Iskorišćeno je 11 minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li se još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: LDP, Nove Srbije, SPS-JS, DSS, ZES, SRS i poslaničke grupe Napred Srbijo, te je u toku sednice na redu javljanje za reč narodnih poslanika po redosledu i prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Ovim završavamo prepodnevni deo rada.
Rad nastavljamo u 15,10 časova, tako što će prvi prijavljeni govornik narodni poslanik Ivan Andrić imati reč, a posle njega narodna poslanica Aleksandra Janković. Hvala.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu raspravom narodnih poslanika, a po redosledu i prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Pre nego što dam reč prvom prijavljenom govorniku narodnom poslaniku Ivanu Andriću, na osnovu člana 90. i člana 87. obaveštavam Narodnu skupštinu da ćemo danas raditi i posle 18,00 časova i da ćemo nakon okončanja rasprave u načelnom pretresu o Predlogu zakona koja je upravo u toku, otvoriti i načelnu raspravu o zakonu koji je sledeći na dnevnom redu, odnosno Predlogu izmena i dopuna Zakona o vraćanju, odnosno restituciji imovine crkvama, te ćemo uz mogućnost da nam vreme i rasprava to dozvoli, završiti današnji rad okončavanjem načelnog pretresa i o tom predlogu zakona.
Razlog je što i na ovaj zakon, koji je u toku, imamo predloženih 255 amandmana, na prethodni zakon imamo 155 amandmana. Pretres u pojedinostima, takođe, zahteva vreme, a mi imamo obaveze u rokovima koje smo preuzeli kada smo počeli raspravu o predlozima zakona koji su u toku.
Reč ima narodni poslanik Ivan Andrić, a posle njega, narodna poslanica Aleksandra Janković. Izvolite.

Hvala. Malo je neprijatno da ministar nije tu, odnosno potpredsednik Vlade, ali šta da radimo. Nadamo se da nas negde gleda na televiziji, pa će onda da čuje ovo što imamo da kažemo.
Prepodnevni deo rasprave je na neki način stavio svima do znanja koliko je ovo važna tema i kolike su, u stvari, podele u društvu u kome mi živimo. Tu, nažalost, ne postoje čak ni neke najjednostavnije osnove za bilo kakve zajedničke stavove o različitim događajima iz naše istorije. Kao neko ko je učestvovao u promenama i 5. oktobra, odnosno 2000. godine, ko je manje ili više od tada konstantno u političkom životu Srbije, negde mogu da delim taj deo odgovornosti za stanje u kome smo se našli, a pre svega za činjenicu da je očigledno da ne postoji ni jedna institucija, ili telo, ili bilo koji deo društva, koji je svojim radom stekao potreban autoritet, da bi svi ostali imali nepodeljeno veru u istinitost onoga što ta institucija ima da kaže o nekim stvarima.
Otuda su naša mišljenja podeljena. Nažalost, nisam došao sa idejom da o ovome pričam danas, ali za mene istorija naroda kome pripadam ili države, da ne budemo nacionalno obojeni, ima mnogo svetlih tačaka i mnogo tamnih tačaka, verovatno kao i istorija svakog naroda na svetu. Mislim da mi ni jednog trenutka ne smemo, kao predstavnici građana Srbije, dozvoliti da se ono što su najsvetlije ili neke od najsvetlijih tačaka naše istorije dovede u pitanje samo zarad toga što trenutno za neki zakon ne postoji vladajuća većina.
Za mene će okupatori naše zemlje u Drugom svetskom ratu uvek biti okupatori. Mislim da od toga ne smemo odstupiti. Tako je malo morala u ovom našem društvu, na koju god stranu se okrenete. Ako mi nastavimo da relativizujemo sve, a i to nešto oko čega sam mislio da nema nikakvih podela u našem društvu, a to je pripadnost našeg naroda i građana ove zemlje pobedničkoj koaliciji u Drugom svetskom ratu, odnosno antifašističkoj borbi, ako to relativizujemo tako što ćemo ispraviti nepravdu ili pokušati da ispravimo nepravdu koja je nastala nekoliko godina nakon te antifašističke borbe, onda mislim da nema ni svrhe da se bavimo ovim zakonom.
Naš stav je jasan i mi smo ga rekli jutros, ali ću i vladajućoj koaliciji da uputim jednu poruku. Sutra je sednica Zakonodavnog odbora Skupštine, na kojoj treba da se usvoji amandman koji je Vlada dala sama na svoj predlog zakona. Molim vas da ne falsifikujete istoriju zarad većine u ovoj skupštini. Možda je potrebno samo da se malo više potrudite i da pronađete neku drugu većinu. Ne postoji ta četiri glasa poslanika srpskog parlamenta zbog kojih mi treba da donesemo odluku da okupatori u ovoj zemlji nisu postojali ili okupacijske snage. Mislim da moraju da postoje. Mnogo puta predstavnici vlasti pričaju o nekakvim crvenim linijama, verujte da je ovo najvažnije da ostane jedna crvena linija. Na tako nešto mislim da samo možemo da budemo ponosni.
Puno je rasprave bilo, mi smo rekli da je za nas, ako već pokušavamo da ispravimo nekakvu nepravdu koja je nanešena, onda da probamo da budemo što je moguće širi u tom ispravljanju nepravde. Nažalost, u ovoj zemlji se jeste desio holokaust i tu se ne slažem sa kolegom iz SRS. Dokaza za to ima bezbroj.
Dopustite mi da, pre svega zbog istorije ovog parlamenta, pročitam nešto što se zove Uredba o pripadanju imovine Jevreja Srbiji. To je Uredba koju je potpisao predsednik Ministarskog saveta Milan Nedić 26. avgusta 1942. godine. Pročitaću vam samo jednu rečenicu: "Imovina svih Jevreja koji su 15. aprila 1941. godine bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije ili bili bez državljanstva, ako se nalazi na srpskom području, pripada Srbiji bez ikakve naknade". Ove reči, u stvari, predstavljaju jedan od dokaza da se ovde desio holokaust.
Mi, kao Skupština Srbije, ne smemo ostati nemi na takvu nepravdu. Zbog toga smo mi, u ime poslaničke grupe LDP, podneli amandman kojim tražimo da, pored vraćanja imovine po ovim tačkama koje je Vlada predložila, dopunimo prvu tačku ovog zakona time što tražimo da se vrati imovina svim Jevrejima kojima je oduzeta u toku Drugog svetskog rata. Molim i Vladu da to podrži, ali molim i sve poslanike, ukoliko Vlada tako nešto ne podrži, da to usvojimo u danu za glasanje.
Izgovor ili razlog koji je Vlada ponudila, to je da je ta imovina kasnije vraćena jevrejskoj zajednici ili jevrejskim građanima u Srbiji po nekim drugim osnovama nije tačan. Tim građanima je, kada su pokušavali ili kada su želeli oni koji su preživeli kojih, nažalost, nije puno, oni su da bi otišli u Izrael kada je država Izrael formirana, oni su morali da se odreknu srpskog državljanstva, odnosno tada jugoslovenskog državljanstva. Kod tih građana postoji pravna nemogućnost da im se vrati imovina koja im je oduzeta prvo Nedićevim potpisom, a kasnije, u opštoj otimačini i tadašnjoj vladi od 1946. godine pa nadalje.
Takođe, za nas nije prihvatljivo rešenje da se od oduzete imovine finansira izgradnja spomen-obeležja. Mislimo da je to, u najmanju ruku, neukusno, da od imovine ljudi koji su nastradali, a njih je 31 hiljada u Srbiji, Jevreja u Drugom svetskom radu, da od njihove imovine pravite njima spomen-obeležja i mislim da je to, u najmanju ruku, neetički i neukusno, a mislim da su političke reperkusije mnogo veće. To je ono o čemu je govorio Čedomir Jovanović.
Ta imovina mora biti upotrebljena tako da se napravi fond iz koga će se finansirati obaveze i život Jevreja koji danas sa nama žive, a spomen-obeležje je dužna da izgradi država Srbija i da na taj način da počast ljudima koji su pali. Dakle, imovina Jevreja koji su nestali u Drugom svetskom ratu mora biti upotrebljena tako da se pre svega iz humanih razloga olakša život Jevreja koji su preživeli "Holokaust" a koji danas žive sa nama, ali i da se upotrebi u socijalnom životu Jevreja danas a, zašto da ne, i verskih potreba te grupe.
Moram istaći činjenicu, iako nisam neko ko ima visoko mišljenje o tim verskim stvarima u Srbiji, da oko ovakvog stava koji ima jevrejska opština u Srbiji postoji potpuna podrška svih ostalih verskih zajednica u Srbiji. Dakle, sve verske zajednice u Srbiji 16. avgusta 2011. godine su potpisale jedno saopštenje ili jedan zahtev u kome traže ovo što je LDP podneo kao amandman. Dakle, da se uključi u vraćanje imovine imovina oduzeta Jevrejima od 1941-1945. godine i u periodu od 1948. do 1953. godine, prilikom iseljavanja Jevreja iz Srbije u Izrael, kada im je imovina oduzeta pod prinudom, uz odricanje od srpskog državljanstva.
To je još jedna kockica u nizu nepravdi koje ova skupština može samo da pokuša da popravi. Te su nepravde takve da ih ne smemo nikada zaboraviti, niti ih revitalizovati, to je najmanje što smemo. Ali, prosto, možemo da uradimo u našem vremenu nešto što će bar pomoći da se delovi tih nepravdi isprave.
Smatra se da je u procesu tranzicije, postoje četiri zakona koji se nazivaju tzv. zakonima pravde – Zakon o rehabilitaciji, Zakon o lustraciji, Zakon o privatizaciji i Zakon o restituciji, to su četiri zakona za koje se smatra da trebaju i sa ekonomske strane, ali i sa opšte strane, da donesu nekakvu pravdu u nekom društvu za koje mi svi zajedno sa pravom smatramo da je bilo tlačeno u dužini od 40 ili 50 godina.
Ova zemlja ima donesen Zakon o lustraciji, on je donet 2003. godine, Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Moje pitanje je pitanje predsednici parlamenta – zbog čega se taj zakon ne primenjuje? Dalje, imamo Zakon o rehabilitaciji usvojen, ali smo pokazali da o njemu ne možemo da raspravljamo na jedan nov način, tako što ga je vladajuća većina skinula ili povukla sa dnevnog reda, juče ili prekjuče. Imamo Zakon o privatizaciji i verujem da tu svako ima neki svoj stav, ali, jasna je atmosfera u društvu o tome koliko je on bio pravedan. Ostao je zakon o restituciji i povraćaju imovine, a to je zakon o kome danas diskutujemo.
Kao pripadnik političke stranke koja učestvuje u političkom životu ja imam svoje mišljenje o tome koliko smo uspeli pravde da donesemo u Srbiju u periodu tranzicije. Ali, kao neko ko je delom i odgovoran za tako nešto, kao i svi mi koji sedimo ovde i kao i ljudi koji sede u Vladi i koji su mnogo odgovorniji od nas, mislim da mi nemamo pravo o tome da govorimo i da će o tome, svaki za sebe, odlučiti svaki građanin koji živi u ovoj zemlji. Samo ću reći da je moj osećaj o tome daleko od osećaja zadovoljstva i daleko od nekog opšteg osećaja pravičnosti, za koji mislim da moramo svakog dana da uradimo po nešto, da bi bili korak bliži tome.
Zbog svega ovoga nemamo nikakvu dilemu – mi ćemo zakon o povraćaju imovine podržati, pre svega kao politički zakon koji je pokušaj ispravljanja jedne istorijske nepravde. Tražimo ili molimo Vladu da prihvati naš amandman da bi to ispravljanje nepravde zahvatilo još jedan širi kontekst. Naravno, spremni smo da saslušamo sve amandmane koji su ostale poslaničke grupe podnele. Još jednom ponavljam, nećemo nikada dopustiti da se u ovoj sali pređe ta crvena linija, za nas jedna od najvažnijih, a to je svetla tačka u istoriji ove zemlje, u kojoj smo mi bili deo antifašističke koalicije. Ako treba da ostanemo da je branimo svaki dan ovde, tu smo. Hvala.

Iskorišćeno je 12 minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković, posle nje narodni poslanik Saša Dujović.

Krajnje je simbolično što skupštinska zasedanja zakazujete tako da pratite velike crkvene praznike, kao što je nekada "Milosrdni anđeo" najžešće bombardovao baš na crveno slovo. Svaka sličnost je, ja se nadam, slučajna, kao što mora biti slučajna i činjenica da o najvažnijim zakonima, koji su po nekim kacinima i inima osnovni uslov za kandidaturu za EU, raspravljamo u situaciji kada je potpuno neizvesno kakva je zapravo sudbina naše južne pokrajine i ima li, kako reče ambasador Rusije, gospodin Konuzin, na Beogradskom bezbednosnom forumu, uopšte u srpskoj vlasti Srba kojima je do Kosova više stalo nego do slikanja na teniskim turnirima?
Izgleda, i to ne samo meni već i velikom broju građana Srbije za koje je Kosova najsvetija i najskuplja srpska reč, da kako rastu barikade na Jarinju i Brnjaku, kamen po kamen, tako raste i vaša odlučnost da sa puta ne skrenete, zakon po zakon, a sve po diktatu EU.
Tako se pre sedam dana, 14. septembra, na dnevnom redu našao, ali i na volšeban način nestao, Predlog zakona o rehabilitaciji, baš kao što su nekada u razmaknuto boljševičko doba, sa grupnih fotografija nestale slike onih koji nisu bili baš sasvim podobni. O Predlogu zakona o rehabilitaciji, koji je samo jedan od bitnih elemenata u procesu restitucije, razgovarali bismo baš na dan početka crkvene godine. Simbolika ulaska u jedno novo doba, doba kada će biti bar odloženo ili posthumno mnoge žrtve razno-raznih ideologija, zapravo Gordeljivih sujeta onih koji su verovali da sila zakona omogućava i silovanje zakona, pa i živote ljudi različitih uverenja, konačno ostvariti pravdu. Umesto toga, sam se zakon pokazao nepodobnim. To može samo u Srbiji. Primer za Riplija.
Zakon o rehabilitaciji jeste zakon kome je samom potrebna rehabilitacija. Danas, pak, na Malu gospojinu, dan rođenja presvete Bogorodice, trebalo bi da uspostavimo toliko potreban nacionalni konsenzus i da kao narod i država jasno demonstriramo ako je zaista došlo do vidljive promene autoritarnog i ne demokratskog, kulturnog i političkog obrasca. I to ne samo zato što to od nas traži EU, kao jedan od 4000 bitnih uslova za pristupanje njenoj visosti, već zato što želimo da u naš politički, društveni život, vratimo elementarni princip pravde i pravičnosti, ispravljajući mnogobrojne nepravde učinjene ljudima samo zato što su pripadali drugačijem svetu, imali različite ideološke poglede, rehabilitujemo ih, vratimo im oteto i obeštetimo ih.
Potpuno je jasno da se procesom restitucije istorija neće revidirati ali će se promeniti odnos prema konkretnim ličnostima, njihovim uverenjima i delanjima. I na kraju krajeva, zato što žrtvama totalitarizma, pa bio on, kako je utvrdio čuveni psiholog Ajzing, nacističkog ili komunističkog tipa, moramo vratiti osnovno ljudsko dostojanstvo. Ne može se stepen demokratičnosti društva meriti brojem neuspešnih, a svakako nakaradno organizovanih gej parada, jer žrtve komunizma imaju mnogo veće pravo da naprave paradu ponosa i da progovore o hororu koji su prolazili, pojedinačno, kao porodice, kao etiketirana, omalovažavana, mučena, ubijana a na kraju i pokradena društvena grupacija.
Uostalom, rezultati takvih kuku-lele parada jesu samo nove žrtve torture, naši mladi ljudi sa obrazom koji postaju žrtve totalitarizma i na koji će morati da se uskoro primeni Zakon o rehabilitaciji i restituciji.
U svakom slučaju, ako dobre namere vlastodršca nisu samo dodatno uvlačenje Evropske unije u što opravdano sumnjam, jer set restitucionih zakona zastupa niko drugi do odsutni trenutno, potpredsednik Vlade za evropske integracije,onda ne bi trebalo da se kao ljudi sukobimo oko osnovnog cilja, povraćaj imovine i adekvatnog obeštećenja žrtava.
Jasno je da i politička rehabilitacija i restitucija jesu složeni i protivrečno društveno kulturološki proces, koji zahteva, pre svega veliku toleranciju, ali i spremnost društva na ozbiljan razgovor i objektivno sagledavanje, kako istorijskih, tako i ukupnih političkih i društvenih odnosa.
Da li smo mi danas zaista dovoljno spremni da uđemo u ovaj proces? Da li znamo kako ozbiljna i sistematska delatnost, afirmacija i naše političke tradicije, preduslov za uspostavljanje stabilnog i jasnog profilisanog sistema vrednosti, jer to svakako nije pitanje Evropske unije, kandidaturi integracija, i šta više, to ne sme biti predmet predizbornih kalkulacija nijedne vlasti, a posebno ne ove za koju je jasno da je pukla po svim šavovima.
Ne bih da budem zlurada, ali nije ni malo slučajno da zakon o restituciji ova vlast donosi upravo na kraju mandata, jer time obavezuje buduću vlast da uslovimo opustošenu privredu i krah ekonomije, da obezbedi tričavih četiri do pet milijardi evra, koliko se procenjuje da bi država u novcu trebalo da plati za obeštećenje, pri čemu bi vrednost dobara za koje se potražuje denacionalizacija iznosila oko 100 milijardi evra, kada bi sve bilo isplaćeno u novcu. Ali toliko stvarno nema ni u tetkinom kanabetu, plus to, ne zaboravimo da je restitucija rizična za vladajuću političku oligarhiju, jer bi političari iz vlasti mogli da izgube podršku, i to najmoćnijih bogataša, takozvanih tajkuna, zapravo mecena pojedinih partija koji po različitim osnovama koriste nekretnine koje se vraćaju.
Onda bi bilo šipak od Miška i družine, a dobra vest u lošoj postavci, da aktuelna vlast uvaljuje vruć krompir nekom drugom, jeste ta da je u ostavci.
Blizina kraja ove vlasti oseća se i u ovom naprasnom interesovanju za brzopotezno donošenje zakona o restituciji, koja je postala zavidljiva formula za trgovinu obećanjima i ubiranje političkih poena.
Moja sumnjičavost imala bi elemente paranoje da nije dve činjenice, toliko važan zakon kao ovaj o restituciji, donosi se u sred serije "Dugo toplo leto", tako da je bolje bilo da se javna rasprava organizovala na Adi ciganliji ili ispred servisa za popravku klima uređaja.
Drugo, očigledan dokaz, da ono što je brzo, jeste i kuso, jeste likom i brzopoteznim potpisivanjem SSP upravo Boža Đelić, koga uvek postave da Srbiji dočaraju Diznilend. Dakle, ako Boža kaže da će biti pravedna restitucija, onda je to zakon i onda će to biti brzo, kao kod električnog zeca. To što država ne može da funkcioniše bez takozvanog seta restitucionih zakona, to što nedostaju četiri karike u ostvarivanju tranzicione pravde i imovinske sigurnosti, vladavine prava, to za Božu nije problem.
Nama ostaje da uradimo četiri bitna procesa, otvaranje dosijea tajnih službi, famoznu lustraciju ličnosti koje su javni funkcioneri, kao javni funkcioneri kršili prava svojih sugrađana u periodu totalitarnog režima, ali i ovog, punu pravnu rehabilitaciju žrtava koje podrazumeva poništavanje njihovih obeštećenja i naravno, restituciju, jer se njome pored pravne postiže ekonomska i društvena rehabilitacija.
U protivnom, ovo će biti jedna polovična restitucija, pa sledi pouka iz grafita "džaba ste krečili".
Iz ovog predloga zakona očigledno je da dugo očekivani povratak, nepravedno oduzete imovine, samo doneti nove nepravde. Očigledno je nepravično rešenje da ljudi koji su više od pola veka bili lišeni imovina, a potom su na osnovu zakona iz 2006. godine prijavili potraživanja, a sada ponovo moraju na šaltere i naravno da bi bilo normalnije da organi vlasti utvrde sve činjenice i provere postojanje pravnog osnova za svaki ranije podnet zakon kroz međusobnu komunikaciju, a tek ako dokumentacija ne daje za pravo tvrdnjama podnosioca zahteva, da pozovu radi prikupljanja dokaza.
Osim što je nepravično prevaliti obavezu prikupljanja podataka na bivše vlasnike, svaki kontakt zainteresovanih sa organima vlasti je nova prilika za korupciju.
Druga nepravičnost i ozbiljna diskriminacija, jeste pravljene razlike kod povraćaja na osnovu potpune slučajnosti. Na primer, da li je na nacionalizovanom placu u međuvremenu izgrađena zgrada ili nije. Pošto se suprotno proklamovanom načelu naturalne restitucije, izuzecima i ograničenjima vraćanja, faktički postiže izbegavanje vraćanja imovine u naturi, zakonom se predviđa isplata naknade u obveznicama, čiji je ukupan iznos limitiran.
Krajnji efekat toga je da će potraživanje po osnovu restitucije biti umanjeno više desetina puta. Nepravde bi svakako bile manje u supstituciji, proces obeštećenja, takođe nosi značajan rizik od korupcije, jer se zasniva na procenama vrednosti oduzete imovine koje na ovaj ili onaj način ne mogu da prođu bez odlučivanja državnih organa.
Vlada Srbije ovim zakonom, predvidela je razna diskreciona prava i uloga prodavca imovine oduzetog porekla koja se po njenoj odluci može pokloniti trećim licima. Uz to, Agenciji za restituciju da je se diskreciono pravo odlučivanja u tome šta je urušavanje ekonomske stabilnosti, a šta ne.
Nekoliko članova zakona arbitriraju, diskriminišu građane, paušalno dodeljuju ili oduzimaju prava. Članom 8. načelno je predviđeno naturalno vraćanje oduzete imovine, ali članom 18. su predviđeni izuzeci od vraćanja, koji su brojniji i obuhvataju najveći deo imovine koju treba vratiti.
Zakon bi morao sticaoca imovine bez pravnog osnova, kao i nesavesnog sticaoca, nedvosmisleno definisati kao obveznika vraćanja imovine po osnovu restitucija, a naročito ako je takva imovina data u najam, zakup i sličan odnos.
Nacrt zakona ima ozbiljnih pravnih praznina u celini, a naročito u delu kojim je propisan postupak po zahtevima, gde je ostavljen veliki prostor za arbitrarnost u postupanju, kao i u pogledu rokova. Stiče se utisak da je cilj procesnih odredbi zakona zapravo dovođenje što većeg broja bivših vlasnika u poziciju da im zahtevi, zbog faktičke nemogućnosti prikupljanja dokaza, zbog kratkog roka za podnošenje zahteva i dugog roka za odlučivanje po zahtevu, budu odbačeni ili da u slučaju da budu odbijeni, protekne rok za ponovno podnošenje zahteva.
Posebno bolno pitanje za nas, narod države Srbije, jeste i kako predlagač zakona zamišlja primenu odredaba ovog zakona na teritoriji KiM? Formulacija u članu 65, po kojoj će se primena ovog zakona na teritoriji KiM urediti po prestanku funkcionisanja međunarodne uprave uspostavljene u skladu sa Rezolucijom 1244, deluje zaista gotovo jupiterijanski kada je propiše aktuelna vlast u kojoj, ponovo parafrazirajući ruskog ambasadora Konuzina, sede ljudi koji ne mogu biti manje zainteresovani za sudbinu svojih sunarodnika. Ili je, možda, evropskije citirati Arčibalda Rajsa – Srbi, čuvajte se sebe.

Zahvaljujem, ovim je iskorišćeno vreme poslaničke grupe Nova Srbija. Reč ima narodni poslanik Srđan Miković,  replika, izvolite, dva minuta.

Pomenuto je da Zakonodavni odbor treba da se izjašnjava u vezi amandmana, odnosno da li neki amandman treba ili ne treba da bude usvojen ovde u plenumu. Nadležnost Zakonodavnog odbora je da se određuje samo prema usaglašenosti amandmana u odnosu na Ustav i pravni sistem. Ja bih samo još jednu stvar rekao, pitanje je da li je na neki način bio povređen i član 107. Poslovnika jer govornik na sednici Narodne skupštine, dužan je da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine, pa u tom smislu i da govori samo istinu.
Činjenica je da je gospodin Andrić pozvao na Nedićeve neke odluke, a još FNRJ doneo zakon 1946. godine o nevažnosti pravnih propisa, donetih za vreme neprijateljske okupacije, znači, pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije.
U tom smislu, ne sporeći da treba svaka nepravda da se ispravi, ti propisi Nedićevi ne važe još od 1946. godine, taj zakon je kasnije noveliran 1947. i 1948. godine.

Narodni poslanik Miloš Aligrudić želi da govori o povredi Poslovnika.

Član 27. odnosi se na vaše postupanje u vođenju sednice. Naime, ako neko zatraži reč i dobije pravo na reč s vaše strane, onda mi očekujemo, kao i do sada što ste bili rigorozni, da budete i dalje.
Očekujemo da budete konzistentni u onome kako postupate, znate. Kakve veze ima govor Aleksandre Janković sa ovim što je ovde rečeno u svojstvu… U kom svojstvu? Kakva replika? Šta je ovo bilo?

Narodni poslaniče, odluka o tome da li će neko od narodnih poslanika dobiti repliku ne može biti povreda Poslovnika. Molim vas da ne zloupotrebljavate. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Saša Dujović nije trenutno u sali, on ima druge obaveze, dobiće reč kasnije.
Narodni poslanik Radojko Obradović ima reč, a posle njega narodni poslanik Žika Gojković.