Ne znam da li da odustanem od govora, pošto za ono što bi rekao neće biti dovoljno vremena. Hajde da kažem makar jednu stvar. Ono što je izostalo u današnjoj vrlo kvalitetnoj diskusiji ili je nedovoljno rečeno, ovo nije zakon o prošlosti, ma kako tretirao prošlost, ovo nije zakon o četnicima, partizanima, ljotićevcima i ostalima, ovo je zakon o budućnosti Srbije. Mi treba kao društvo da se pravno odredimo prema našoj prošlosti, da prekinemo sa autoritarnom prošlošću i da otvorimo stranicu nove budućnosti.
Ako pogledamo mlade ljude danas, vrlo često, prečesto, oni inspiraciju za bavljenje politikom i za interpretiranje današnjih događaja nalaze u prošlosti, u istoriji, i to vrlo često kroz zloupotrebu istorijskih mitova, posmatrajući današnjicu kroz prizmu srednjevekovnih mitova. Činjenica jeste da je velika nepravda naneta mnogim našim građanima, da je tu nepravdu načinila država, bez obzira kako se ona zvala, socijalistička, federativna, demokratska, narodna itd, Jugoslavija, Srbija, svejedno je, naročito u periodu od 1944. do 1951. godine. Ni pre toga nisu cvetale ruže, ali ono što se dešavalo od 1944. do 1951. godine zaslužuje posebnu osudu koju su iznele većine zemalja istočnoevropskog bloka, bivše komunističke zemlje, jer je vlast uspostavljena silom, imovina je otimana ljudima i jednom mi kao društvo moramo da damo svoj stav o svemu tome, a pre svega zbog budućnosti mladih generacija. Zahvaljujem vam na minutu i po.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević.

Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj prenos, u kratkom vremenu koje nažalost ili na sreću, kako ko gleda, imam, osvrnuću se na nekoliko stvari i daću nekoliko komentara na Predlog zakona o rehabilitaciji. Diskusije kolega, pre svega, iz vladajuće koalicije mi govore da će ovaj zakon ostati zakon na papiru. Jedan od kolega iz vladajuće koalicije nabrojao je sve zakone koji su u vlasti od 2000. godine, a svi znamo kakav je učinak tih zakona i da li su oni uopšte primenjivani. Da ne znamo mi koji smo ovde u parlamentu, a možda svi građani ne znaju, u prethodnih par diskusija reklo bi se da su to stranke opozicije i vlasti, a govorile su kolege narodni poslanici i predstavnici vladajuće koalicije.
Dakle, da li je pravi razlog i muka naterala vladajuću koaliciju da donosi ovaj zakon, da li je to evropski uslov, da li je to neki trend, to je veliko pitanje, ali ono što sigurno zaključujem – ne postoji volja i svest i savest o tome da treba da budu neki ljudi rehabilitovani koji su ubijeni na pravdi Boga samo zato što su mislili drugačije. Sama činjenica da ovaj zakon danas predstavlja ministar ili je bar do skoro predstavljao i branio ministar za zaštitu životne sredine mene dovodi na pomisao na jednu veliku ironiju. Nije valjda da kosti tih mučenika zagađuju našu svetu srpsku zemlju? Da li je moguće da sa ovim povežem sada da su neki do skoro u medijima iskopavali kosti jadnog mučenika, srpskog našeg, đenerala Draže Mihajlovića, iz političkih razloga i skupljanja političkih poena? Nešto ih ne čujem da više govore o tome. Neke su kosti našli tamo negde na Adi, pa se ispostavi da su to kosti životinjskog porekla. Gospodo draga, to je velika uvreda za Srbiju, za sve časne Srbe, a pogotovo potomke Ravnogoraca.
Ovde sam slušao neke kolege koje govore sa toliko strasti, rekao bih i mržnje, da se ja te budućnosti, o kojoj mladi kolega priča ovde, bojim. Bojim se kao čovek u godinama da se istorija ne ponovi, a ponavlja se onima koji nisu izvukli pouke. Ovde se ne radi, gospodo draga, o pobednicima, o fašistima i o antifašistima, radi se o zakonu koji bi bar na papiru trebao da omogući jednu božiju zemaljsku pravdu, ovde da se kaže – ti ljudi nisu činili zločine, ubijeni su, streljani su radi toga da im se otme imovina ili zato što su bili za kralja i otadžbinu. Ako bismo govorili o saradnicima, da su oni saradnici okupatorskih snaga bili, mogu samo da navedem nešto što svi znamo ovde u sali. Da li ima ijednog građanina Srbije koji ne zna da u centru Vašingtona postoji spomenik đenerala Draže Mihajlovića? Pričaju da je on bio saradnik okupatora, onih koji su za evroatlanske integracije. Atlanske integracije, NATO pakt, pa kičma NATO pakta su SAD.
Prema tome, šta je to u čoveku? Stvarno ne bih želeo da zvučim kao da nekoga optužujem, ali ko ne shvati da svaki čovek koji je nevino ubijen zaslužuje krst i grob ili verski znak nacije i vere kojoj on pripada? Vidim da nažalost ovde još uvek ima ostrašćenih diskusija ljudi koji to ne shvataju, koji se pozivaju na presude prekih komunističkih i partizanskih sudova. Svi znaju, valjda čitaju knjige, kako su oni sudili. Da li hoću da kažem da pripadnici Ravnogorskog pokreta nisu činili zločine? Jesu i mislim da je ogromna većina njih i osuđena, ali ovde se govori i upravo zbog toga u zakonu o rehabilitaciji, po meni, i nema.
Ako trebamo neke ljude da rehabilitujemo, desetine, stotine i hiljade ljudi koji su pobijeni, čija je imovina oduzeta, zašto onda nema u zakonu neke stavke da se kaže ko je to uradio? To bi onda bio pravi zakon o rehabilitaciji, radi budućnosti, da naši potomci i naša deca znaju ko je to uradio. Za ove druge zločine znamo poimence i kojoj su formaciji pripadali i ko je učinio. Zašto iz ovog zakona ne može da se zna ko je pobio te ljude, ko je streljao ljude u Beogradu, ko je streljao ljude u Čačku, u Zaječaru? Pa komunisti, Komunistička partija je to radila i to mora da se stavi. To ne znači da se osuđuju svi pripadnici te partije, pogotovo Partizanskog pokreta gde su se ljudi borili za slobodu i protiv fašizma. To će meni biti signal da se iskreno misli i ozbiljno misli sa ovim zakonom da se rehabilituju ljudi.
Nedavno sam ovde čitao presudu, gospodo, da je čovek streljan, a posle godinu dana mu je bilo suđenje i rehabilitovan je odlukom Okružnog suda u Čačku 2008. godine. Glavni svedok na suđenju je bio istaknuti pripadnik Partizanskog pokreta u Čačku, pošten čovek. Ja se od njega samo razlikujem ideološki. Govorio je – taj potporučnik ništa nije uradio, nikoga nije dirao i ničiju imovinu nije uzurpirao, a ubijen je samo zato što je, narodski rečeno, bio Dražin vojnik. Spasao čovek i čast i obraz, ne samo svoj, nego i Partizanskog pokreta a ovde imamo ovakve diskusije. Uzalud je donošenje ovakvog zakona ako ovakva svest vlada. Ovde se ne govori, bar sam ja možda bio naivan i verovao da se ovde ne govori o poraženima i o pobednicima. Znamo da pobednici uvek pišu istoriju, ali prođu godine i godine, pa se ispostavi da to nije baš tako.
Mislio sam, iskreno rečeno, da će ovaj zakon biti u simboličkom smislu donesen 6. oktobra 2000. godine. Znam ja kada je nova vlada startovala i nov parlament, ali kažem u simboličkom smislu. Sada mi ovaj zakon ovde donosimo zato što to traži Evropa, zato što to možda traže i porodice 500 pilota američkih, njihovi potomci koji znaju ko je njihove očeve i dedove spasao, dakle, ljudi generala Draže Mihajlovića.
Svako ima pravo da misli, razumem i ljude sa druge strane, mnogo ljudi koji su bili unesrećeni ili su činili zločine, zbog zločina pripadnika Ravnogorskog pokreta. Ti ljudi su istorijski osuđeni više nego što treba. Ovde se govori o ljudima koji su pobijeni, čije kosti leže.
Recimo, mogu da se pitam i kao građanin ove zemlje, da li postoji sud za ratne zločine u ovoj državi? Šta on čeka? Ako ima svedoka, ako su iskopane grobnice, ako se vide kosti, ima još živih ljudi koji su to radili. Da li se čeka da oni svi pomru? Što reče profesor Mićunović, umesto da se pokriju ušima i da sede kući, oni učestvuju na tribinama, čiji pripadnici tog pokreta ovde danas nešto licemerno diskutuju, koji javno u živoj emisiji kažu, a misli se na generala Kapičića, a je pobio i žao mu je što još više nije pobio. Zamislite licemerstva, sad on učestvuje u ime nekog preokreta na tribini nekih stranaka, nije bitno.
Šta ovde običan građanin može da zaključi? Zašto ovi u vladajućoj koaliciji, ako se ovako ponašaju i ovako misle, zašto uopšte ovaj zakon donose? Da li je njih neko naterao na to, da li je to neka politička prisila od strane EU? Da li je to uopšte uslov? Uopšte ne bih pričao o bilo kakvim uslovima. Uslov ljudskog dostojanstva, našeg življenja postojanja institucija u ovoj državi, jeste da se nevini ljudi rehabilituju, da se kaže da su ubijeni na pravdi Boga. Zašto? Da se to više nikada ne bi događalo, da ljudi budu ubijani zbog pripadnosti određenoj naciji, veri ili ideologiji. Hvala.

Narodni poslanik Đorđe Milićević ima reč. Izvolite.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim još jednom, potpuno jasno i potpuno precizno, da poslanički klub SPS-JS ovaj zakonski predlog, pre svega, sagledava kao nužnost i kao potrebu u ovom trenutku.
Potpuno je jasno, reč je o zakonskom predlogu koji jeste uslov za EU i bez koga nije moguće primenjivati nedavno usvojen Zakon o restituciji. Ova vlada pokazala je odlučnost i opredeljenost kada je reč o članstvu u EU. Evropske integracije jesu jedan od pet ključnih principa i načela na bazi kojih je formirana i konstituisana parlamentarna većina i vladajuća koalicija u Srbiji i evropske integracije, ali i nacionalni i državni interesi, odbrana teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta.
Sa druge strane, smatramo da svako ko je osuđen, optužen i iz ideoloških, političkih, nacionalnih ili verskih razloga zaslužuje rehabilitaciju bez obzira na ideologiju. Rehabilitacija ne sme da ima vremensko ograničenje. Rehabilitacija, naše je mišljenje, ne sme da ima određenu istorijsku distancu, odnosno istorijsku odrednicu. Ona treba da obuhvata neograničen period i da se odnosi na sve ideologije, ali niko od optuženih ne sme i ne treba da podleže rehabilitaciji.
Mi jesmo za to da se ispravi jedna istorijska nepravda, ali nismo za to da, ispravljajući jednu istorijsku nepravdu, načinimo neku novu nepravdu danas. Takođe, ne možemo prihvatiti i ne možemo podržati bilo šta što bi devalviralo, što bi osporilo tekovine antifašističke borbe u Srbiji. Kada to kažem, ne vidim da govorimo nešto što je suprotno opredeljenjima Vlade Republike Srbije. Opredeljenje Vlade je EU. Upravo EU baštini, neguje, obeležava tekovine antifašističke borbe. Da li mi toga treba da se stidimo ili treba da činimo na stidljiv i sraman način?
Mislim da suštinska potreba Srbije u ovom trenutku jeste da prestane sa podelama, da sukobe iz prošlosti ne prenosimo na sadašnje generacije. Većina nas u ovom sali neće se složiti oko jednog, a to je prošlost, mada se danas, manje – više, govorilo o prošlosti. O tome mi svakako možemo da vodimo dijalog satima, možemo da govorimo o tome danima, da sukobljavamo mišljenja, ali ne vidim da bi to bilo šta dobro i bilo šta pozitivno Srbiji i građanima Srbije donelo danas, jer prošlost, i da hoćemo, mi u ovom trenutku ne možemo da promenimo, ali možemo da utičemo na sadašnjost i možemo zajednički da pokušamo da izgradimo temelje neke nove budućnosti.
Ideologija političkih opcija kojima pripadamo je opšte poznata. Priča o partizanima i četnicima, moje lično viđenje, odavno je trebala da bude smeštena tamo gde joj je mesto – u istoriju. Vreme treba da pokaže ko je i da li je bio u pravu.
SPS je ponosna na svoju prošlost i mi ne bežimo od naše prošlosti. Kada to kažem, ne mislim samo na period od trenutka osnivanja SPS, od 1990. godine, mislim na tradicije srpske, socijalističke, socijaldemokratske, komunističke i uopšte radničke misli i pokreta u Srbiji. Stranke koje govore samo o prošlosti, mislim da nemaju ni sadašnjost ni budućnost, a to je legitimno pravo svake političke opcije u Srbiji.
Mislim da iz prošlosti, o tome je neko maločas govorio, svi mi treba da izvučemo određene pouke, da pokušamo da afirmišemo ono što je bilo u prošlosti, da istorijske činjenice nisu dovoljne. Ne možemo uvek govoriti o njima. Istorijske činjenice, ukoliko su bile pozitivne, ukoliko su bile u interesu građana, treba da potvrđujemo danas. Treba da prestanemo da restauiramo i oplakujemo jednu prošlost, jer čini mi se da ćemo tako izgubiti i sadašnjost i budućnost.
Maločas sam rekao da treba afirmisati sve ono što je bilo pozitivno u prošlosti, mada u ovoj sali verovatno u pojedinim poslaničkim klubovima ima više nekadašnjih članova Komunističke partije nego što to danas ima u poslaničkom klubu SPS. Želim da vas podsetim na jedan slogan Saveza komunista, iako nisam uspeo da sagledam taj period, koji kaže da ništa nije toliko sveto da ne bi bilo i ne bi moglo biti zamenjeno nečim boljim i nečim naprednijim. To je način na koji se danas ponaša i ophodi SPS.
Dakle, treba da prestanemo da sanjamo kako je bilo i da gledamo kako je danas. Ne može se u Srbiji ići napred sa jednim starim načinom razmišljanja, sa politikom prošlog ne može se ići u novi vek, ne možete ići napred i stići do definisanih ciljeva ako uvek gledate unazad. Ova vlada, ova parlamentarna većina je vrlo jasno definisala svoje prioritete, principe i načela oko kojih je okupljena. Uvek možemo da govorimo o rezultatima rada i uvek smo spremni da govorimo o rezultatima rada Vlade Republike Srbije. Spremni smo, rekao sam, podržavam konačno ispravimo istorijsku nepravdu, ali kada je reč o prošlosti, mi iz SPS gledaćemo sadašnjost, gledaćemo budućnost, a prošlost ćemo, prostim rečnikom, sagledavati na retrovizoru kada budemo imali vremena.
Kada je reč o otvaranju tajnih dosijea, jer i o tome je danas bilo reči, predstavnici jedne političke opcije su pokrenuli to, želim da kažem da je tu inicijativu pokrenuo predsednik Ivica Dačić u periodu dok je vršio funkciju narodnog poslanika i dok je vršio funkciju predsednika Odbora za bezbednost Narodne skupštine i da ta inicijativa, u trenutku kada je pokrenuta, nije imala podršku unutar Odbora za odbranu i bezbednost.
Svejedno, želim da kažem da se mi zalažemo za otvaranje tajnih dosijea i objavljivanje spiskova saradnika tajnih službi. Tu apsolutno nemamo ništa protiv. Kada se otvore tajni dosijei, videćemo ko je sa kime sarađivao i pre te famozne 2000. godine i nakon 2000. godine. Dakle, tu inicijativu će uvek podržati SPS.
Još jednom na samom kraju, poslanički klub SPS-JS ovaj zakonski predlog sagledava kao nužnost, kao potrebu i podržaće ga u danu za glasanje. Hvala.

Narodni poslanik Jorgovanka Tabaković ima reč.

Stali smo kod rasprave u sledećem smislu. Kod člana 7. smo rekli da ćemo staviti primedbu na zahtev za rehabilitaciju koji mogu da podnesu i pravna lica čiji je cilj zaštita sloboda i prava čoveka uz pristanak oštećenog lica. Nije bliže uopšte određeno kakva su to pravna lica, ali je znano da su u pitanju udruženja odnosno tzv. nevladine organizacije jer se time u stvari ne bave druga pravna lica. Sa stanovišta prava ovakve odredbe uopšte nisu prihvatljive i to iz više razloga.
Nije određeno kakav položaj ta pravna lica imaju u postupku. Da li imaju položaj zastupnika ili stranke. Smatramo da ne mogu imati ni jedan od ta dva položaja. Prema važećim propisima Republike Srbije zastupanje građana pred sudovima mogu da vrše samo advokati. Tako da udruženja jednostavno ne mogu da se bave zastupanjem. Ista udruženja ne mogu da budu ni stranka u postupku jer pravo na rehabilitaciju je lično pravo koje ne može da se prenosi. Znači, sve vreme vam dajem do znanja da je zakon vrlo nekonzistentan, da nema jasan cilj i da je to u stvari miks mešavina ideja ili da prevedem na srpski jezik zahteva koalicionih partnera.
Nejasan je i međusobni odnos oštećenog lica i udruženja, odnosno da li udruženje vodi postupak u svoje ime i za svoj račun ili u ime i za račun oštećenog lica. Sporan je i pravni karakter saglasnosti jer pravo ne poznaje saglasnost za zastupanje već samo ovlašćenje. Ovakva odredba otvara i brojna druga sporna i praktična i pravna pitanja, kao što je stručna osposobljenost udruženja da vodi ovakav postupak pred sudom, odgovornost za štetu zbog nesavesnog vođenja i nestručnog postupka, pravo na naknadu troškova, eventualnu nagradu itd, itd.
Dalje u članu 9. npr. vi ste ga rešili nepotpuno tako da u stvari smatramo da treba da se doda jedan stav, gde kaže da lica koja su podnela zahtev za rehabilitaciju mogu da podnesu taj zahtev za povraćaj oduzete imovine samo u roku iz stava 1. To je ono o čemu sam vam govorila da se rokovi od pet godina koji vi predviđate ovim zakonom bukvalno dovodi u pitanje pravo onog koga ćete rehabilitovati, ako je rok za podnošenje zahteva za restitituciju, odnosno vraćanje oduzete imovine dve godine.
Dalje, smatramo da u članu 17. koji sam najavila kao jedan od vrlo važnih mi smo predložili, gde rešavamo ono pitanje kako izbeći da se sa zahtevom za rehabilitaciju pojavi neko za koga nije nesporno dokazano da je u stvari bio mobilisan pod prisilom i da zato treba da dobije naknadu. Mi smo predvideli da tim članom 17. rešenje o rehabilitaciji u slučajevima lišavanja života bez sudske ili administrativne odluke i prisilne mobilizacije u okupacione oružane snage i kvislinške formacije, što vi uporno zaboravljate, sud obavezno dostavlja javnom tužiocu nadležnom za ratne zločine koji je u obavezi da sprovede istragu radi utvrđivanja učinilaca okolnosti i odgovornosti pojedinaca, odnosno država.
Neću da vas podsećam na praksu dva svedoka, kako ono beše – dva bez duše jedan bez glave. Ne smete da omogućite tako lako sticanje prava na rehabilitaciju, na naknadu štete a da se to ne utvrdi u smislu ako rešenje o rehabilitaciji podrazumeva da je zločin učinjen onda mora to utvrđivanje zločina da bude kroz postupak koji predlažemo članom 18. i dokazano da je neko počinio zločin i da ako država Srbija nekome nadoknađuje štetu, a ko će državi Srbiji, odnosno pravi krivac mora da bude imenovan, da se pokaje i da plati štetu. Čak i u ekologije gospodine pravniče, predstavniče Vlade važi princip zagađivač plaća štetu. Možete misliti šta znači plaćanje štete kroz postupak rehabilitacije u jednom ovakvom trenutku za državu Srbiju, kada i mnogo jača ekonomije imaju ovakve deficite i ovakvu bez perspektivnost. Još ću na član 22. da obratim pažnju. Možda i ne bih isticala ovaj član zakona toliko da nije kolega rekao, da ako se jedno pravo bude restriktivno izmenilo amandmanima da to neće zadovoljiti uvažene kolege, gospodina Vargu, koji je o tome govorio.
Evo ja ću samo da obrazložim član 22. Mi smo tražili da se briše ta naknada štete gde se staž računa u dvostrukom trajanju za rehabilitovana lica. Sada ću kolegi koji je pravnik da pokušam da objasnim pravednost ovog pristupa. Ne vidim uopšte da postoje dovoljno opravdani razlozi da se za staž za vreme lišenja slobode računa u dvostrukom trajanju, posebno ako imate u vidu da se za ovu vrstu rehabilitacije isplaćuje i naknada, ta takozvana rehabilitaciona naknada, ali ne materijalna šteta prema propisima Republike Srbije staž u dvostrukom trajanju se priznaje samo za učešće u ratu gde su uslovi ipak bitno teži. Takav poseban staž se nikada i nigde ne priznaje licima koja su čak i neosnovano lišena slobode i to se dokaže u ostalim savremenim aktuelnim i regularnim tokovima. Znači, ako je neko bio neopravdano u pritvoru ili izdržavao kaznu zatvora, a kasnije nije podignuta optužnica ili su oslobođeni optužbe ili je osuđujuća presuda poništena, ovakav princip naknade i dvostrukog, da kažem obeštećenja, ne važi.
Time se građani dovode u ne ravnopravan položaj, a u istovetnoj situaciji. Da li je to u skladu sa Ustavom? Kolega koji je danas prvi govorio, gospodin Arsenović je takođe govorio o toj pravdi u smislu da li je neko nepravedno se danas oseća drugorazrednim građaninom. Mnogi se ljudi u opoziciji osećaju tako. U ostvarivanju osnovnih i elementarnih ljudskih prava od prava na reč, od toga da su prećutkivani, od toga da neka prava, radno pravna i prava koja proizilaze iz radnog odnosa ne mogu da ostvare i nikad, možda sam čak i ja jedna od tih, nikad se neću zalagati da se realizacija mog prava u smislu obeštećenja i naknade štete tako realizuje da dovodi u neravnopravnost sve druge koji su na sličan način, sličnim povodima, a to je zatvor, zatvorska kazna i nevin koji tamo sedi, što jeste pandam ovoj situaciji bude dvostruko obeštećen.
Znači, zaista bih molila kolegu Vargu da ovaj amandman koji je smatram da je obavezno i neophodno potrebno usvojiti, nepodvede pod te ključne izmene koje bi doprinele tome da oni za ovaj zakon ne glasaju, jer koliko god mislim da je rehabilitacija kao zakon o rehabilitaciji gde postoje slučajevi kada treba ljude koji su nepravedno osuđeni obeštetiti, koliko god mislim da ga treba doneti, da treba da postoji, on mora da bude donet u takvom vidu da uvek može da bude primenjen.
Uzeću za primer katoličke crkve koja je uvek imala snage da se pokaje za zločine koji su činjeni. Ali iako jedna od najbogatijih organizacija na svetu, najorganizovanijih, nikada nije preuzela na sebe obavezu da izvrši naknadu štete. Zato što kanoni katoličke crkve ne predviđaju naknadu štete za nešto što je sprovedeno kroz pokajanje.
Nećemo da mešamo taj institut sa otkupom krivice time što se daju dobrovoljni prilozi itd. Nećemo taj institut da mešamo sa onim što su neki koji su nepravedno bili u zatvoru jer su npr. zastupali srpske nacionalne interese, nikada nisu hteli da podnesu zahtev za rehabilitaciju jer sa pravom kažu – ja hoću da se meni prizna da sam zastupao pravu stvar, ali da je bio nepravedan zakon koji je mene osudio da ležim u zatvoru zato što sam se borio za pravu stvar.
Molim vas da se u trenutku kada ovaj zakon treba doneti ne koristi se prilika bliskih izvora, pritiska sredine, okruženja, da se ovaj zakon donese da donosimo stvari kojima otvaramo put da donosimo nepravedne zakone koje ne stavljaju sve građane Srbije u isti položaj.
Sa ovim ću završiti, a kolega Rogović će ostatak vremena iskoristiti u ime poslaničke grupe. Hvala.

 Iskorišćeno je 11 minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić, a posle njega narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo, u uslovima stalnih kompromisa ili, bolje bih rekao, kvazi kompromisa kojima prisustvujemo često ovde u Skupštini, u uslovima kada vladajuća koalicija ne može da se sporazume ni oko osnovnih minimalni nacionalnih srpskih interesa na KiM, zaista ništa bolje od ovoga što ste predložili u formi Predloga zakona o rehabilitaciji nismo mogli ni očekivati.
Imajući u vidu kako ste pristupili Zakonu o rehabilitaciju iz 2006. godine, sasvim nam je jasno kako ćete pristupiti i ovom zakonu o rehabilitaciji kada ga usvojite ovde u Skupštini.
Da podsetim, vi ste po tom zakonu iz 2006. godine osnovali neke opštinske komisije koje su davale neko preliminarno mišljenje po zahtevima o rehabilitaciji, a zadnjih pet godina ne radi se ništa povodom toga sa obrazloženjem - čeka se novi zakon o rehabilitaciji. Siguran sam da će se tako dešavati i kada donesete i ovaj zakon, koji je danas u proceduri.
Pored toga, obzirom da ste znatno proširili krug lica koja imaju pravo na rehabilitaciju, kao i krug lica koja imaju pravo da podnesu zahtev za rehabilitaciju, jasno je da će ovaj zakon, jednostavno, zadovoljiti samo ono što je istaknuto u poslednjoj rečenici obrazloženja ili, bolje reći, razloga za donošenje zakona, gde ste vi rekli da je usvajanje ovog zakona jedan od prioriteta u procesu pridruživanja Republike Srbije EU, rekao bih – drugoj, trećoj ili nekoj petoj ligi EU ako ikada budete pristupili, a siguran sam da će to biti vrlo teško ili možda nikada.
Dakle, to je ono što je vaš prioritet, a kako će se ovaj zakon primenjivati, kako će se implementirati u praksi, mislim da to vas nije briga. Sama konstatacija da u budžetu nije potrebno obezbediti dodatna finansijska sredstva za sprovođenje ovog zakona govori u prilog ovoj mojoj tvrdnji. Desetine pa i, rekao bih, stotine hiljada građana Srbije imaće validan pravni osnov da se njima ili njihovim srodnicima prizna pravo na rehabilitaciju i da se nakon sprovedenog postupka o rehabilitaciji, kako ga predviđate u ovom zakonu, uklone ili bar ublaže posledice terora koje su pretrpeli od Brozovog komunističkog režima.
Članovi takozvane Jugoslovenske vojske u otadžbini i članovi njihovih porodica pretrpeli su najveću torturu od komunističkog režima Josipa Broza, a ta vojska je imala patriotski, antifašistički i antikomunistički i demokratski karakter. Bio je to svenarodni masovan pokret. Podsetiću vas takođe, da su i Nemci u svom izveštaju od 9. februara 1943. godine istakli da je oko 80% srpskih porodica vezano na neki način za Jugoslovensku vojsku u otadžbini ili za sam Ravnogorski pokret.
Dakle, ta Jugoslovenska vojska u otadžbini bila je legitimni kontinuitet, legitimni nastavak vojske Kraljevine Jugoslavije. Ta vojska bila je raspoređena u 63. korpusa od Triglava pa do Đevđelije.
Saveznička misija koja je u jednom momentu vršila inspekciju te jugoslovenske vojske u otadžbine utvrdila je da je stalno pod oružjem negde oko 57 hiljada vojnika, da se negde oko 472 hiljade mobiliše onih od 18 do 40 godina, negde oko 169 hiljada od 45 do 50 godina. Preživeli Ravnogorci, članovi njihovih porodica, kao i mnogi koji su uspeli da emigriraju od Brozovog režima pretrpeli su najžešću torturu. Pored toga, tzv. jugoslovenska vojska u zarobljeništvu brojala je oko 363.600 đenerala, oficira, podoficira i vojnika. Negde oko 200 hiljada njih nikada se nije vratilo u svoju otadžbinu. Bežeći od Brozovog režima oni su ostali po belom svetu i nikada se nisu vratili ili bar ne do Brozove smrti.
Kakvu su torturi preživeli oni koji su ovde ostali od tog istog režima znaju samo oni i članovi njihovih porodica, ali zajedničko za sve njih jeste da su do kraja ostali verni onome ko ih je predvodio, pa su do kraja ostali verni onome koga je komunistički režim Josipa Broza na jedan svirep i mučki način ubio – đeneralu Dragoljubu Mihailoviću.
Podsetiću da njegov proces rehabilitacije je zamrznut do daljnjeg.
Borbu protiv klasnog neprijatelja Josip Broz nastavlja i po okončanju Drugog svetskog rata. Postavlja se pitanje hoće li ovaj zakon o rehabilitaciji kada ga usvojite rasvetliti smrt oko 180 srpskih oficira koji su nastradali u logoru.
Da vas podsetim bombe na taj logor bacili su saveznički avioni, tačnije američki avioni na zahtev Josipa Broza. Josip Broz se plašio povratka ovih oficira u domovinu. Reći ću vam da su ti oficiru koji su smrt našli u ovom logoru od strane savezničkih bombi, a po zahtevu Josipa Broza, bili deo one iste vojske za koju je felmaršal Mekenzen svojevremeno napisao – borili smo se sa junacima iz bajke. To su bili isti oni oficiri i ista ona vojska koja je učestvovala i u Prvom svetskom ratu, za koje je, da vas podsetim, nemački car Viljem II rekao – šteta što taj mali srpski narod nije moj saveznik.
Brozov teror nad Srbima biće posebno aktuelizovan kada Englezi u toku Drugog svetskog rata staju na stranu komunista. To je prva od mnogih podlih prevara, prevara koje u odnosu na srpski narod ne prestaju ni do dana današnjeg.
Lično sam slušao iz usta tadašnjih očevidaca da je na granici Srbije, Crne Gore i Bosne đeneral Draža Mihajlović, slušajući sa onog malog Teslinog radija na baterije govor kralja Petra II, koji je naređivao da se svi, pa i četnici Draže Mihajlovića, stave pod komandu Josipa Broza, dakle, lično iz parabeluma pucao u taj radio. Bio je besan što su mu saveznici okrenuli leđa. Od tada osakaćena Srbija iz fašističkog, jednog nacističkog pakla, ulazi u jedna drugi pakao, isto tako mračan i okrutan.
Postavlja se pitanje - hoće li ovaj zakon o rehabilitaciji, koji ćete vi doneti, moći da rehabilituje mnoge koji su mučeni i ubijani od strane ovog režima, od strane Brozovog režima? Ima li istinske volje za rehabilitacijom? Hoće li moći da se rehabilituje, na primer, Vukosava Takuljac, izbeglica iz Hercegovine, koja je izbegla od ustaškog noža i koja je bila svedok na suđenju Draži Mihajloviću, svedok koji je, kada je ugledala đenerala povikala - gospodine đenerale. Na to je istražni sudija Josif Malović, viknuo - ne oslovljavajte je tako, on je za vas optuženi, na šta mu je ova skromna žena rekla - on je optužen za vas i za komunističku partiju, ali ne za mene i za srpski narod. Od tada joj se gubi svaki trag i to zauvek.
Hoće li neko moći da rehabilituje, postavlja se pitanje po ovom zakonu, čačanskog protu Milana Tucovića, koji je bio osuđen na vremensku kaznu sve dotle dok jedan oznaš nije ušao u ćeliju i rekao mu – hajde, pope, vreme je da se susretneš sa svojim bogom? Živ je zakopan na obalama zapadne Morave i tu su mu kosti i dan danas.
Slao je Josip Broz svoje agente u svet da bi ubijali Srpske patriote. U Parizu su, da vas podsetim, ubili Andru Lončarića. To je bio đeneral jugoslovenske vojske u otadžbini, jedan od elitnih oficira, prepolovili su mu glavu sekirom u njegovom stanu u Parizu. U Briselu su ubijeni Bora Blagojević, Petar Valić, Miodrag Bošković, pisac. Takvih je bilo 153.
Postavlja se pitanje – hoće li ovaj zakon da sve njih rehabilituje? Hoće li njihovoj rodbini moći da ublaži ili otkloni patnje koje su pretrpeli? Hoće li moći zakon o rehabilitaciji, koji ćete usvojiti u ovoj skupštini, bar malo da ublaži patnje porodici Bogoljuba Rakovića, kao i čitavim familijama Mladenovića, Maksimovića, koji su iz mog okruženja, a koje su na svojoj koži osetili teror komunističkog režima Josipa Broza?
Dame i gospodo, Srbija zaista čestito nije ni spokojno zaspala još od aprila 1941. godine. Postavlja se pitanje da li će ovakav zakon o rehabilitaciji, kakav ste predložili ovde Skupštini, bar malo izlečiti tu Srpsku nesanicu? Kako da zaspi Srbija kada ono zlo koje nad njom stalno nadvijalo nikada nije zaspalo, jer ako je Srbin ponekad jednim okom zažmurio, dremnuo jednim okom, on je morao onim drugim da gleda, da pogleda u komšiju, da možda ne oštri nož ili da naprasno ne klepa sekiru ili da ne sprema buktinju kojom će zapaliti njegovu nejaku čeljad i njegovu kuću. Dakle, sa jedne strane Broz, a sa druge braća ustaše, braća Šiptari itd, pa biraj šta ti je bolje.
Neće ovaj zakon ni rasvetliti ni ublažiti, a kamoli ukloniti sve one patnje i teror koji je Brozov režim sprovodio posle Drugog svetskog rata.
Da vas podsetim, nove kovanice pratile su Srbe od tada – narodni izdajnik, sluga okupatora, petokolonaš, četnički jatak, rušilac bratstva i jedinstva sa Šiptarima, rušilac bratstva i jedinstva sa Hrvatima, a uz nove kovanice išle su i nove torture, išla su i nova zlodela, likvidacije, konfiskacije, saslušanja, maltretiranja itd. Sve je to trajalo nekoliko decenija, sve je to trajalo do smrti Josipa Broza. Neki od ovih zlodela i terora, pogotovo političkog terora, traju i danas.
Mogu da vam kažem da sam lično bio svedok i akter jednog takvog maltretiranja i saslušanja. Naime, jedan Brozov bezbednjak u jednoj kasarni na teritoriji bivše Jugoslavije čitavo popodne me je saslušavao gde je moj otac bio za vreme Drugog svetskog rata, u kojim četničkim jedinicama je bio, u kojim borbama je učestvovao. Meni je zaista bilo žao što u tom momentu nisam mogao da mu pokažem jedan papir, a to je naredba načelnika Štaba vrhovne komande za 12. novembar 1942. godine. U ovom papiru, koji je lično potpisao đeneral Dragoljub Mihajlović i koji je pečatiran pečatom Gorskog štaba broj jedan piše da je moj otac za hrabro i junačko držanje u borbi sa neprijateljem i za izvršene usluge za kralja i otadžbinu unapređen u viši čin od strane armijskog đenerala Dragoljuba Mihajlovića. Zaista mi je bilo žao što tada nisam mogao to da mu pokažem.
Hoće li ovaj zakon bar malo ublažiti patnje rodbine ovih 153 mučenika koji su ubijeni po belom svetu? Dame i gospodo sa vlasti, ako niste nastavljači te Brozove politike, ako niste otvoreni nastavljači takve i te politike, onda su metodi kojima se služite vrlo često isto. Broz je na svaki mig, na svaku izgovorenu reč slao na Goli otok, a vi šaljete srpske patriote u Hag. Da li je to teror, pitam vas? Da li je teror kada ste ovde skrojili optužnicu protiv dr Vojislava Šešelja i poslali ga u Hag, sa rečima – vodite ga da se nikada ovde ne vrati?
Zbog tog i takvog terora odgovaraćete nekad, siguran sam, i pred sudom i pred istorijom, a i pred bogom, u koji mnogi od vas i ne veruje.
Završiću sa jednom rečenicom jednog od preživelih emigranata u belom svetu, koji je na svom spomeniku napisao poruku – molim potomke da moje telo prebace u moju otadžbinu Srbiju kada u njoj grune sloboda. Ovako je napisao – kada u njoj grune sloboda.
Dame i gospodo, nažalost, njegova rodbina njegovo telo još nije prenela u otadžbinu Srbiju. Sa vama na vlasti u Srbiji još nije grunula sloboda. Hvala.

Iskorišćeno je 18 minuta i 25 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.
Vreme na raspolaganju je dva minuta i 30 sekundi. Izvolite.