Reč ima potpredsednik Vlade Božidar Đelić. Izvolite.

Problem sa činjenicama je da su one tvrdoglave. Nisam rekao da niste ništa uradili, vaša motivacija je bila dovoljna da napravite anketu. Toliko. Tolika je bila motivacija.
Da li smo mogli da donesemo ovaj zakon bez te evidencije, mogli smo, ali ne poričem činjenicu da je to bilo korisno i da taj zakon iz 2006. godine koristi. Pogledajte, u zakonu bar u dva navrata je koristan. Prvo time što je ta baza na dan stupanja na snagu ovog zakona će služiti da Republička direkcija za imovinu izda papir onim delovima države koji bi hteli da se upišu u svojinu, da li ili nije ta imovina tražena. Prema tome, to i te kako koristi.
Priznajem da je taj zakon bio koristan kao što je bio koristan i Zakon o crkvenoj restituciji jer jedan broj mehanizama, jedan broj stvari koji se dešavao se pokazalo da su delotvorne i oko pitanja komasacije, npr, i neke koje nisu delotvorne, poput zamene, jer pet godina primene tog zakona nisu dovele jednog jedinog rešenja zamenskog tipa.
Napokon, kada govorimo o motivaciji, činjenica jeste da za crkvenu restituciju, godinu dana kada je predsednik vaše partije bio premijer, direktor nije bio imenovan. Imamo sličan problem sada, on je u v.d. stanju ponovo, što nije dobro, ali kako je bilo u prvih godinu dana, kada je bilo uspostavljeno i to je bilo za vreme te vlade.
Posle, kada je doktor Cvetković postao predsednik Vlade, imenovan je, sada treba da odredimo direktora za Agenciju za restituciju koja će obezbediti da se stvara. Tako da, činjenice su činjenice. Ima onih koji imaju motivaciju da naprave anketu. Ima onih koji su u stanju, uz sve teškoće koje to podrazumeva, jer to podrazumeva i odgovornost da se zakon efektivno sprovede i da merimo uspešnost onoga što predlažemo, ne samo u diskursu, nego ga merimo u realnosti, to je da li će se restitucija desiti ili neće. Restitucija, kada ovaj dom izglasa ovaj zakon, kada izađemo iz perioda anketa, kada uđemo u realne postupke i kada uđemo u realne postupke za restituciju vraćanja imovine, u restituciji izdavanja obveznica, postaće realnost za 150 hiljada porodica u našoj zemlji i to je dobro.

Pravo na repliku.
Narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Pošto vi niste dali nikakav argument i činjenice, već ste dali ocenu, uzvratiću vam ocenom. Dakle, u matematici je nula uvek veći broj od bilo kojeg broja u minusu. Znate?
Ovo što ste vi ovde nama predali to je čist minus. To je stvar koji ne rešava problem. Ona, praktično, od ljudi pravi budale, naročito od onih koji imaju određena prava, da bi prihvatili u krajnjoj liniji novčano obeštećenje i to od iznosa od 500 hiljada evra.
Da li biste vi lično pristali da vam država duguje devet milijardi nečega, a da vam od toga vrati 500 hiljada? Ne biste. Ne preporučujete to ni drugima, to nije fer i to nije u redu, pogotovo što se ovde ne radi ni o kakvoj prvobitnoj akumulaciji kapitala, otimačini ili tajkunima, nego se ovde radi o ljudima koji su krvavom mukom, to što su imali stekli.
Nemojte spočitavati Vojislavu Koštunici i DSS na donošenju ovog zakona, jer vi vrlo dobro znate u kom okruženju smo radili, sa kojim partnerima i sa kakvim problemima smo se suočavali.
Prema tome, morate znati još jedan momenat, a to je da je država u vremenu o kojem vi govorite, u kome ste i vi učestvovali i bili sa nama, bila u opasnim i ozbiljnim trenutnim dugovima prema građanima po osnovu stare devizne štednje i ostalih stvari.
Ovo ide određenim koracima koje uvažavamo. Mi vas ne grdimo zbog toga što ga niste doneli pre tri godine, to nije predmet našeg razgovora sa vama, vi to izvrćete. Grdimo vas zbog sadržine ovog zakona. Smatramo da želite da ga smandrljate i da napravite štetu onima koje treba poštovati.

Reč ima potpredsednik Vlade, Božidar Đelić. Izvolite.

Samo podsećam na činjenicu. Niko ne može da kaže da Srbija danas nema problema.
U vreme kada je gospodin Koštunica bio premijer, bio je na sceni najveći rast ekonomije Evrope i sveta. Milo mi je da DSS sebi daje kao zaslugu rast u svetu. To je stvarno sjajno. Ovo je unikat koji sam čuo, a bavim se ekonomijom 30 godina. Bravo što ste uspeli kao DSS da obezbedite jak rast u svetu. To je fantastično.
Kada tako znate, izvolite, obezbedite veliki privredni rast u svetu. To je fantastično.
Ali, da budemo malo ozbiljniji. Realnost je da trenutno, i naročito u drugom kvartalu ove godine i videlo se 2009. godine, a da za to uopšte Republika Srbija nije kriva, imamo pad ekonomskog rasta. Imamo svugde u svetu pad rejtinga mnogih ekonomija. Imamo ozbiljne teškoće.
Bilo je mnogo onih koji su govorili da nije vreme za restituciju, da to treba da se odloži dok se ne reši pitanje ekonomskog rasta. Da nije vreme u momentu kada su javne finansije pod ovolikim pritiskom svuda u svetu, pa i u Srbiji, da se ide na rešavanje ovog pitanja. Mi smo rekli da je napokon došlo vreme da se ovo pitanje reši.
Kada govorimo o iznosu sredstava, naravno da to nije proizvoljna cifra, nego je predmet ozbiljne analize održivosti spoljnog duga i unutrašnjeg Republike Srbije, u svakom slučaju, duga renomiranog u evrima, koji smo sproveli zajedno sa NBS, koji smo sproveli zajedno sa našim partnerima iz EU i sa MMF.
Dve milijarde evra predstavlja 6% BDP i to je maksimalni iznos. Tražili smo da maksimizujemo kroz te diskusije sve ono što može biti vraćeno, jer smo svesni da treba i obeštećenje da bude što je obilatije moguće. To je maksimalni iznos koji smo dogovorili unutar programa sa MMF. Iznos maksimalan, a koji neće ugroziti likvidnost i kreditnu sposobnost naše države.

Pravo na repliku, narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Odmah da vam kaže, neću vam dalje replicirati šta god mi odgovorili, pošto sam se zamorio i ne mogu stvarno više da polemišem oko ovoga.
Moram da vam kažem prvu stvar. Ekonomski rast nema nikakve veze sa restitucijom, nego ono o čemu ste vi govorili, a to je dug i procenat duga. O tome sam maločas govorio, uopšte nisam spominjao ekonomski rast. Mogli biste da me slušate malo dok pričam. Nije u pitanju ekonomski rast nego dug.
Drugo. Vaša opservacija o privrednom rastu i krivici zaslugama, prosto je neverovatna i graniči se sa političkim dilentatizmom. Vi tvrdite, da za lošu ekonomsku situaciju u Srbiji vi niste krivi, nego je za to zaslužna SEKA, ili ne znam ko. Sledstveno tome, naravno, da biste sebi bili dosledni, tvrdite da je za privredni rast u Srbiji u vreme Vlade Vojislava Koštunice, koji je bio očigledan, nema nikakvu zaslugu Vlada Vojislava Koštunice, nego je prosto bio takav svetski trend.
Pazite, to se graniči da političkim dilentatizmom, to što ste vi izgovorili, a da ne govorimo o profesionalnom, o čemu vi vrlo dobro znate šta pričam. Tako da, nemojte zamenjivati teze. Nisam pričao o ekonomskom rastu i nisam ga dovodio u vezu sa restitucijom. Kakav god da je ekonomski rast ili pad u ovom trenutku, restituciju treba doneti.
Govorio sam o proceni duga i mogućnosti da se ukupan dug, s obzirom na posao koji treba preduzeti, proceni u datom momentu. To je kočilo posao. Kakav crni ekonomski rast, to je promenjiva kategorija. Za sedam godina možemo da budemo kao Švedska, a možemo da budemo u još goroj situaciji. To je veliko pitanje. Ovde se radi o nečemu sasvim drugom.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Zašto i kako je bilo moguće da se o restituciji govori već nekoliko godina unazad, a da tek danas donosimo zakon koji jeste u priličnoj meri površan, nedefinisan i biće teško da se sprovodi? Reći ću vam moj utisak zašto je to moguće.
Navikli ste građane Srbije da im obećanje prava bude jednako kao i ostvarivanje prava. Evidentiranje prava na restituciju su prihvatili kao pravo na restituciju. Danas su svesni da je obećanje jedno, a realizacija tog obećanja potpuno druga stvar.
Ako je za to kriva neka druga Vlada, gospodine Đeliću, imate i vi neku ličnu odgovornost, zato što ste bili u Vladi u kojoj je bilo moguće obećati 1000 evra akcija, iako je u tom trenutku bilo jasno da je nemoguće da obećanje tog prava bude realizovano kao stvarno pravo.
Ne, niste učestvovali u Vladi, bili ste pretendent na premijersku funkciju u toj kampanji u kojoj se to govorilo, a onda smo videli šta je od tog obećanja i ostalo.
Prošlo je vreme, kada se obećanje prava moglo tretirati pravom. Ono što jeste najspornije u ovom zakonu, možda i ne bih govorila o tome na ovakav način, ali vaš pokušaj da okarakterišete ovog zakona kao ispravljanje nepravde u kojoj ste našli pravi osećaj za smisao države i ravnotežu koju je moguće ostvariti u smislu ispravljanja nepravdi i snagu države da tu nepravdu ispravi, mislim da ste zakasnili sa ovakvom tvrdnjom.
Restitucija se radi u vreme kada se radi privatizacija i kada si akvizije od privatizacije bile merene milionskim sumama. To je taj period o kojem vi govorite, kada je propuštena prilika da se taj novac uloži u pravu proizvodnju koja će, možda, doneti dugoročne ili kratkoročne efekte, ali bi svakako moralo da donese mogućnost da se zaposle neki ljudi, a ne samo da se otpuštaju, da stvaraju neke prihode, da primaju plate i da se stvaraju poreski prilivi, jer pre ili kasnije, ovako ili onako, i ovaj zakon kao i sve druge, plaćaju građani Srbije iz sopstvenog džepa, puneći budžet, jer država nije nešto što zarađuje.
Ovaj novac neće da obezbedi niko, nego građani Srbije, bilo da vi govorite o obeštećenju u novcu, ili dok javna preduzeća budu vraćala tu imovinu ili snosila teret toga.
Ovde se našao neko nepozvan da brani, da je u vreme kada je to trebalo da se uradi, vraćana stara devizna štednja. Kako i zašto je procenjen taj prioritet? Kratkim i brzim efektima koji će rezultovati dobrom političkom podrškom na sledećim izborima. To je bio motiv da se uradi prvo stara devizna štednja, a ne i jedno i drugo, ali u nekoj meri. Znači, onaj ko je u prilici da predlaže zakon, ko ima većinu, taj je odredio šta je u tom trenutku bio prioritet.
Šta nam je ostalo za sećanje iz vraćanja stare devizne štednje? Vi ste lepo danas rekli – da, vraćeno je sve, ali ste u neko drugo vreme isto tako lepo govorili da je na problemu vraćanja stare devizne štednje, parama države Srbije, posredno građana Srbije, stvorena sa lažnim nazivom Nacionalna štedionica, u stvari privatna institucija, na kojoj su sasvim konkretni pojedinci zaradili ogromne sume novca i zaboravljate da to nije usputna pojava, nego da je u trenutku kada se taj posao pripremao izneta neosnovana laž, da je jedino neka nova institucija u stanju da realizuje problem vraćanja stare devizne štednje.
Zaboravljate da je jedna velika banka, koja je imala sedište u gradu u kojem živimo i gospođa Čomić i ja, danas to više nije Vojvođanska banka, i ona ima stranog vlasnika, bila u prilici, imala kapacitet da realizuje taj posao. Kome ste to napunili džepove nesmotrenošću, nepažnjom i namerom? Građanima Srbije je potpuno svejedno.
Pitam – imate li pravo, da posle takvih iskustava, tražite od građana Srbije da oni ponovo podnose zahtev i da vam oni obezbeđuju dokumentaciju o tome šta im je država oduzela? To što vi niste vlasnik države koja je to uradila uopšte ne amnestira od odgovornosti trenutne predstavnike države. Neko će sutra morati i za vas da preuzme posledice loših odluka, posledice odluka koje su možda imale dobru nameru, ali su ostavile velike rupe u budžetu. Vi odlično znate o čemu govorim, o šupljim srpskim finansijama, zbog mnogo odštampanih papira koje treba neko da pokriva, sa rokovima tri, šest meseci, godinu, dve, dinarskih, deviznih.
Znači, taj ko danas predstavlja državu, on mora da u ime one države koja oduzimala, nekad i bez papira, garantuje građanima pravičnost i povraćaj. Ne možete da tražite od njih da plaćaju takse, čak i ako to radite prećutno, pa kažete da su oni dužni da obezbede dokumentaciju, a ne kažete negde u prvim članovima da oni uopšte nisu dužni, član 13. kažete – da će oni dobijati dokumentaciju od nadležnih organa, a ne kažete da za tu dokumentaciju neće da plaćaju troškove, ne kažete da oni ne treba da snose bilo koje posledice ako na vreme ne dobiju taj dokument koji im je neophodan za prijavu i povraćaj imovine.
Ozbiljna država, a vi znate mnoga iskustva, npr. u Nemačkoj, građani su rekli – država zna šta mi je oduzela, ona treba i da mi vrati i na državi je da, ako se već pravda pravičnošću i željom da ispravi nepravdu, uradi to na način kako je moguće. Da li ste vi država koja čuva papire ili koja je sačuvala papire koje je nasledila, ili koja je organizovala papire i evidencije kojih nije bilo? Ni jedno, ni drugo.
Mnogu dokumentaciju svesno ste negde zaturili. Mnoga dokumentacija je nestala, mnogi su arhivi "poplavljeni", koji dokazuju prava građana ili odgovornost vlasti za kršenje prava građana. Ne da vam to nije dovoljno, vi nam čak izlazite sa jednom, ne znam koju reč da nađem osim bestidne formulacije onoga ko nema pravo na restituciju, gde jednom jedinom rečenicom kažete da neće imati pravo na restituciju,
odnosno povraćaj imovine, odnosno vraćanje imovine ili obeštećenje u članu 5, da neće imati bilo koji pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata, kao i njegovi naslednici.
Šta SNS ima tim povodom da vam kaže? Draga moja gospodo, obavezno morate da dodate u ovaj član 5. u stavu 3. tačka 3) da se na nesporan i precizan način propiše pitanje uskraćivanja povraćaja zbog učešća u okupaciji Srbije i ratnim dejstvima protiv Srbije. Pre svega, treba da utvrdite koga sve treba obuhvatiti kao učesnike ili vlasnike imovine koju treba vraćati, jer su mnogi od vlasnika u vreme ratnih dejstava bili u poodmaklim godinama i nisu lično učestvovali u ratnim dejstvima, ali njihovi naslednici jesu.
Takođe, pod okupacionim snagama u tom smislu treba proširiti definiciju i na vršenje dužnosti funkcija u organima vlasti i političkih funkcija koje su bile u službi okupacionih snaga. Najsvežiji primer, a imam i stariji, odgovornost takvih lica potvrdilo je i niz presuda za ratne zločine u Nirnbergu, ali i presude tog tzv. Haškog tribunala koji su osudili ili još sude većem broju državnih i političkih funkcionera koji nisu bili neposredni učesnici ratnih sukoba ili zločina, niti neposredno naređivali njihovo izvršenje.
Vi u ispravljanju nepravde ne pravite ovakvu razliku, niti definišete stvari na ovakav način. Izraz – pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije, onako kako ste ga vi u predlogu upotrebili, prvenstveno može da se tumači tako da se radi samo o licima ili pripadnicima jedinica koje su delovale na teritoriji Srbije.
Smatramo da ovim izuzetkom od vraćanja imovine treba obuhvatiti sve pripadnike oružanih snaga država koje su vršile okupaciju. Evo, došla sam u priliku da podržim deo diskusije gospodina Čedomira Jovanovića, s punim pravom, jer nije bitno da li je neko bio pripadnik jedinice koja je dejstvovala samo na teritoriji Srbije, ili i na teritoriji nekih drugih država. Te vojske su delovale u celini sa istim ciljem. Oni su bili u sklopu država koje su okupirale i Srbiju i vršili su zločine i protiv građana Srbije i nije bitno što je zločin nad građanima Srbije izvršen i van teritorije, odnosno granica Srbije, jer su građani Srbije bili žrtve agresije.
Da li onima koji su od građana Srbije činili žrtve, nanosili im zločine, treba napraviti nekog ko danas treba da dobije imovinu građana Srbije? Besmislica.
Takođe vam je poznato da su mnogi građani Srbije stradali na teritorijama drugih država i to od strane snaga koje su delovale na teritoriji Srbije, pa je potpuno svejedno da li je neko bio pripadnik vojne jedinice na teritoriji Srbije. Vaš predlog upravo tako ograničava ovu definiciju. Nije bitno da li je neko bio čuvar logora negde u Nemačkoj, da li je bio pripadnik SS divizije, "Princ Eugen" ili ne znam sve koje na Istočnom frontu, pripadnik NDH ili nešto slično. Molim vas da o tome povedete računa, jer je za zakon o restituciji važnije da ostvarite pravo i pravičnost, nego zadovoljstvo unutar koalicije zarad još kojeg meseca vlasti.
Amandman koji smo podneli na taj član 5. molim vas da najozbiljnije uzmete u razmatranje.
Ima još dve stvari na koje želim posebno da obratim pažnju. Pravo naslednika fizičkih lica na povraćaj imovine ne možete da dovedete u analogiju sa pravom pravnih sledbenika tzv. zadužbina. Tu otvarate grotlo, ne kanal, grotlo za korupciju i nepravdu i za pravni galimatijas ljudi koji su ostvarili stanarsko pravo, a žive u onom što je ovde tretirano zadužbinom.
Pitanje je ko će utvrđivati svojstvo pravnog sledbenika, jer vi to uopšte niste uredili na način da to može da se utvrdi nesporno. U praksi su mnoga udruženja svojim aktima sebe proglasila pravnim sledbenicima i pojavljuje se čak više pravnih sledbenika jedne te iste zadužbine, neke ranije organizacije, koja je raspolagala sa imovinom. Odredba koju ste vi stavili u zakon, ne samo da otvara ogromne mogućnosti zloupotrebe nego i ogromnu mogućnost korupcije, jer te zadužbine raspolažu ogromnom imovinom zbog koje će se neko lako usuditi da da dušu đavolu i da nekome učini nepravdu i učini nezakonito delo, pa i po cenu da jednog dana odgovara.
Kažem, to bi stvorilo i dodatne nerešive probleme državi u smislu ostvarivanja naknade ili drugog rešenja za one koji imaju stanarsko pravo u takvim zgradama. Treba imati u vidu da je imovina mnogih od tih zadužbina podržavljena i da one ne deluju, neke i do 70 godina već, a u međuvremenu je prestala da postoji i delatnost u kojoj su delovale, odnosno, prestale su da postoje i društvene grupe zarad čijih ciljeva su te zadužbine osnovane. Praktično se postavlja pitanje uopšte mogućnosti nastavka delovanja tih zadužbina i njihovih ciljeva. One će vam se danas pojaviti sa nekim pravnim sledbenicima koji treba da ostvare pravo.
U tom smislu, nema drugačijeg definisanja ovog problema nego lepog srpskog jezika koji kaže da se otvara put za prisvajanje imovine u korist neke privilegovane grupe pojedinaca, a na štetu mnogih građana Srbije, kao i lica koja su u proteklim decenijama i veku u stvari davali doprinos i državi i tim zadužbinama i mi ćemo se naći u novom pravnom problemu, gde vi ispravljanje nepravde možete da definišete kao još veću nepravdu.
Jedan mali deo koji smo takođe amandmanom definisali jeste da u onom vraćanju prava stranim državama, molim vas, imajte na umu da govorim o članu 5, oni uslovi reciprociteta, gde kažete da pravo imaju, pored zadužbine, i strani državljani, a u slučaju njegove smrti, proglašenja umrlim, zakonski naslednici pod uslovom reciprociteta. Molim vas, neka to bude onako kako neki drugi zakoni definišu, pa i sukcesije, ali na teret te države. Proverite da li reciprocitet podrazumeva da to ide na teret ove države ili na teret te države? Ima odlična formulacija u sličnom zakonu koju bi trebali da utvrdite.
Mislim da ponovo upadate, kroz ispravljanje nepravde, u jednu vrlo moguću nepravdu i to u članu 14, gde potpuno isključujete mogućnost da ispravite razliku između onog što je, kao, nepravična naknada za naknadu isplaćenu u novcu ili hartijama od vrednosti, za eks propisana dobra pre 1968. godine. Sada je potpuno isključena. Vi morate u svakom pojedinačnom slučaju da izvršite procenu onoga što je tadašnja naknada i pravična naknada koju po ovom zakonu treba utvrditi. Ne znam zašto izmišljate nove sisteme, kriterijume za utvrđivanje te naknade? Ako postoji Zakon o eksproprijaciji, koji se primenjuje duže vreme, ako po njemu postoji stvorena sudska praksa gde se u slučaju tužbi, žalbi itd, već utvrdila neka praksa reagovanja i ispravljanja nepravde, zašto sada ulazite u novi sistem obračunavanja, koji je neko ovde čak i pohvalio, ako imamo sasvim solidno uređen sistem i obračun u Zakonu o eksproprijaciji?
Ono što moram da vam postavim kao pitanje, jer ja jesam neko ko još uvek ima svoju imovinu na Kosovu, šta znači član 65. u kojem ste predvideli da će se na KiM, kako kažete: "primena ovog zakona na teritoriji AP KiM urediće se po prestanku funkcionisanja međunarodne uprave uspostavljene u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN", nije mi jasno šta ste ovim hteli da kažete? Sem što nemate nameru da se sada bavite tim problemom, vi uopšte ne govorite da li ovaj član podrazumeva lica
koja imaju prebivalište ili boravište na teritoriji pokrajine ili se odnosi na nepokretnosti koje su na toj teritoriji?
Verovatno grubo od opozicije kad vam kaže da ste površni. Šta podrazumeva da nećete primenjivati? Taj član treba brisati, jer u meri u kojoj je faktički moguće sprovesti ovaj postupak i za ljude za KiM i za nepokretnosti za KiM, ne smete da isključite deo svoje teritorije. Zašto? Rezolucija 1244 određuje sudbinu Kosova. Mnogi od nas dole imaju još svoje rođake, svoju imovinu, neka je uzurpirana. Da li znate koje smo pravo mi Srbi dobili od te međunarodne zajednice, da u petoj godini od okupacije svi podnesemo zahtev i bez plaćanja takse na tužbu, sa pozivanjem na siromaško pravo jer nam je okupirana imovina, za ono što su nam uzurpirali pojedinci, gde su mnogi od nas to pravo iskoristili tužeći, prvo, to fizičko lice koje nam je uzurpiralo imovinu, zaključno sa UN, pod čijim okriljem, tada nezakonito, jesu uspostavljene te snage, ali i svi organi, poput onog koga vi ovde nazivate obveznicima: država, lokalna samouprava itd, su navedeni i jesu oni koji su tuženi za uzurpirano pravo građana.
Poštovana gospodo, borimo se za pravo pojedinca, za individuu i za to da se njegovo pravo zaštiti, a ne da mu država to pravo uskraćuje unapred, onako kako to činite ovim zakonom, članom 65. Taj član mora da se briše i morate da pokušate da nađete način da se, u delu kako je to moguće, ovaj zakon primenjuje na toj teritoriji. Hvala.