Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, više puta danas istaknuto je da je ovo važan zakon i važan je po mnogo čemu. Ovo je jedan od zakona koji mora da ispravi nepravdu koja je nekada napravljena.
Ovaj zakon, pre svega, mora da bude pravedan tako da ne napravi nove nepravde, a ovo je jedan od zakona koji mora da uspostavi poštovanje privatne svojine. Ovo je još jedan od zakona koji treba da pokaže da se u našoj zemlji svojina poštuje.
Nakon Drugog svetskog rata i pri samom kraju rata, brojnim odlukama koje su donosile tadašnje vlasti imovina je oduzimana. Ali ovaj zakon je još po nečemu specifičan i to danas prosto nije naglašeno posebno. Ovaj zakon se ne tiče samo odluka koje su donošene i kojima je imovina oduzimana neposredno nakon rata, nego se odnosi na primenu Zakona o eksproprijaciji, kojim je imovina oduzimana u javnom interesu ali je plaćeno naknadno daleko ispod tržišne cene. Tako da je to još jedna specifičnost ovog zakona jer pokušava da otkloni nepravde koje nisu napravljene neposredno nakon završetka rata, nego pogrešnom i nepravednom primenom zakona.
Zakon mora da bude pre svega pravedan. Da li će ovaj zakon u svojoj primeni biti pravedan? Ako pogledamo samo na koga će se zakon odnositi, ko ima pravo na povraćaj imovine, videćemo da to nije tako. Zašto? Krug onih koji su oštećeni oduzimanjem imovine, a koji sad imaju pravo na povraćaj je drastično sužen.
Postoje odluke iz 1944. godine koje je pominjao gospodin Aligrudić, koje se ne pominju i svi oni koji su oštećeni primenom tih odluka nemaju pravo na obeštećenje. Postoje brojne odluke opštinskih skupština u vreme neposredno pred kraj rata kojima je imovina oduzimana, one se ovde ne pominju. U velikom broju slučajeva imovina je oduzimana bez ikakve odluke. Svi ti oštećeni nemaju pravo na naknadu i postoji ogroman broj ljudi kojima je imovina oduzimana u pravnim poslovima pod prinudom. Niko od njih nema pravo na naknadu. Trebalo je ostaviti mogućnost da svi oni kojima je imovina oduzimana na takav način, koji nemaju formalne dokaze o oduzimanju imovine, ali imaju dokaze o vlasništvu, trebalo je ostaviti mogućnost da oni dokažu da je ta imovina bila njihova, da se ona sada vodi na nekoga drugoga i da dobiju priliku da im se imovina vrati.
Pravog vraćanja imovine i prave restitucije nema bez zamene imovine. Zakonom je predviđen je model da se imovina vraća u naturi. Ako ne može da se vrati u naturi iz bilo kog razloga onda se vraća kroz obeštećenje.
Model je morao biti da se imovina vraća, pre svega, u naturi. Ako nije moguće vraćanje u naturi, da se omogući vraćanje zamenom imovine, pa tek onda da se omogući tržišna naknada svima onima koji ne mogu da budu namireni kroz prvi ili drugi model tržišna naknada za njihovu imovinu.
Ne može se govoriti o obeštećenju i u istoj rečenici reći da je to pravedno. Obeštećenje je obeštećenje, a tržišna naknada je tržišna naknada. Ovakav model bi bio daleko ekonomski održiviji za situaciju u kojoj se zemlja nalazi, daleko bi manje bio opterećen budžet i bio bi daleko pravičniji. Model koji se nudi će napraviti nove nepravde. Neka imovina koja je ostala u naturi, koja će moći da se vrati u naturi će omogućiti vlasnicima da budu u mnogo boljem položaju od onih koji će biti obeštećeni, jer model koji nuditi će sve te koje ste obeštetili staviti u neravnopravni položaj.
Ako pogledate član 18. koji predviđa u kojim slučajevima ne može imovina da se vrati, svi ćemo videti da je ideja zakonodavca, ideja Vlade Republike Srbije da praktično nema imovine i vraćanja imovine u naturi, da to budu pojedinačni slučajevi, jer kada pogledate šta se sve izuzima od vraćanja, onda je potpuno jasno da je ideja uopšte da se samo kroz obeštećenje i to daleko ispod tržišne vrednosti izvrši naknadno.
Pogledajte samo slučaj ne izgrađenog građevinskog zemljišta, osnov i ko nema pravo na vraćanje. Ako je urbanističkim planskim aktom predviđeno da to bude javna površina, to zemljište ne može više da se vrati. Planski akt nije uslov da se nekom oduzme imovina. Planski akt predstavlja plan šta će biti na nekoj teritoriji. Trebalo je omogućiti da se svim tim ljudima vrati imovina, a onda kada se to zemljište privodi nameni kroz eksporprijaciju i tržišnu naknadu da oni dobiju svoju vrednost. To je daleko pravičnije i to je pravedno. Naknada ni na koji način ne može biti niža od tržišne vrednosti.
U ovom zakonu je predviđeno da poreska uprava procenjuje vrednost i ne postoji mogućnost da se na bilo koji način ospori procena vrednosti koju je napravila poreska uprava, kao da je poreska uprava nepogrešiva.
Ne postoji mogućnost ni da stranka angažuje sudskog veštaka da pokrene bilo kakav postupak kojim će da ospori vrednost procenjene imovine. Prema tome, napraviće se procena koja može da bude daleko ispod tržišne vrednosti.
Pogledajte samo model gde je ukupna suma opredeljena na dve milijarde evra, kojima će biti obeštećeni svi oni kojima imovina treba da bude vraćena. Procena vrednosti se postiže tako što se napravi ukupan popis sve imovine, procena vrednosti. To se uporedi sa dve milijarde evra i dobije se koeficijent kojim se množi prava vrednost imovine.
Zamislite slučaj da vrednost ukupne imovine bude milijardu evra, onda će svako od oštećenih dobiti dva puta veću vrednost nego što je njegova stvarna imovina. Da li treba nešto reći o tom i takvom modelu ili je dovoljno jasno koliko je takav model vraćanja paradoksalan. Nije uopšte jasno zašto zakon iz 2006. godine nije prihvaćen kao obavezujući i zašto sve te prijave nisu sastavni deo. Zašto bi neko ko je tada prijavio imovinu morao da to radi ponovo? Zašto svi oni koji se nalaze u evidenciji moraju ponovo da podnose dokumentaciju? To su ljudi koji su oštećeni? To su ljudi kojima je neko bespravno i ne pravedno oduzeo imovinu. Oni su to već jednom prijavili. To treba po automatizmu da bude sastavni deo. Prijava podneta 2006. godine treba da bude sastavni deo i ovog zakona i ko je tada prijavio ne mora da prijavljuje ponovo.
U slučaju da ima neke primedbe, treba ostaviti mogućnost da može da povuče svoj zahtev, da ga dopuni, da ispravi neku vrednost, ali nema razloga da se to radi ponovo, isto kao što se predviđa da podnosilac zahteva snosi sve troškove u skladu sa zakonom. To su ljudi kojima je imovina oduzimana. Kakve troškove oni treba da imaju u postupku vraćanja imovine kojim se otklanja nekakva nepravda? Oni ne treba da imaju nikakav trošak.
Primedbi ima mnogo, ali je potpuno jasno da ovakvim modelom zakona krug onih koji su oštećeni, kojima imovina treba da se vrati, značajno smanjen, da su procedure veoma komplikovane, da su procene vrednosti ne tržišne, da su obeštećenja daleko ispod realnih vrednosti i da je model pogrešan.
Ovaj zakon neće biti pravedan. Napraviće nove nepravde i neće rešiti ni jedan od problema koji postoje.