Poštovana predsedavajuća, kolege poslanici, ovo je jedan od najvažnijih zakona koje jedno društvo može da donese. Ono se istovremeno suočava sa jednim od najvažnijih vrednosti, a to je pravda. Dakle, radi se o pravdi. Neko će reći – pravde nema i obično se ona relativizira, ali društvo bi se pretvorilo u običan čopor kada ne bi bilo ljudi koji stalno insistiraju na pravdi, ma koliko se teško do nje dolazilo.
Zakon o rehabilitaciji jeste jedan pokušaj da se koliko – toliko približimo pravdi. Međutim, to približavanje ne treba odmah da nas obraduje da smo stigli do cilja i da su sve nepravde ispravljene, ali je važno težiti da se one ispravljaju.
Ima nekoliko vrsta nepravdi, ali ona koja je najveća, ona dolazi od najvećeg autoriteta a to je država. postoji u teoriji poznat fenomen tzv. državnog razloga. Državni razlog je kada država žrtvuje pojedinca i čini nepravde, a posle toga se država nekako snađe, pojedinci stradaju i u takvoj situaciji uvek se više isplati da se bude dželat nego žrtva, jer država obično zaštiti dželata, a žrtava se nekad seti, a nekad ih potpuno zaboravi. Ovo je stari fenomen i važi za celu istoriju i za sva društva.
Jednom sam navodio jedan od prvih primera upotrebe državnog razloga u vezi sa jednom drugom vrstom zločina, tzv. muškim zločinom. U antičkom svetu da bi izbegli najezde i horde koje su kao manir imali obično silovanje žena kada upadnu u neku državu ili grad, onda su neki gradovi se dosetili pa su izdvajali po dvadesetak devojčica u jedan hram van grada tako da se ta vojska tu zadovolji, ne ulazi u grad. To je bio primer kada država žrtvuje pojedinca u svoju sopstvenu odbranu. Tokom istorije to smo imali neprekidno. Kada se nekada poziva na državni razlog, a nekada je bio u pitanju državni razlog, a najčešće je stradao pojedinac.
Ovde imamo razne vrste zločina i razne vrste nepravde. Imali smo rat, revoluciju i kako god hoćete i tu su se smenjivali motivi terora. Jedni su bili ratni, kada ubiti ratnog neprijatelja nije značilo nikakav zločin nego se smatralo patriotskim činom i dobijale su se za to medalje. Posle toga se prešlo na klasnog neprijatelja koji je takođe trebao da predstavlja jednu smetnju napretku društva, država je naša za to razlog, i onda su stradali klasni neprijatelji. Kada je nestalo i tih vrsta neprijatelja, onda se prešlo na idejne neprijatelje, izmišljene idejne neprijatelje i na međusobno obračunavanje. Uvek iza toga stajalo je neko obrazloženje.
Međutim, kada se donosi Zakon o rehabilitaciji mi to donosimo, s jedne strane, zbog žrtava, zbog pravde koje sam spominjao kao jednu od najvećih vrednosti svake političke zajednice, a sa druge strane i zbog budućih generacija, da ono što smo uradili nekada u istoriji ne ponavljamo, da se jednostavno postide ili žigošu izvršioci nepravdi i zločina kako se ne bi tako latili za neki zločin u budućnosti. To je pravi smisao rehabilitacije.
Države imaju svoje biografije, kao i pojedinci. Kao što pojedinci žele nekako da operu ili isprave svoje biografije, tako to čine i države. Nedavno smo imale u engleskom parlamentu jednu odluku gde se osuđuje Engleska država zbog trgovine robljem, odnosno hvatanjem crnaca po Africi i njihovo slanje za Ameriku. Neko će reći da je to besmisleno, šta ko sada ima od toga, ali negde ima da se osudi jedna takva stvar kako se čovek ponašao prema čoveku, makar to bilo i pre tri veka. Tako čovečanstvo jedino može da napreduje.
Mi se ovde susrećemo sa raznom vrstom tih nepravdi i sa različitim oblicima rehabilitacije. Jedan prethodni zakon je bio dosta konfuzan, nešto je sve ispomešao i nije bio dovoljno upotrebljiv i malo je toga i urađeno u smislu prave rehabilitacije.
Možda za većinu ljudi ova rehabilitacija ne znači u nekom materijalnom ili ne znam bilo kom smislu, bilo šta i većina ljudi je mrtva, mnogi i nemaju naslednike, ili su oni već ostarili, ali ima značajnu poruku za budućnost, da to više nećemo imati.
Smatrao sam da je važno bilo odvojiti dve stvari i to je bilo predviđeno takozvanom sudskom i ovom zakonskom odlukom. Ovde se pominje zakonska rehabilitacija po kojoj se na osnovu zakona, koji su kao takvi bili nedemokratski ili nehumani, pa onda svi koji došli pod udar tog zakona se imaju smatrati nevinim, odnosno rehabilitovanim i sudska, gde se upliće proces i sada se tu pravi jedna razlika. Često su tu i sudski procesi bili farse, a kod ovog administrativnog mi imamo takođe niz velikih farsi.
Recimo, svi koji su poslati na Goli otok imali su administrativnu kaznu, ali niko nije video nijednog administrativnog sudiju, odnosno sudiju za prekršaje, niti je bilo ko ulazio u predmet o čemu je reč. Jedan jedini pečat drugog reona Grada Beograda udaren je na sva ta rešenja i ljudi su poslati u logor. Problem je bio u tome što je postojala potpuna samovolja policijska da se stvaraju koncentracioni logori.
Danas u koncentracionim logorima, postoje velika istraživanja, postoji Rezolucija Saveta Evrope, koja to osvetljava, čitavu tu stvar, i u dobrom delu se o tome ovde kasnilo.
Moja ranija ideja je bila da jednostavno treba doneti odluku skupštinsku u kojoj se kaže, ta takozvana uredba, da se može poslati na težak fizički rad i u koncentracioni logor svako na osnovu mišljenja policijskoga, da je ona ništavna i automatski ceo problem je završen. Ko hoće posle da tuži državu, to je njegova stvar.
Međutim, došlo se na jedno rešenje da to ipak ide kroz takozvanu zakonsku rehabilitaciju. Sada šta se ovde dešava? Ovde se kaže u uvodnom članu da oni koji su bili kažnjeni zbog prihvatanja Rezolucije Informbiroa. Ovakva formulacija potpuno nije tačna. Na Golom otoku je bila samo jedna petina ljudi koji su se izjasnili za Rezoluciju Inform biroa, a četiri petine nisu. Da li to onda znači da su oni naknadno doneli jednu etiketu, jedno obrazloženje neke uredbe ili ne? To samo govori o tome da su te tzv. administrativne kazne bile čista improvizacija, kao da vam je neko zalepio bilo kakvu značku. To mora da se kaže, da ne prihvatamo jedan poredak, da se navodno držao neke uredbe, da donosi neke administrativne kazne, što nije bio slučaj.
Međutim, ovde imamo jedan poseban slučaj na koji želim da se osvrnem. Nije postojalo nikakvo krivično delo koje bi obuhvatalo sledeću situaciju i neka svaki građanin sebe zamisli da su ga pozvali na partijski sastanak zatvorenog tipa, vrlo diskretan i tu su čitali neka pisma i dokumente i recimo – izvolite, šta mislite, podsticali na debatu.
Posle toga su ljudi išli direktno u zatvor, bez ikakvog sudije za prekršaje ili bilo čega, odjedanput su se našli u logoru. Da li možete da zamislite takav cinizam da neko pozove članove na vrlo poverljiv razgovor, podstakne im debatu, a onda ih pohapsi. Ali, da bi cinizam bio veći, to se odigravalo krajem juna 1948. godine. Krajem jula se odigravao Peti kongres Komunističke partije Jugoslavije. Na tom Petom kongresu držao je referat Josip Broz Tito, koji je završio rečima: "Živeo veliki vođa i učitelj čovečanstva Josif Visarionovič Staljin, živeo Sovjetski Savez, garant mira i sloboda čovečanstva". Pa, drugi referat držao Kardelj, koji takođe završava istom formulom: "Živeo veliki Staljin, živeo veliki Sovjetski Savez". Tako i Ranković, pa tako i Milovan Đilas.
Za to vreme studenti ili bilo ko koga su nešto pitali na sastanku je rekao – možda je trebalo da odemo u taj Bukurešt, da vidimo o čemu se radi, taj se već nalazio tada u logoru. Ta vrsta cinizma nije zabeležena u istoriji. To mora da se kaže. Da bi posle toga godinama, dok se nisu izljubili Tito i Hruščov, ti ljudi tretirani kao izdajnici. Šta su izdali, koga, gde?
Svi ljudi koji su bilo na Golom otoku, jedan deo, taj mali zato što je nešto rekao na sastanku, mnogo veći deo, što nije rekao da li je razgovarao sa svojim prijateljima o tome. Ne postoji ni jedan letak koji su napisali informbirovci, ne postoji ni jedna organizacija Informbiroa, ne postoji nijedna akcija Informbiroa, postoji samo deo razgovora na partijskom sastanku gde ljudi pozvani i da nisu rekli za svoga druga, prijatelja, pošto se o tome pričalo, o tome se razgovaralo. Trebalo je preko noći napraviti preokret od veličanja Sovjetskog Saveza i Rusije do potpune ideolatrije, a preko noći obrnuto.
Na jednoj školi u Crnoj Gori stajao je veliki natpis – Dolje majka Rusija. Oni su trebali da budu protiv, a negde nisu i u toj smetnji smatrali su da tako nešto mogu da napišu i kažu. U to vreme kada je postojao taj koncentracioni logor po matrici logora kakvi su bili u Rusiji, sa dodacima specijalnim sadističkim, koje je naša policija negovala, zapad nije mnogo o tome vodio računa, rekli su – u redu, to su neki koji su možda za Rusiju, nećemo praviti Titu oko toga nikakve primedbe. Time je to završeno.
Rusi su još manje imali razloga, jer su imali pune džepove oraha za još svojih logora, pa su o tome morali da ćute. Ovi ljudi su održali dve, tri, četiri, skoro neki do pete godine, izašli su, ali sa žigom izdajnika i negovana je sve vreme 20, 30 godina jedna slika da su to ljudi koji su izdali zemlju. Odjedanput su internacionalisti postali veliki nacionalisti i patrioti, a sada pitam – šta je ko izdao? Šta su studenti ili đaci izdali? Koje je to krivično delo, gde, kada, šta? Sa tom propagandom se moglo ići u aps, ako bi neko zapevao rusku pesmu u kafani. Sada već idemo obrnuto – utrkivanje ko će pevati te pesme. Stvari su se menjale, ali su neki ljudi postajali žrtve toga. To je trebalo na jednostavan način uraditi.
Međutim, izgleda da je uvek bolje biti, što sam rekao malopre, dželat nego žrtva. Sada se šepure zvezde takvog jednog monstruoznog koncentracionog logora. Oni su postali medijski vrlo značajne, atraktivne osobe, koje o svojim brutalnostima javno govore i svedoče. Ostali ljudi to posmatraju zgranuto – šta se ovo dešava?
Dakle, moramo kao društvo imati dovoljno snage, a na to nas obavezuje i Povelja UN, obavezuju nas i rezolucije Saveta Evrope da se zlo čini, totalitarnih režima, koji su urađeni mimo pravnog poretka, najčešće ili uz pomoć raznih uredaba političkih i zloupotreba počinjenih. To mora da se rasvetli. Nema tu više da se neko brine o velikim troškovima. Tu više nema ni pet posto ljudi koji su preživeli taj logor, a oni koji su još pre toga bili, koji su bili žrtve progona klasnih neprijatelja, njih već tako reći apsolutno nema među živima. Nisu to veliki troškovi. A jeste u svakom slučaju jedan moralni trošak, a to je snaga da se suočimo sa tim da taj kontinuitet koji svaka država želi da napravi, pa da nas na neki način učini krivim – pa lepo je bilo u to vreme živeti, baš je bilo fino, nekome jeste, ali nekome nije. Moramo da učinimo da zakoni važe za sve, pa da oni koji su stradali bez ikakve zakonitosti ili prava stradali, mora se to javno reći, da se ubuduće to ne bi to dešavalo.
Dakle, imamo taj problem, posle toga što se dogodilo, imali smo određene društvene posledice. Pazite na posledica je bilo odvajanje od sovjetskog bloka. Tu prednost nismo iskoristili da se u međuvremenu integrišemo u Evropu, nego smo se integrisali u Aziju i Afriku, ali to odvajanje ima neke pozitivne efekte.
Međutim, negativni efekti su bili potpuna prevlast policije, kako u partiji, tako i u državi. Policajci su, i ti istražitelji golog otoka, postali ambasadori. Evo, bio vam je Kapičić ambasador u Švedskoj, u najdemokratskijoj zemlji. Postali su ambasadori, postali su direktori spoljno-trgovinskih preduzeća, postali su moć svuda, oni su odlučivali o svemu. Prestala je svaka debata, samo su još neuračunljivi ljudi nešto diskutovali na partijskim sastancima, ostali su se sećali kako je prošao ko god je pitao, je li nešto, šta je s njim bilo sutradan.
Dakle, to su neke stvari sa kojima, iako danas, srećom, živimo u drugim vremenima kada to novim generacijama izgleda potpuno čudesno da je tako nešto bilo i moguće. Ali, nikad se ne zna na šta može kriza ili bilo šta da dovede čovečanstvo, opet u neko veliko iskušenje, da se ogreši o prava i slobode ljudi. To je ključno pitanje.
Zato je potrebno razvijati tu svest da je počinjen zločin, bez obzira, neko je mogao imati neke zasluge, sve je to u redu, mi to nekada opraštamo, kažemo – eto, Miloš Obrenović je bio mudar vladar, itd, a činio je strašne zločine, gde bi na svakom sudu danas morao odgovarati za te stvari. To su prošla vremena, ali dajte da ih onda osvetlimo onakvima kakva su bila, i neke ličnosti kakve jesu bile. Bez obzira na svu idolatriju kod Tita i još uvek njegovih zaljubljenika ovde, mora se reći bio je jedan od diktatora evropskih, imao je koncentracione logore i obračune sa svojim protivnicima ili onima u koje je sumnjao, likvidirao je na razne načine u saradnji sa Kominternom mnoge kadrove Komunističke partije. Dakle, četiri stvari su danas osvetljene, stoje, i moraju da budu prisutne, nikakvo zatrpavanje istorijom i neka idolatrija ne može to da spreči.
Mi moramo da izgrađujemo društvo u kome će se čovek osećati sigurnim, da zakoni budu sigurni. Ima jedna nesreća, naravno, koju je skupo platio socijalizam, a koja se negde već nalazi u nekim temeljima socijalističke teorije ili Marksove teorije, po kojoj je pravo bilo svedeno na ideologiju. Pa je bio jedan oblik ideološke svesti, pa su onda, pa je pravo definisano kao, na stepen zakona podignuta volja vladajuće klase. Ako vladajuća klasa može da podigne na stepen zakona svoju volju, onda je tu, sa pravom, priča završena. Zato su ti zakoni izgledali tako samovoljni, gubili su onaj glavni smisao zakona da u sebi imaju neku supstancu pravde i događali su se onda ovi zločini pokriveni navodnim uredbama i navodnom pravdom koje nije bilo.
Na sreću, čovečanstvo se ipak trezni i shvata da ti deficiti sloboda i deficiti prava jako mnogo koštaju. Danas čovečanstvo napreduje u širenju slobode i velike reflektore baca na osvetljavanje svake pravne norme, jer ona pogađa ljude.
Zato je ovaj zakon važan, pre svega, kao jedan društveni podsticaj da se osvetle zločini i pravda se u tom smislu ne može izvršiti, jer ako sam ja bio nevin, onda je Kapičić bio kriv, jer, ako on nije kriv, onda sam ja kriv. Ali dotle pravda obično ne stiže, nema tu nikakvih instrumenata da se to uradi, ali zato mora javnost da reaguje, da kaže – pa, nemoj se ti hvaliti time da su ti ruke krvave do ramena, jer si voleo Josipa Broza. To nije dovoljan razlog i zato sedi kući i ćuti. To je najviše što može da se učini.
Dakle, ovde će biti dosta problema kod sudskih procesa. Mi zaboravljamo, kažemo – sudski, pa smo time malo kao to podigli na viši nivo, ali bilo je takođe sudskih farsi i montiranih procesa koliko god hoćete. Tako da, i tu je potrebno, naravno, uložiti velike napore da se i ta stvar sudski izvede. Bilo je puno predrasuda prema nacionalnim manjinama, prema nedužnim ženama, pripadnicima drugih naroda koji su učestvovali kao saradnici Trojnog pakta, Hitlera itd. Ta kolektivna krivica je pogađala, strahovito, potpuno nedužan svet. Sve te stvari moraju da nađu svoje mesto i da se tačno kvalifikuju i kažu – ako hoćemo da kao društvo napredujemo, neki napredak.
Naravno, nama je potrebna i jedna normalna demokratska debata o tome. Problemi koji su se ovde podigli da se sada, maltene, podigne konflikt sada – partizani i četnici itd, trebalo je da imaju jednu drugu dimenziju, a to je odbrana prava i pravde istine. Sve ove ideološke zablude, ovakve ili onakve, ostavljamo istoriji, a činjenice treba da budu činjenice.
Negde sigurno postoje i dokazi i činjenice da se neko ogrešio i o interese države i prava, pravde itd, jer je bilo zločina u toku Drugog svetskog rata. Isto tako, motiv treba da bude ovde, žudnja za pravdom i da niko ne bude negde sklonjen u neku zavetrinu, da ga je istorija zaboravila, jer će to da se vrati, svaki put, u nekoj drugoj prilici sa kojom se mi možemo sretati.
Ono što može da se donese kao deklaracija, danas su svi to uradili. Državni razlog je korišćen i u Drugom svetskom ratu za stvaranje logora. Amerikanci su imali logore za Japance. Svi solidni i lojalni Japanci po Kaliforniji su se našli u logoru posle napada na Perl Harbor. Međutim, posle dužeg vremena se pojavila i tamo jedna želja ta se ta nepravda ispravi, pa je Kongres doneo odluku o osudi tog koncetracionog logora, o toj kolektivnoj odmazdi, pa je dolazilo do obeštećenja itd.
Kao što sam rekao, država mora da čisti svoju biografiju i kada se poziva na državi razlog.
Inače, koncentracionih logora je kod nas bilo. Neki, ovako moderni antikomunisti, odmah to vežu za Lenjina, a imali smo koncentracione logore od Rimskog carstva, imali smo u Prvom svetskom ratu. Austrija je pravila koncentracione logore za Srbe iz Bosne itd. U toku Drugog svetskog rata smo takođe svuda imali koncentracione logore.
Predstoji nam jedan napor da mnogo ozbiljnije i upornije tragamo za pravdom, da nam zakoni budu toliko čisti u pravnoj jednakosti ljudi i da imaju neki humanitet u sebi, da ni na koga ne bace mrlju sumnje ili opasnosti, ili neke diskriminacije koja će se sutra vratiti.
Međutim, postoji još jedno polje, nešto blaže ali takođe krajnje diskriminatorno, a to je pitanje tzv. primene moralno političke podobnosti.
Negde 70'-ih godina, u vreme kada je svet dosta demokratski disao, doneli su zakone u Jugoslaviji o moralno političkoj podobnosti. U početku se to odnosilo samo na jednu grupu profesora Filozofskog fakulteta, koje je Tito optužio da nisu marksisti ili tako nešto, dovoljno samoupravnim i onda su doneli zakone. U tom zakonu o školstvu je stajalo da niko ko nije politički podoban, ne može biti profesor univerziteta. Onda su to proširili, pa je to čak stiglo i do osnovnih škola. Na taj način su ljudi lišavani svoje profesije i to godinama.
Sada imamo jedan slučaj koji je zanimljiv za Skupštinu Srbije. Skupština Srbije je donela 1975. godine, u januaru, zakon, neku vrstu "leks specijalisa", potpuno besmislen, da Skupština Srbije izglasava da osam profesora Filozofskog fakulteta ne mogu više biti profesori Filozofskog fakulteta. Nigde u Ustavu to nije bilo moguće, iz prostog razloga što je postavljao i otpuštao isključivo fakultet, odnosno Savet fakulteta. Skupština sa time nije imala nikakve veze.
Šta se desilo? Sada je Skupština trebala da izda rešenje od kojeg mi više nismo profesori. Onda se neki pravnik setio, ali šta ćemo da napišemo kao pravni lek? Nekome se mora žaliti onaj koji je otpušten. Ali se Skupštini ne može žaliti. Šta ćemo da radimo? Kaže - ništa, ne morate im dati nikakvo rešenje. Tako nikada nije došlo do rešenja da li je neko prestao da bude profesor.
Vratio sam se posle 15 godina, kao sa službenog puta. Sve dokumente je specijalna policija pokupila. Ne možete naći ni za penziju, niti jedno rešenje da ste negde bili. Najvulgarnija uzurpacija policijska i potpuno bezakonje.
Skupština Srbije je trebala da ima dovoljno hrabrosti , a te inicijative je imao filozofski fakultet, koji nije priznao tu odluku. Posle toga je održao Skupštinu, da je ta odluka ništavna.
Predsednik te skupštine je dao ostavku, a zatim i Sima Ćirković kao dekan je podneo ostavku i studenti su imali štrajk. Ta odluka je i danas negde zapisana. Sramota za Skupštinu da ona postoji. Jednim dizanjem ruke se kaže - ta odluka je ništavna jer je bila protivustavna. Što je najbolje, i Ustavni sud Jugoslavije se izjasnio da nije ustavna, pa je Tito rekao - ne morate sada o tome ništa, nije važno, zaboravite na to.
Dakle, bilo je jako mnogo bezakonja. To nije ličilo ni na pravni poredak, nigde ni kada je malo trebala negde da se ugrozi postojeća vlast. Bilo je i takvih slučajeva gde su ljudi gubili profesije, a pogotovo se to u unutrašnjosti razvilo kao jedna dobra metoda. Danas imamo nešto slično, neko je pominjao ovde partijske podobnosti, ali rekao bih da je ovde malo ublaženija stvar, jer ovde se postavlja po nekoj partijskoj pripadnosti, ali tamo se gubio posao, tamo je bilo to još strašnije.
U svakom slučaju, treba da učinimo te konkurse javnim i da se te priče o pravnim privilegijama koje narušavaju pravni poredak sklone. Verujem da naše društvo ima potencijala da shvati, suočeno sa nedemokratskim oblicima svoje istorije, mi se često hvalimo samo sa onim što je pozitivno u našoj istoriji, ali od toga se mnogo ne uči, nego se to samo idealizira i prave se iluzije. Mnogo se više uči na greškama, na onome što nije valjalo u istoriji.
Da upotrebim još jedan primer za državni razlog, "Crna ruka", koja je izvršila svojevremeno prevrat i ubila je kralja, pa se to smatralo nekim patriotskim činom, jedan nedemokratski kralj je skinut, mada je Srbija imala zbog toga problema, pa kada je posle toga Princip izvršio atentat na Ferdinanda u Sarajevu, iako je on bio austrijski građanin, austro-ugarski, iako je ubio Ferdinanda, austro-ugarskog prestolonaslednika, Austrija je objavila rat Srbiji. Srbija je imala taj kompleks oko toga da li je i koliko je kriva, šta je "Crna ruka" radila ili ne i organizovali su proces "Crnoj ruci" 1917. godine u Solunu i ubili su Apisa i drugove. Godine 1953. je bio proces za rehabilitaciju Apisa, ne znam da li većina to ovde zna, Apis je rehabilitovan sudski, da je proces koji je organizovao regent Aleksandar sa Pašićem bio montiran proces. Tada je to bio državni razlog, ta je stvar zaboravljena i time se čitava stvar završila.
Pitanje državnog razloga je zato veoma važno i teorija liberalizma upravo zato insistira na pravima pojedinca, na individuu koja ne sme biti tako lako žrtvovana državnim interesima, jer je najveća moguća zloupotreba upravo žrtvovanje pojedinaca u korist države. Taj odnos pojedinca i države mora biti takav da je u pojedincu izvor te volje koja će se konstituisati državno, a država da brine i njemu, a ne da ga žrtvuje radi svojih trenutnih lokalnih spoljno-političkih ili bilo kojih drugih razloga. Samo tako možemo da napredujemo ka slobodi i ka jednom pravednijem društvu. Hvala.

Iskorišćeno je 28 minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Jugović, a posle njega narodni poslanik Srđan Milivojević.

Poštovana predsedavajuća, ministre, kolege poslanici, Predlog zakona o rehabilitaciji je jedan od najznačajnijih zakona iz seta zakona kojima se ispravlja istorijska nepravda. Srpski pokret obnove insistira već 20 godina na donošenju u primeni jednog ovakvog zakona kojim bi se omogućilo potomcima i onim ljudima koji su stradali u periodu Drugog svetskog rata da budu obeštećeni, da im bude isplaćena nadoknada za duševni bol i da dožive jednu moralnu satisfakciju jer su decenijama unazad bili obeležavani kao nekakvi izdajnici ili ljudi koji su radili protiv države.
Veoma je bitno napomenuti da ta disproporcija u životu onih koji su imali privilegije, koji su te decenije iskoristili da na dobrim položajima, u vrhunskim kućama na Dedinju, sa svojim sinovima i kćerima, u jednom vrhunskom životu provedu to svoje bivstvovanje, za razliku od pripadnika Ravnogorskog pokreta, pripadnika ibeovaca, o kojima je govorio profesor Mićunović, i to je nešto što je neprihvatljivo sa stanovišta jedne demokratske države i države koja želi da ispravi sve ono što nije valjalo za vreme totalitarnog režima Josipa Broza.
Želim da objasnim i zašto je predlog zakona, koji je trebao da bude glasan u Skupštini pre neki mesec, povučen iz skupštinske procedure, da vam kažem, zarad javnosti i ostalih poslanika, SPO je insistirao na tome da novi predlog zakona ne može smanjiti pravni okvir postojećeg zakona što se tiče vremenskog intervala za koji je omogućena rehabilitacija, pa je sada ovaj predlog zakona, u kome su ugrađene primedbe SPO, prihvatljiv za SPO jer se ne pominje ni datum oslobođenja mesta po mesta, niti 6. april. Objasniću vam zbog čega. Bogdan Lončar i Milenko Obraković, ubijeni žandarmi u Beloj crkvi, koje je ubio Žikica Jovanović Španac, a zatim opljačkao, su rehabilitovani po postojećem zakona, a po predlogu zakona koji je povučen iz skupštinske procedure to ne bi moglo da se desi.
Dalje, u tom predlogu zakona o rehabilitaciji koji je povučen iz skupštinske procedure takođe je bilo onemogućeno pripadnicima Ravnogorskog pokreta da budu rehabilitovani i time bi se faktički suspendovao Zakon o pravima boraca narodno-oslobodilačkog rata i Zakon o izjednačavanju prava pripadnika ravnogorskog i partizanskog pokreta. Dakle, taj predlog zakona, da je dobio podršku ovog parlamenta, odnosio bi se, verovatno na radost profesora Mićunovića, samo na ibeovce.
Veoma je bitno govoriti i o tome da do nacionalnog pomirenja može doći jedino ukoliko istina i samo istina izađe na videlo o periodu iz Drugog svetskog rata. Mi smo svedoci da se danas 2011. godine masovne grobnice po Srbiji prekopavaju, u kojima se nalaze ljudi koji su ubijeni od 1944. do 1946. godine, samo zato što su drugačije mislili. Oko sto hiljada ljudi se nalazi po tim masovnim grobnicama. Niko za te zločine nije odgovarao. Navešću vam primer na koji način su egzekucije vršene. U Maglajskoj ulici ovde u Beogradu pravljeni su spiskovi. Dokle je brutalnost tog totalitarnog režima išla najbolje svedoči ukoliko Milan Milanović, uzmimo na primer to ime i prezime, treba da bude neko ko će biti poslat na Banjicu, a zatim streljan, a ukoliko postoji još jedan Milan Milanović i ukoliko greškom dovedu pogrešnog, pošalju na Banjicu, a zatim streljaju, na tim spiskovima napišu – nema veze, i on je bio izdajnik.
Nadam se da ovo neće biti jedini zakon koji je donela ova skupština u cilju nacionalnog pomirenja i ispravljanja istorijskih nepravdi. Ono što je više nego bitno, da bi rehabilitacija bila kompletna, jeste otvaranje tajnih dosijea. U tim dosijeima se nalazi istina o praćenju, o nesrećama, o gubljenju prava, posla, lišavanju života pojedinih ljudi koji su samo bili drugačijeg ideološkog opredeljenja. Dok se pred lice pravde ne izvedu sva lica koja su učestvovala u praćenju sa smrtnim ili tragičnim posledicama, mi ne možemo govoriti o Srbiji kao demokratskoj zemlji, a pogotovo što je, ovde sede mnogi poslanici koji su i tada učestvovali u kampanji i dobili poverenje građana Srbije da vrše vlast, pogotovo što je jedna od glavnih stavki u obećanjima DOS bila otvaranje tajnih policijskih dosijea.
Nedavno su u Bugarskoj otvoreni dosijei i utvrđeno je da je nekoliko stotina diplomata i nekoliko ministara bilo u saradničkoj mreži njihove tajne policije i to je urađeno nakon demokratskih promena. Dakle, demokratski ministri. Bili bismo naivni ukoliko bismo mislili da i u Srbiji nije moguće tako nešto da se dešava, da se u našim državnim strukturama nalaze ljudi koji bi otvaranjem dosijea bili obeleženi kao doušnici tajnih policija, a zatim lustracijom udaljeni sa radnih mesta. Mogu vam reći da su oni i najveća prepreka na evropskom putu Srbije. Njima stanje u kome se Srbija nalazi, stanje haosa, koji može da bude proizveden, i vraćanje Srbije u haos 90-tih, jeste ono koje donosi sreću. Svaka nesreća Srbije je njihova lična sreća i njihova lična korist.
Rezolucijom 1481 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope definisano je i pozvani su parlamenti svih bivših komunističkih zemalja da osude zločine bivših totalitarnih komunističkih režima. Mislim da će i Srbija na putu približavanja EU morati tako nešto da učini, jer je većina zemalja koja je imala ovakva iskustva, ovakvu istoriju, ovakvu prošlost, to učinila.
Jedan od temelja programa SPO jeste Zakon o rehabilitaciji. Mi ćemo, naravno, glasati za njega. Smatramo da ima svoje manjkavosti, pogotovo u delu što se tiče konfiskacije, jer je to ipak sudska odluka koja bi trebalo Zakonom o rehabilitaciji da bude ispravljena, rešena ili poništena. Nema potrebe da konfiskacija ulazi u materiju restitucije. Svejedno, mi ćemo glasati za ovaj zakon, smatrajući da je ovo dobar put i dobar osnov da se istorijske nepravde isprave, a i da se nacionalne i ideološke razlike pomire.
Dodaću samo da Zakon o pravima boraca NOR-a, za koji je SPO najodgovorniji što je usvojen u ovoj Skupštini, jasno je definiše ko su pripadnici NOR-a. Dakle, to su pripadnici Ravnogorskog pokreta, pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini, pored pripadnika Partizanskog pokreta. Tu se definiše da svi oni koji su od 17. aprila do 15. maja 1945. godine učestvovali u NOR-u imaju pravo na ravnogorsku ili partizansku spomenicu. Partizansku nisu mogli, jer tada nisu postojali partizanski odredi, pa je samim ovim polemika oko toga kada je dan ustanka u Srbiji suvišna, jer dan ustanka se definiše zakonom. Ukoliko u zakonu stoji da pripadnici NOR-a mogu dobiti svoje privilegije, koji su stupili u rat 17. aprila 1941. godine, onda je sasvim logično da su oni morali protiv nekoga da se bore. Ako su se borili i ako su pružili otpor okupatoru, onda je i dan ustana u Srbiji 17. april 1941. godine.
Da ne ulazim u detalje, mislim da smo sasvim dovoljno iscrpeli ovu temu, da smo je iz svih uglova, iz svih strana dobro analizirali i pogledali. Hoću da kažem da je i Ministarstvo pravde u samoj izradi ovog zakona imalo taksa da prihvati sve one primedbe ljudi koji se ovom materijom bave i ljudi kojima je ova materija u programu njihovih političkih stranaka. Mislim da smo došli do jednog zakona koji će biti prihvatljiv i koji će konačno biti usvojen u parlamentu.
Dakle, smatramo da je ovo prvi korak ka demokratizaciji srpskog društva, da je potrebno otvoriti dosijea, a zatim lustrirati sve one koji su zaslužili lustraciju i da ćemo na taj način u nekoj budućnosti živeti u demokratskijoj zemlji, koja će odbaciti svo nasleđe totalitarnog komunističkog režima. Hvala.

Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, svet počiva na nepokolebljivoj ljudskoj veri u pravdu, istinu i na veri da svakoj nepravdi i nasilju dođe kraj i da ta pravda i istina mora pobediti.
Na žalost, svedoci smo da se i u ovoj sali, a i u našem društvu ljudi vrlo često i olako igraju tim svetim rečima srpskog naroda, kao što su sloboda, pravda, istina, patriotizam, otadžbina i da se te svete reči našeg jezika zloupotrebljavaju zarad jeftinih političkih poena, da se obezvređuju, da se sprovodi inflacija tih najsvetijih pojmova zbog kojih su stradali milioni ljudi u našem narodu.
Žao mi je što tek posle 11 godina od ostvarenja slobode mi donosimo Zakon o rehabilitaciji. Žao mi je što nismo doneli zakon o otvaranju dosijea, što nemamo pun Zakon o lustraciji i žao mi je što krv nevinih već decenijama vapi za pravdom, što mi u ovoj sali ne govorimo nešto što nam je neko poslao iz Evrope i nešto od nas traži. Žao mi je što neki naši politički oponenti ne razumeju da većina ljudi koja sedi ovde ispred koalicije ZES, na žalost, govori iz svog ličnog tragičnog iskustva.
Ne govorimo mi nešto što nam je neko prepričao. Profesor Mićunović govori ono što je preživeo, Nataša Vučković može da govori o onome što je preživeo njen deda Dragić Joksimović, advokat Dragoljuba Mihailović, Nenad Konstantinović bi mogao da govori o stradanju svoje porodice, a ja bih mogao da vam kažem kako su završili heroji 10 i 12 pešadijskog puka, koji su probili Solunski front.
Pre nego što kažem nešto na ovu temu, imam obavezu da napravim jedno istorijskoj podsećanje, zbog onih koji dobacuju, a koji ne razumeju kako su se te svete reči našeg jezika, kao što su pravda, sloboda i istina, obezvredile. Za sve one koji su pristalice teorije srpske demokratske tradicije, na žalost, imam reči razočarenja, koje su utemeljene na činjenicama. Kako izgleda srpska demokratska tradicija i gde su koreni političkih obračuna, ovako nemilosrdnih političkih obračuna u Srbiji?
Od oslobođenja Srbije od Turaka, čitava dva veka stradali su ljudi u ovoj zemlji boreći se za ideale slobode i demokratije, za pravo na glas, reč i misao. Pri tom, ti ljudi koji su bili žrtve, nikada to pravo zbog kog su stradali nisu uskratili svojim političkim oponentima, ni teorijski, ni praktično.
Čitav vek čitav politički život Srbije obeležen je žestokim sukobima. Još od ustaničkih dana policija i oružana sila korišćeni su za održavanje lične vlasti, korišćeni su za političke obračune, a pri tome su politički protivnici kvalifikovani ne samo kao državni neprijatelji koje treba izopštiti iz političkog života, već kao najgori mogući izdajnici koje treba izopštiti iz života uopšte. Recidivi takve političke kulture, na žalost, opstali su do praskozorja 21 veka.
I dan-danas u ovoj sali ima ljudi, a ko mi ne veruje neka pogleda biblioteku i stenografske beleške, koji bi da zabrane mišljenje, koji neke nazivaju izdajnicima, patriotima sebe. I dan-danas ima ljudi koji u ovoj sali veruju da je to što oni misle apsolutna i jedinica istina. Još jedanput kažem, ko meni ne veruje neka pogleda stenografske beleške i reči koje su izgovorene. Ko je zaboravio šta kaže istorija, neka pogleda istorijske činjenice.
Prve žrtve progona u Srbiji bili su oni ljudi koji su suprostavili prvo Karađorđu, potom Milošu Obrenoviću, samo da podsetim na Petra Dobrnjca, Milenka Stojkovića. Kada je Karađorđu bio ugrožen autoritet nije bio milostiv ni prema ocu, ni prema bratu. Da vas podsetim da progone Miloša Obrenovića prema Pavlu Cukiću, Petru Moleru, Simi Markoviću, Miloju Popoviću-Đaku, pa i Vuku Karadžiću. Nije li taj Miloš Obrenović ubio svog kuma Karađorđa?
Retko koji vladar na prestolu u kratkoj dinastičkoj istoriji 19. i 20. veka je sačuvao živu glavu i umro prirodnom smrću. Ako mi ne verujete, opet pogledajte šta kaže istorija. Od šestorice vladara u 19. veku, trojica su ubijena, a trojica su morala da odu pre vremena. Pomenuću ubistvo Karađorđa 1817.godine, Mihajla Obrenovića 1967. godine, Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 1903. godine i na kraju kralja Aleksandra Obrenovića 1934. godine.
Da li treba da vas podsetim na neuspele atentate na kralja Milana 1882, 1889. godine i na onaj, u narodu još uvek nedovoljno razjašnjen, pokušaj atentata kad su presečene klozetske daske u Smederevu 1873. godine.
Sada dolazimo do stanja i činjenice da Srbi jednog trenutka formiraju političke partije i da se međudinastički sukobi premeštaju na polje politike. Da li znate da su samo za mesec dana 25 poslanika saziva tadašnje Kraljevine Srbije okončali surovom i strašnom smrću svoje političko bitisanje i bitisanje uopšte na našoj planeti? Da li znate da su predsedniku vlade kamenovali kuću, onu kuću u Francuskoj 7, gde je sada Udruženje književnika, da su u Zaječaru kolegu poslanika nabili na ražanj i ispekli, da li znate da su u obračunu naprednjaka i radikala bila dozvoljena sva sredstva, da su poslanici upregani u volovski jaram i šibani ulicama Srbije?
Iz tog i takvog konteksta mi dolazimo u 20. vek i dolazimo do situacije da su se u ovom ovde parlamentu potezali pištolji i padale glave. Dolazimo do Drugog svetskog rata i dolazimo do vremena o kome hoću da svedočim iz ličnog iskustva. Da li znate kada se prvi put u istoriji pojavio termin "masovna grobnica", toliko strašan termin i šta je to masovna grobnica? Dva totalitarna režima koji su se međusobno prožimali, čiji su dželati učili jedni od drugih, komunistički i fašistički totalitarni režim su izmislili termin "masovne grobnice". Masovna grobnica predstavlja kolektivno svratište, jer nikada kroz ljudsku istoriju nije bilo onemogućeno porodici žrtve da preuzme telo, niti su sve žrtve zajedno sahranjene bez ikakvog obeležja, bez imena i prezimena i bez verskog obreda.
Na sredini 20. veka masovne grobnice su ugledale svetlost dana, a milioni ljudi su skončali u masovnim grobnicama. Razumem kada takve zločine sprovode okupatorske vojske pred našim narodom, a imali smo naredbu Adolfa Hitlera, Ferdbaršau listu, da na svaki način uguši ustanički pokret u Srbiji i imali smo Franca Benea koji je doneo onu strašnu naredbu – 100 Srba za jednog ubijenog Nemca, 50 za jednog ranjenog. Ko su ti ljudi koji su javno imali ovakve odluke svojih vojnih štabova da se obuku u ustaške uniforme i pobiju Srbe u Hercegovini, ne bi li Srbe naterali na ustanak? Dovoljno je Srba poginulo od strane ustaša u Hercegovini i nije bilo potrebno izdavati ovakve naredbe.
Pa onda kaže – da se odenu u partizanske uniforme i u centralnoj Srbiji opet ubiju viđenije ljude da bi se ljudi okrenuli drugom pokretu. Nisu to radili stranci, nije to radio niko ko je došao iz sveta, to smo sami sebi radili.
Hoćete da vam pričam o hrabrosti ljudi koji su sačuvali sećanje na stradalnike na Bagdali, koji su baš na današnji dan u osvit zore, goli i bosi poterani Ulicom majke Jugovića do same Bagdale gde je ubijeno nekoliko desetina sveštenika, da vam pričam o hrabrosti koju su morali da iskažu sveštenik Dragić Ilić pišući tim ljudima, da vam govorim o hrabrosti Miroslava Bogdanovića, profesora književnosti iz Kruševca, koji je sačuvao svedočanstva na te ljude? Da li će ikada zakon rehabilitovati one ljude koji su na silu mobilisani da čuvaju most u Đunisu, a onda su pobijeni od partizana odevenih u četničke uniforme? Zaklani su na mostu u Đunisu kada su čuvali prugu, ni krivi ni dužni. Ti ljudi nikada neće biti rehabilitovani. Da li treba da vam pričam o Udruženju trgovačke omladine grada Kruševca koje su činili najznamenitiji ljudi tog vremena, heroji oslobodilačkih ratova od 1912-1918. godine, koji su osuđeni kao narodni neprijatelji samo zato što su primili dividendu od akcija i osuđeni su samo zato da bi im se konfiskovala imovina i da bi u njihove kuće ušli neki drugi ljudi?
Da li treba da vam kažem da nema tog kantara na kom ćemo se razdužiti tim ljudima koji su ginuli, znojili, trpeli, ranjavani, jurišali u Prvom svetskom ratu sa imenom Srbije na usnama, a koji su skončali na Crnom vrhu sekući drva, zato što su bili osuđeni kao narodni neprijatelji? Naravno, nećemo zaboraviti i one ljude koji su žrtve Info biroa, jer ti ljudi koji su imali duboko uverenje u jednu utopijsku ideju oterani su na Goli otok, osuđeni i prokaženi u svojim sredinama u kojima su živeli i kada su se vratili nazad, ako su imali sreće da prežive mučeništvo Golog otoka i Svetog Grgura, nisu mogli da dobiju posao, nisu mogli da zaposle svoju decu, nisu mogli da zaposle svoje supruge. Ako su postradali, grob i sudbina im se ne zna.
Nažalost, mnogo puta i mnogo godina u ovoj zemlji mrak je pada da bi nekog progutao, ali nikada mrak nije bio tako crn da oči hrabrih ljudi, očevidaca i svedoka, nisu sačuvali sećanje na sudbine tih ljudi i na njihova svedočanstva.
Ponosan sam što donosimo ovaj i ovakav zakon. Ovaj zakon ne remeti antifašistički karakter Srbije u Drugom svetskom ratu i svako onaj ko se igra sa tezom da ćemo mi narušiti kredibilitet naše antifašističke borbe treba prvo da prebroji sa koliko glava, sa koliko miliona srpskih glava je plaćena naša antifašistička borba i da se onda samo duboko pokloni tim stradalnicima, ne postavljajući uopšte pitanje da li ćemo mi promeniti karakter naše antifašističke borbe i naš antifašistički orjentir koji smo imali u Drugom svetskom ratu, a i posle njega.
U službi DB sam našao u arhivima, kada su tamo bile dozvoljene mogućnosti da se čitaju dosijei, našao sam jednu strašnu knjigu strašnog naslova. Zove se "Knjiga streljanih". "Knjiga streljanih" je u Srbiji uspostavljena oktobra meseca 1944. godine. "Knjigu streljanih" obradio je sa naučnog aspekta gospodin Srđan Cvetković koji je dao nemerljiv doprinos otvaranju grobnica iz tog vremena. Dobio sam mnogo poruka, i privatnih i preko poslaničkog kluba DS, od ljudi koji su bili zabrinuti zbog donošenja ovog zakona. Za sve njih imam samo jedan odgovor – vreme je da u Srbiji jednom za svagda zatvorimo stare grobnice, kako nikada više nove ne bi otvarali. Vreme je da na pragu 21. veka više ne sedimo nagnuti nad tim bezdanom u čijoj se krvavoj lokvi na dnu prebrojavamo ko je, koliko i čijih pobio. Svi su oni na ovaj ili onaj način naši. Da nije toliko pobijenih danas bi nas bilo mnogo više, bili bismo mnogo srećniji, bili bismo mnogo bolji i bogatiji, jer ti ljudi su ubijeni u naponu stvaralačke snage.
Naravno, nikada nećemo staviti znak jednakosti između žrtve i zločinca. Treba javnost, kao što kaže profesor Mićunović, da osudi svaku rečenicu tipa – malo je moj otac pobio koliko je mogao i trebao. Ili rečenicu – meni su ruke krvave do lakata, a žao mi je što nisu do ramena. To su strašne rečenice. Žao mi je svakog čoveka koji je stradao kao žrtva političkog progona.
Na kraju, šta kazati o onima koji su stradali tokom 90-ih godina. Ne trebamo njih zaboraviti, ne trebamo zaboraviti ni one ljude koji su iseljeni iz kuća, a ne mogu da se vrate u svoje kuće. I oni imaju pravo da budu rehabilitovani.
Na kraju, neki licitiraju kolika je podrška evropskoj ideji u ovoj sali među građanima Srbije, a ja vam kažem da je mnogo veća nego što vi kažete – 57% ljudi, po istraživanju javnog mnjenja ovoga trenutka želi da Srbija bude evropska zemlja.
Nekada smo imali tu dilemu, imali smo izbore koji su bili na vile i na nož, da li smo za Evropu, ili nismo za Evropu. Danas i oni, koji su nekada bili sloganti evropskog mišljenja busaju se u grudi evropske i hoće u Evropu. Malo je ostalo vas koji u tu Evropu nećete i ne podržavate i ne želite u nju.
Ali, da znate, kada budemo odmeravali naš učinak, kazaću vam sledeću stvar. Možda se u Srbiji danas ne živi dobro, ali se nigde u svetu ne živi dobro. Nije problem kada je kriza svuda u svetu, pa da kriza bude i kod nas. Problem bi bio da je svuda u svetu blagostanje, ali da je kriza kod nas.
Zahvaljujući zakonima, koje smo doneli u ovom sazivu, pa i ovom zakonu, nikada se, i ponoviću, nikada se u istoriji Srbije nije slobodnije živelo. Možda mi slobodu danas ne vrednujemo onoliko koliko bi trebalo, jer ne znamo kolika je cena te slobode i zaboravljamo olako sa koliko miliona ljudskih života i sudbina je plaćena cena slobode.
Opet podvlačim, kada se budemo osvrnuli iza sebe, možemo da kažemo, možda je kriza ekonomska, možda je velika nezaposlenost, možda ima teških problema koji pogađaju druge delove Evrope, ali ovaj stepen slobode koje smo danas ostvarili u srpskom društvu, on je pre svega posledica našega rada, našega zalaganja i ovaj zakon koji donosimo biće ispisan na najsvetlijim stranicama tih temelja, te slobode, biće najsjajnije slovo T sloboda, čije će ime počinjati ovim zakonom.
Naravno ništa se ovim zakonom neće završiti, ima mnogo nepravdi koje nikada nećemo uspeti da ispravimo, nažalost koje su počinjene u vremenima koja su za nama, ali kada se budemo okrenuli, iza nas moći će na našem učinku da stoji ono što stoji i na jednom spomeniku, jednom velikom čoveku srpskoga roda, "Bogu blagodarni, narodu zahvalni, gledamo u budućnost bez pečata srama". Mi na sebi nemamo pečat srama iz DS, mi imamo pečat ponosa što posle mnogo godina ispravljamo istorijsku nepravdu. Hvala.

Narodni poslanik Mirko Čikiriz ima reč.

Zakon o rehabilitaciji je možda jedan od najvažnijih zakona koji ima velikih dodirnih tačaka sa programom SPO i sa svim onim što nas je okupilo u tu političku stranku.
Nakon 66 godina posle završetka Drugog svetskog rata, 70 godina od njegovog početka, 11 godina nakon demokratskih promena u Srbiji, konačno smo dobili jedan zakon koji može biti prihvatljiv za skupštinsku većinu, a samim tim i za poslenike SPO.
Naravno da je istorija svih naroda, istorija u kojoj se mnogo toga dešavalo, pa i u srpskoj istoriji, ali budimo sasvim otvoreni, ovaj zakon se pre svega tiče svega onoga što se dešavalo tokom Drugog svetskog rata i neposredno nakon Drugog svetskog rata, ili u pretežnom delu. Naravno da je kršenja ljudskih prava bilo i kasnije i naravno da ih ima i danas, ali u sve manjoj i manjoj meri. Profesor Dragoljub Mićunović je kroz prizmu levičara pričao o diktatorskom režimu Josipa Broza Tita, a ja ću kroz prizmu desničara, sa sličnom argumentacijom takođe pomenuti najvažnije razloge, a oni se tiču upravo diktatorskog režima Josipa Broza Tita.
Profesor Mićunović i mi iz SPO dolazimo na isti teren, a to je teren poštovanja ljudskih prava, a to je temelj na kome počiva EU i još jedan dokaz da ovo društvo je napravilo korak napred u procesu njegove demokratizacije, a u EU ima mesta za sve političke stranke, za sva društvena uređenja i republike i monarhije i levičare i desničare, ali ono što je najbitnije to je da su te stranke i ta društva demokratska i da poštuju ljudske vrednosti.
Period posle Drugog svetskog rata je period najtežih ili "par ekselans" kršenja ljudskih prava, to je vreme komunističke diktature Josipa Broza Tita, vreme za koje mnogi usled razloga koje ću navesti neosnovano žale kao za srećnim vremenom u kome se, zamislite ironije, sigurno i srećno i mirno živelo. Totalitarni komunistički režimi, koji su vladali centralnom i istočnom Evropom, bili su bez izuzetka obeleženi teškim kršenjima ljudskih prava.
Kršenja ljudskih prava uključivala su pojedinačna i masovna ubistva, umiranje u koncentracionim logorima, izgladnjivanje, deportaciju, mučenja, robovski rad i druge oblike masovnog, fizičkog, psihičkog terora, nečovečnog postupanja, proganjanja na etničkoj, verskoj osnovi, oduzimanje imovine, oduzimanje građanskih prava, narušavanje slobode savesti, misli, izražavanja, slobode štampe, zabrane političkog pluralizma. To je period vladavine Josipa Broza Tita, period koji mi nismo dovoljno demaskirali, ne postoji u Srbiji dovoljna svest o svoj težini i svim lošim posledicama tog režima i zbog toga kažem danas u Srbiji mnogi građani sa pogrešnim uverenjem, neosnovano žale za tim periodom.
Svi zločini su bili opravdani u ime teorije klasne borbe i načela diktature proletarijata. Tumačenje oba načela legitimisalo je uklanjanje ljudi koji drugačije misle, koji su smatrani štetnim za izgradnju novog, kako su oni rekli pravednog društva, komunističkog društva i kao takvi neprijatelji totalitarnih komunističkih režima. Ogroman broj žrtava pre svega su platili ljudi koji su živeli pod tim režimom, a najviše u SSSR. Pad totalitarnih komunističkih režima nije u svim slučajevima pratila i međunarodna istraga zločina što je slučaj i u Srbiji. Mnogo izvršioci ovih zločina nisu bili izvedeni na suđenje kao što je bio slučaj sa pripadnicima nacionalnog socijalizma ili nacizma.
Shodno tome, u javnosti je veoma slaba svest o razmeri i svim razmerama zločina koji su izvršili totalitarni komunistički režimi. Komunističke partije su još aktivne u mnogim zemljama, ali u mnogim slučajevima nisu se distancirale od zločina koje je u prošlosti izvršio komunistički režim. Mislim da je sramota za sve vlade i sve parlamente, posle 90-ih godina, a posebno posle 5. oktobra 2000. godine, što se do današnjeg dana, što smo ovoliko vremena čekali da donesemo jedan ovakav zakon i da kažemo nedvosmisleno da se distanciramo od zločina diktatorskog režima koji ovde vlada.
Mi iz SPO smo ubeđeni da je svest o istoriji jedan od preduslova da se izbegnu slični zločini u budućnosti. Pored toga, moralna ocena i osuda izvršenih zločina igraju važnu ulogu u obrazovanju mladih generacija. Jasna pozicija države u odnosu na prošlost može predstavljati preporuku za buduće delatnosti. Zbog toga verujemo da žrtve zločina izvršenih od strane totalitarnih režima koje su još uvek žive, ili njihove porodice zaslužuju saosećanje, razumevanje, priznanje sopstvenih patnji i satisfakciju koju im omogućava ovaj zakon o rehabilitaciji.
Zašto se čekalo čak 21 godinu od uvođenje višestranačja ili 11 godina od demokratskih promena za jedan ovakav zakon? Ima nekoliko osnovnih razloga. Prvo, 1990. do 2000. su vladale stranke koje su bile faktičke naslednice komunističke partije - SUBNOR-a, oznaša, udbaša i svih onih koji su učestvovali u najtežem kršenju ljudskih prava sa njihovim satelitima i partnerima. Od takvih naslednika nije se moglo očekivati da rehabilituju žrtve koje su smatrali izdajnicima.
Godine 2000. režim je zbačen u saradnji sa gubitnicima sa Osme sednice i sa mnogim strankama koje u osnovi nisu bile antikomunističke, a samim tim ni demokratske.
Državne institucije, mediji, akademije, instituti, prepuni su ljudi koji su potomci onih koji su ulaskom i okupacijom Srbije likvidirali, hapsili, proganjali srpsku građansku klasu, ostavili masovne grobnice po Srbiji, otimali imovinu u kojoj još uvek žive i sve čine danas da se Srbija, kojoj je 1945. godine, kako je rekao Dušan Kovačević, odsečena glava i stavljena bundeva sa petokrakom, pa Srbija u velikoj meri još uvek tumara po mraku, da se Srbija sporo otrežnjuje i sporo, po nama, presporo, ide ka porodici uređenih država i naroda, ka članstvu u EU koja u osnovi počiva na poštovanju ljudskih prava.
Ova vlada je formirala državnu komisiju za otkrivanje masovnih grobnica i državna komisija je zaista našla desetine grobnica po Srbiji. U njima počivaju neopojana i neobeležena tela srpske građanske klase i domaćinske Srbije.
Na mnogim mestima na kojima se nalaze masovne grobnice nalaze se, nažalost, stadioni, obdaništa, kulturne ustanove. Mislimo da je jedan od najvažnijih zadataka da se sve te masovne grobnice otkopaju, da se dostojno žrtve sahrane, da se identifikuju žrtve, ali da se identifikuju i dželati.
Ono što nije ideološka pozicija, što je istorijski fakat to je da desna Srbija, čiji mi mislimo da smo promoteri, nikada u svojoj istoriji kao plod svoje borbe revolucionarne, oslobodilačke itd. nije vršila teror nad drugim narodima niti nad sopstvenim narodom niti je ikada pomišljala da ostavi jednu jedinu masovnu grobnicu u Srbiji, što se nikako ne može reći za pripadnike Partizanskog pokreta, ali smo 1990. godine pričali o pomirenju i sada pričamo o pomirenju ali pričamo o ispravljanju istorijskih nepravdi, jer da bi bilo pomirenja moramo učiniti ono što je u našim moćima da koliko-toliko ispravimo istorijske nepravde.
Kakav je aktuelni Zakon o rehabilitaciji iz 2006. godine? To je jedna dobra odredba i hiljadu gluposti i manjkavosti. Zakon iz 2006. godine, tužna priča sa srećnim krajem kada budemo usvojili ovaj, po nama, dobar zakon.
Svi smo danas konstatovali da je Srbija zemlja još uvek pravno nesavladane autoritarne prošlosti. U katalogu neprimerenih sredstava savladavanja autoritarne diktatorske prošlosti vidno mesto zauzima baš Zakon o rehabilitaciji iz 2006. godine koji je liliputanski po svojim dimenzijama, a džinovski po svojim manama.
Rehabilitacija kao etička, plemenita, pravna institucija je dobila zakon o rehabilitaciji ovu radnu verziju koju sada raspravljamo, koja je po nama sposobna da dostigne dostojanstvo svoga naziva i smisla postojanja.
U pogledu autoritarne prošlosti u Srbiji su se svrstali svi u dve kolone, pa kao i sama prošlost uostalom. U prvu kolonu spadaju svi oni koji su teško kršili ljudska prava, sa onima koji čuvaju nasleđe totalitarnih komunističkih režima, a to je kolona u kojoj se nalaze ubice, dželati, likvidatori, oznaši, udbaši. U drugoj koloni su sve žrtve. Opet su se dva uslova stekla da bi se prošlost valjano, pravno, moralno i etički savladala. Prvi uslov je da demokratska vlast ima izgrađenu politiku savladavanja autoritarne prošlosti, da je ta politika celovita, da je rehabilitacija sveobuhvatna, a mi u tome vidimo dobru nameru ovog zakona. Drugi, da vlast stvori adekvatne pravne instrumente za realizaciju takve politike. Toga u Srbiji nije bilo posle 5. oktobra u dovoljnoj meri. Sve vlade posle 5. oktobra nisu imale politiku totalnog distanciranja od diktatorske prošlosti niti su kroz parlament nudile zakone za pravno savladavanje autoritarne prošlosti.
Imali smo puno nedoslednosti u procesu moralnog, pravnog i političkog savladavanje te prošlosti. Tu vrstu nedoslednosti dokazaću i na sledećem primeru.
Zakon o vraćanju imovine i obeštećenju crkava i verskih zajednica, Zakon o restituciji, Zakon o rehabilitaciji, Zakon o izjednačavanju prava i počasti pripadnika Partizanskog i Ravnogorskog pokreta kao da nisu doneti u jednoj te istoj zemlji, u zemlji Srbiji.
Prvi zakon, Zakon o obeštećenju crkava i verskih zajednica obavezuje državu da crkvama i verskim zajednicama vrati sve što može, a ako to ne može, da im se isplati puna tržišna naknada. Za SPO je to pravično, pravedno i odlično, prihvatljivo ne zbog toga što verujemo u hrišćanska načela, već zbog toga što verujemo i u načelo pravde.
Drugi zakon, zakon o restituciji obavezuje državu da nešto vrati, da nešto ne vrati, da ne isplati punu tržišnu cenu ako ne može da vrati. Žrtve oduzimanja imovine iz ideoloških razloga nisu dobile sve što je moglo da im se vrati niti je bilo supstitucije niti pune tržišne naknade. Znači, nepravedno.
Zakon o izjednačavanju prava pripadnika Partizanskog i Ravnogorskog pokreta je nepravedan zbog činjenice da jedan jedini pripadnik Ravnogorskog pokreta do današnjeg dana nije dobio ni jedan jedini dinar penzije, a to istovremeno nije slučaj sa pripadnicima Partizanskog pokreta. Da li smo mi taj zakon doneli samo da ljudima zamažemo oči, da im kažemo, kao što je sada aktuelni Zakon o rehabilitaciji, koji ćemo sigurno ukinuti, rekao ljudima - dobro, vama smo oduzimali imovinu, bili ste u zatvoru 10 godina, deca su vam bila u vaspitno-popravnim domovima, izgubili ste građanska prava, izgubili ste posao, niste mogli da napredujete u službi, žigosani ste kao izdajnici. Odgovor države je - imate sudsku odluku da niste izdajnici. Šta je sa naknadom štete, materijalne, nematerijalne, sa pretrpljenim patnjama? Upravo ovaj zakon o rehabilitaciji predviđa najširi krug naknade štete i to je apsolutno nešto što je dobro.
Bez obzira što smo se najviše kao politička stranka zalagali, za rehabilitaciju pripadnika Ravnogorskog pokreta, nama je drago u smislu evropske perspektive i evropskog uređenja zemlje Srbije da je krug lica na koje se odnosi ovaj zakon najširi i da je krug prava najveći. To je nešto što je dobro, ali nešto što dolazi sa velikim zakašnjenjem.
Država mora zbog toga da ima doslednost kod savladavanja autoritarne prošlosti da ne pravi nove žrtve, da ne favorizuje jedne žrtve i da ne pravi novu diskriminaciju. To se ne radi ovim zakonima, ali je urađeno nekim drugim i naš zadatak je da te zakone u skorije doba izmenimo.
Takođe, ničim se ne mogu pravdati donete uredbe o otvaranju dosijea policijskih službi, pa onda je doneta odluka Ustavnog suda da su te uredbe protivustavne jer se ta materija može urediti samo zakonom, a da mi još uvek čekamo na jedan takav zakon o kome je kolega Jugović pričao.
Zakon o rehabilitaciji iz 2006. godine je u startu manjkav jer se ne tiče rehabilitacije, tiče se samo jednog segmenta rehabilitacije, jednog isečka rehabilitacije, ali ovaj predlog zakona je zaista dobar i zaista sveobuhvatan.
Ono što je posebno interesantno, na šta je gospodin Mićunović takođe ukazao, da kompletno savladavanje autoritarne prošlosti podrazumeva da se za sve žrtve učini ono što može da se učini, ali takođe da se i protiv učinilaca učini ono što je potrebno. U mnogim zemljama i u mnogim društvima su diktatori i njihove pristalice i oni koji su vršili masovne egzekucije, masovna ubistva i teško se ogrešili o ljudska prava, izvedeni su pred lice pravde i bogami su i odgovarali.
Kod nas jedan jedini takav slučaj mi nemamo, a naravno, pored toga što ne zastarevaju ratni zločini, mi mislimo da će se sa otvaranjem dosijea tajnih službi ipak naći neko lice, jer to i aktuelni pravni poredak omogućava, koji će sigurno biti suočeni sa licem pravde, nedovoljno za žrtve, ali dovoljno kao preporuka za budućnost, jer ako mi pričamo o nacionalnom pomirenju, ako pričamo o pravdi, ako pričamo o budućnosti Srbije, mi se zaista posle donošenja potrebnih zakona moramo u potpunosti okrenuti toj budućnosti, ali moramo ispraviti iz prošlosti sve ono što je moguće da se ispravi.
Naravno da su i danas neke političke stranke koje su pričale o rehabilitaciji ravnogoraca itd. rekli da neće glasati za ovaj zakon. Ovaj zakon baš pruža mogućnost da se, između ostalog, i ravnogorci u punoj meri rehabilituju. Javnost bih podsetio da je to politička stranka koja nikada nije ni otišla na Ravnu Goru, nikakav doprinos nije dala rehabilitaciji, reafirmaciji Ravnogorskog pokreta. Kad smo generalu Draži Mihajloviću podigli spomenik na Ravnoj Gori, jedan njihov pristalica je došao i odsekao spomenik. Rugali su se da general Draža ima partizansku uniformu itd. To je stranka koja, bez obzira što napada samo verbalno režim Josipa Broza Tita, u Skupštini nikada nije glasala ni za jedan jedini zakon koji znači distanciranje od diktatorske komunističke prošlosti, jer je to njihov način razmišljanja, oni se samo verbalno zalažu za pripadnike Ravnogorskog pokreta ali u praksi nikada ništa nisu uradili na rehabilitaciji, na reformaciji ovog pokreta, niti će uraditi. Zbog svih dobrih strana ovog zakona, o kojima ćemo bliže pričati u raspravi u pojedinostima, poslanici SPO će u danu za glasanje sa obe ruke
glasati za ovaj zakon, jer je to jedan od temelja SPO. Hvala.

Narodni poslanik Meho Omerović ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, meni je žao što jedan ovako važan zakon, o kome je bilo toliko reči u proteklih nekoliko meseci, zakon čija je prva verzija i povučena zbog pritiska kako javnosti, tako i onih koji su smatrali da je ono što je bilo predloženo u suprotnosti i sa Ustavom i sa nekim zakonskim regulativama, danas ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije jedva da prati 50-ak poslanika vladajuće koalicije.
Još je žalosnije što nemamo ni predstavnika Vlade. Ne poznajem mladog gospodina, on je iz Ministarstva za urbanizam i zaštitu životne sredine, možda. Da li je tako? Žao mi je što ovlašćeni predlagač ovog zakona nije ovde, jer podsetio bih vas, u proteklih nekoliko meseci sa dnevnih stubaca i sa elektronskih medija nisu se skidali pojedini predstavnici Vlade Republike Srbije, koji su nam objašnjavali kako je ovaj predlog zakona uslov za dobijanje statusa kandidata za EU.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Republike Srbije, to nije tačno. Ovaj zakon nije bio nikakav uslov da mi dobijemo status kandidata za članstvo u EU. Duboko verujem da će država Srbija 9. decembra dobiti status kandidata, jer to zaslužuje, a ne zato što ćemo mi doneti ovaj zakon o rehabilitaciji.
Ovaj zakon o rehabilitaciji je loš pokušaj da se rehabilituju oni koji bi da naslede ogromnu imovinu. To je jedan od mojih uvaženih prethodnika već i rekao. Ovaj zakon se na jedan vrlo loš način pokušava pomešati sa Zakonom o restituciji.
Dakle, nećemo ovde da govorimo o zločinima, onima koji su činili i onima koji moraju da odgovaraju za te zločine. Nećemo govoriti, nažalost, i o nevinima, kakvih je bilo desetine hiljada, nažalost, u periodu o kome ovaj zakon govori. Nažalost, izgleda da će se ovde samo govoriti o tome da li će neko naslediti imovinu od onih svojih predaka koji su bili saradnici okupatora ili njegovi pomagači i koji su po slovu zakona bili osuđeni u periodu kada su ti zakoni važili.
Ono što je najbitnije, treba istaći da je ovaj zakon bolji nego tekst zakona koji smo imali i koji je našu veliku sreću bio povučen. U ovom zakonu se preciziraju oni koji su bili pomagači i saradnici okupatora. Znamo ko su bili, neću ih imenovati, da ne bih izazvao salvu replika pojedinih poslanika u ovoj sali.
Ali, za mene je suštinsko pitanje ustavnog osnova za donošenje jednog ovakvog zakona – zašto donositi zakon o rehabilitaciji koji se pre svega odnosi na one koji su učestvovali na ovaj ili onaj način u kvinslinškim formacijama na one ljude koji su na ovaj ili onaj način sarađivali ili pomagali okupatoru Srbije od 1941. do 1945. godine, kada je još kralj Petar svojom naredbom od 12. septembra 1944. godine doslovce rekao da ko ne ispoštuje naredbu o raspuštanju četničkih pokreta i ne priključi se Narodnooslobodilačkom pokretu, odgovaraće prema ratnim zakonima, a oni koji su učinili ratne zločine odgovaraće za učinjeno delo, kruna im neće biti opravdanje.
Dakle, onoga trenutka kada su se oglušili o naredbu onoga u čiju vernost su se zakleli i odrekli se mogućnosti da se priključe Narodnooslobodilačkom pokretu, ti ljudi su morali biti svesni da ulaze u nešto što će sutra ili prekosutra biti pravo i pravni osnov za njihovu osudu.
Dakle, vrlo je nezgodno da mi danas pokušavamo uvesti, čini mi se, možda grešim, jednu opasnu proizvoljnost u pravni sistem države Srbije gde ćemo stvoriti presedan koji će omogućiti svakoj narednoj Vladi da po svom nahođenju, po nekim stranačkim ili ličnim interesima menja i donosi zakone. To je moja suštinska primedba na osnov koji se navodi ovde kao ustavni.
Mislim da to nije dobro, pogotovo, dozvolite mi, mislim da se slaže većina mojih uvaženih kolega poslanika, vređa inteligenciju i zdrav razum kada u završnim odredbama predlagač kaže da za ovaj zakon neće biti potrebno da se obezbede finansijska sredstva. To malo liči na jedan pokušaj da se podmetne neko kukavičje jaje.
Što se tiče samog teksta zakona i onoga što smo mogli da slušamo u prethodnim izlaganjima od predstavnika tzv. desne Srbije, mislim da je loše ako mi danas ovde kroz zakon o rehabilitaciji pokušavamo da uradimo nešto što je nemoguće, a to je, čini mi se, biću slobodan, pokušaj da se antikomunizam predstavi kao antifašizam ili da se izjednače komunistički i fašistički režimi. Neću braniti komunistički režim, neću braniti ni zločine koje je taj režim počinio u periodu posle Drugog svetskog rata. Na kraju krajeva, i sam član te iste državne komisije sa generalnim sekretarom naše Skupštine gospodinom Veljkom Odalovićem, pa imam najviše prava da o tome pričam, a ne kao neki koji se stalno pozivaju na stotine i stotine hiljada žrtava od 1946. godine. Ispada da su ti komunist pobili sve živo, kao da niko ne postoji ovde koji nije potomak tih istih komunista. Nemojmo da stvari uprošćavamo. Radi se o živim ljudima, radi se o pokušaju i nečega što je, nažalost, u Srbiji već poduže vreme na delu, a to je prekrajanje istorije, pokušaja da se oni koji su izgubili Drugi svetski rat, oni koji su bili na strani okupatora, sada proglase pobednicima.
Nije preporuka za rehabilitaciju to što je neko bio protiv komunizma. Uvoditi u prvi član pravne posledice rehabilitacije na lica iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga je u redu, ali podsetio bih vas, fašizam je bio najcrnja moguća ideologija. Govorim o periodu od 1941. do 1945. godine, odnosno i ranije kada je i nastao, a njegovi mnogobrojni sateliti i pomagači, odnosno oni koji su sarađivali sa njima ovde na teritoriji Srbije u periodu Drugog svetskog rata, sada bi kroz neke hteli da se predstave kao da oni to nisu.
Znate, ne možete da nasilno odvojite onoga ko je sarađivao sa Hitlerom od Hitlera. Oni su naprosto jedno telo. Zašto ih sada predstavljate kao takozvane protivnike komunizma? Po vama je komunizam izgleda veće zlo, nego fašizam. Dakle, saradnici okupatora. I nije pitanje, da li su oni bili i zašto su oni u tom periodu bili saradnici okupatora, a drugi su bili protiv fašizma. Najveći problem države Srbije danas u 2011. godini, zašto su ovi prvi postali žrtve, a ovi drugi zločinci? Dakle, nažalost, antikomunizam je izgleda postao vrhovno moralno načelo i najveća neka vrednost. Dakle, problem su oni koji su ideološki protivnici, a ne oni koji su bili saradnici okupatora.
Zato je meni drago što smo mi u ovoj novoj verziji, kroz komunikaciju i razgovore sa predstavnicima Ministarstva, uspeli da ubacimo odredbe koje govore o kvislinškim informacijama, odnosno o onima koji su bili pripadnici okupacionih i oružanih snaga i oni koji su sarađivali sa tim istim okupatorom. Dakle, to je jedan napredak, jer ćemo mi jasno i precizno staviti u isti koš sve one koji su pomagali i sarađivali okupatoru za vreme Drugog svetskog rata na prostoru Srbije, kao i one koji su bili direktno u njegovoj službi.
Ono što jeste po meni sporno, a što ću ja govoriti i posebno, u raspravi po amandmanima, jesu određene odredbe koje se tiču poništavanja nekih zakona, odnosno nekih sudskih presuda. To je onaj presedan o kome sam govori. Dakle, ne možemo mi jednim zakonom, ovo nije "leks specialis" da poništavamo sudske presude. Zašto? Razumem i mislim da delim mišljenje sa svima i većinom građana Srbije, da se rehabilituju ili imaju mogućnost na rehabilitaciju, ljudi koji su trpeli i čija su prava povređena bez sudske ili administrativne zabrane. Dakle, svako onaj ko je na takav način lišen slobode, osuđen, ili lišen života, oduzeta mu imovina, ima pravo kao i njegovi potomci da se rehabilituje, odnosno da potražuje da mu se ta imovina vrati. Međutim, ideja koja se želi provući da se kroz zakonsku rehabilitaciju, rehabilituju osobe koje su osuđene, pazite, osuđene sudskom odlukom, za mene je najblaže rečeno kontraverzno.
Zašto? Daću vam samo primer. U tački 4. i 5. ovog predloga člana 5. zakona se kaže, da po sili zakona se rehabilituju lica koja su sudskom odlukom kažnjena za krivično delo iz člana 2. zakona o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i razdora, ako je učinjeno samo radnjom pisanja. Zašto ne i govora? Razumete, ako je pisao nešto što je protivno zakonima o raspirivanju verske i nacionalne mržnje, a onaj ko je govorio nema veze. Dakle, samo vi koji ste pisali vi treba da odgovarate. U čemu je tu razlika?
Takođe ovom odredbom se po meni otvara i suštinska dilema. Rehabilitujemo mi sada, ako je ovde predlagač citirao zakone demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, ali ne za isto krivično delo. Uopšte ne rehabilitujemo po zakonima Jugoslavije, SRJ, Državne zajednice Srbije i Crne Gore, ili Srbije od kada je postala nezavisna Ustavom 2006. godine. Dakle, to su za mene kontroverze.
Dalje, mislim najproblematičnije, sa stanovišta trenutka u kome živi država Srbija su članovi 21. i 22. Naime, ako ste pažljivo gledali te članove, zakon predviđa priznavanje dvostrukog staža, što se direktno odraziti na visinu penzije i na penzione fondove. Predviđa se obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu, čije će dimenzije, pretpostavljam, biti velike. Ali zakon ne kaže ko će to da plati? Jer, na početku sam rekao da u obrazloženju stoji da za ovo nisu potrebna sredstva. Jasno je, naravno, da će to ipak ići iz budžetskih sredstava, što će reći da će to svi građani Republike Srbije da plaćaju.
Uostalom, samo da uzmemo ovu Komisiju za rehabilitaciono obeštećenje koje će se formirati i neki članovi će imati pravo i na mesečnu nadoknadu, pa zar to neće ići na teret budžetskih sredstava? Naravno da hoće. Da ne pominjem druge vidove obeštećenja koje ovaj zakon predviđa.
Znate, mi imamo tu i predlog, da se i oni koji su podneli zahtev za rehabilitaciju, pa im se vratila neka imovina na osnovu Zakona o restituciji, sada, valjda, na osnovu pretrpljene duševne ili neke druge boli, imaju pravo njihovi potomci za novčanu nadoknadu. To stoji u ovom zakonu, u visini polovine prosečne plate u državi Srbiji.
Sada vas sve pitam, u ovako siromašnoj, ojađenoj državi Srbiji, da li mi imamo svesti ako znamo da nemamo para, da jednu ovakvu odredbu ubacujemo u zakon i da uzimamo od građana Republike Srbije, kada smo više nego svesni da je to nemoguće ostvariti i da će to zaista naići na otpor najvećeg dela građana? U tom kontekstu sam ja i uložio amandmane na ove članove, kako bi se te odredbe ukinule, jer je po meni prosto neverovatno da imamo problem da siromašna i izgladnela, iznemogla Srbija može da isplaćuje posebne mesečne naknade i rehabilitaciono obeštećenje. Lično mislim da ne može.
Da li ćemo mi jednog dana u ovom zakonu morati svima koji su u postupku privatizacije, a znamo kakve su nam bile privatizacije, i koji su ostali bez posla, da isplatimo neku naknadu? Možda će neki sud reći da smo opet izvršili neku rehabilitaciju, ovog puta, radničke imovine. Hajde da budemo iskreni i pošteni, najveći broj radnika u Srbiji je decenijama i godinama, bračni parovi ili pojedinačno, stvarali imovinu određenih fabrika i ulagali su u njih. Država ih je prodala. Oni su ostali bez posla.
Bio bih najsrećniji kada bi mi uvek, u nekom narednom procesu približavanja i punopravnog članstva u EU, paralelno sa moralnom rehabilitacijom, mogli da izvršimo i materijalnu, ali ne smemo, drage moje kolege i poštovani prijatelji, ne sme država da se obaveže za nešto što ne može da izvrši. Ne može da izvrši, jer ima puno sirotinje, jer nam privreda radi kako nam radi, bolje reći ne radi, jer nemamo para.
Zato, mislim da je ovo vređanje dostojanstva, da se zakonom omogućava i novčana nadoknada, kroz pretrpljenu nekakvu duševnu bol onima koji su potomci onih koji su lišeni nekih prava i kojima je oduzeta imovina. Mi ćemo im vratiti imovinu, i treba da im se vrati imovina, ali odakle nam pare da ih čašćavamo, da ih plaćamo sa polumesečnom novčanom nadoknadom?
Šta treba da znači npr. priznavanje dvostrukog staža za lišavanje slobode? Hajde da uzmemo jedan primer. Da li se licima koja su u zadnjih 10 do 15 godina lišena slobode, priznaje pravo na dvostruki penzijski staž? Koliko smo imali uhapšeni u "Sablji"? Hoćemo li njima priznavati dvostruki penzijski staž? Hoćemo li?
Usvajanje ovog zakona, na primer, i hiljade siromašnih seljaka po Srbiji koji su ni krivi ni dužni, kako koja vojska dođe u dvorište, pokupi ga i odvede ga u ovu formaciju, koji možda nisu zadužili ni pušku, recimo, poginuli su posle dva meseca ili dva dana u nekoj borbi, u nekoj zasedi, ili su do kraja rata bili tu, nisu ispalili metak, kasnije su osuđeni kao saradnici okupatora, a sada i njih treba da tretiramo na isti način. Oni nemaju pravo na rehabilitaciju, ali imaće pravo oni koji su u Beogradu proizvodili municiju. Oni koji su od 1941. do 1945. godine imali svoje fabrike, proizvodili municiju za Nemce, oni sada i njihovi potomci, imaju pravo na rehabilitaciju, jer oni nisu bili ratni zločinci. Oni nisu osuđeni za ratne zločine. Predlagač zakona traži u ovom predlogu zakona da se npr. takvi rehabilituju po sili zakona.
Mislim da je to i silovanje istorije i silovanje pravde, i da je to uvođenje Srbije u jedno stanje kada će, kao što sam maločas rekao, svaka buduća vlast moći da nekih 15 do 20 godina, možda, da poništi sve ove zakone koje mi donosimo, ili sve presude koje su izrečene u prethodnih 10 do 15 godina. Mislim da je to jedna velika opasnost. Verujem da će tu uvažene kolege pravnici ponajviše pomoći. Ja nisam pravnik, ali pokušavam da delujem i da pričam o nekim stvarima koje su možda u toj pravnoj materiji.
Na kraju krajeva, verujem da će kroz čitav niz amandmana koji su podneti, doći do popravke ovog zakona i da ćemo taj zakon svesti na ono što jeste njegova suština. To jeste ono što je uvaženi prof. Mićunović govorio. Žao mi je što danas nije tu, jer je izneo jedno veliko iskustvo i veliko znanje. To su reči jednog uvaženog profesora i naučnika koji se ceo svoj život bori za izgradnju jednog pravednijeg i poštenog društva.
Da budem iskren, vrlo sam srećan što sam imao privilegiju kao građanin Srbije da ga slušam i da sa njime i politički radim u prethodnih petnaestak godina. Niko, dakle, ne dovodi u pitanje tu potrebu moralne rehabilitacije. Mi moramo jasno odvojiti one koji su činili zločine i zato osuđeni po zakonima države koja je u tom trenutku važila. Dakle, tu nema povratka na staro. Ko je osuđen za ratne zločine od strane suda može da traži sudsku reviziju, može da traži obnovu sudskog procesa, ali ne sme niti može po sili zakona biti rehabilitovan ovim zakonom.
Ponavljam još jedanput i time završavam, svako onaj ko je osuđen bez suda, na pravdi Boga, što bi rekao naš narod, mora da ima pravo na rehabilitaciju, mora da ima pravo na povratak imovine itd. Naprosto ulazimo u jedan presedan da, ako se ostave odredbe, pogotovo o novčanoj nadoknadi, da ćemo mi poslati jednu jako, jako lošu poruku većinskoj Srbiji, a ta većinska Srbija jedva kraj sa krajem sastavlja. Zahvaljujem vam se na pažnji.

Zahvaljujem kolegi koji je ostavio kolegi Milanu Vučkoviću minut i po.