Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, imam utisak da predstavnici Vlade koji su pisali odgovore na ove amandmane nisu čitali dobro amandmane, jer ne mogu da verujem da neko može da napiše u obrazloženju da ovaj amandman ne može da se prihvati zato što je rešenje prikladnije. Kako je kolega Čikiriz rekao, ovakvo rešenje uopšte u zakonu ne postoji.
Mislim da je ogromna i nepravda, pored toga što i ne pravo što je neko morao da potpiše ugovor o kupoprodaji s pištoljem na čelu i da sada takvi ljudi, koji su naterani ili da besplatno daju svoju imovinu ili su dobili neki mali deo koji je na razne način bio smanjivan, ne mogu da ostvare pravo na obeštećenje.
Molim predstavnike Vlade, žao mi je što nije tu kolega Radosavljević koji je bio sa ministrom Đelićem ovde kada smo raspravljali u načelu, molim ministra Petrovića da prenese da razmisle još jednom vezano za ovaj amandman i molim poslanike da razmisle o tome da mi ovakav jedan amandman, koji je podneo kolega Jugović, apsolutno usvojimo jer mislim da bi to predstavljalo ipak ispravku nečega što je učinjeno prema ne malom broju ljudi.
Tako je rađeno, ono što ja znam, u Beogradu. Tako je rađeno u mnogim mestima po Srbiji i to se dešavalo 1945, 1946, 1947. do 1950. godine. Dakle, nema veze mnogo sam nacionalizacijom koja je nastupila kasnije, 1958. godine. Hvala.

Minut i 45 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.

Poslanici LDP će glasati za usvajanje ovog amandmana. Mislim da je apsolutno opravdano to rešenje nađe mesto u ovim osnovama, odnosno opisu kruga lica koja imaju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje i to kroz određenu vrstu postupka, pogotovo zato što, i tu se slažem sa ovim obrazloženjem da možda predstavnici Vlade nisu na pravi način analizirali, s obzirom da i u postojećem tekstu zakona postoji da pravo imaju bivši vlasnici koji su svoju nekadašnju imovinu koja je oduzeta, vratili u svojinu na osnovu teretnog pravnog posla. Dakle, oni ljudi koji su imali neku vrstu finansijske štete ili neku drugu vrstu umanjenja imovine imaju pravo na naknadu a ovi koji su žrtve, rekao bih, pravnog cinizma i licemerje koje je usledilo nekoliko godina nakon tih prvim 1945, 1946, to pravo ne bi imali.
Mislim da nemamo pravo da podržavamo takvu vrstu zloupotrebe prava, koja je zapravo postojala ili ponašanje režima koji je pribegavao takvim merama da bi prikrio ili pokrio golu represiju. Dakle, LDP će podržati usvajanje ovog amandmana.

Jedan minut je iskorišćen od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

 Demokratska stranka Srbije će podržati ovaj amandman. Mi mislimo da je to dobar amandman i da ispravlja samo delić licemerja koje je Vlada ovim predlogom zakona.
Sadržina ovog zakona je potpuno licemerje zato što se, jednostavno, nepravde ne mogu ispravljati pravljenjem novih. Ne pravite ono što smo mi od početka pričali. Ovde nova nepravda nije u odnosu na kasnije sledbenike neke imovine i pitanje pravne sigurnosti. Ovde se nepravda ponovo čini prema onima istima prema kojima je nepravda nekad činjena. Država ih ponovo pljačka. Ovo je dvostruka pljačka, ovaj vaš zakon.
Ako već treba podržati neke amandmane, a Vlada nije htela naše da prihvati, mi ćemo podržati amandman koji je ovde podnet koji makar ovu nepravdu ispravlja, da ljudi koji su naterani da otuđe svoju imovinu bud zašto ili nizašta uđu u korpus lica koja imaju pravo na povraćaju imovine. To je osnovna stvar.
Molio bih da Vlada razmisli o drugim amandmanima koje je DSS podnela da bi taj svoj predlog zakona učinili što manje licemernim.

Minut i 10 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Siniša Stamenković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Arpad Fremond.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Laslo Varga.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Laslo Varga.

Gospođo potpredsednice, gospodine ministre, u raspravi u načelu sam rekao da je naš osećaj da Vlada kada je utvrđivala Predlog zakona nije uspela da pomiri različite poglede na istoriju između većinskog naroda i manjinskih zajednica, ne naravno svih, ali jednog dela manjinskih zajednica.
Moram da priznam da osećam jednu mučninu zbog svega onoga što se proteklih dana dešavalo zbog debate koja je vođena zbog jednostranog posmatranja istorije, ali ne samo zbog toga nego, pre svega, zbog onoga što ova debata u sebi nosi, a to je jedna izuzetno loša poruka da smo još izuzetno, izuzetno daleko od pomirenja i s obzirom da je to jedan od osnovnih ciljeva naše stranke, ni u kom slučaju ne možemo preko ovoga preći.
Nažalost, imam osećaj da nikad bliži, manje -više potpun, konsenzus je bio u ovom parlamentu, u ovom mandatu oko bilo kog pitanja, dakle, od početka mandata ove vlade.
Neki su rekli ono što su mislili o ovom pitanju, neki to nisu rekli, ali se sa time slažu. Mislim da ima malo narodnih poslanika koji se sa onim sve što je rečeno ne slaže.
To je praktično jedna okolnost koja je za nas poražavajuća. To znači da praktično postoji konsenzus oko toga da princip kolektivne odgovornosti treba ili je celishodno da ustane u pravnom sistemu Srbije 2011. godina.
Moram da vam kažem, pre svega našim koalicionim partnerima, da se nismo za ovo borili ni tokom devedesetih, a ni nakon 2000. godine. Oni ohrabrujući znaci koji su počeli da stižu nakon 2000. godine, nažalost, ovim u potpunosti derogirani. Nismo imali iluzije ni 2000. godine da će brzo ići ukidanje principa kolektivne odgovornosti iz pravnog sistema. Naravno, za to iluziju nismo imali, ali kada je 2003. godine Skupština AP Vojvodine donela rezoluciju o ne priznavanju kolektivne krivice, u martu 2003. godine, to je za nas bio jedan izuzetno ohrabrujući znak. U toj rezoluciji piše da Skupština AP Vojvodine izražava svoje uverenje da je u oslobađanju od kolektivne krivice, koja je u prošlosti nepravedno nametnuta pojedinim nacionalnim zajednicama u Vojvodini, u interesu razvoja duha, tolerancije, međusobnog uvažavanja nacionalnih zajednica koji žive u Vojvodini. Skupština AP Vojvodine se u tom smislu zalaže sa punu rehabilitaciju svih prognanih, nevino optuženih i nevino stradalih.
Tada su za ovu deklaraciju, odnosno Rezoluciju glasali i oni koji su najžešće, ali ne svi, ali deo onih koji su najžešće osporavali suštinu našeg amandmana pre nekoliko dana i to je pitanje za njih - šta se tokom ovih nekoliko godina desilo.
Poražavajuće je i to da je i u raspravi u načelu jedino gospodin Martinović potvrdio, odnosno stao na stanovište da je princip individualne odgovornosti princip koji mora da se primenjuje i na tome vam se zahvaljujem.
Sa druge strane, neki će sada da kažu ili će početi da šire neke teze da je na delu stvaranje neke nove koalicije. Želim sve te da izneverim.
Nažalost, u septembru 2011. godine, u parlamentu Republike Srbije jednostavno, to je naš osećaj, ne postoji spremnost da se samo gleda u budućnost, jer je suština ovog našeg amandmana i amandmane Vlade bila ta. Politička elita nije na to spremna.
Sa druge strane, postoje neki znaci da to u kompletnom društvu nije tako i želim da vam citiram jedan od zaključaka od 11. septembra sa vanredne skupštine Udruženja za povraćaj oduzete imovine za Suboticu sa okolinom. To je ogranak mreže za restituciju i to je ogranak za Suboticu. To udruženje u ovim svojim zaključcima kaže da je neprihvatljivo ograničenje koje isključuje iz procesa restitucije lica koja su bili pripadnici tzv. okupacionih snaga, dakle, lica koja su po sili zakona morala izvršavati vojnu obavezu, a pri tome nisu činila ratna zločine, ne može se oduzeti pravo na povrat imovine.
Ovo sam imao potrebe da kažem iz razloga što ovo udruženje ni u kom slučaju nije većinski manjinsko. Ovo je praktično jedno udruženje u kojem su pripadnici mađarske zajednice u izuzetno maloj manjini i ukoliko imate tu okolnost u vidu onda mislim da stoji ova moja konstatacija da ipak, u odnosu na političku elitu, deo društva ne gleda ovako na ovo pitanje.
Da su Francuska i Nemačka na ovaj način pristupile procesu pomirenja, nikada ne bi nastala EU. Jednostavno, na principu kolektivne odgovornosti ne može se graditi pomirenje.
Pre nekoliko dana je potpredsednik Vlade bio u Briselu i siguran sam da je, između ostalih, sa svojim sagovornicima razgovarao i o Zakonu o restituciji. Ne znam da li je, a verujem da jeste, obećao da ovaj zakon neće sadržati ni jednu diskriminatorsku odredbu, a ova odredba koja znači potvrđivanje principa kolektivne krivice je diskriminatorska. U potpunosti sam svestan da je osnovni zahtev Evropske komisije u odnosu na ovaj zakon bio da ovaj Zakon ne sadrži ni jednu diskriminatorsku odredbu.
Na osnovu našeg amandmana, Vlada je podnela sopstveni, to smo podržali. Nažalost, Vlada je povukla sopstveni amandman.
Obrazloženje koje je ujutru potpredsednik Vlade dao, mislim da je u najmanju ruku smešno. Dakle, tvrditi da u Srbiji Skupština ima svoju Vladu, a da ovom skupštinom ne upravlja Vlada, mislim da u to ni on ne može da verujem bez obzira što po Ustavu, zakonima i po Poslovniku, naravno da je tako. Tako da bi bilo dobro da, da se i neko suvislo obrazloženje.
Koje su dileme? To je potpredsednik Vlade pre nekoliko dana kristalno jasno izneo, tu nekoliko metara od nas, za konferenciju za štampu. On je rekao da je dilema da li samo oni koji su osuđeni zbog ratnih zločina, ne budu korisnici restitucije, ili svi oni koji su milom ili silom, a građani su Republike Srbije, bili članovi neke okupacione snage, da svi oni budu isključeni iz procesa restitucije? On je tada stajao na stanovištu da ova druga grupa, oni koji su milom ili silom bili pripadnici stranih okupacionih snaga, ne bi trebalo da budu isključeni iz procesa restitucije.
Mislim da je teško razumljiva pozicija kada su u pitanju, na primer, investicije. Onda su nemački ili austrijanski investitori dobro došli. Kada gledate podatke, te dve države su praktično uložile, odnosno njihove kompanije četiri milijarde evra u Srbiji. Kada su donacije u pitanju, naravno su nemačke donacije dobro došle. Nemačka je donirala jednu milijardu evra.
Kada smo stigli do zakona o restituciji, očigledno da postoje neki drugi i dvostruki aršini. Želim da odbacim one špekulacije koje su se pojavljivale, da smo mi kao poslanici SVM uslovljavali takvu podršku drugim zakonima, usvajanjem ovog amandmana. To jednostavno nije tačno. Jer, ukoliko bi to bilo tačno, onda na primer, juče ili prekjuče ne bi smo se borili protiv zakona o javnoj svojini, pošto je tada bio predložen amandman Vlade. Mislim da je to najbolji dokaz kako se te tvrdnje i špekulacije nisu tačne.
Sa druge strane, žao mi je gospodin Radosavljević nije tu da potvrdi ono što ću da kažem. U jednom razgovoru od 30. juna sam mu rekao i molio ga da Predlog zakona ne sadrži ni jednu diskriminatorsku odredbu, ni jednu odredbu koja se može svesti pod pojam načela ili principa kolektivne krivice. Nažalost, to se nije desilo, odnosno neće se desiti i na kraju će se desiti upravo suprotno.
Želim da na kraju iznesem jedan primer i to je primer za razmišljanje. To je primer iz naše bliske prošlosti. To je jedan teoretski primer. Nije bitno ni ime, ni ništa drugo, jednog predratnog stanovnika Vukovara, koji je bio u Vukovaru nosilac stanarskog prava. Nije važno da li je bio Srbin ili Mađar, ili bilo koje druge nacionalnosti.
Predratni stanovnik Vukovara, nosilac stanarskog prava, koji je nakon izbijanja sukoba, izvršavajući svoje vojne obaveze i odazvao se pozivu u JNA i proveo to vreme na ratištu u svojstvu kuvara. Rat se završio kako se završio. Pitanje stanarskog prava je ostalo ne rešeno. Šta biste vi, možda i vi gospodine ministre, lično rekli ukoliko bi Hrvatska predložila jedan zakon, čija bi suština bila da se svi oni nosioci stanarskog prava koji su bili pripadnici JNA isključuju iz procesa otklanjanja ili obeštećenja, ili otklanjanja nepravdi koje su učinjene tokom poslednjih godina? Koliko bi taj teoretski stanovnik Vukovara na ovaj način bio isključen iz ovog procesa? Sigurno da se u tome ne biste složili.
Naravno, neki će reći – biće u pravu. Sa aspekta Srbije, naravno, JNA nije bila okupaciona vojska. Ali, sa drugog aspekta i sa druge perspektive, perspektive Hrvatske je to bila.
Još jednom želim da vam skrenem pažnju i na ovo, ali mogao bih da navodim bezbroj drugih paralela koje ovu odredbu zakona, o kojoj sam govorio, čine nepravedno. Ovi primeri posebno čine nepravednom ovu odredbu iz razloga što iz ovoga proizilazi, da čak i oni koji u procesu rehabilitacije uspeju da dokažu svoju nevinost i budu rehabilitovani, a bili su pripadnici okupacionih snaga, ne bi imali pravo na podnošenje zahteva na restituciju. To je jedna okolnost koju bi Vlada trebala da ima u vidu i moje, odnosno naše kolege narodni poslanici, kada se o našim amandmanima budu izjašnjavali.
Da apsurd bude veći, saradnici okupatora, koji su možda i činili zločine, ali ukoliko im nije suđeno, oni mogu biti korisnici restitucije. To je krajnji apsurd koji proizilazi iz ove odredbe Predloga zakona.
Naravno, svesni smo činjenice da Vlada neće prihvatiti, odnosno vladajuća koalicija naš amandman. Nama će jedino preostati mogućnost da se obratimo ustavnom sudu i sigurno ćemo to učiniti.
Jednostavno smatramo da je ova odredba u tolikoj meri disktiminatorska, u tolikoj meri u suprotnosti sa evropskim vrednostima, sa evropskim načelima, da jednostavno ne bi smela u Srbiji 2011. godine da opstaje.

Dvanaest minuta je iskorišćeno od vremena predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima ministar Dušan Petrović.

Hvala.
Neću otvarati polemiku ovde oko ovoga o čemu ste vi govorili sad, zbog toga se ta debata ovde vodi danima i mnogo se o tome govorilo i u raspravi u načelu. Vi ste, gospodine Varga, i rekli o tome kako je istorija ovde izgledala oko ovog amandmana.
Želim samo kao predstavnik Vlade Republike Srbije da reagujem na poređenje koje ste vi upotrebili, obrazlažući i braneći svoj stav. Dakle, i u formalno-pravnom smislu i kako god hoćete, to šta se dešavalo u Hrvatskoj devedesetih godina i na prostoru bivše Jugoslavije, mislim da je daleko od korektnosti da bilo ko upoređuje sa onim što su radili pripadnici sila osovine od 1939. godine pa do 1945. godine.
Dakle, još jednom kažem, neću da polemišem ove stvari, jer to ste učinili ovde u ovom domu više puta i izneli ste argumente i za, i protiv, ali mislim, zaista nije dobro, mislim čak da je veoma loše da se paralele ovakve vrste povlače, protiv Hitlera i njegovih saveznika se udružio ceo slobodoljubiv svet i sa istoka i sa zapada, i onih koji su mislili da privatna svojina ne treba da postoji i oni koji su bili branitelji toga, izbrisali ideološke razlike, ceo beli svet se udružio protiv takvog jednog zla, koje je htelo da istrebi i pokušalo da istrebi milione stanovnika . Potpuno je nedopustivo, hoću to ovde da kažem i u svoje ime i u ime institucije koju predstavljam, da se vrše poređenja takve vrste.

Pravo na repliku narodni poslanik Laslo Varga.