Poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, član 2. definiše odluke na osnovu kojih je imovina oduzimana, a koja će biti predmet vraćanja. Ono na šta smo mi ukazali ovim članom je da spisak ovih odluka ne obuhvata brojne odluke kojima je značajna ivovina oduzimana.
Postoje odluke iz 1944. godine, kojima je imovina oduzimana i to su odluke antifašističke narodnooslobodilačke Skupštine Srbije i predsedništva antifašističke Skupšitne Srbije. Dalje, postoje brojne odluke opštinskih skupština kojima imovina oduzimana. Zakon ne obuhvata slučajeve kada je imovina oduzimana pod prinudom bez ikakve odluke.
Postoje brojni dokazi da je imovina oduzimana kroz pravne poslove, ali pod pretnjom, daleko ispod tržišne vrednosti. Mi ne kažemo da je to lako dokazati, ali je zakon morao da otvori mogućnost da svi kojima je imovina oduzimana na takav način, vrlo lako mogu da dokažu da su bili vlasnici imovine do nekog drugog trenutka, da su onda prestali da budu, bilo da postoji odluka ili ne i u tim slučajevima je trebalo dokazivanje imovine ostaviti svim oštećenim strankama.
Druga stvar, zakon ima jednu ozbiljnu nelogičnost. Pre svega se odnosi na imovinu koja je oduzimana u periodu neposredno posle Drugog svetskog rata, ali je materija Zakona o eksproprijaciji, kojima je u stvari imovina kroz eksproprijaciju uzimana uz naknadu, jedino što je ta naknada bila daleko ispod tržišne vrednosti. Znači, ne obuhvata period posle rata, nego se u zakonu kaže do 1968. godine. To je drugi ozbiljni nedostatak. Godine 1968. su donete izmene zakona o eksproprijaciji, izmene i dopune tog zakona, ali je imovina nastavljena da bude oduzimana u slučaju građevinskih objekata, do izmene zakona iz 1999. godine, a u slučaju građevinskog zemljišta do 2001. godine.
Tek nakon 1990. godine u slučaju objekata i tek nakon 2001. godine u slučaju građevinskog zemljišta, plaćena je realna tržišna naknada za tu imovinu. Ne postoji ni jedan razlog, ako se već i materije zakona odnosi na Zakon o eksproprijaciji, da to ne budu 1990. i 2001. godina, jer je osnovna stvar za ovaj zakon da on bude pravedan, da ne napravi nove nepravde.
Drugi ozbiljan nedostatak na koji ukazujemo je taj da u velikom broju slučajeva, ljudi koji su ostali bez imovine, neće imati pravo na povraćaj, jer nisu obuhvaćeni samo ovim formalnim aktima.
Znači, sa jedne strane je sužen broj lica koji imaju pravo na vraćanje imovine, a sa druge strane, količina, drugim članovima zakona, brojnim izuzecima je praktično onemogućeno vraćanje u naturi.
Nažlost, Vlada amandman nije prihvatila, uz prilično uvredljivo obrazloženje. Isto obrazloženje se odnosi na 99% podnetih amandmana, da se amandman ne prihvata, jer su predložena rešenja bolja.
Kada bi poslanici podneli takav amandman, Zakonodavni odbor bi ga odbio kao pravno nepostojeći. Uvek možete da kažete u obrazloženju – moj predlog je bolji. Kakvo je to obrazloženje?
Molim da mi se vreme računa, gospođo Čomić, ja sam završio, ali ovih minut i po od ovlašćenog predstavnika.