomija jednog društva, tako i Srbija može da se nađe u ozbiljnoj krizi, ali imovina o kojoj mi govorimo je ovde, nije na nebu, nije je neko odneo, i nije odletela, uglavnom je ovde.
Restitucija može biti ograničena samo jednom jedinom činjenicom, a to je da postoje u pravnom sistemu, a pravni sistem je u posleratnoj Jugoslaviji postojao, kakav god da je, mogao je da nam se sviđa ili ne sviđa. Da bi se obezbedio jedan princip, to je princip zaštite stečenih prava, jer ako i taj princip budemo narušavali u budućnosti, onda ni sama restitucija ni princip pravičnosti nema nikakvog značaja.
Dakle, radi pravne sigurnosti, mi moramo da ostavimo određene titulare koji su stekli svoja prava na imovinu, a koja je nekada bila oduzeta u određenim slučajevima, da bi se ispoštovao princip pravičnosti kao što ovde taj princip pravičnosti hoćemo da primenimo kada vraćamo imovinu. To je jedino ograničenje. Drugih ograničenja u tom smislu ne treba da imamo.
Međutim, vi ste praveći ovaj zakon napravili jedno ozbiljno ograničenje, pa ste rekli da se imovina može vratiti u naturalnom obliku i dok niste podneli amandman koji se tiče komasacije arondacije, vidim ga ovde ispred sebe, ispada da jedino može da se vrati ona imovina, konkretno imovina koja je bila oduzeta u naturalnom obliku.
Ako to nije bio slučaj, onda postoji jedino mogućnost novčanog obeštećenja kroz obveznice te države. To je u velikoj kontradikciji sa onim o čemu vi govorite, kada je reč o moći države da odreaguje i popravi ovu nepravdu. Vi ste ograničili ukupan kvantum sredstava za povraćaj, ograničili ste, tako da ispada da nijedan od onih koji traži povraćaj imovine ne može da bude obeštećen u iznosu većem od 500 hiljada evra. Tvrdite da država nema novca na osnovu parametara koje vi danas ne možete da dokažete.
Naravno da država nema danas novca ove godine, možda ni sledeće da vrati ni taj iznos onima kojima duguje, naravno da nema, ali vi ovde ne pravite zakon koji treba da se primeni i razreši problem za dve godine. Mi ovde govorimo o mnogo dužem periodu. Vi nemate dokaza, gospodine Đeliću, za to što tvrdite, ali ste napravili ograničenje, a pri tom tvrdite da nema mesta zameni imovine. zamena imovine ili tzv. supstitucija je metod kojim se takođe može obeštetiti neko kome se ne može vratiti imovina, konkretna imovina koja je u to vreme oduzeta. Vi to vrlo dobro znate.
Vi ste vrstu zamene predvideli kroz ovaj amandman na član 24. stav 2. gde ste predvideli komasaciju arondaciju. Znači, došlo vam je u glavu u jednom trenutku da se neke stvari mogu ipak jednom vrstom zamene rešiti, to nije baš zamena u pravom smislu te reči, ali u faktičkom smislu, jeste zamena. Ovde ste napisali u obrazloženju da bar još 25% zemljišta može da se vrati u naturi na ovaj način. Svaka čast.
Vaš otpor prema zameni imovine kao obliku vraćanja, proističe iz predrasude da će, možda i nije, ali nije dovoljno dobar razlog, u postupku vraćanja u slučaju primene zamene, biti problema sa bivšim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima, da će biti mnogo nezadovoljstva, mnogo nepoznanica i sporova sa tim u vezi, da država ne može to da izdrži.
Čekajte ljudi, vi hoćete da kažete, da vam je lakše da date novac, nego da uđete u spor sa bivšim vlasnicima koji će se na kraju krajeva sudski razrešiti na ovaj ili onaj način i gde će se jednostavno pitanje restitucije rešiti.
Šta vi tu stavljate ispred čega, to je neverovatno u ovoj priči.
Drugo, ovde u ovom zakonu vi kada je reč o načinu vraćanja, da vidimo obim vraćanja, da se vratimo na to, šta sve treba vratiti? Treba vratiti sve ono što je oduzeto. Od kada, vi kažete od 9. marta 1945. godine.
Gospodine Đeliću, moram da vam kažem, pročitaću vam samo dve stvari, a ima ih više, dve odluke koje su donete, jedna 11. novembra 1944. godine, a druga 11. decembra 1944. godine.
Prva se zove Odluka Predsedništva Velike antifašističke narodnooslobodilačke skupštine Srbije, a druga se zove Odluka Predsedništva Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije.
Obe odluke u sebi sadrže odredbe koje imaju opšte pravne norme o konfiskaciji imovine. Na osnovu tih odluka, narodni oslobodilački odbori su donosili odluke o oduzimanju imovine. Čitanjem člana 1. ovog zakona, sva lica kojima je na taj način oduzeta imovina su potpuno isključena iz restitucije. Zašto? Da li ste razmišljali o tome?
Šta ćemo da radimo sa žrtvama holokausta? Rekli smo, to će rešiti poseban zakon, s obzirom na okolnost da mnoge žrtve holokausta, misli se na Jevreje u Srbiji, nisu bili obuhvaćeni restitucijom, ali mnoge žrtve holokausta nemaju ni naslednike danas. Šta ste rešili? Rešili ste da oformite ovo, kako vi zovete u članu 5, memorijalni centar da se obrazuje fond za upravljanje tako što ćete to urediti posebnim zakonom. Od kojih sredstava? Ako je do memorijalnog centra ili fonda, država Srbija je u obavezi da to uradi svojim sredstvima. Kakve to veze ima sa ovim? Ako je to posebno, nemojte ga ni najavljivati ovde. Ako hoćete da rešite pitanje, rešite ga.
Na tankim nogama je priča, čitajući sve ove pobrojane odredbe na koje se pozivate u članu 2. Tanka je priča da će se lako rešiti problem imovine koja je oduzeta prognanim ili streljanim Jevrejima u Srbiji, a koju je kasnije neko otkupio od fizičkih lica, državljanina Srbije u tom trenutku, odnosno Jugoslavije. Kako ćete taj problem da rešite, a on je realan?
Još nešto, ovaj vaš amandman koji ste podneli na član 5. zakona koji govori o tome ko nema pravo na vraćanje imovine ili obeštećenja, pa ste rekli da to ne mogu biti fizička lica strani državljani, odnosno zakonski naslednici koji su bez postojanja međunarodnog ugovora obeštećeni pravo na vraćanje imovine priznato pravo od strane države. To je u redu. Rekli ste, oni koji su obeštećeni i preuzeli su od države po osnovu međunarodnog ugovora, ali pod tri ste rekli – lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Srbije, što je sasvim u redu. Kako možemo da očekujemo da pripadniku okupacionih snaga danas vraćamo imovinu, odnosno njegovom nasledniku? To je nenormalno.
Onda vi postavljate amandman pred Skupštinu u kome kažete – da, to lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga, ali strani državljanin. Šta hoćete time da kažete, da ona lica koja nisu strani državljani, naslednici onih lica koji nisu strani državljani bili tada niti su danas, a koji su učestvovali u okupacionim snagama u Srbiji imaju pravo na povraćaj imovine? Pa, to je diskriminacija protiv onih koji su strani državljani jer nisu pripadnici okupacionih snaga. Da li to onda znači da treba i okupatorima, Italijanima, Mađarima, Bugarima, Nemcima i svima ostalima da vratimo imovinu? Pa, na šta to liči? Okupatorima, pripadnicima okupacionih snaga? To je ono što je bitno, pa makar taj bio i Srbin. Razumete li me, pa makar bio i Srbin, potpuno mi je svejedno.
Naravno da pripadnici okupacionih snaga nisu pripadnici četničkog pokreta, to je posebna priča vezana za Zakon o rehabilitaciji, ali je šteta što prvo taj zakon nismo raspravljali, pa da znamo ko na šta ima pravo.
Na kraju krajeva, pošto ne mogu da zaokružim celu priču, vreme mi je isteklo, uputiću vas da saslušate moje kolege iz poslaničkog kluba za ostale primedbe koje imamo na ovaj zakon, ali ovo je bila nekako ukratko ono što se tiče samog problema zakona koji se nalazi pred nama.

Reč ima potpredsednik Vlade Božidar Đelić. Izvolite.

Gospodine Aligrudiću, pažljivo ću razmotriti i dalji tok diskusije, pa i amandmane koje će vaša partija uložiti na ovaj zakon.
Slušao sam pažljivo i mislim da bi bilo tu više kredibiliteta da to čujem od partije koja je bila u opoziciji. Činjenica je da je vaša partija bila skoro stalno u vlasti u poslednjih 10 godina i činjenica je da je predsednik vaše partije bio premijer Republike Srbije četiri godine, pa onda ako treba da uporedimo i da upotrebimo vaše paralele i da kažemo da rezultat zavisi od motivacije, imajući u vidu da ste četiri godine vodili Vladu i da niste doneli zakon, onda je vaša motivacija bila ravna nuli.
Prema tome, kada govorimo o restituciji, mislim da je jutrošnja rasprava pokazala koliko je ovo pitanje koje treba omogući nacionalno pomirenje, bar da doprinese da ono što je bilo ideološko se izbriše, ono što je kriminalno da se ne izbriše. Kriminal nema veze sa ideologijom, mada ponekad proističe iz nje.
U svakom slučaju, ono što je bitno to je da se donese najbolji mogući zakon. Veoma smo otvoreni za tu raspravu, ali složićemo se da je ovo prva Vlada koja je pokazala onu pravu motivaciju, a prava motivacija se iskazuje kroz dela, a činjenica da smo danas ovde i da raspravljamo o zakonu o restituciji pokazuje da je ovo prva Vlada koja je imala tu motivaciju i tu snagu. Hvala vam.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Replika.)

Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Milošu Aligrudiću, ima pravo na repliku od dva minuta, zahvaljujem potpredsedniku Vlade što mi omogućava ispravku za stenogram sednice Narodne skupštine, s obzirom da je rekao da amandmane na Predlog zakona podnose političke partije. Ustavom je zabranjeno. Amandmane podnose narodni poslanici, pojedinačno ili u grupama, kako žele, Vlada, zaštitnik građana i drugi ustavom propisani koji su nadležni. Ne može u ime nečije, može samo narodni poslanik.
Narodni poslanik Miloš Aligrudić, pravo na repliku, dva minuta.

Gospodine Đeliću, što se tiče motivacije o tome sam govorio, ponoviću još jednom. Vi niste motivisani kao Vlada da donesete uopšte ovaj zakon, da ga predložite Skupštini. Jedina motivacija je pritisak Evropske komisije, ljudi moji. Fizionomija ovog zakona i njegova sadržina to najbolje dokazuju.
Kada govorite o Vladi u kojoj je učestvovala DSS, moram da vas podsetim da je za vreme te Vlade donet onaj Zakon o popisu imovine. On je bio jedan od važnijih koraka, bez tog zakona se ništa dalje ne bi uradilo, odnosno, bez tog zakona biste mogli doneti ovakav zakon, koji pada daleko ispod onoga što treba učiniti. Mogli ste bez tog zakona, zaista, to vam priznajem. Ali, 2006. godine je bio donet Zakon o povraćaju imovine crkvama i verskim zajednicama.
To što nije bilo političke volje da se taj zakon realizuje do danas, izvinite molim vas, u toj vladi nije jedina bila DSS. U toj vladi Ministarstvo finansija nije držalo DSS.
Kada je reč o oblicima vraćanja, na šta se niste osvrnuli, moram to da vam kažem dok ne istekne ova dva minuta, supstitucija ima svoje mesto i vrednost. Da je to bilo lako doneti, davno bi se to donelo. Problem je u tome što niste hteli ni da razmišljate o tome. Sada se hvalite pred građanima i pred onima kojima treba vratiti imovinu da ste bog zna šta učinili, a pri tom ste im napravili medveđu uslugu i svako od njih ko zna da pročita ovo što ćete usvojiti zna o čemu govorim.
Pa, bolje je bilo da se sačekalo još šest meseci ili godinu dana da se ovo pitanje na pravičan način reši nego da se radi ovako na pritisak, kao što vi radite, sa takvom vrstom motivacije da se napravi nešto što ne odgovara potrebama ovog društva. O tome je reč.
Što se tiče zamene, samo da znate, zamenu obavlja kao svoj redovni posao Direkciju za imovinu Republike Srbije. Oni imaju parametar i način na koji to rade. Ako oni mogu da u svom redovnom poslu, može i država da osmisli način supstitucije, pa makar i na sudu.