Krajnje je simbolično što skupštinska zasedanja zakazujete tako da pratite velike crkvene praznike, kao što je nekada "Milosrdni anđeo" najžešće bombardovao baš na crveno slovo. Svaka sličnost je, ja se nadam, slučajna, kao što mora biti slučajna i činjenica da o najvažnijim zakonima, koji su po nekim kacinima i inima osnovni uslov za kandidaturu za EU, raspravljamo u situaciji kada je potpuno neizvesno kakva je zapravo sudbina naše južne pokrajine i ima li, kako reče ambasador Rusije, gospodin Konuzin, na Beogradskom bezbednosnom forumu, uopšte u srpskoj vlasti Srba kojima je do Kosova više stalo nego do slikanja na teniskim turnirima?
Izgleda, i to ne samo meni već i velikom broju građana Srbije za koje je Kosova najsvetija i najskuplja srpska reč, da kako rastu barikade na Jarinju i Brnjaku, kamen po kamen, tako raste i vaša odlučnost da sa puta ne skrenete, zakon po zakon, a sve po diktatu EU.
Tako se pre sedam dana, 14. septembra, na dnevnom redu našao, ali i na volšeban način nestao, Predlog zakona o rehabilitaciji, baš kao što su nekada u razmaknuto boljševičko doba, sa grupnih fotografija nestale slike onih koji nisu bili baš sasvim podobni. O Predlogu zakona o rehabilitaciji, koji je samo jedan od bitnih elemenata u procesu restitucije, razgovarali bismo baš na dan početka crkvene godine. Simbolika ulaska u jedno novo doba, doba kada će biti bar odloženo ili posthumno mnoge žrtve razno-raznih ideologija, zapravo Gordeljivih sujeta onih koji su verovali da sila zakona omogućava i silovanje zakona, pa i živote ljudi različitih uverenja, konačno ostvariti pravdu. Umesto toga, sam se zakon pokazao nepodobnim. To može samo u Srbiji. Primer za Riplija.
Zakon o rehabilitaciji jeste zakon kome je samom potrebna rehabilitacija. Danas, pak, na Malu gospojinu, dan rođenja presvete Bogorodice, trebalo bi da uspostavimo toliko potreban nacionalni konsenzus i da kao narod i država jasno demonstriramo ako je zaista došlo do vidljive promene autoritarnog i ne demokratskog, kulturnog i političkog obrasca. I to ne samo zato što to od nas traži EU, kao jedan od 4000 bitnih uslova za pristupanje njenoj visosti, već zato što želimo da u naš politički, društveni život, vratimo elementarni princip pravde i pravičnosti, ispravljajući mnogobrojne nepravde učinjene ljudima samo zato što su pripadali drugačijem svetu, imali različite ideološke poglede, rehabilitujemo ih, vratimo im oteto i obeštetimo ih.
Potpuno je jasno da se procesom restitucije istorija neće revidirati ali će se promeniti odnos prema konkretnim ličnostima, njihovim uverenjima i delanjima. I na kraju krajeva, zato što žrtvama totalitarizma, pa bio on, kako je utvrdio čuveni psiholog Ajzing, nacističkog ili komunističkog tipa, moramo vratiti osnovno ljudsko dostojanstvo. Ne može se stepen demokratičnosti društva meriti brojem neuspešnih, a svakako nakaradno organizovanih gej parada, jer žrtve komunizma imaju mnogo veće pravo da naprave paradu ponosa i da progovore o hororu koji su prolazili, pojedinačno, kao porodice, kao etiketirana, omalovažavana, mučena, ubijana a na kraju i pokradena društvena grupacija.
Uostalom, rezultati takvih kuku-lele parada jesu samo nove žrtve torture, naši mladi ljudi sa obrazom koji postaju žrtve totalitarizma i na koji će morati da se uskoro primeni Zakon o rehabilitaciji i restituciji.
U svakom slučaju, ako dobre namere vlastodršca nisu samo dodatno uvlačenje Evropske unije u što opravdano sumnjam, jer set restitucionih zakona zastupa niko drugi do odsutni trenutno, potpredsednik Vlade za evropske integracije,onda ne bi trebalo da se kao ljudi sukobimo oko osnovnog cilja, povraćaj imovine i adekvatnog obeštećenja žrtava.
Jasno je da i politička rehabilitacija i restitucija jesu složeni i protivrečno društveno kulturološki proces, koji zahteva, pre svega veliku toleranciju, ali i spremnost društva na ozbiljan razgovor i objektivno sagledavanje, kako istorijskih, tako i ukupnih političkih i društvenih odnosa.
Da li smo mi danas zaista dovoljno spremni da uđemo u ovaj proces? Da li znamo kako ozbiljna i sistematska delatnost, afirmacija i naše političke tradicije, preduslov za uspostavljanje stabilnog i jasnog profilisanog sistema vrednosti, jer to svakako nije pitanje Evropske unije, kandidaturi integracija, i šta više, to ne sme biti predmet predizbornih kalkulacija nijedne vlasti, a posebno ne ove za koju je jasno da je pukla po svim šavovima.
Ne bih da budem zlurada, ali nije ni malo slučajno da zakon o restituciji ova vlast donosi upravo na kraju mandata, jer time obavezuje buduću vlast da uslovimo opustošenu privredu i krah ekonomije, da obezbedi tričavih četiri do pet milijardi evra, koliko se procenjuje da bi država u novcu trebalo da plati za obeštećenje, pri čemu bi vrednost dobara za koje se potražuje denacionalizacija iznosila oko 100 milijardi evra, kada bi sve bilo isplaćeno u novcu. Ali toliko stvarno nema ni u tetkinom kanabetu, plus to, ne zaboravimo da je restitucija rizična za vladajuću političku oligarhiju, jer bi političari iz vlasti mogli da izgube podršku, i to najmoćnijih bogataša, takozvanih tajkuna, zapravo mecena pojedinih partija koji po različitim osnovama koriste nekretnine koje se vraćaju.
Onda bi bilo šipak od Miška i družine, a dobra vest u lošoj postavci, da aktuelna vlast uvaljuje vruć krompir nekom drugom, jeste ta da je u ostavci.
Blizina kraja ove vlasti oseća se i u ovom naprasnom interesovanju za brzopotezno donošenje zakona o restituciji, koja je postala zavidljiva formula za trgovinu obećanjima i ubiranje političkih poena.
Moja sumnjičavost imala bi elemente paranoje da nije dve činjenice, toliko važan zakon kao ovaj o restituciji, donosi se u sred serije "Dugo toplo leto", tako da je bolje bilo da se javna rasprava organizovala na Adi ciganliji ili ispred servisa za popravku klima uređaja.
Drugo, očigledan dokaz, da ono što je brzo, jeste i kuso, jeste likom i brzopoteznim potpisivanjem SSP upravo Boža Đelić, koga uvek postave da Srbiji dočaraju Diznilend. Dakle, ako Boža kaže da će biti pravedna restitucija, onda je to zakon i onda će to biti brzo, kao kod električnog zeca. To što država ne može da funkcioniše bez takozvanog seta restitucionih zakona, to što nedostaju četiri karike u ostvarivanju tranzicione pravde i imovinske sigurnosti, vladavine prava, to za Božu nije problem.
Nama ostaje da uradimo četiri bitna procesa, otvaranje dosijea tajnih službi, famoznu lustraciju ličnosti koje su javni funkcioneri, kao javni funkcioneri kršili prava svojih sugrađana u periodu totalitarnog režima, ali i ovog, punu pravnu rehabilitaciju žrtava koje podrazumeva poništavanje njihovih obeštećenja i naravno, restituciju, jer se njome pored pravne postiže ekonomska i društvena rehabilitacija.
U protivnom, ovo će biti jedna polovična restitucija, pa sledi pouka iz grafita "džaba ste krečili".
Iz ovog predloga zakona očigledno je da dugo očekivani povratak, nepravedno oduzete imovine, samo doneti nove nepravde. Očigledno je nepravično rešenje da ljudi koji su više od pola veka bili lišeni imovina, a potom su na osnovu zakona iz 2006. godine prijavili potraživanja, a sada ponovo moraju na šaltere i naravno da bi bilo normalnije da organi vlasti utvrde sve činjenice i provere postojanje pravnog osnova za svaki ranije podnet zakon kroz međusobnu komunikaciju, a tek ako dokumentacija ne daje za pravo tvrdnjama podnosioca zahteva, da pozovu radi prikupljanja dokaza.
Osim što je nepravično prevaliti obavezu prikupljanja podataka na bivše vlasnike, svaki kontakt zainteresovanih sa organima vlasti je nova prilika za korupciju.
Druga nepravičnost i ozbiljna diskriminacija, jeste pravljene razlike kod povraćaja na osnovu potpune slučajnosti. Na primer, da li je na nacionalizovanom placu u međuvremenu izgrađena zgrada ili nije. Pošto se suprotno proklamovanom načelu naturalne restitucije, izuzecima i ograničenjima vraćanja, faktički postiže izbegavanje vraćanja imovine u naturi, zakonom se predviđa isplata naknade u obveznicama, čiji je ukupan iznos limitiran.
Krajnji efekat toga je da će potraživanje po osnovu restitucije biti umanjeno više desetina puta. Nepravde bi svakako bile manje u supstituciji, proces obeštećenja, takođe nosi značajan rizik od korupcije, jer se zasniva na procenama vrednosti oduzete imovine koje na ovaj ili onaj način ne mogu da prođu bez odlučivanja državnih organa.
Vlada Srbije ovim zakonom, predvidela je razna diskreciona prava i uloga prodavca imovine oduzetog porekla koja se po njenoj odluci može pokloniti trećim licima. Uz to, Agenciji za restituciju da je se diskreciono pravo odlučivanja u tome šta je urušavanje ekonomske stabilnosti, a šta ne.
Nekoliko članova zakona arbitriraju, diskriminišu građane, paušalno dodeljuju ili oduzimaju prava. Članom 8. načelno je predviđeno naturalno vraćanje oduzete imovine, ali članom 18. su predviđeni izuzeci od vraćanja, koji su brojniji i obuhvataju najveći deo imovine koju treba vratiti.
Zakon bi morao sticaoca imovine bez pravnog osnova, kao i nesavesnog sticaoca, nedvosmisleno definisati kao obveznika vraćanja imovine po osnovu restitucija, a naročito ako je takva imovina data u najam, zakup i sličan odnos.
Nacrt zakona ima ozbiljnih pravnih praznina u celini, a naročito u delu kojim je propisan postupak po zahtevima, gde je ostavljen veliki prostor za arbitrarnost u postupanju, kao i u pogledu rokova. Stiče se utisak da je cilj procesnih odredbi zakona zapravo dovođenje što većeg broja bivših vlasnika u poziciju da im zahtevi, zbog faktičke nemogućnosti prikupljanja dokaza, zbog kratkog roka za podnošenje zahteva i dugog roka za odlučivanje po zahtevu, budu odbačeni ili da u slučaju da budu odbijeni, protekne rok za ponovno podnošenje zahteva.
Posebno bolno pitanje za nas, narod države Srbije, jeste i kako predlagač zakona zamišlja primenu odredaba ovog zakona na teritoriji KiM? Formulacija u članu 65, po kojoj će se primena ovog zakona na teritoriji KiM urediti po prestanku funkcionisanja međunarodne uprave uspostavljene u skladu sa Rezolucijom 1244, deluje zaista gotovo jupiterijanski kada je propiše aktuelna vlast u kojoj, ponovo parafrazirajući ruskog ambasadora Konuzina, sede ljudi koji ne mogu biti manje zainteresovani za sudbinu svojih sunarodnika. Ili je, možda, evropskije citirati Arčibalda Rajsa – Srbi, čuvajte se sebe.