Restitucija pašnjaka, šuma i poljoprivrednog zemljišta je takođe moguća, kao i konverzija sa državnom imovinom iste vrednosti. Ovo su činjenice, ali ujedno i temelj programa SPO, ne samo naše stranke, nego evropske desnice Srbije. Na žalost, ovaj program još uvek nije video svetlost dana, bar kada je u pitanju vlast u Srbiji.
Zbog toga restitucija za nas iz SPO nije samo ispravljanje nepravdi iz prošlosti, nije ni simboličan raskid sa komunističkim nasleđem. Za nas restitucija predstavlja jedan konačni obračun sa sistemom koji je baziran na ratnom zločinu, na zločinu prema sopstvenom narodu.
Takođe, verujem, a mislim da je nešto slično rekao i gospodin Đelić, da će ovo biti jako dobar tekst koliko smo kao narod spremni za nacionalno poverenje, ali i koliko smo spremni za EU.
Osnovni problem koji se ukazuje kada govorimo o ovom zakonu i opšte mesto gde se na neki način lome koplja je pitanje supstitucije. Smatramo da ovaj zakon ima smisla samo ako se u njega uvrsti naturalna supstitucija. Za nas pravda ne može biti delimična. Smatramo da nije čudno što se mnogi pitaju da li ovaj zakon donosimo stvarno samo zbog EU ili zato što želimo da ispravimo nešto.
Možda reči nisu dovoljne da bi se ovo objasnilo, ali cifre su neumoljive. U ovom momentu …

Narodni poslaniče, izvinite.
Narodnog poslanika Zorana Krasića molim da ne ometa narodnog poslanika Žiku Gojkovića.
Vama se, narodni poslaniče, još jednom izvinjavam zbog tri prekidanja, ali prosto, narodni poslanici ne žele da poštuju odredbe Poslovnika Narodne skupštine.
Izvinite još jednom i nastavite.

U ovom momentu, odnosno 2006. godine oko 76. objedinjenih zahteva koji su podneti da bi se došlo do povraćaja imovine. Po nekim procenama to je otprilike između pola miliona i milion ljudi koji očekuju da bar na neki način budu obeštećeni ovim zakonom o restituciji.
Potražuje se 95%, od ukupne količine onoga što se potražuje, 95% su poljoprivredno zemljište, šume i pašnjaci. Oko 4% su građevinsko zemljište, oko 4% u samom Beogradu se potražuje građevinsko zemljište.
Kada govorimo o tome da je supstitucija neophodna i izvodljiva, onda treba reći da u vlasništvu države Srbije 40 puta više šumskog zemljišta, 20 puta više građevinskog zemljišta i za 40% više obradivog poljoprivrednog zemljišta. Na primer, iz Sombora iz kojeg dolazim mogu da kažem da se potražuje 13.000 ha poljoprivrednog zemljišta, a da je u vlasništvu države 27.000 ha.
Kada govorimo o imovini javnih preduzeća, tu je situacija tek poražavajuća, em što nemamo ozbiljan popis imovine sa kojom raspolažu najveća javna preduzeća, a imamo ozbiljne sumnje da ta imovina se ne koristi onako kako bi trebala i da bi sasvim sigurno mogla da uđe u masu po pitanju supstitucije pri donošenju ovog zakona.
SPO je u proteklom periodu davao niz dobrih predloga. Navešću samo jedan koji se direktno naslanja na pitanje supstitucije. Povlastice investitorima u građevini. Smatramo da je to sjajna ideja, ne samo kada je u pitanju rešenje u zakonu o restituciji, nego kada je u pitanju porast investicija u građevini i ono što je možda još važnije, iako nije deo današnje rasprave, to je pitanje korupcije. Upravo na nivou lokalnih samouprava, kada je u pitanju građevina, gde se izdaju takse i razne potvrde, svedoci smo da je velika korupcija u pitanju.
Ovaj naš predlog ne samo što bi doneo jednu novu masu kada je u pitanju podela imovine u restituciji, nego bi sasvim sigurno, ako ne potpuno izbacio, onda sigurno umanjio pitanje korupcije.
Moram reći da se konstantno govori o iznosima koje oštećeni potražuju. Poziva se licemerno na skromnost, a gotovo nigde ne možemo čuti da je upravo država najveći dobitnik u procesu restitucije. To treba jasno reći, da ogromna imovina koja treba da bude predmet restitucije nema svoje vlasnike, na žalost, nema svoje naslednike i država u tom slučaju po prvi put posle dužeg vremena tu imovinu može sasvim sigurno da uknjiži na svoje ime i da tako nastupa pred stranim investitorima.
Ovde je bilo reči i o Kosovu. Ne bih ulazio u tu temu, jer sam siguran da bi izazvalo niz replika raznih patriota i onih koji misle da je busanje u grudi jedini način da se zaštiti Kosovo. Siguran sam, da je SPO bio taj koji se slušao devedesetih godina, kada smo govorili o potrebi donošenja zakona o restituciji, da bi danas situacija na Kosovu bila potpuno drugačija, jer svi znamo kako se na zapadu tretira pitanje privatne svojine.
Inače, kad govorimo o restituciji, sam predmet restitucije izaziva mnoge apsurde, od toga da ono što sam malopre govorio da je nemoguća supstitucija, do možda i najvećeg apsurda - da je Milošević jedini do sada vratio deo oduzete imovine iz zemlje.
Od početka višestranačja kroz sve demokratske stranke, svi mi koji ovde sedimo treba da stavimo prst na čelo pa da se zapitamo kako je to moguće da je predstavnik jednog totalitarnog režima devedesetih godina smogao snage da vrati deo imovine, a da 11 godina od demokratske revolucije nema dobre volje da se donese pravičan zakon?
Kaže se da su uslovi isti za sve, a ja kažem da je diskriminacija na svakom koraku. Na primer, vraća se poljoprivredno zemljište koje je u međuvremenu postalo građevinsko, a drugima se vraćaju obveznice. Zatim, prioritet je vraćanje u naturi. Svi mi koji potičemo iz porodica kojima je oduzeta imovina i koji smo trpeli 70 godina da se ovaj zakon konačno ugleda svetlost dana, jako dobro znamo koliko su male šanse i koliko malo ljudi će uspeti da povrati svoju imovinu u naturi. Rečeno je, takođe, da se odustalo od supstitucije zato što su to sugestije Slovenije i još nekih zemalja. Nisam video neki drugi razlog i nisam čuo koji su to drugi razlozi.
Ako mi dozvolite jedan svoj lični stav, mislim da osnovni razlog što nema pravičnog zakona o restituciji je što još veliki broj ljudi u skoro svim strankama koje su deca komunista i koji danas ne osećaju svojim srcem i nemaju potrebu da ovaj zakon bude pravičan, nažalost, zato naš put ka EU ovoliko i traje. Principi na kojima je formirana ova vlada su principi koje SPO dosledno sprovodi i spremni smo da čistimo sve prepreke na našem evropskom putu, posebno kada su u pitanju ljudska prava. Tako smo se ponašali u prošlosti, tako ćemo se ponašati uvek.
Iako smo još pre dve godine podneli Predlog zakona, i to po drugi put, prvi put smo ga podneli svojim koalicionim partnerima za vreme Vlade Vojislava Koštunice 2004. godine, moram reći da je jako malo sličnosti sa ovim tekstom koji je danas pred poslanicima, pogotovo mislim na one suštinske delove koji govore u supstituciji.
Zbog toga sam, u ime SPO, podneo nekih dvadesetak amandmana, o kojima ću govoriti u raspravu u pojedinostima, koji su, po našem mišljenju, izuzetno važni ako želimo pravičnu restituciju. Ti amandmani nisu samo amandmani naše stranke, već prvenstveno amandmani svih onih koji se skoro posle 70 godina osećaju prevarenim, svih onih koji se posle 70 godina osećaju građanima drugog reda. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik gospodin Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što je rekao ovlašćeni predstavnik SRS mr Dejan Mirović, SRS je protiv donošenja zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, iz više razloga. Pre svega, Predlog zakona, i oni koji ga zastupaju i oni koji ga brane polazi od jedne pogrešne pretpostavke, da je do oduzimanja imovine na samom kraju Drugog svetskog rata došlo na jedan nepravedan način, koji je bio suprotan pravnim propisima.
Ako uzmete član 2. Predloga zakona videćete da je do oduzimanja imovine, odnosno do prelaska privatne svojine u državnu, zadružnu, društvenu ili opšte narodnu svojinu došlo na osnovu određenih pravnih propisa. Ako bismo ispitivali da li su svi ti pravni propisi bili pravedni, u smislu nekakve zemaljske ili nebeske pravde ili nekakvih filozofskih ideala pravde, onda bismo to mogli da učinimo u odnosu i na zakone koje donosi, recimo, ovaj saziv Narodne skupštine.
Drugo, ko kaže da su svi oni kojima je oduzeta imovina posle Drugog svetskog rata tu imovinu stekli na legalan i na pošten način? Moj uvaženi kolega Žika Gojković je pričao o nekim tajkunima koji su se tokom devedesetih godina obogatili, dok je narod siromašio, dok je država krvarila, bila pod sankcijama, bombardovana itd. Gospodine Gojkoviću, to se dešavalo i posle Prvog svetskog rata.
Da li znate koja je bila aktuelna pesma, monstruozna pesma, ali zaista je istinita, koja je pevana u Srbiji neposredno posle završetka Prvog svetskog rata? "Nekom rat, nekom brat, ja ću liferant". Dok su srpski vojnici ginuli na Solunskom frontu, gospodine Gojkoviću i svi vi iz vladajuće koalicije, neko se i tada bogatio.
Milunka Savić, žena heroj iz Prvog svetskog rata, čuveni bombaš srpske vojske, da li znate kako je skončala svoj zemni život – kao čistačica klozeta u Beogradu. Do tada su neki kupovali fabrike, rudnike, hotele, pola one bivše Kraljevine Jugoslavije je bilo njihovo. Da li mislite da je sve to bilo na pravedan način, na moralan način, na legalan način?
Kolege iz SPO, namerno apostrofiram njih, jer oni su se nekako u javnosti najviše eksponirali kao zastupnici o restituciji, imovine koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata, kažu da baštine tradicije Ravnogorskog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini generala Draže Mihajlovića.
Sada ću vam, gospodine Gojkoviću i vama, gospodine Čikiriz, pošto vi danas predstavljate tu partiju, izneti neke istorijske činjenice, pa vi na osnovu tih činjenica prosudite da li vi zaista u ideološkom smislu baštinite tradicije Ravnogorskog pokreta.
U rukama imam zapisnik Omladinske konferencije četničkih odreda jugoslovenske vojske na teritoriji Crne Gore, Boke i Sandžaka, održane u Šahovićima na dan 30. novembra 1942. godine. Prisutni su: izaslanik ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva generala Draže Mihajlovića, major Zaharije Ostojić; komandant četničkog odreda Jugoslovenske vojske u otadžbini na teritoriji Crne Gore, major Đorđije Lašić i komandand limsko – sandžačkih četničkih odreda major Pavle Đurišić.
Imam zaključke sa te konferencije. Evo kako glase neki od tih zaključaka: "Privatna svojina je zajamčena, a njen obim mora se ograničiti zakonom u opštem interesu. Zemlja pripada onom ko je obrađuje. Veliki privatni posedi moraju se ukinuti i staviti državi na raspoloženje. Ovo će državi olakšati potpuno rešenje agrarne reforme. Agrarno pitanje mora biti rešeno potpuno i pravično. Celokupna industrija mora biti u državnim rukama. Velika trgovina mora biti u državnim rukama, a mala u privatnim, pod kontrolom države. Privreda treba da bude izgrađena na principu državnog zadrugarstva. Trgovački poslovi, novčani i kreditni zavodi moraju biti u državnim rukama". U tački 10. ovih zaključaka se kaže: "Obavezno se moraju doneti zakon o ispitivanju porekla privatne imovine od 1918. godine do danas", dakle do 1942. godine, "i mora se doneti zakon o krivičnoj odgovornosti svih onih koji su doprineli na bilo koji način propasti države".
Šta hoću da kažem? Nije tačna teza, u istorijskom i političkom smislu, da su za nacionalizaciju posle Drugog svetskog rata bili samo partizani i samo komunisti. Gotovo identičan stav imala je i Jugoslovenska vojska u otadžbini. Zašto? Zato što je društvo Kraljevine Jugoslavije zaista bilo prepuno socijalnih i društvenih protivrečnosti kao što je i današnje društvo.
Onda je bilo previše bogatih, oni koji su bili, kako kaže Boris Tadić, bezobrazno bogati i oni koji su bili izuzetno siromašni. Za radikalne društvene reforme u Kraljevini Jugoslaviji bili su i komunisti i ravnogorci. Samo što su ravnogorci to hteli da izvrše u nešto blažoj formi, komunisti su to hteli da izvrše na revolucionaran način. Suštinski, u socijalnom pogledu, oni se nisu razlikovali, jer su i jedni i drugi, i partizani i ravnogorci, dolazili iz istog socijalnog miljea. Sve je to manje, više bio siromašan narod, koji je vapio za malo većim stepenom društvene pravde.
Osim toga, uzmite zapise vladike Nikolaja. Mnogo je kritičkih reči na društveni sistem Kraljevine Jugoslavije. Setite se njegovih reči: "O onima koji šest dana u nedelji misle na Kraljevinu Jugoslaviju, šest dana u nedelji čine bezbožna dela, a onda sedmi dan dolaze u crkvu i kaže pale debele sveće Bogu". Setite se njegovih reči. Šta će nas, kaže, Srbe Staljin da uči komunizmu? Pa mi smo svi odrasli u porodičnim zadrugama, gde je desetoro dece jelo iz iste činije.
Ovo sam rekao samo da bi malo promenio tu potpuno pogrešnu predstavu da su za ovakav stepen i za ovakav vid društvenih reformi bio samo jedan antifašistički pokret u Srbiji. Bio je i onaj drugi.
Šta je problem sa ovim predlogom zakona ako se usvoji? Praktično, ovaj predlog zakona će omogućiti da Vojvodina ponovo dođe u Nemačke ruke. Najveći deo zemljišnih poseda u Vojvodini,. Kad kažem Vojvodini, mislim i na Baranju, jer je i to bila Vojvodina, su u stvari držali Nemci. Ako ćemo da vraćamo imovinu koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata, to znači da mi Vojvodinu isporučujemo ponovo u nemačke ruke. Oni su bili vlasnici velikih zemljišnih poseda, najkvalitetnijih kuća, pogona, fabrika, šuma, itd. Da bilo je i šuma u Vojvodini, ima ih i danas na Fruškoj gori, oko Vršca, itd.
Dakle, ako ćemo da vraćamo imovinu bez bilo kakve selekcije, onda to gospodo znači da mi Vojvodinu vraćamo u ekonomskom smislu pod okrilje Nemačke, a u dugoročnom pogledu, možda čak i u političkom smislu. Zašto ovo govorim? Danas je vlasnik ogromnih zemljišnih površina u Vojvodini jedan hrvatski tajkun, Ivica Todorić, vlasnik firme "Agrokor". Inače je kupio, recimo, čuvenu fabriku "Dijamant" iz Zrenjanina. Šta on radi? Od Nemaca, od nemačke firme "Fen" dobija nove traktore, potpuno nove traktore i onda ih bez naknade daje poljoprivrednicima u Vojvodini, a oni ima obavezu da za dve, pet ili deset godina to vrate, taj traktor vrate kroz određenu količinu poljoprivrednih proizvoda. Mislite li da se to slučajno radi?
Mi smo se nekad smejali da HDZ znači Hrvatska do Zemuna. Međutim, politikom svih vlada od 2000. godine, u ekonomskom smislu to zaista znači, jer su Hrvati u ekonomskom smislu zaista došli do Zemuna. Najkvalitetnije zemljišne površine danas u Vojvodini drže Hrvati. Ne znam da li to i jedna druga država na svetu dozvoljava, sem naše.
Inače, gospodin Ivica Todorić, za vašu informaciju, možda je i prijatelj sa nekim od ministara u aktuelnoj vladi, je 1971. godine osuđen zato što je učestvovao u onom čuvenom masovnom pokretu Hrvatske, tzv. MASPOK, a 1990. godine bio finansijer Tuđmanovog HDZ.
Što se tiče ovih navoda o žrtvama holokausta, prosto ne mogu da verujem da oni koji pričaju o tome ne poznaju elementarne istorijske činjenice. Srbija, žao mi je što gospodin Andrić nije tu, Srbija i srpski narod nisu učestvovali u holokaustu nad Jevrejima. Holokausta je bilo ali u režiji Nemaca i kad je u pitanju Srem, u režiji ustaša. Srbi nisu ubijali Jevreje.
Što se tiče ove famozne Uredbe, koju je pomenuo gospodin Andrić, ona je verovatno postojala, ali je ta Uredba doneta prosto zato što je manevarski prostor te srpske Vlade nacionalnog spasa generala Milana Nedića, bio jako sužen. Milan Nedić jeste potpisao tu Uredbu, ali ne iz ideoloških razloga, Nemci su u ideološkom smislu bili protiv Jevreja, hrvatske ustaše su u ideološkom smislu bile protiv Jevreja. Nedić u ideološkom smislu nije bio protiv Jevreja, preuzeo je funkciju predsednika te srpske Vlade nacionalnog spasa da bi od biološkog uništenja sačuvao srpski narod u centralnoj Srbiji, jer su mu Nemci jasno stavili ultimatum – ili ćeš da se prihvatiš da budeš predsednik te vlade, ili ćemo mi da taj ostatak, ostataka srpske države, da pustimo ustaše, arnaute i Bugare. Šta bi ostalo od Srbije da se taj čovek te funkcije, teške, nije prihvatio? Pa, verovatno ništa. Pitanje je da li bismo mi uopšte ovde danas sedeli i pričali o zakonu o restituciji?
Na kraju krajeva, hajde da otvorimo još jedno drugo pitanje. Da li će pojedini Jevreji u materijalnom smislu da odgovaraju zbog žrtava koje je zbog njihove politike pretrpeo srpski narod? Da li se sećate Madlen Olbrajt? Da li se vi sećate ko je bio komandant NATO pakta u vreme agresije 1999. godine? Ljudi koji su bili poreklom Jevreji. Imaju li oni neku obavezu prema Srbiji i prema srpskom narodu? Očigledno nemaju. Sve zahteve za obeštećenje Jevreja u Drugom svetskom ratu treba uspostaviti Nemačkoj, koja je okupirala Srbiju i treba ispostaviti aktuelnoj Hrvatskoj, koja je baštinik ustaške ideologije i to je Franjo Tuđman još 1990. godine otvoreno priznao- Po njegovim rečima Nezavisna država Hrvatska nije bila samo, kako je on rekao, kvinsliška tvorba i fašistički zločin, nego izraz povjesnih težnji hrvatskog naroda. Pa što to ne kažete Jadranki Kosor, koja kaže da joj je Hašim Tači najbolji prijatelj na svetu. Čovek koji je trgovao srpskim organima, to ne smete da joj kažete. Kažite im da je ova hrvatska država, koja danas postoji u ideološkom i političkom smislu naslednik Pavelićeve Nezavisne države Hrvatske. Njima ispostavite račun za obeštećenje Jevreja i Srba koji su ubijeni na teritoriji Nezavisne države Hrvatske.
Podsećam vas da je u vreme Drugog svetskog rata, ustaški barjak se vijorio i u Zemunu i u Surčinu i na Novom Beogradu i na Petrovaradinu. Nemojte te činjenice da zaboravljate.
Što se tiče onoga što je jutros govorio gospodin Varga, potpuno razumem njegovu poziciju pripadnika mađarskog naroda i njegov zahtev da se krivica za zločine koji su se nad Srbima dešavali u Vojvodini od strane mađarskih okupatora, postavi na individualnu ne na kolektivnu osnovu. Slažem se sa tim, ali zašto onda kad smo u pitanju mi, Srbi, se ne primenjuje taj isti princip? Mađari su individualno odgovorni, a mi Srbi smo kolektivno odgovorni. Mi treba da donosimo deklaraciju gde mi sami kažemo, jeste, mi smo kao narod odgovorni za ono što se desilo, ili ono što su nam rekli da kažemo da se desilo, a u stvari se nije desilo. Zašto ta selekcija? Pa, i mene, kao Srbina, bole srpske žrtve, kao što i gospodina iz SVM bole mađarske žrtve i to je potpuno normalno i to ne treba da se osuđuje.
Hajde da zauzmemo jedan princip koji onda važi za sve. Ili je individualna odgovornost generalna i odnosi se na sve, ili je kolektivna odgovornost generalna, pa se opet odnosi na sve. Ovde se postavlja pitanje, kao što je rekao i Dejan Mirović, principa pravne sigurnosti.
Izvinite, gospodo, zašto bi moja deca, zašto bi vaša deca, zašto vaši unuci trebali da budu odgovorni za nešto što se desilo pre 70 godina? Koji je osnovni vid restitucije po ovom zakonu? Formalno, to je naturalna restitucija, ali ako uzmete član 18. Predloga zakona, videćete da se u 10 tačaka normiraju izuzeci od naturalne restitucije. Ova deseta tačka je čak potpuno maglovita, kaže – u drugim slučajevima utvrđenim ovim zakonom, šta to znači?
To znači, da je finansijska restitucija primarna. Izvinite, zašto da ja odvajam od usta svoje dece, ili vi od vaše, da nešto što je navodno bila nepravda, a desila se pre 70 godina? Znači, mi ćemo jednu nepravdu, a pitanje je da li je u svim slučajevima bila nepravda, da ispravljamo tako što ćemo da prouzrokujemo još veću nepravdu. Da li građani Srbije nemaju ništa pametnije da rade, nego da ispravljaju krive Drine, čiji je bio hotel, rudnik, ili 100 hektara zemlje 1945. godine? Mislim da Srbija ima i te kako prečih poslova i prečih briga.
Na kraju krajeva, gospodine Đeliću, zaista mi nije jasno kako mislite da sprovedete ovaj zakon i kako mislite da sprovedete zakon o javnoj svojini u državi koja apsolutno nema uređen katastar? Mi danas imamo na hiljade sporova između privatnih lica zbog neuređenog katastra. Tuže se ljudi, ogromne parnice se vode, parnice traju po 10, 20, 30 godina, ljudi ne mogu da ustanove šta je čije. I vi, umesto da prethodno uredite katastar, vi se spremate da donesete zakon o javnoj svojini i zakon o restituciji. Kako mislite da ga sprovedete? Vrlo teško.
U Vojvodini imate situaciju da je postojao sistem zemljišnih knjiga i taj sistem je bio dobar. Nekome je palo na pamet da to ukida. U nekim opštinama u Vojvodini imate dvojni sistem vođenja evidencija nepokretnosti. Za neka sela je merodavna zemljišna knjiga, za jedan drugi deo opštine su merodavne katastarske knjige i vrlo često te dve evidencije nepokretnosti nisu jedna sa drugom u skladu. Država još uvek ne zna šta je njeno. Pokrajina ne zna šta je njeno. Opština ne zna šta je njeno, u smislu nepokretnosti.
U situaciji kad se ne zna šta je čije, vi donosite zakon o restituciji o javnoj svojini. Ostaće mrtvo slovo na hartiji, jer nisu prethodno sprovedeni neki drugi zakoni i nisu doneti neki drugi zakoni koji su obavezno morali da budu doneti. Da ne kažem da je predlog zakona u pravničkom smislu potpuno loš. Zamislite šta piše u članu 3, ja nisam mogao da verujem: Član 3. stav 1. tačka 1. kaže: "pod imovinom se podrazumevaju oduzete pokretne i nepokretne stvari, kao i oduzeta preduzeća". Onda ste mogli da stavite još jedan zarez, pa – kao i oduzete šume, pašnjaci, livade, šupe, kokošinjci, hoteli, itd. Čemu ovakvo nabrajanje?
Drugo, definicija imovine nije tačna. Ovde sede ljudi koji su pravnici, advokati, itd. Imovina je, gospodine Đeliću, skup prava i obaveza, a ne skup pokretnih i nepokretnih stvari. To u nekom nejelementarnijem pravničkom smislu nije tačno.
Zaista mi nije jasno kako je moguće da ste podneli amandman kojim navodno sprečavate da korisnici prava na restituciju budu lica koja su pripadnici okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata, a koji su strani državljani? Gospodine Đeliću, da li je vama poznata jedna elementarna istorijska činjenica – kada je trajao Drugi svetski rat, oni koji su pripadali SS jedinicama i jedinicama Vermahta na teritoriji Vojvodine nisu bili državljani nemačkog Rajha, nego državljani Kraljevine Jugoslavije. Po ovom vašem amandmanu, oni i njihovi naslednici imaće pravo da im se vrati oduzeta imovina. Ja sam jutros rekao, u polemici sa gospodinom Vargom – zloglasna sedma SS divizija "Princ Eugen" koja je u leto 1942. godine izvršila masovne zločine na Kozari je bila sačinjena od pripadnika Nemaca iz Vojvodine, tzv. Folksdojčera. U vreme kada su ubijali srpske žene i decu na Kozari, oni nisu bili nemački državljani nego državljani Kraljevine Jugoslavije odnosno, posle toga, Demokratske Federativne Jugoslavije, Federativne Narodne Republike Jugoslavije, itd. Šta to znači? Da će oni ili njihovi naslednici imati pravo da im se vrati ta, kako vi kažete, nepravedno oduzeta imovina?
Čak i da nema tog vašeg amandmana, čak i da je ostala formulacija iz Predloga zakona, lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata, šta mislite, kako će taj službenik u agenciji za restituciju to moći da dokaže? Jedino ako slučajno sazna. Jel znate vi nekog čoveka koji je pripadao okupacionim snagama, ili njegovog naslednika, koji će u zahtevu za restituciju da kaže – Molim da mi se vrati 50 hektara zemlje, znate, ja sam u vreme Drugog svetskog rata bio pripadnik SS jedinice. Ko će to da kaže? Neće niko. Kako će agencija moći da sazna za tu činjenicu? Sasvim slučajno. Drugačije ne. Zašto? Zato što je postupak za vraćanje oduzete imovine po ovom predlogu zakona upravni postupak. Kakav je upravni postupak? Jednostranački. Nema druge stranke u postupku. Šta mislite, koliko će biti tih, uslovno rečeno, savesnih i moralnih ljudi koji potražuju svoju imovinu, a koji će da kažu – znate, moj deda je za vreme Drugog svetskog rata ubijao Srbe? Takvih nema. A tamo neki službenik u toj vašoj agenciji za restituciju moći će samo pukim slučajem da za to sazna, jer je prošlo 70 godina. Mnoge stvari nisu otkrivene. Mnoge stvari se još uvek drže u tajnosti.
Gospodin Dejan Mirović vas je lepo podsetio na jednu činjenicu, kako je moguće da tom vašem javnom slušanju o ovom predlogu zakona prisustvuje nemački ambasador? Kako ne prisustvuje španski ambasador? Ili irski? Ili francuski? Nego baš nemački. Imaju li Nemci nekog interesa u celom ovom zamešateljstvu zvanom restitucija? Imaju. I te kakvog interesa, političkog i ekonomskog.
Donošenjem statuta Vojvodine, donošenjem zakona o javnoj svojini, donošenjem zakona o restituciji, donošenjem niza podzakonskih propisa, vi, gospodo iz Vlade, vaskrsavate Austrougarsku, Nemačko carstvo i Vojvodinu kao severni deo Srbije ponovo gurate u nemačke ruke. To je sada sasvim jasno. Šta će ostati od ove i ovakve Srbije sa ovakvim zakonima?
Dakle, SRS je najodlučnije protiv donošenja zakona o restituciji iz ideoloških, iz pravnih, iz političkih, iz ekonomskih razloga, zato što smo nacionalna i državotvorna stranka.

Reč ima gospodin Žika Gojković, pa gospodin Andrić Ivan.

Izuzetno poštujem ovu raspravu povodom ovog zakona i zato ću biti konkretan i vrlo jasan. Ne bih se javlja da nisam direktno prozvan, ali ću se truditi da se više ne javljam za replike.
Reći ću samo da poštujem stav SRS kada je u pitanju zakon o restituciji i oni su principijelni, kao i po nekim drugim pitanjima. Moram reći da to izaziva poštovanje kod ljudi koji se bave politikom. Da li je to ispravno ili pogrešno, to će pokazati građani na izborima. Ali, gospodine Martinoviću, ne mogu da shvatim da možete da pravite razlike između nekih tajkuna koji možda dolaze iz Hrvatske ili ovde, koji su neki naši. Nijedan od njih nije naš. Pogotovo oni koji su se obogatili 90-ih godina. Nas ne interesuje da li je on došao iz Hrvatske, da li je došao od negde drugde ili je u pitanju Mišković ili neko drugi. Ja vam tvrdim da upravo taj Mišković najveću imovinu ima u Vojvodini i da je veliko pitanje da li se upravo zbog toga ne vraća u supstituciji poljoprivredno zemljište.
Takođe, ne govorim samo u ime Ravnogorskog pokreta, već govorim u ime svih poštenih ljudi, kulaka, inteligencije, patriota i svih onih kojih je samo u Beogradu pobijeno nekoliko desetina hiljada. Uglavnom su to bili dobri domaćini. Čisto poređenja radi, za one koji su opijeni komunističkim filmovima poput "Sutjeske", "Neretve", "Povratka otpisanih" da kažem koji je to odnos veličina. Za vreme celog Drugog svetskog rata, ovo verujem da mnogi ne znaju, imao sam prilike da razgovaram sa istoričarima koji nisu opterećeni bilo kojom ideologijom, ubijen je samo jedan Nemac. Za vreme celog Drugog svetskog rata i okupacije u Beogradu je ubijen samo jedan Nemac, a u nekoliko dana je pobijeno nekoliko desetina hiljada domaćina Srba, koji su drugačije mislili, koji su imali i koji su predstavljali monarhističku inteligenciju. Iza njih će SPO uvek da stoji i da se bori dokle god budemo postojali, bez obzira koji procenat glasova budemo imali na izborima i svu svoju politiku ćemo bazirati upravo na nacionalnom pomirenju.
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Gojkoviću. Zahvaljujem.)
Samo još jedna rečenica, molim vas.
Retorika SRS je uvek ista kada je u pitanju restitucija – ovo će napraviti novu nepravdu, vratiće se folksdojčeri, sad će nam oni oduzeti, verovatno sa Čankom i Mađarima Vojvodinu, ostaćemo na beogradskom pašaluku. Ja mogu samo da kažem da takvu retoriku treba pažljivo saslušati…

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik gospodin Ivan Andrić. Pravo na repliku.

Replika gospodinu Martinoviću.
Moram da kažem da mi je drago da čujem jedan politički stav koji je potpuno suprotan našem, a koji se temelji na manje ili više istim ili sličnim činjenicama u koje smo zajedno imali uvid. Upravo to je suština problema u kojima mi živimo. S obzirom da, po mom mišljenju, nažalost, vladajućoj većini fali politike, evo, dobili ste priliku da se izjasnite.
Dakle, nesporne činjenice su da je ubijena 31.000 Jevreja u Srbiji, nesporna činjenica je da je to bila ideologija NDG, nemačkih okupatorski snaga i nesporna je činjenica da je većina tih Jevreja organizovano ubijeno u logoru na Starom sajmištu, koji se nalazio tada ne pod upravom vlade Milana Nedića, već pod upravom Nezavisne države Hrvatske.
Takođe je tačna činjenica da je Milan Nedić potpisnik uredbe kojom se oduzima imovina svim Jevrejima pod vladom koju on predstavlja. To su činjenice. Dve su politike. Jedna politika kaže nema veze i razumemo motive. Ti su motivi bili ti da se spase većinski srpski narod. To je politika Srpske radikalne stranke, izvinjavam se ako sam, manje ili više, trudio sam se da budem korektan i politika LDP-a, koja kaže – kakav god da je motiv, to je zločin i ova skupština ako raspravlja o ovoj temi, ona mora dati svoje mišljenje o tom zločinu. O tome će se sutra glasati na Zakonodavnom odboru, a kasnije u Skupštini Srbije. Za nas je to neprihvatljivo, jer da bismo svoje žrtve branili, prvo moramo da osudimo one zločine koji su činjeni u našoj. To je naša politika i imate politiku Srpske radikalne stranke, ne govorim vrednost, koja kaže da su počinjeni zločini i nad većinskim narodima. Vi odlučujete, gospodo iz Demokratske stranke.

Reč ima narodni poslanik gospodin Martinović Aleksandar.