Pravo na repliku, narodni poslanik Kenan Hajdarević.

Ja ću pokušati da budem još precizniji o definisanju onoga što se desilo 2007. godine. Tada je na snagu već bio Zakon o crkvama i verskim zajednicama. Jedan od članova zakona kaže da mogu se upisati u registar crkve i verske zajednice, tradicionalne crkve, samo jedna, SPC, samo jedna rimokatolička crkva, samo jedna islamska zajednica Srbije i samo jedna jevrejska zajednica. Nema pritiska javnosti. Ili se zakon poštuje, ili se zakon ne poštuje.
Tada je zbog dogovora, jer podsetiću, neki od vas su tada bili poslanici u Skupštini SRbije i u jednom trenutku je došla u pitanje Vlada Republike Srbije, odnosno Vlada Vojislava Koštunice, kada su dva poslanika iz G 17 napustila vladajuću koaliciju, zbog dva poslanika bošnjačke Liste za evropski sandžak, ministar vera, gospodin Radulović u Vladi Vojislava Koštunice je mimo zakona upisao još jednu nevladinu organizaciju, ako ćete ovo nazvati islamsku zajednicu. Prekršio je zakon. Nema pritiska javnosti, ne može kod zakona da bude pritisak javnosti, pa da se zakon ne poštuje. Može da se promeni zakon, ali ne može da se zakon menja zbog, odnosno da se ne poštuje zbog pritiska javnosti. To su činjenice.
Sada mi politički možemo da se razlikujemo i ja zaista u to neću da ulazim, ali kada govorimo o poštovanju zakona ili se zakon poštuje, ili se zakon ne poštuje, ili zakon važi za sve podjednako ili ne može da važi ni za koga. To je suština.

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, ponovo replika. Izvolite.

 Dakle, iz ovoga se vidi da zapravo je sve pitanje interpretacije. Zaista nisam fasciniran opsednošću pripadnika LDP, Vojislavom Koštunicom i DSS. To oni mogu samo sebi da objasne, ovde je reč o intertretaciji, a ja nisam navodio ni odredbe zakona, ni govorio o tome da li je i kako zakon poštuje, govorio sam o hipotezi, odgovarajući na hipotetičko pitanje, tako da se izgleda nismo razumeli. Dakle, to nije bio predmet rasprave. Šta sam mislio pod opstrukcijom sprovođenja zakona  i gde je suština, jer mislim da se suština ovde promašila.
Šta je problem u svemu ovome, o tome ću govoriti kasnije, da sada ne bi gubili vreme.

Narodni poslanik Kenan Hajdarević, ima reč i ovim ćemo da zatvorimo krug replika.

Samo ću dve rečenice, predsedavajuća, slažem se sa gospodinom Aligrudićem, ne treba da širimo ovu priču jer je to naša bliska prošlost, ali želim još jednom da kažem, kakav je osećaj građana Srbije Bošnjaka, kada neko kaže islamska zajednica Srbije na čelu sa nekim Zilkićem .U tome je suština i kada neko u Srbiji kaže da se Bošnjaci diskriminišu, onda verujte da imaju osnova, jer kako drugačije reći da je SPC vraćeno 45 posto imovine, a Rimokatoličkoj crkvi 12 posto, a Islamskoj zajednici 0 posto.
Kako nekome objasniti da postoji u registar crkava jedna SPC, jedna rimokatolička crkva, jedna jevrejksa zajednica, a postoje dve islamske zajednice.Zar to nije diskriminacija, zar to nisu dvostruki aršini.

Narodni poslanik Miloš Aligrudić, ako želi reč kao predsednik poslaničke grupe, i samo vas molim da se prijavite.

Prava je šteta da se o ovom zakonu ne raspravlja u neko budnije vreme od ovih sitnih sati i prava je šteta da nema direktnog prenosa, prosto odluka Skupštine je bila da se ovako radi. Zašto je šteta? Zato što je ova rasprava vrlo zanimljiva, naročito o ovom predlogu zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. Ovde se radi o predlogu za izmenu i dopunu zakona, izmena i dopuna postojećeg zakona, i odmah ćemo videti na šta se te izmene odnose. Ja ću da ih skratim na dve grupe.
Prva grupa je onih izmena, odnosno dopuna zakona koja se tiču, izmena zakona koja se tiče načina vraćanja imovine.
Dakle, do sada je u zakonu koji je važio od 2006. godine, kada je donet, postojala mogućnost zamene imovine kao vid vraćanja imovine u slučaju da se ne može vratiti baš ta ista imovina koja je nekada crkvenim verskim zajednicama oduzeta. U izmenama zakona ta mogućnost se briše.
Druga ključna izmena je promena organa koji je nadležan da se stara o primeni ovog zakona. Umesto Direkcije za restituciju uvodi se Agencija za restituciju i to će biti ista ona agencija koja je nadležna za sprovođenje opšteg zakona za povraćaj imovine.
Što se tiče onog drugog, u tome još ima nekog smisla. Ima neke unutrašnje logike u svemu tome. Međutim, što se tiče ovog prvog, tu nastaju, počinju i završavaju se svi problemi sa ovim zakonom.
Ne znam koliko uopšte može javnost i da gleda ovo što mi pričamo, pošto će to biti malo kasnije, radni ljudi uglavnom spavaju u to vreme, ali evo da se obratim mojim kolegama, pre svega iz DS, koji su ovde prisutni u parlamentu.
Dakle, vama je poznato da ovaj zakon, način na koji je sad izmenjen i dopunjen, kakav će biti usvojen, on zapravo upućuje na primenu odredaba opšteg zakona o vraćanju imovine, tako da sve odredbe koje se ne tiču specifično vraćanju imovine crkvenim verskim zajednicama, znači samo vraćanje, postupak vraćanja, mera vraćanja, način obeštećenja, sve će se to raditi po opštem zakonu.
Pošto smo to utvrdili kao nesporno, hajde da vidimo sada šta je problem sa ovim zakonom. Problem je sa ovim zakonom je što se ne može posmatrati odvojeno od nekih problema koje smo naveli u vezi moguće kasnije primene opšteg zakona.
Prvo, to što se zamena gubi kao model obeštećenja ili vraćanja imovine predstavlja ozbiljan problem. Način rešavanja tog problema Vlada je videla, kao što smo videli u slučaju prve rasprave, u tome da se država izjasni, a Skupština to da prihvati kroz usvajanje i opšteg zakona, pa posredno i ovoga, tako što će se utvrditi jedan novčani iznos, on je novčano izražen kao dve milijarde evra, je ukupan iznos za vraćanje sve oduzete imovine.
Kao što vidite, pošto drugih odredaba ovaj zakon koji večeras usvajamo nema, taj iznos se odnosi kako na fizička lica koja potražuju svoju imovinu koja im je nekada bila oduzeta po različitim osnovama, tako se odnosi na crkve i verske zajednice. To znači da ukupan kvantum sredstava iznosi dve milijarde evra.
Kaže se, zato se i vraćam, pokušavam da objasnim zbog čega se vraćam na opšti zakon, da ne ispadne da nisam u temi, to je tema, predlog opšteg zakona kaže – po odredbama ovog zakona, a to znači i zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, može se ostvariti ukupno obeštećenje po osnovu oduzete imovine jednog bivšeg vlasnika. Ako je u pitanju jevrejska zajednica, to je jedan bivši vlasnik, ako je u pitanju SPS, jedan bivši, ako je u pitanju katolička crkva jedan bivši vlasnik. Dakle, ne može preći, po osnovu obeštećenja oduzete imovine jednog bivšeg vlasnika po svim osnovima iz člana 1. ovog zakona, iznos od 500.000 evra. U prevodu, srpski rečeno, to izgleda ovako. Ako nema zamene, nego ima samo vraćanja u naturalnom obliku iste stvari, ako to vraćanje nije moguće posle jednog trenutka, onda će, hajde sada držimo se SPC kao zajednice koja ima najveći broj vernika u Srbiji, zato dajem taj primer, bez potrebe da diskriminišem bilo koga drugog, u tom trenutku, od tog momenta pa nadalje SPC će dobiti na osnovu ovog potraživanja 500.000 evra i tačka, kao i bilo koji drugi privatni vlasnik dve vile na Dedinju koje danas vrede milion i po evra ili su srazmerno toliko uvek vredele jer je to zanimljiva lokacija bila čak i pre Drugog svetskog rata, oni će dobiti 500.000, a dobiće i SPC za sve što potražuje što neće moći da se vrati u naturalnom obliku 500.000 evra.
Sada se vi pitate šta je nama problem sa ovim zakonom. Pa eto šta je problem sa ovim zakonom. To je ozbiljan problem. Za taj problem ne nudite rešenje nego tako lako prelazite preko toga kao da to nije ništa.
Dakle, šta je cilj države? Da smo ozbiljno razmišljali o ovom zakonu ili da ste vi ozbiljno razmišljali o ovom zakonu, i jednom i drugom, vi biste se trudili da ispuni svoju pravu svrhu. Uvodničar, Boža Đelić, je danas rekao šta bi trebalo da budu ciljevi, formalno se sa tim lako složiti, ali ti ciljevi se ovde ne ispunjavaju. Od svih tih ciljeva, ispunjava se samo jedan jedini. Izvršan je pritisak kod Evropske komisije da se donese zakon sa ovakvom ili sličnom sadržinom. Taj zakon će se doneti, zbrzaćemo sve, načelnu raspravu po oba zakona ćemo obaviti istog dana u ovim prostorijama, u Domu Narodne skupštine, biće rasprave o amandmanima, to će se usvojiti sledećeg ponedeljka i završili smo posao. Pa, to ne može tako. To nije cilj obavljanja ovog posla. Moramo da ispravimo nepravdu, to nije sporno. Moramo da vodimo računa o stečajnim pravima i pravnoj sigurnosti u državi Srbiji, to takođe nije sporno i moramo da vodimo računa o moći države da realizuje ovaj posao, ovaj poduhvat. Kako će država to izdržati, to nije sporno.
Solomonsko i preče rešenje koje ste našli tako što ste ograničili kvantum sredstava i izmislili to da naturalna restitucija bude u što moguće manjoj meri primenjena, a da novčano obeštećenje zapravo se pretvori u glavni oblik restitucije. Tako ste došli do ovog rešenja, a samim tim to znači da ste morali da ograničite kvantum novčanih sredstava, jer da niste to učinili to bi bila jedna rupa koja ne bi mogla da se pokrije.
Nije način da se ovo pitanje tako reši. Način je bio sasvim drugačiji, da se uradi sve što je u mogućnosti da država u naturalnom obliku vrati onima koji to potražuju, a da obeštećenje novčano bude izuzetna mera, pa se onda ne bi ni postavljalo pitanje ukupnog obima sredstava. Rokovi bi se drugačije postavili, a sporni momenti kod zamene bi rešavali u krajnjoj liniji sudovi jer to i jeste posao države, posao je ozbiljan i obiman i naravno da sudovi moraju da se uključe, a onda bi tek država mogla da kaže da je učinila pravičan posao.
Problem sa primenom ovog zakona nije opravdanje za njegovu promenu. To što Direkcija za restituciju nije radila, to nije zbog toga što zakon nije bio dobar, jer vi ništa u ovom zakonu niste promenili suštinski što bi omogućilo ovoj agenciji da radi sjajno. Nema tu nikakvih značajnih promena. Problem je bio u tome što nije postavljen direktor Direkcije za restituciju, odnosno oni koji su vršili dužnost u dogovoru sa izvršnom vlašću nisu primenjivali ni jednog trenutka zakon namerno zbog toga što se čekala izrada novog zakona koji bi taj zakon o vraćanju imovine crkvenim zajednicama, koja bi bila povezana sa opštim zakonom. Da, u nekoj meri je razumno povezivati, u nekoj meri je razumno imati isti organ, ali to nije ista situacija.
Čuo sam od nekih političara u Srbiji da crkve ili verske zajednice nazivaju, maltene, nevladinim organizacijama. To je apsolutno pogrešno. To je kategorija svoje prirode. Nije u pitanju ni privatna imovina.
Vrsta imovine kojom raspolažu crkve i verske zajednice ili kojom su raspolagale pre momenta oduzimanja, to jest pre Drugog svetskog rata, imala je neku svoju neverovatnu specifičnost. Ta imovina bi se više približila nekom starom pojmu narodne imovine nego bilo koja druga. Način na koji su crkve i verske zajednice dolazile do imovine o tome govori. To je zajednička karakteristika, to nije pitanje SPS i karakteristika ovih zajednica.
Meni, kao i drugim poslanicima u parlamentu, došlo je do ruku saopštenje crkava i verskih zajednica ovim povodom, koji su u tom saopštenju ustali protiv donošenja ovakvog predloga za izmenu i dopunu zakona.
Tražili su da zakon ostane onakav kakav je bio. U redu je izmeniti ga i poboljšati taj zakon, u redu je u jednom trenutku ga povezati u nekom delu sa nekim opštim zakonom koji se donosi.
U pismu koje smo dobili, i na sastanku kojim sam ja, kao šef grupe, sa mojim članovima DSS imao sa predstavnicima crkve i verskih zajednica u ovom domu pre neki dan, gde su bili prisutni predstavnici SPC i predstavnik Zajednice jevrejske opštine koji su istovremeno imali punomoćje od svih ostalih koji nisu prisustvovali sastanku da u njihovo ime govore i da nam daju papire, pokazali su nam da su oni predložili, ili da predlažu u svojoj komunikaciji sa svim institucijama kojima su ove dokumente poslali, izmenu predloga vašeg opšteg zakona koji je danas bio na dnevnom redu, upravo zbog toga što on znači i definitivnu realizaciju prava crkava i verskih zajednica kroz opšte principe jer ovaj zakon se poziva na onaj drugi. Tu se postavlja pitanje i Saveza jevrejskih opština, vraćanja oduzete imovine i obeštećenju povodom holokausta itd.
Pročitaću vam samo jedno saopštenje koje moja koleginica Aleksandra Janković nije stigla da pročita. Kaže se ovako – tradicionalne crkve i verske zajednice u Srbiji izražavaju podršku pravičnim zahtevima Saveza jevrejskih opština u Srbiji. Znači, sve crkve i verske zajednice koje su se potpisale. S obzirom da budući zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenja, tj. opšti zakon, čija je radna verzija u postupku javne rasprave, treba da sadrži dodatne odredbe o vraćanju imovine koja je od Jevreja oduzeta tokom holokausta, ili u vezi sa holokaustom u periodu od 1941. do 1945. godine, kao i u periodu, pazite ovo od 1948. do 1953. godine. Prilikom iseljavanja Jevreja iz Srbije u Izrael, kada im je imovina oduzeta pod prinudom uz odricanje srpskog državljanstva. Kako ćemo da ispravimo tu nepravdu? Gde to piše?
Još jedna stvar kada je reč o oduzimanju imovine Jevrejima za vreme Drugog svetskog rata, čak i tamo gde je poznat naslednik imovine, dešavalo se da tu imovinu obesceni ili čak bude džabe preneta besteretnim poslom nekom drugom, pa je onda tom licu ta imovina oduzeta. Postavlja se pitanje – ko je danas titular prava na povraćaj imovine? Lice kome je ta imovina oduzeta 1945. godine, koju je stekao besteretnim poslom, a u pitanju je imovina Jevreja koji su 1941. do 1942. godine pobijeni ili proterani ili morali da pobegnu, kako se to rešava? Da li ste o tome u ovoj brzini kojom ste radili sve ovo razmišljali? Niste.
Ovo saopštenje, kao i saopštenje koje je Aleksandra Janković pročitala, koje ja neću čitati ponovo zbog racionalizacije u vremenu, jer nema smisla dva puta isto slušati i pošto nema direktnog prenosa i malo će ljudi ovo videti, ovo pričam zbog zapisnika. Nešto je već ušlo u zapisnik, tako da nema razloga da to ponavljamo. Reći ću vam i još jednom ponoviti da su u ovom protestu protiv ovoga što vi radite učestvovale sve registrovane tradicionalne crkve i verske zajednice u Srbiji, čiji imam potpis ovde sa sve pečatima i koje su se nama obratile. Tu su: SPC, Rimokatolička crkva u Srbiji, Slovačka evangelistička crkva, Reformska hrišćanska crkva, Evangelička hrišćanska crkva, Islamska zajednica Srbije i jevrejska zajednica Srbije.
Vi u ovom momentu imate potpise na jednom papiru što je nesvakidašnja pojava, svih crkava i verskih zajednica iza jednog zahteva, koji vi ne želite da ispunite zato što vam to ne odgovara u vašoj nameri, kao što sam i u ranijem uvodnom izlaganju rekao, da smandrljate ovaj posao. To je veliki problem. Ovo nije posao koji se može smandrljati. Ovo je ozbiljna stvar sa dugotrajnim i dalekosežnim posledicama.
Kaže se – ne može se ispraviti nepravda i naneti nova. To je tačno. Nepravda u slučaju lošeg zakona se može nanositi u dva smera. Jedan je da ta nepravda bude činjena licima koja su stekla neka prava u međuvremenu u koja se ne može dirati, što svi razumni ljudi treba da prihvat da je tako. Sa druge strane, nepravda se ne može nanositi tako što će se polovično ili na četvrt rešavati pitanje restitucije i na taj način staviti ekser u mrtvački kovčeg ovog pitanja. To ne sme tako da se radi.
Rekao sam i ranije da za pitanje obeštećenja i za državu mnogo povoljnija naturalna restitucija, i to, po svaku cenu. Ako ostavimo to na novčanu restituciju, verujte mi da je bezumno i nepravično praviti ograničenje koje je krajnje proizvoljno na dve milijarde evra. Sa druge strane, ako ga ne pravite, pa čak i da ga pravite, potpuno je svejedno, svaki cent od tih evra je guljenje kože sa leđa građana, poreskih obveznika koji treba da plate za zločin koji je država činila prema ljudima i zajednicama od 1945. godine pa nadalje. Treba da plati.
Umesto da vam cilj bude, ne da ograničavate sredstva, nego da ne ograničavate način naturalnih restitucija, vi ste se opredelili za potpuno pogrešan koncept, objašnjavajući kako taj koncept nije bio primenjen u brojnim zemljama, a da u nekima, navodeći primer Slovenije, nije dao valjane rezultate i da nam je odande saopšteno kako bi bilo bolje da se oni toga nisu ni prihvatili. Umesto da se nauči iz tuđih grešaka, da se vidi u čemu se greška napravila, šta je ispao problem, a polazeći od naših specifičnih okolnosti, trebalo je reagovati na drugačiji način.
Ako je problem da hitno donošenje ovog zakona predstavlja uslov za kandidaturu za EU, onda je, pod jedan, trebalo ranije razmišljati o tome, a pod dva, partnerima u Evropskoj komisiji, ako su nam oni uopšte više partneri zbog svih događaja vezanih za Kosovo, trebalo je naglasiti da je nama draže da vodimo računa o krajnjem cilju i suštini posla, nego o njegovoj formi. Trebalo je tako, ali to očigledno nije ono što vi radite.
Suština ovih izmena je da se umanje prava crkvama i verskim zajednicama u odnosu na ona prava koja su mogla ostvarivati po zakonu iz 2006. godine, što je sa aspekta ustavnosti nečuveno. Još jedan argument u prilog tome je da se zamena, tj. supstitucija imovine mogla zadržati kao legitiman i ustavan osnov, govori odluka Ustavnog suda kojim je odbijen predlog za ocenu ustavnosti odredaba ovog istog zakona o kome pričamo, kada je reč o zameni imovine.
Naime, napadnut je ovaj zakon pred Ustavnim sudom u delu zamene imovine, tražeći da se te odredbe proglase neustavnim. Pogledajte odluku Ustavnog suda u vezi toga i biće vam sve jasno. Nemamo problem sa ustavnošću. Nemamo problem sa modalitetom i načinom povraćaja. Imamo relativno zadovoljstvo o crkava i verskih zajednica sa metodologijom koja je usvojena, nezadovoljstvo neprimenjivanjem propisa zbog inertnosti države u očekivanju novih propisa koje priprema umesto postojećih.
To je ključni problem ovde i ništa drugo. Čuli smo danas tokom rasprave i neke druge elemente koji politički možda zvuče zanimljivo, ali nisu suština stvari. Suština stvari je u nedostatku volje, u potpuno pogrešnim motivima koje rukovode predlagača zakona za ove izmene i za donošenje i predlaganje opšteg teksta zakona, umesto da ti motivi budu iskreno i zaista oni koji su ovde verbalno proklamovani od strane ministra prilikom prve rasprave. To je ovde suština priče.
Inače, crkve i verske zajednice su ovde povezale oba ova zakona u svojim dokumentima koja su nam dali i u papirima koje su dostavili nadležnom ministarstvu, što vam je i poznato, tako da vi koji ste iz tog ministarstva to vrlo dobro znate, gde su predložili da se pojedine odredbe predloga opšteg zakona izmene, jer su u direktnoj i neposrednoj vezi sa primenom zakona o crkvama i verskim zajednicama.
Vi to ne da niste uradili, nego ste pobegli od toga. veliko je pitanje šta će biti sa ovim amandmanima. U potpunoj histeriji je da se ovaj posao završi pošto poto i po svaku cenu, gde idete u potpuno dve krajnosti. Sa jedne strane sužavate pravo ljudi na realnu restituciju, povećavate obim mogućih zahteva za novčano obeštećenje, zatim smanjujete ukupan kvantum sredstava za novčano obeštećenje koje će građani Srbije platiti iz svog džepa…
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam ovime, a da sa druge strane uvodite pod pritiskom manjih grupa u ovom parlamentu odredbe koje izjednačavaju okupatorske snage u državi u ono vreme u našoj zemlji, pripadnika okupacionih sila sa drugim građanima Srbije. To je kompletan skandal.

Reč ima narodni poslanik, gospođica Budimirović Jelena.

Prvenstveno bih htela da izrazim negodovanje što se o ovako bitnoj temi raspravlja u ovakvoj atmosferi i u kasnim satima, kada je i prenos Skupštine odložen. Želim da kažem da je Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o vraćanju odnosno restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama podjednako važan kao i zakon o kome se raspravljalo u toku današnjeg dana, tj. Predlog zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Smatram da vraćanjem imovine crkvama i verskim zajednicama ne bi trebalo da se ispravi samo nepravda prema crkvama i verskim zajednicama, nego bi nepravda trebala da se ispravi prema svim njihovim vernicima, odnosno svim njihovim članovima. Imovina koja bi trebalo da bude vraćena namenjena je ostvarivanju humanih, socijalnih i prosvetnih ciljeva. Dakle, sva imovina namenjena je ostvarivanju Ustavom zajamčenih prava građana za ispoljavanje svoje vere i ubeđenja.
Danas smo više puta čuli da bi usvajanjem i primenom Zakona o restituciji trebala da bude ispravljena nepravda koja je činjena dugo godina unazad. Međutim, pitanje je da li će biti tako. Teško je u to poveravati, a moja sumnja je osnovana, a objasniću vam i zašto.
Zakon o restituciji koji je stupio na snagu 2006. godine nije se primenjivao, a u prilog mojoj tvrdnji govori i činjenica da su sve tradicionalne crkve i verske zajednice u javnosti zajedno istupale kritikujući Vladu Republike Srbije zbog neprimenjivanja Zakona.
Mi iz SNS smo imali priliku da ugostimo delegaciju tradicionalnih crkava i verskih zajednica i tom prilikom ugostili smo Njegovo preosveštenstvo episkopa bačkog Irineja, Monsinjora nadbiskupa beogradskog Stanislava Kočevara, Muftiju beogradskog Muhameda Jusuf Spahića i predsednika Saveza jevrejskih opština Srbije gospodina Aleksandra Nećaka. Želim da citiram Njegovo preosveštenstvo koji je tom prilikom, iznoseći kritike na Predlog zakona, rekao sledeće: "Mi ćemo o kritikama ovog predloga zakona govoriti u ime svih".
Vlada Republike Srbije ne primenjuje Zakon o restituciji, što predstavlja direktno kršenje Ustava. Ovu činjenicu utvrdio je takođe i Zaštitnik građana u svom godišnjem izveštaju za 2010. godinu, koji je objavljen 15. marta 2011. godine. Blokiranjem sprovođenja Zakona, Vlada Republike Srbije, nakon proteka roka za njegovo sprovođenje, predlaže izmene i dopune tog zakona, čime jasno pokazuje da je blokadu njegovog izvršenja i vršila kako bi crkvama i verskim zajednicama smanjila obim stečenih prava.
Po Zakonu, krajnji rok za podnošenje zahteva Direkciji za restituciju bio je 30. septembar 2008. godine. Crkve i verske zajednice, iako su postupile po zahtevu i podnele pravovremeno svoje zahteve, dovedene su u situaciju da ostanu bez dela svoje imovine. Kroz nesprovođenje zamenske restitucije i novčanog obeštećenja, kao i neimenovanjem novog direktora Direkcije za restituciju, a sada i ukidanjem zamenske restitucije i limitiranjem visine novčane nadoknade kroz izmene Zakona, crkvama i verskim zajednicama neprimereno je umanjen obim vraćanja imovine.
Ono što je takođe otežavalo primenu Zakona jeste delovanje Javnog pravobranioca, koji nikada do sada nije stao u zaštitu crkava i verskih zajednica. Ja sam već pomenula rad Direkcije za restituciju, a i sam ministar je rekao da je postojao zastoj u radu Direkcije za restituciju. Mandat direktora Direkcije za restituciju istekao je 31. decembra 2010. godine i od tada nije izabran novi.
Takođe, želim da javnosti Srbije pročitam dopis tadašnjeg ministra finansija Diane Dragutinović. Dopis je upućen direktoru Direkcije za restituciju Vladimiru Todoroviću, 19. avgusta 2008. godine:
"U narednom periodu sledi donošenje zakona o denacionalizaciji, u kome će se u javnom interesu predvideti umanjenje obeštećenja bivših vlasnika oduzete imovine u odnosu na punu vrednost imovine, a naknada u obliku druge nepokretnosti imaće karakter obeštećenja, a ne restitucije, što će učiniti neophodnim istovetne izmene i dopune Zakona o vraćanju imovine crkvenim i verskim zajednicama. Stoga kao ministarstvo nadležno za predlaganje akata u vezi sa denacionalizacijom, ukazujemo da za sada ne bi trebalo donositi rešenja o novčanom obeštećenju, odnosno vraćanju druge odgovarajuće imovine crkvama i verskim zajednicama, s obzirom na to da bi ona bila u neskladu sa napred navedenim principima budućeg zakona, a morala bi da se primenjuju i na ostale slučajeve koje će urediti zakon o denacionalizaciji".
Ovakvi postupci pokazuju koliko su organi vlasti u Srbiji spremni i voljni da obezbede i štite elementarna ljudska prava.
Takođe, želela bih da iznesem još neke nedostatke. Naime, po zakonu, Vlada Republike Srbije ne vraća oduzetu imovinu koja je prešla u režim društvene svojine, već samo podržavljenu imovinu. Pripadnici crkava i verskih zajednica na konferenciji održanoj 21. jula 2011. godine ukazali su, između ostalog, na problem insistiranja Vlade Republike Srbije na donošenju zakona o privatizaciji i zakona o planiranju i izgradnji, a bez zaštitnih mera kada je u pitanju crkvena imovina koja je predmet restitucije, čime se dodatno onemogućava vraćanje crkvene imovine.
Pravne posledice neprimenjivanja ovog zakona su: kršenje Ustava Republike Srbije, tačnije člana 3, a u pogledu ostvarivanja Ustavom zajamčenih ljudskih prava; ugrožavanje prava na imovinu, zatim, člana 58. Ustava Republike Srbije, gde su takođe direktne posledice po opšti i javni interes.
SNS poštuje tradicionalne crkve i verske zajednice i smatramo da njihove zahteve treba ispoštovati. Pošto smo mi usvojili Zakon o zabrani diskriminacije, ne znam kako bismo ovo nazvali? Naime, postoji saopštenje koje su moje kolege prethodnici čitali, saopštenje od 16. avgusta, koje su podržale sve tradicionalne crkve i verske zajednice a odnosi se na Savez jevrejskih opština Srbije. U tom saopštenju se traži da zakon treba da sadrži i dodatne odredbe koje se odnose na povraćaj imovine od 1941. godine a ne od 1945. godine. Takođe, znam da im je na sastanku poručeno da sve što budu tražili – neće dobiti. Zar to nije diskriminacija?
Postavila bih jedno pitanje. Pošto je zakon o restituciji vrlo bitan zakon za evropske agende, zanima me da li je traženo mišljenje Evropske komisije o ovom zakonu? Htela bih da kažem da je SNS podnela određeni broj amandmana i ja vas molim da ih razmotrite. Hvala.