Reč ima narodni poslanik, gospođa Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS uvek je poštovala i uvažavala sve priznate crkve i tradicionalne verske zajednice i u svim lokalnim samoupravama gde smo bili i gde jesmo deo vlasti, predstavnici crkava i tradicionalnih verskih zajednica znali su da mogu da pokucaju na vrata opštine gde je funkcioner iz SRS i zaista smo svuda učinili mnogo. Smatramo da je to ispravan put i da to treba da rade svi, u okviru svojih nadležnosti.
Želela bih da podsetim, recimo, samo na teritoriji opštine Zemun, još iz vremena kad je naš predsednik, dr Vojislav Šešelj, bio predsednik opštine, da smo mi tada, recimo, pomogli uređivanje slovačke crkve u Boljevcima, sredili smo slovačko groblje u Dobanovcima, napravili kapelu na katoličkom groblju u Surčinu.
Maksimalno smo pomogli izgradnju nove crkve i crkvenog doma Srpske pravoslavne crkve u Batajnici, pa u Busijama, pa Bogorodičine crkve u Zemunu, u Grmovcu takođe, pa ako se sećate se svi onog tragičnog događaja kada je zapaljena džamija u Beogradu, tada smo takođe kao stranka pomogli koliko smo mogli, nosili smo i neke kompjutere itd.
Dakle, ovo kao uvod govorim da ne bi bilo nesporazume i pogrešnog tumačenja našeg stava kada je u pitanju Predlog zakona o kojem je večeras reč. Gospodin Đelić je jutros kada je govorio o ovim zakonima popularno nazvanim o restituciji, pa na neki način i ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, je rekao jednu interesantnu rečenicu, rekao je da je za donošenje ovih zakona, inspiraciju našao u zemljama bivše Jugoslavije.
Gospodine Đeliću dobro da ste se vratili da vas pitam da li ste možda kada ste predlagali ovaj zakon imali inspiraciju u Hrvatskoj? Da li vi znate kakav je odnos ustaško-hrvatskog režima i ljudi koji tamo žive prema srpskim svetinjama? Da li vi kao Vlada kada razgovarate sa Jadrankom Kosor, ono kad joj usput Tadić obeća kumstvo, itd, da li nekada porazgovarate o problemima Srba koji žive u Hrvatskoj? Da li nekada porazgovarate i sada se izvinjavam, što ću samo sa jednom rečenicom da se vratim na onaj prethodni zakon, da li nekad porazgovarate o statusu imovine Srba koji su proterani sa svojih ognjišta iz Srpske Krajine? Da li nekad porazgovarate o njihovom radnom stažu, penzionom, da li porazgovarate o stanarskim pravima? Naravno vi se ne bavite onim čime bi trebalo da se bavite, ni vi kao Vlada, ni resorni ministar, vi u tom slučaju niste, ministar za dijasporu.
Da li znate gospodine Đeliću, čitate li bar u novinama, ako kao potpredsednik Vlade ne želite da saznate recimo da je jedna crkva, stara crkva u Zadru i crkvena prostorija pored te crkve u Zadru Srpske pravoslavne crkve pretvorena u javni VC? Da li znate gospodine Đeliću šta se pre nekoliko dana dešavalo sa crkvom u Trpinji, Srpskom pravoslavnom crkvom u Trpinji? Kako su se ponašali oni tamo koji žive, koji su očigledno sledbenici ustaškog režima?
Gospodine Đeliću lepo je da mi uvažavamo sve, i treba da uvažavamo, ali država i vi kao predstavnik, potpredsednik Vlade i predstavnik Tadićevog režima, trebalo bi da povedete malo bar računa i kako se oni drugi ponašaju prema nama. To je najmanje, što pre svega građani Republike Srbije očekuju od vas.
Kada je u pitanju ovaj zakon koji večeras raspravljamo, koji predlažete, moram da vam kažem da je ovo potpuno nepotrebno. Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednica donet je 2006. godine. To ste i vi rekli, to piše i u obrazloženju, vi ste rekli čak da je 40% oduzetog zemljišta do kraja 2010. godine, na osnovu tog zakona vraćeno crkvama, 15% oduzetih objekata takođe, i sada zaista da vam čovek postavi pitanje u čemu je problem? Dakle imate zakon, mogli ste da ga sprovodite, zašto ga niste sproveli, ono što je interesantno kada ste završavali, davali završnu reč na onaj prethodni zakon, pa ste se dotakli i ovog zaista smo bili šokirani kada ste rekli da je osnovni problem da nije funkcionisala Direkcija za restituciju, pa ćete zato da formirate agenciju za restituciju, jer iz Direkcije odlaze kadrovi.
Da li je to način rada, evo čula sam pre neki dan da je jedna kafe kuvarica u Vladi dala otkaz i sada očekujem da raspustite Vladu, odlaze kadrovi? Da li ste svesni uopšte šta govorite i šta radite? Vama direktno neko u Direkciji ne radi i vi Direkciju menjate u agenciju. Što su išli iz Direkcije kadrovi? To treba da nam kažete. A da vidimo zašto će dolaziti u agenciju. Kolike to plate planirate u agenciji? Još planirate mnogo više ljudi, nego što ih je bilo u Direkciji. Kao da urade neki veći i značajniji posao, pre svega ovo je posao, ako ga već radite države.
Ali vi naravno, svaki zakon ispratite sa po jednom agencijom. Kada god vidim u nekom predlogu agencija onako štrecnem se i mislim sada ćemo ostati bez nekog od ministara, sada će ministar Milan Marković opasno da se naljuti. Znate, on je pre desetak dana, koristeći sve argumente Radikalne stranke u jednom intervjuu, u jednom mediju rekao da agencije treba da se ukinu, da su agencije paradržavni organi, da agencije rade onaj posao koji bi trebalo da rade ministarstva, da su u agencijama mnogo veće plate nego u ministarstvima, da ljudi iz ministarstava idu u agencije, itd.
Dakle sve su to argumenti sa kojima mi iz Srpske radikalne stranke odavno tvrdimo sve ovo i zato nemojte da se zamerate Milanu Markoviću, možete dovesti u krizu Vladu.
Samo jedan primer i jedan član ću ovde da vam iskomentarišem i da citiram da bih vam pokazala koliko je potpuno besmisleno donošenje ovog zakona. To je vaš član 5. koji se odnosi na član 16.
Član 16. je glasio – Ako se nepokretnost koja je predmet vraća po ovom zakonu ne može vratiti crkva, odnosno verska zajednica ima pravo na novčanu naknadu u državnim obveznicama, izdatim u tu svrhu, ili u novcu ako je obveznik isplate naknade fizičko ili pravno lice.
Vi to sada menjate i kažete – Ako se nepokretnost koja je predmet vraća po ovom zakonu ne može vratiti crkva, odnosno verska zajednica ima pravo na obeštećenje u vidu državnih obveznica Republike Srbije, ili u novcu u skladu sa opštim zakonom kojim se uređuje vraćanje oduzete imovine i obeštećenja.
Dakle, samo ste promenili red reči. Doduše dodali ste "i u skladu sa ovim zakonom", kako ste ga nazvali opštim zakonom kojim se uređuje vraćanje oduzete imovine i obeštećenje, i to je naravno potpuno suvišno, pošto to stoji u tom opštem zakonu.
Ovo sam radi ilustracije navela samo da bih vam stavila do znanja da je ovo bio jedan potpuno nepotreban posao, ali da ste ga vi uradili zato što je to jedan od domaćih zadataka, koje očigledno vrednosno ispunjavate, a ono što bi trebalo da radite u interesu građana Srbije, tu vas baš briga. U tom kontekstu gospodine Đeliću malo da porazgovaramo o crkvama Srpske pravoslavne crkve, o manastirima na Kosovu i Metohiji.
Pre toga ću da vas podsetim da i ovaj osnovni zakon koji je donet u vreme Koštuničine Vlade i koji vi očigledno prihvatate sa ovim manjim izmenama, da on ima one osnovne falinke koje ima i ovaj zakon o restituciji i o kojima smo govorili u toku današnjeg dana. Ovde ste vi, oni pre, a vi sad potvrdili, zacrtali neki datum, neku godinu od kada se vraća imovina. Naravno, svi oni razlozi o kojima smo govorili kada smo govorili o onom prethodnom zakonu, apsolutno stoje i za ovaj zakon.
Citiraću vam nekoliko stavova iz udžbenika "Crkveno pravo" koje je napisao Dimšo Perić, koji je bio sveštenik, a i doktor pravnih nauka, profesor na Pravnom fakultetu i po njegovom udžbeniku se i dan danas uče studenti Pravnog fakulteta u Beogradu. Dimšo Perić kaže, dakle, u "Crkvenom pravu" – u Kraljevini Srbiji je crkvena imovina pod nadzorom ministra prosvete i crkvenih dela. Hoću da vam skrenem pažnju, ako ste vraćali crkvenu imovinu, da vas pitamo, zašto to niste radili još iz vremena kralja Aleksandra koji je oduzeo mnogo više imovine crkvi nego što su to uradili komunisti posle Drugog svetskog rata koji ste vi obuhvatili ovim zakonom.
Posle Prvog svetskog rata, takođe citiram Dimšu Perića i "Crkveno pravo", agrarna reforma je ostavila pustoš na crkvenoj imovini. Svi manastiri su proglašeni velikim posedima i došli su pod udar agrarne reforme. Vi to naravno ne vraćate. Odmah posle Prvog svetskog rata svi zemljišni posedi SPC došli su pod udar agrarne reforme. Mnogi zemljišni posedi koji su bili oduzeti od crkve nisu bili preneti na nove korisnike pa je zbog toga SPC godinama plaćala porez i radi otplate dugova morala je da podiže zajam iz srpskih narodnih fondova i kod Državne hipotekarne banke pa se zadužila za dva miliona dinara. Sada vas pitam gospodine Đeliću – jeste li ispravili ovu istorijsku nepravdu? Dakle, ni kada ste odgovarali na naše primedbe po onom prethodnom zakonu, niste odgovorili ni na jedno ključno pitanje, niste dali protivargument ni na jedan naš argument koji smo mi izneli. Ko je taj ko može da kaže godina ta i ta je presek za donošenje nekog zakona, još pogotovo retroaktivnog? Ko je ta sila božija? Sila od 126.
Dakle, da se vratimo na stanje na KiM, inače i ovaj i onaj prethodni zakon nećete primenjivati na KiM. Kada mi tražimo da sednica parlamenta Prvu sednicu Drugog redovnog zasedanja, znači prvog utorka u oktobru, održimo u Kosovskoj Mitrovici i da raspravljamo o stanju na KiM, u kontekstu deklaracije koja je doneta u parlamentu 31. jula, dobijamo danas u odsustvu predsednika parlamenta, kojoj smo naslovili zahtev, odgovor od gospođe Gordane Čomić da nas ona obaveštava da nismo se pozvali na pravi član Poslovnika itd, nemamo akt o kojem bi se raspravljalo. Dakle, tražite formalnost, a nećete da se okrenete suštini i to je inače vaš odnos prema društvu i prema svim sferama društvenog života. To vam je odnos i prema ovom zakonu o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. Ispunićete formu, a suštinski nećete završiti posao, što je urađeno, urađeno je.
Da li ste, a niste, ovim zakonom obuhvatili, evo još jedan podatak 6. marta 1945. godine pop Vlada Zečević doneo je odluku o zabrani vraćanja Srba na KiM, na njihova imanja koja su uzurpirali šiptari iz Albanije i takođe je zabranio vraćanje crkvene imovine koju su takođe uzurpirali šiptari iz Albanije. Ovo je odgovor na pitanje, gospodine Đeliću, kako to pored SPC ili manastira na KiM tik pored njih je imanje, imovina, nekog šiptara.
Zašto vam nije palo napamet da ovu istorijsku nepravdu ispravite, kad ste već ispravljali istorijske nepravde. Ne, naravno to vas ne zanima. Kao što vas ne zanima ni činjenica da je Francuska, to je bilo u junu mesecu, krajem juna postojala francuska inicijativa u UNESKO da se srpska kulturna baština na KiM preimenuje u kosovsku. Tu je reagovao nešto Vuk Jeremić, ali vi ostali niste smatrali da je to nešto interesantno.
Sada ću takođe da vas podsetim na podatak da na KiM ima oko 1.300 crkava, srpskih pravoslavnih manastira i drugih objekata, lokaliteta i prostornih celina koje predstavljaju kulturno nasleđe srpskoga naroda, koje se procenjuje u Ministarstvu za KiM Vlade Srbije. To hrišćansko nasleđe odvajkada je bilo ugrožavano, uništavano, ali i obnavljano. Konstatacija. Tokom poslednje decenije je uništeno, oštećeno i oskrnavljeno oko 150 crkava, gospodine Đeliću, manastira i drugih crkvenih objekata. Među njima čak 61 ima status spomenika kulture, od čega 18 od izuzetnog značaja. U pogromu koji se desio 17. i 18. marta 2004. godine, sećate se te tragedije, uništeno je 19 spomenika kulture, šest u prvoj i 13 u trećoj kategoriji. Dakle, radi se o kulturnoj i o verskoj baštini od najvećeg značaja. Ona nije obuhvaćena ovim zakonom, gospodine Đeliću.
U poslednjih 10 godina istovremeno je uništeno i pokradeno više od 10 hiljada ikona, crkvenoumetničkih i bogoslužbenih predmeta. Ne preza se ni od skrnavljenja grobova pokojnika. To znamo, svake zadušnice to možemo da ispratimo u medijima, svake Zadušnice oni ljudi koji odu da zapale sveće umrlim članovima porodice moraju najpre da podižu porušene spomenike. Tako je uništeno i oštećeno 5261 nadgrobnih spomenika, na 256 Srpskih pravoslavnih grobalja, na više od pedeset grobalja ne postoji ne jedna čitav spomenik, gospodine Đeliću.
Podsećamo takođe, da su na meti kulturna dobra koja su zbog svoje izuzetne vrednosti svrstana na listu svetske baštine UNESKO i na ovoj listi prvi se od 2004. godine našao manastir Visoki Dečani. Od 2006. godine na listu su uvršćeni manastiri Pećka patrijaršija, Gračanica i Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu. UNESKO je 13. jula 2006. godine ove vanserijske spomenike kulture na Kosovu i Metohiji pod nazivom srednjovekovni spomenici na Kosovu, postavio na posebnu listu svetske baštine u opasnosti. Ali gospodine Đeliću pokušaj da se ova baština od izuzetnog značaja proglasi kosovskom samo je privremeno zaustavljena, to su takođe podaci kojima raspolažemo i kažu da samo prođe od prilike godina dana, verovatno dok se još ponešto uradi, dok gospodin Stefanović potpiše još nešto pogubno od ovog dosad za srpski narod, onda će se dokrajčiti i srpske pravoslavne crkve, odnosno objekti SPC na Kosovu i Metohiji koji vi hoćete ovim zakonom da…

Zahvaljujem. Da li žele reč još neki predsednici ili predstavnici poslaničkih grupa. (Ne.)
Prelazimo na deo zasedanja po redosledu narodnih poslanika, a prema prijavama za reč u načelnom pretresu u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o vraćanju imovini crkva i verskim zajednicama.
Reč ima gospođa Milica Vojić-Marković, kao prva na listi. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, 2006. godine vlada Vojislava Koštunice donela je Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, koji je predstavljao prvi zakon te vrste, koji je imao ozbiljnu nameru da ono što je oduzeto, odnosno oteto crkvama i verskim zajednicama, vrati i da prvi put započne obrnuti proces, od otimačine sopstvenih građana. Taj zakon je bio u primeni četiri godine i pokazao je sve svoje kapacitete, jer uprkos instrukcijama od ove Vlade koju predstavlja danas gospodin Đelić, taj zakon je uspeo da se otprilike 40% zemljišta i negde oko 15% oduzetih objekata, u naturalnom obliku vrati crkvama i verskim zajednicama.
Interesantno je da je kada se saznalo da Vlada priprema predlog ovog zakona koji je danas pred nama sve verske zajednice i sve tradicionalne crkve u Srbiji su tražile da se ovaj zakon ne menja. One su ga podržale kao izrazito pravičan zakon i tražile su da on postane model opšteg zakona o restituciji što pokazuje koliko je zapravo ovaj zakon dobar i koliko su izmene koje ste vi u njemu napravili pogoršale ovaj zakon, odnosno upropastili ga potpuno.
Interesantno je da kada čitate obrazloženje, a ja volim da čitam obrazloženje, zato što Vlada tu podsvesno mnogo stvari kaže. Interesantno je da u ovom obrazloženju koje je pred nama i koje se nekako ne uklapa u one brojke i procente koje je gospodine Đelić ovde rekao. Rekao je da je Pravoslavnoj crkvi vraćeno 45% oduzete zemlje, da je Rimokatoličkoj crkvi vraćeno 12%, saznali smo od gospodina Hajdarevića da Islamskoj zajednici nije vraćeno ništa i da to sve u proseku iznosi 40%. Ja nisam matematičar ali umem da saberem ove brojeve da podelim na tri, dakle da prosek ne može biti 40%.
Druga stvar koja je interesantna u ovom obrazloženju je zbog čega se menja zakon. Jedan od razloga zbog kojeg se zakon menja, a predlagač to vrlo otvoreno kaže, to što je zakon iz 2006. godine zasnovan na tradicionalnim pravnim načelima. Pre svega na načelu da je pravo svojine apsolutno i neotuđivo pravo koje nikom ne može biti oduzeto bez valjanog pravnog osnova i bez pravične nadoknade. Ovo je neverovatno interesantno. Moram da postavim pitanje gospodinu Đeliću, koji predstavlja Vladu i koji u ime Vlade najčešće razgovara sa svojim evropskim prijateljima. Šta vam oni kažu kad ovo pročitaju. Da li je i za njih ovo tradicionalno, konzervativno i nazadno? Ne bih rekla. To je u svim demokratskim zemljama osnovno pravno načelo.
Interesantno je ono što moram da konstatujem, za ovu Vladu je neprihvatljivo mnogo što šta što u demokratskom svetu predstavlja osnovno načelo. Evo primer. Upravo ovaj zakon iz 2006. godine, koji pominjem, Zakon o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama, koji je u praksi zahvaljujući ovoj Vladi već dugo na ledu, a koji je predvideo tri modela vraćanja imovine.
Prvi model vraćanja imovine je vraćanje upravo one imovine koja je oduzeta. Drugi model je tamo gde ovaj prvi nije moguć. Zamena oduzete imovine drugim dobrima tzv. supstitucija. Ovde moram da napravim digresiju. Interesantno je da se nisu crkve i verske zajednice žalile na zakon iz 2006. godine. Nisu se žalili ni građani što bi možda mogli, interesantno je da je Vlada možda u ovom mandatu se žalila Ustavnom sudu i tražila proveru ustavnosti ovog zakona, upravo ovog člana o kome ja govorim, upravo o ovoj zameni oduzete imovine drugim dobrima i od Ustavnog suda dobila potvrdu da je ovo potpuno ustavna kategorija, iako oba ova modela nisu moguća, postoji i treći model, a to je tržišna nadoknada, ne obeštećenje, obeštećenje je politička kategorija, a ovde je tržišna nadoknada, znači, nadoknada u novcu onoliko koliko na tržištu vredi tog trenutka.
Kada pogledamo zakon, odnosno izmene i dopune zakona, vidimo interesantnu stvar, izostavljena je upravo supstitucija, upravo ono zbog čega ste zakon držali na ledu, upravo ono zbog čega ste tražili proveru ustavnosti i upravu ono što je moglo da dovede do toga da 65% zemljišta koje je oteto crkvama i verskim zajednicama, 1945. godine pa na ovamo, vrati u naturalnom obliku.
To pokazuje pravi motiv zbog čega je ovaj zakon donet. Ovaj zakon je donet zbog toga da se kaže EU, da, evo mi zakon imamo i mi smo poput drugih zemalja uradili ovo, a da se zapravo crkvama i verskim zajednicama ne vrati ništa i da od silne imovine koju su imali, a imali su je, ne tako što su je otimali, nego tako što su im ostavljali građani, tako što je crkva sama kupovala, što su porodice u nekim ranijim vremenima koje nemaju naslednike ostavljale svoju imovinu crkvi, dakle, narodna imovina, to znači da vi želite da tu imovinu otuđite i svaki korak dalje, imovina je dalje od crkava i verskih zajednica kojima je namenjena. U stavi kada pogledamo pošteno, ova Vlada nikada nije primenjivala taj zakon iz 2006. godine, pogledajte izveštaj zaštitnika građana, gospodina Jankovića, izveštaj za 2010. godinu, on to otvoreno konstatuje. Vlada je bojkotovala zakone koji su regularno postojali. To je vrlo važno reći. Na koje sve načine je ta blokada ostvarivana? Vrlo jednostavno, prvo, mandat direktora Direkcije za restituciju, istekao je 31. decembra prošle godine, devet meseci, novi direktor nije imenovan. Znam da ste sporiji, inertni i sve ostalo, ali ovde pokazuje da postoji neka druga namera.
Zatim, prekoračeni su propisani rokovi za donošenje rešenja iz člana 31. Zakona o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama, a po zahtevima koji su blagovremeno podneti, jer šest meseci je bio rok da se ova rešenja donesu, a 3.059 zahteva vam stoji dve godine, od 2009. godine, od marta meseca 2009. godine i ni jedno rešenje ne može da bude izdato.
Zatim, Vlada nije dozvolila da se primenjuju ni novčana obeštećenja, ni zamena restitucije. Interesantno je reći da Vlada u budžetu nije ni obezbedila sredstva kako bi sve ovo moglo da bude izvedeno, jer nije ni imala nameru da vrati imovinu.
Dalje, donosili ste ovde u ovoj Skupštini zakone, recimo Zakon o planiranju i izgradnji koji su doneti bez zaštitne norme koja se odnosila na imovinu vlasnika, pravih vlasnika, građana, zatim crkvi i verskih zajednica, kao i zadužbina i svaki put ste udaljavali prave vlasnike od svoje sopstvene imovine.
Moram gospodina Đelića da pitam još jednu stvar, pošto je ovde i mogao bi da nam objasni to kratko i jasno, njegove izjave u poslednje vreme kada je govorio o ovim zakonima su zaista uznemiravale javnost, jer on je govorio o tome da će Srbija pasti, odnosno da Srbiji preti kolaps ako se vrati oduzeta imovina. Imovina nije vraćena, Srbija je u kolapsu, ali ne zbog toga, nego zato što ima ovakvu Vladu koja krcka deo po deo teritorije, namiruje neke svoje lične interese, zbog par glasova cepka deo po deo teritorije Srbije, promoviše evropske vrednosti koje se protive svemu onom što je moralno i normalno u ovoj Srbiji.
Moram takođe da komentarišem još jednu stvar koja se odnosi na Savez jevrejskih opština, a moje kolege su govorile o tome da je postojalo javno saopštenje crkava i verskih zajednica i mora se reći i ovo što je vezano za Savez jevrejskih opština Srbije, oni traže da zakon sadrži i odredbe koje se tiču vraćanja imovine onih Jevreja koja je oduzeta tokom holokausta u periodu od 1941. do 1945. godine i takođe traže da se taj period vraćanja odnosi na period od 1948. do 1953. godine, jer tada je država Jugoslavija tražila da oni građani jevrejske nacionalnosti koji odlaze u Izrael moraju da vrate državljanstva i da se odreknu imovine. Ovo neko mora da odgovori na to, jer mislim da je vrlo važno da se o tome govori.
Ono što takođe želim da zaključim, zakon će biti mrtvo slovo na papiru, jako je lep, marketinška priča je vrlo zrela, ali oni koji se nadaju da će ovim zakonom vratiti imovinu koja im je oduzeta, grdno se varaju. Valjda su naučili od ove Vlade da je sve lepo samo na dnevniku.

Reč ima gospodin Pejčić.

Pre nego što bilo šta kažem o zakonu, pretpostavljam da bi imali konsenzus o promeni Poslovnika, da uskratimo mogućnost ministrima da pričaju sat i 20 minuta o jednom zakonu i preporuka vama iz vladajuće većine, da Poslovnik što pre u tom smislu i promenimo, a sada par reči i rečenica o samom zakonu.
Dakle, ceo dan pričamo o Zakonu o vraćanju imovina. To su dva zakona, zakoni o restituciji. Do popodne smo pričali o zakonu koji govori o vraćanju građanima Srbije imovinu, a danas poslepodne pričamo, u ove kasne sate, rekao bih, o Zakonu o vraćanju imovine crkvi i verskim zajednicama.
U tom smislu, kada je reč o ovom zakonu, poslanici DSS su imali i sastanak, što je rekao i moj uvaženi kolega gospodin Miloš Aligrudić, sa predstavnicima crkve i verskih zajednica. Bili su prisutni predstavnici SPC i jevrejskih opština i doneli smo jedan zaključak, u stvari mi smo i to znali, da je zakon koji je donet 2006. godine u prvoj vladi Vojislava Koštunice i te kako mnogo bolji, humaniji, pravedniji od ovog predloga izmena i dopuna zakona koji danas vi predlažete, gospodine ministre.
Postavlja se jedno suštinsko pitanje zašto se baš sada u ovom trenutku menja ovaj zakon? Složili smo se svi da Zakon o restituciji, o povratku imovine građana Srbije treba doneti, ali zašto menjamo ovaj zakon o vraćanja imovine crkvi? Da li je to razlog zato što se bliži period izborne kampanje ili nešto drugo, to ćemo tek videti.
Dakle, moram reći, gospodine ministre, da ste vi predstavnik jedne socijalne odgovorne Vlade, ali Vlade koja ne poštuje zakone, opstruiše zakone. U prilog ovoj tezi govori i to da devet meseci niste postavili direktora Direkcije za restituciju. Naravno, na taj način ste pokušali da opstruirate rad te direkcije koja je imala već gotova rešenja i na taj način je mogla da vrati i određenu imovinu crkvi i verskim zajednicama.
Takođe moramo reći da se o ovom zakonu izjasnio i Ustavni sud koji je rekao da je u skladu sa Ustavom i sa Evropskom konvencijom za zaštitom ljudskih prava, što vi to sigurno to niste poštovali, već ste ušli u jedan projekat promene ovog zakona.
Imovinsko stanje Srbije nije tako siromašno da ne bi moglo da se vrati sva ta imovina, ona iznosi oko 5% celokupne imovine Srbije. Jeste crkvi nešto vraćeno, ali građanima očekujemo da vratite u narednom periodu, a to ćemo videti na koji ćete način učiniti.
Svrha donošenja ovog zakona, kako vi rekoste, je ispravljanje istorijske nepravde prema građanima i crkvama i verskim zajednicama pošto što im je na jedan neprirodan način oduzeta imovina, ali vi znate dobro kako se ta imovina, naročito crkvena, sticala kroz vekove - na dva načina, a to je zaveštanjem određenim područnih imanja i donacijama građana, tj. naroda.
Naime, podsetiću vas da je i sam Arsenije Čarnojević kupovao zemljište za crkvu i za građane Srbije u trenutku kada je vršena seoba, a to je početkom 18. veka, pa su mnogi manastiri kupovali na Kosovu imanje, međutim, ovaj zakon ne govori o rešavanju tog dela Srbije kako ćemo vratiti i povratiti imovinu i manastirima i crkvama koji se nalaze na Kosovu.
Cilj ovog zakona, kako rekoste, je pravedno postupanje prema onima kojima je oduzeta imovina. Pitao bih vas kako ćete vratiti imovinu jevrejskim zajednicama i potomcima određenih ljudi, Jevrejima kojima je imovina oduzeta upravo u periodu od 1941-1945. godine, kada su im Nemci oteli, a zatim komunističkim aktima i sama ta komunistička vlast otela tu svu imovinu? Na koji ćete način vratiti tu imovinu jevrejskoj zajednici?
Postoje razlike između ova dva zakona, onog osnovnog iz 2006. godine, koji je donela Vlada Vojislava Koštunice i ovog koji nam predlažete. Zarad javnosti moramo razotkriti ovde. Naime, to su dve fundamentalne stvari. To je naturalna supstitucija ili u narodu poznata kao zamena i to je izmena Direkcije u agenciji za restituciju.
Kada je reč o naturalnoj supstituciji vi ovde kroz ovaj zakon nudite jedno drugačije rešenje, nudite državne obveznice u vrednosti do 500 hiljada evra, međutim to jedno zemljište crkveno vredi mnogo više i u tom smislu vas pitam kako ćete obeštetiti ako neko zemljište koje je pripadalo crkvi ili ćete nekom možda od tajkuna vladajuće većine dodeliti to zemljište, šta će biti sa tim zemljištem ako je cena mnogo veća? Šta će učiniti Vlada sa takvim zemljištem?
Druga stvar, stvara se jedno novo telo, to je agencija za restituciju tj. menjamo direkciju za restituciju, koja, kao što rekosmo, nije imala direktora skoro devet meseci i nije funkcionisala. Dakle, u ovoj agenciji u obrazloženju stoji da će imati mnogo više radnika nego što ima ova direkcija i da su mnogo veća sredstva potrebna za rad ove agencije. Vi dobro znate da smo upravo u ovoj sali doneli jedan zakon o smanjenju državnih činovnika. Ovom agencijom povećavamo birokratiju i sredstva u budžetu kojim ćemo finansirati samu agenciju.
Zakon, po nama, treba povući iz Skupštinske procedure. Imamo već jedan zakon, kao što smo rekli, koji je kvalitetan, koji je donešen 2006. godine. Mi smo za svaki slučaj reagovali amandmanima. Imamo ukupno 16 amandmana na ovaj zakon. Koncept je sasvim drugačiji. Ukoliko se ne odlučite da povučete ovaj zakon, onda bi dobro bilo da prihvatite ovaj koncept naših amandmana.
Na kraju ono što želim da kažem to je da cilj nije opravdao sredstva. Pravni subjekti neće biti obeštećeni, već će crkvena zemlja biti umanjena vrednost. Mnoge crkve i verske zajednice se žale mnogim evropskim institucijama i očekuje se da je moguće da ove njihove tužbe stignu i do Strazbura.
Poštovani ministre, očekujem od vas da revidirate svoj stav, da povučete ovaj svoj zakon, jer na ovaj način vi faktički umanjujete ne samo crkvenu imovinu već i narodnu imovinu. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre, očigledno je da se radi o zakonu koji se uslovno može definisati kao prateći zakon o kojem smo raspravljali u popodnevnoj raspravi i naše konstruktivne primedbe su u tom kontekstu jer smatramo da, bez obzira što je ovde čak i postojala neka dobra namera, preovlađuje utisak da se radi o jednom predizbornom zakonu, o jednom zakonu koji prati ovaj zakon protiv kojeg smo u celini i to pokazuju naši amandmani na svaki član ovog zakona o kojem sada raspravljamo.
Mi smo principijelno i protiv ovog zakona. U danu za glasanje ćemo se izjasniti protiv, jer smatramo da RS kao jedna zemlja, to ste napisali u obrazloženju zakona, koja se nalazi u tranziciji, ne znamo iz tog obrazloženja kada je počela, kada će završiti ta tranzicija, jer zemlja koja nije u stanju bez velikih negativnih posledica u ekonomskom smislu da izvrši ovaj plan restitucije i izdavanja državnih obveznica.
Naše primedbe su slične kao i u prethodnom zakonu i opet izražavamo čuđenje, zaprepašćenje kako je moguće da u zemlji koja navodno ima jednovalutni sistem, tj. u zemlji koja ima zvaničnu valutu dinar, da se obveznice državne nominiraju u evrima. To je prosto neshvatljivo.
Niste mi dali nikakav odgovor u vašoj zaključnoj reči povodom prethodnog zakona. Ova primedba stoji, takođe, i za ovaj zakon.
Što se tiče ovog zakona, takođe kao i u prethodnom zakonu, postoji još jedna nedoumica i jedan nerealan plan, tako bih to definisao u trenutku kada je spoljni dug RS prestigao 23 milijarde evra. Postavlja se pitanje odakle će se stvoriti ove dve milijarde evra?
Jedini logičan odgovor za to je da će doći do novog zaduživanja Republike Srbije i mi izražavamo pred javnošću Srbije bojazan da će se ponovo raditi o zaduživanju, kod recimo, banaka koje deluju na teritoriji Republike Srbije. Tako da se pre svega radi o jednom zakonu koji će biti štetan i za ekonomske i za pravne aspekte političkog i svakog drugog sistema Republike Srbije.
Šta hoćemo da kažemo? Opet se radi o jednoj vrsti unošenja pravne konfuzije, pravne nesigurnosti, jer kao što vidimo, za razliku od prethodnog zakona, ovde imamo i zakone iz 2006. godine, i vi sami kažete da se on primenjivao, uspešno, neuspešno, to je manje više ovde izraženo u procentima, i smatramo da je ovo još jedan dokaz da se radi o jednom predizbornom zakonu. U suprotnom, pokušajte da nas ubedite argumentovano da postoji neki dokument, neka uredba, uputstvo ili deo osnivačkih ugovora EU, koji vama nalažu da se treba primeniti ovakva vrsta restitucije.
Mi odgovorno tvrdimo da to ne postoji i izražavamo sumnju da se radi o jednoj vrsti improvizacije u kojoj je učestvovao i gospodin Dežer. Zašto se to dešava? Mi već nećemo ulaziti u te kalkulacije, da li je to neki zajednički dogovor u vezi predizborne kampanje, da li to podseća na besplatne akcije, da li to podseća na "Fijat", već to su druge teme, ali u svakom slučaju, radi se o već poznatom maniru.
S druge strane, kao i u prošlom zakonu o kojem smo diskutovali danas, ovde vidimo da će doći do povećanja državne birokratije. Kako je to moguće, ako ste kao Vlada, kao vladajuće većina proklamovali princip iznad principa, da više nema povećanja birokratije, već upravo suprotno, u dogovoru sa MMF smo toliko puta slušali od strane vladajuće koalicije, da će doći do štednje, da će doći do smanjenja birokratije? Prema tome, ovaj zakon nije u saglasnosti sa tim vašim parolama.
Što se tiče dokaza, finansijska sredstva potrebna za sprovođenje ovog zakona, slično kao i u prethodnom zakonu se navodi da Direkcija za restituciju koja je u stvari jedan od osnovnih razloga za usaglašavanje i donošenje ovog zakona, biće, citiram – značajno veća i kadrovski brojnija sve u cilju primene zakona itd.
Moje konkretno pitanje – kako je moguće da uprkos svim strategijama i Vlade Republike Srbije i svim tzv. dobronamernim MMF i EU, vi u ovako teškoj ekonomskoj situaciji povećavate broj državnih činovnika? To je potpuno nejasno, kao što je nejasno i ono što smo izneli što se tiče povećanja spoljnog duga?
To nam jasno govori da se radi o jednoj vrsti populizma, što to ne reći otvoreno, i jednoj vrsti zakona koji će se teško primeniti u praksi.
Takođe, kao i moje uvažene kolege iz SRS, pitam vas ovde kao najodgovornije lice, najodgovornijeg funkcionera u vezi ovih zakona, kako će se primeniti ovaj zakon na KiM. Izneli smo podatak da se radi o 1.300 crkvenih objekata, manastira i nije jasno ovde iz obrazloženja, a pažljivo smo čitali obrazloženje u vezi svih članova zakona, ne vidimo nikakvo konkretno rešenje i tražimo od vas da nam kažete u vašoj završnoj reči, kako ćete rešiti taj problem? Priznaćete da se radi o jednom problemu koji je više nego aktuelan i traži jedan konkretan odgovor.
U tom smislu postoje problemi na koje su takođe moje kolege iz SRS iznele u vezi UNESKO, ali se radi o jednoj široj temi koja pokazuje da se radi o prisvajanju Srpske i crkvene baštine na KiM.
Da zaključim, radi se o jednom zakonu koji je neprimenjiv, o zakonu koji ima elemente populizma, kao i prethodni o kojem smo govorili. Ono što je najvažnije sa ekonomske tačke gledišta, a priznaćete da je više nego važno pitanje, o zakonu koji može dovesti i sigurno će dovesti do daljeg zaduživanja Republike Srbije – da li će to biti u iznosu od dve milijarde evra, da li će to biti više, pokazaće vreme.
Svakako mi izazivamo jednu vrstu sumnje da je to koristan zakon. Naprotiv, smatramo da je on veoma štetan po ekonomske, političke i svake druge interese Republike Srbije. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je sedam minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Vladan Jermić. Posle njega, narodni poslanik Mirko Munjić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je već početkom devedesetih godina otvoren na jedan način proces denacionalizacije u Srbiji, država očigledno nije imala strategiju vraćanja imovine, odnosno tu formalnu strategiju.
Imam utisak da je cela današnja priča isključivo i jedino u konteksu onog četvrtog mesta na listi od onih 10 zahteva EU koje bi Srbija tokom godine trebala da ispuni, ukoliko želi da se kvalifikuje za kandidaturu za članstvo u toj organizaciji. Svakako da je postojalo uverenje, odnosno razlog da poverujemo da će posle brojnih ne ispunjenih obećanja, napokon, vlast početi proces restitucije da odradi onako kako treba.
Međutim, po starom dobrom običaju, nekako se u tom poslednjem roku pred odluku Evropske komisije dostavlja Parlamentu jedno ovakvo zakonsko rešenje. To ste mogli da čujete iz svih dosadašnjih argumentovanih rasprava, da je otprilike osnovni cilj jedino da se zadovolji ta neka forma i da se na neki način, jedna od tih obaveza štiklira.
Međutim, u skladu sa manirom rada vlasti, očigledno je da se "rešavanje" jednog ovakvog problema izaziva jedan veći i dugotrajniji. Upravo je to slučaj sa zakonom o kojem i danas razgovaramo. Ovo je jedno potencijalno nepravedno zakonsko rešenje koje bi moglo da izazove nezadovoljstvo svih onih koji su uključeni u tu priču.
Pri tome, svedoci smo toga, da predstavnici države govore o nerealnim zahtevima interesnih grupa, upozoravaju da naturalna restitucija nije uvek moguća, da bi takav pokušaj ispravljanja nepravde doveo do novih nepravdi itd. Sa druge strane, ima i onih koji zastupaju i tu teoriju, da bi na neki način pravda gubila bitku zbog interesa stranaka, tajkuna, kriminalaca kojima ne bi svakako odgovarala naturalna restitucija, jer bi uskratila važne izvore daljeg bogaćenja.
Istini za volju, vraćanje imovine koja je bez naknade oduzeta, podržavljena nakon Drugog svetskog rata jeste jedno zaista kompleksno pitanje u svim zemljama u tranziciji. Pored toga, sve su one započinjane privatizacije svojih privreda otvarale proces denacionalizacije. U nekim od tih država, kao što su Nemačka i Slovenija, to je okončano, ali u Republici Srbiji, opet kažem, po nekom starom dobrom ili lošem pravilu, proces te svojinske trancizije u okviru kojeg se odvija to o čemu danas govorimo, protiče uz brojne teškoće.
Takva jedna usporenost tog procesa se može pripisati i nedostatku političke volje. Teškoće koje postoje mogu da se posmatraju iz tog pravnog sistemskog aspekta i naravno ekonomsko finansijske prirode. Složićete se svi, ne postoji ni jedan pravni ambijent u ovakvom našem zakonodavstvu, u nereformisanim institucijama. Naravno, postoji i ta opravdanost za bojazan vezano za taj finansijski aspekt.
Što se tog ekonomskog dela tiče, ovaj posao svakako jeste važan u smislu vraćanja poverenja u privatno vlasništvo. Međutim, u zemljama koje su manje bogate, kao što je Srbija, to može da se reflektuje na tom tržištu, da tako kažem, u naturalnom planu, odnosno na tržištu nekretnina i roba.
Postoji jedna realna mogućnost tzv. udara na tržište i tražnju. To može imati negativne posledice na makro ekonomsku stabilnost zemlje uopšteno.
Onaj socijalni aspekt koji se pre svega odnosi na rizik povećanja nejednakosti, kao izvesno smanjenje tih potrebnih sredstava za sve te trasnfere koji će svakako proisteći iz ovog posla.
Dakle, reč je o jednom procesu, problemu ili pitanju koje, svakako, dotiče duboko korene i ekonomskog i pravnog sistema, jer praktično i pokreće tu jednu preraspodelu i ekonomske i društvene moći. Ono, u čemu jeste problem, to je da bi odlukom Saveta EU o principima, prioritetima i uslovima evropskog partnerstva sa Srbijom, od 18. februara 2008. godine, u okviru tih političkih kriterijuma, kao jedan od prioriteta predviđeno i rešavanje pitanja oduzete imovine nakon Drugog svetskog rata i taj posao bi trebalo da bude zasnovan na nekom poštovanju principa pravičnosti i ljudskih prava, itd.
Međutim, poseban aspekt u ovoj večerašnjoj priči jeste svakako i odluka Ustavnog suda Srbije iz aprila 2011. godine, koji nije poništio Zakon o restituciji crkvene imovine iz 2006. godine i to je faktički bila preporuka da novi zakon može da sadrži i tu naturalnu restituciju. Inače, u Srbiji je 2006. godine usvojen Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama i taj zakon je omogućavao da samo država i pravna lica, ali ne individue, odnosno pojedinci, mogu tražiti restituciju imovine verskih zajednica.
Za očekivati je da i koncept ovog zakona, koji je očigledno zasnovan i na tim istim načelima, kao i Zakon o povraćaju imovine crkvama i drugim verskim zajednicama, po kome je inače već SPC vraćeno oko 40% otete imovine, bude upravo zasnovan na načelu prioriteta naturalne restitucije, zaštite naknadno stečenih prava, načela autonomije volje između obveznika i korisnika i načelo uvažavanja ličnosti opšteg interesa, koji nalaže da to obeštećenje mora da uvaži dostojanstvo bivšeg vlasnika, a da svakako kao krajnji rezultat svega toga u ukupnom obimu bude koliko toliko prihvatljiv za teret budžeta Republike Srbije.
Taj zakon iz 2006. godine, kada je donet, u principu je otklonio samo deo problema, a vraćanje oduzete imovine je svakako moglo biti rešeno i mnogo ranije, odnosno onda kada je usvojen Zakon o restituciji crkvene imovine.
Samo ću podsetiti da je Narodna skupština Republike Srbije još početkom 1991. godine usvojila Zakon o vraćanju SPC zadužbina, legata, stambenih zgrada i građevinskog zemljišta. Svega šest članova je bilo i taj zakon je trebalo da označi početak restitucije crkvene imovine u Srbiji. Međutim, i tadašnji predsednik je odbio da ga potpiše zbog toga što je predviđao vraćanje građevinskog zemljišta koje ne može biti u privatnoj svojini.
Ti razlozi kojima se objašnjava zašto se vraća crkvena imovina po posebnom zakonu važe, ako tako mogu da kažem, bar za jednu grupu vlasnika. Neki od tih argumenata su i da su crkve imale uredan popis oduzete imovine, kao i da crkvena imovina predstavlja opšte dobro.
Činjenica je da se to isto može reći i za zadužbine. Međutim, njima imovina nije vraćena, iako zadužbine čak imaju preciznije popise imovine od crkava, ali očigledno da nemaju takvu društvenu moć kao crkve, pa se i nisu našle u zakonu.
Na kraju, da svedemo ovo, mora se primetiti da je bar tu crkvenu imovinu bilo lakše vratiti, jer nju sačinjava uglavnom zemljište, šume i najčešće je ostajalo u onom obliku u kojem je i oduzeto, nije se radilo o nekim fabrikama itd. u koje se ulagalo, gde su menjane namene, pa je takvo vraćanje imovine moglo da protekne bez nekih većih problema.
Međutim, očigledno je da ako nije moguće da bude primenjen onaj isti model koji je važio i na sve ostale građane, odnosno ako bude primenjen neki drugi model, to znači da ni ovaj zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama neće moći da opstane u pravnom sistemu Srbije, jer onda ne bi imao onu svoju pravu namenu.
Nešto opširnije će biti reči kada budemo govorili o tome kroz amandmane koje smo podnosili. Ali, sve u svemu jedan narodski zaključak je da mi se čini da vama ni Bog neće moći da pomogne, kada je u pitanju ovakav predlog zakona.