Izvolite, gospodine ministre.

Oko odgovora na vaše konkretno pitanje, pošto je to nadležnost Ministarstva ekonomije, vrlo ćemo precizno pripremiti oko IMT koliko ima radnika i kako ide sa realizacijom.
Ono što je stvar koju mogu da vam kažem, jeste da mi imamo subvenciju za kupovinu traktora. To je takođe mera Ministarstva ekonomije, odnosno Vlade Republike Srbije i tu postoji jedan program koji traje mislim već tri godine.
Iz sredstva subvencionisanih kredita, to je sad nadležnost Ministarstva poljoprivrede, do današnjeg dana negde oko devet miliona evra je plasirano bankarskog kapitala zemljoradnicima za kupovinu mehanizacije. Najveći deo su traktori, ali ima i većih poljoprivrednih mašina. Ima i sitnih, odnosno priključnih mašina. Dakle, oko devet miliona evra iz banaka su uzeli u ovoj godini poljoprivredni proizvođači. To je kamata koja je 8% u dinarima. Ona je nepromenljiva. Do tri godine su ti krediti i mislim da smo napravili jedan dobar korak.
U svakom slučaju, ovi krediti neće biti nepovoljniji u 2012. godini. Ponovo će ih biti. Ako budemo imali mogućnosti, oni mogu da budu i nešto povoljniji. Razmatramo različite mogućnosti, sa Ministarstvom finansija, ali i sa bankama i osiguravajućim društvima, da se poveća rok otplate tih kredita. U ovom trenutku nažalost nije moguće da oni budu u dinarima zbog bankarskih pravila i Centralne banke. Mislim da ćemo uspeti da pronađemo najbolje moguće solucije.
Vrlo važno i veliko pitanje je da se zameni stari park mehanizacije koji imaju naši poljoprivrednici. Značajno je bolja situacija u Vojvodini nego u preostalom delu Srbije.
Sa druge strane, očekujem da ćemo imati i nešto promenjen način odlučivanja samih poljoprivrednih proizvođača. Dobro je da se udružuju i da zajedno uzimaju mašine, da bi efikasnije trošili novac. To baš nije u duhu i u tradiciji načina na koji se naši građani bave poljoprivredom.
Ali, mislim da ćemo racionalizovati troškove već u 2012. godini, a to je veoma važno da bi ljudi mogli da zarade više novca, da sa manje uloženih para dobiju veće prinose i da ostvare veću zaradu.
Kao što sam već rekao, vrlo brzo ćemo imati potpuno zaokruženu agrarnu politiku za iduću godinu, a ovo će biti svakako jedan bitan deo te politike.

Premijer bi hteo.

Poštovani narodni poslaniče, hteo bih da odgovorim na drugo i četvrto pitanje.
Drugo pitanje je bilo – koliko je neuspešnih bilo privatizacija i kako je to uticalo na zaposlenost?
Otprilike, prema informacijama koje ja imam, nisu baš možda poslednje, ali od pre mesec-dva dana, otprilike neuspešnih privatizacija je bilo između 20 i 25%. Hajde da kažemo da ih je bila jedna četvrtina, što znači da od četiri privatizovana preduzeća, tri su privatizacije bile uspešne a jedna privatizacija je bila neuspešna. Neuspešna privatizacija jeste privatizacija u kojoj nije ispoštovan privatizacioni ugovor i taj privatizacioni ugovor je raskinut od strane Agencije za privatizaciju i preduzeće je ponovo vraćeno u državni, odnosno tad su to bila društvena preduzeća.
Pitali ste koji su razlozi za raskide ugovora? Razlozi za raskide ugovora su u stvari nepoštovanje od strane kupca onoga što je potpisao da će uraditi. Podsetio bih vas šta su to bile standardne obaveze, pa je onda nepoštovanje tih standardnih obaveza, u suštini, bio razlog zašto su ugovori raskinuti.
Standardna obaveza je bila da kada neko kupi preduzeće on mora i da investira u njega. Te investicije koje je on obećavao u startu bile su praćene garancijama, bankarskim garancijama, koje bi omogućile da kontrolni organ, a to je isto bila Agencija, utvrdi da li on to stvarno radi ili ne i da na neki način, ukoliko on to sad ne radi, ima pravo da povuče te garancije i da de fakto obezbedi ta sredstva. Dakle, to što je pisalo u tom ugovoru, ukoliko se nije ispoštovao, bila je jedan od standardnih načina da dođe do raskida ugovora.
Naravno, kod aukcija i kod manjih preduzeća gde se plaćalo u ratama, druga obaveza je naravno bila, odnosno i prva, kako god hoćete, ali isto tako važna, da se sve rate uplate, neki nažalost nisu bili u mogućnosti, što je bila, takođe osnov za raskid ugovora.
Takođe, Agencija za privatizaciju, odnosno tadašnja politika Vlade Republike Srbije, bila je da se onemogući da se preduzeće koristi za neke druge namene, u smislu da se vidi da ono ima neke resurse, pa da se navodno kupi zbog toga da bi se nastavila proizvodnja, a onda se sistematski upropasti i iskoriste ti resursi. Tako da su postojale još dve obaveze. Jedna obaveza se odnosila na nemogućnost raspolaganja resursima u smislu prodavanja, zalaganja itd. za više od 5% od ukupnog. Međutim, neki se nisu držali toga, pa je i u tim slučajevima došlo do raskida.
Konačno, još jedan važan element tih ugovora je bio tzv. kontinuitet proizvodnje. Dakle, da mora ostati u istoj delatnosti najmanje pet godina, a možda i više, sedam. Suština je bila u tome, da mora da ostane u delatnosti. Neki koji bi pokušali to da promene bez saglasnosti Agencije, takođe su raskidali ugovor.
To su vam otprilike razlozi i to vam je neki gabarit. Ne znam brojčano koliko ima takvih preduzeća, ali možete računati da je kroz privatizaciju prošlo jedno tri do tri i po hiljade preduzeća. Znači, jedna četvrtina toga jeste ta koja se smatra neuspešnom.
Kako je sve to uticalo na radnike, moram pre svega da kažem da privatizacija, u principu, dovodi do smanjenja radne snage u preduzećima. Privatizacija jeste način za podizanje efikasnosti. Podizanje efikasnosti podrazumeva da vi sa što manjim imputima ostvarite što bolje rezultate. Pošto je radna snaga takođe imput, onda je nakon privatizacije došlo do smanjivanja broja radne snage, uz istovremeno održanje ili povećanje proizvodnje.
Taj proces, kako je bilo zamišljeno svojevremeno, trebalo je da bude praćen dodatnim investiranjem, bilo ono što zovemo grinfild ili otvaranje novih radnih mesta, ili da ta ista preduzeća, nakon određenog vremena, podizanjem svoje proizvodnje stvore osnov da zaposle dodatne ljude.
U Srbiji je problem nezaposlenosti jedan akutni problem koji datira još od 2000. godine pa nadalje. Naime, pre toga je bila fiktivna zaposlenost, pa su bili tzv. prinudni odmori, neplaćanje plata mesecima, godinama, pa neplaćanje penzionog i penzija, a o tome smo danas već pričali. Nakon što je država stavljena, odnosno što se pošlo od toga da država treba da bude uređena, onda je to dovelo do toga da se mora platiti sve ono što je tekuće.
Imajući sve to u vidu, beležili smo visoke stope nezaposlenosti, a to se vrlo često zaboravlja. Tamo negde oko 2005. i 2006. godine, onda je bila blizu 20%. Nakon toga, došlo je do pada nezaposlenosti, tako da smo tu 2008. godinu sačekali sa plus 16 i, naravno, u 2009. godini kada je krenula kriza, onda su investicije koje su otvarale nova radna mesta stale, a kriza je sama po sebi dovodila do problema ljude koji su se bavili proizvodnjom. Onda nam je nezaposlenost sa 16% porasla na 22%. Mislim da to jeste problem koji je u ovom trenutku najznačajniji u Srbiji i da se sa tim problemom moramo suočiti i boriti.
Na kraju bih rekao dve-tri rečenice oko toga, kako kriza u svetu može da pomogne krizi u Srbiji. Pre svega, kriza u svetu izaziva krizu u Srbiji. Prema tome, ako hoćemo da kažemo da joj pomaže, da, pomaže joj da bude kriza i ovde.
Međutim, ne znam koje kakve izjave dao, ali činjenica je da je početak krize u Srbiji pokazao jednu stvar, a to je da je model rasta na kome se zasnivala visoka stopa rasta BDP koji se uglavnom bazira na uslugama i drugim servisima, odnosno, svemu onome što nije, kako se to kaže, predmet međunarodne razmene, već se bazira na domaćem privrednom tržištu.
Kriza je pokazala da je takav razvoj neodrživ. Zbog toga je Vlada napravila jedan dugoročni program koji je planirala od 2011. do 2020. godine. Taj program u ciframa, zbog najave nove krize, najverovatnije neće biti ostvaren, ali će biti ostvaren u smislu jedne orijentacije, koja se već može pokazati, jer smo mi imali nakon 2009. godine vrlo visoki rast izvoza. To je ono na šta ova država mora u budućnosti još više da računa, na eksterno tržište a ne samo na svoje malo tržište, te će kroz taj rast izvoza ispeglati spoljno-trgovinski deficit koji, uzgred, budi rečeno, jeste prilično veliki. Na iznenađenje, u ovom kriznom periodu, ostvarili smo stepen pokrića koji je najveći od 2000. godine pa naovamo, stepen pokrića svakog uvezenog dolara ili evra sa izvozom, sada je u ovom trenutku najveći.
Da zaključim oko ovog četvrtog pitanja. Kriza izaziva krizu, ali može da otkrije neke zablude i da nam omogući da sa više saznanja i sa više informacija planiramo neku budućnost. Više bih voleo da do krize u svetu nije ni došlo, onda bismo je i mi izbegli i imali bismo bolji životni standard i mnogo bolju perspektivu. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Reč ima ministar, gospodin Žarko Obradović. Izvolite.

Gospodine Živanoviću, o slučajevima o kojima ste govorili koji postoje u obrazovnom sistemu, oni su izolovani i pojedinačni slučajevi, uzimajući u obzir i broj đaka, i broj zaposlenih i naravno broj škola u kojima se nastava odvija. Govorim ako, zato što tek nakon sprovedenog postupka i prosvetne inspekcije na različitim nivoima, pogotovo drugih državnih organa, može se reći konačni sud. Naravno, ukoliko činjenice potvrde tako nešto, i sankcije su odgovarajuće učinjenom delu. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Narodni poslanik Srboljub Živanović ima reč.

Hvala.
Samo ću nekoliko rečenica da odgovorim ili da kažem zbog čega nisam zadovoljan određenim odgovorima.
Prvo pitanje – negde se kreće oko 108 traktora, koliko je ova Vlada ugovorila za Etiopiju i Egipat, od tri hiljade do pet hiljada, koliko je IMT proizvodio. Što se tiče proizvodnje u fabrici "Zmaj", tu je proizvodnja prestala. Znači, što se tiče metalske poljoprivredne industrije i traktora, to je pod znakom pitanja i to više, tako reći, ne funkcioniše.
Ovaj sadašnji dogovor, koji navodno zapošljava 900 radnika, to je u stvari jedna floskula kojom žele da se verovatno i građani u Srbiji prevare ili radnici u jednoj predizbornoj kampanji.
Što se tiče odgovora vezano za svetsku ekonomsku krizu, koja bi navodno bila ili raskrsnica ili putokaz u kojoj bi mogla da iskoristi svoju šansu Srbija sa svojom propalom privredom i ekonomijom, ne mogu sa vama da se složim, jer je na Svetskom naučnom forumu u Budimpešti, u kojoj sam bio pre nekoliko dana, moram vam iskreno reći, veliki proizvođači, velike zemlje, oni u stvari postaju monopolisti hrane, gde oni žele da male zemlje i EU potrošač te njihove proizvedene hrane.
Prema tome, možemo mi pričati ovde bajke, govoriti u jednoj predizbornoj kampanji i ono što je lepo za uho građana i najvećim i najkrvavijim radnicima danas, seljacima, a zahvaljujući njihovom radu i onome što su oni ostvarili u suficitu izvoza njihove robe mi danas sedimo i primamo platu. To je ono što moramo da kažemo. Inače, sve ovo o čemu smo mi pričali, o vašoj teoriji u kojoj ste govorili kako treba ekonomija da funkcioniše, moram vam reći, to postoji u teoriji ali ne u praksi. Hvala vam.

Izvolite, gospodine predsedniče.

Prosto sam hteo da kažem da vas zamolim da ne izvrćete moje reči. Ja nijednog trenutka nisam rekao da je kriza šansa. Naprotiv, rekao sam da je loše što je bila kriza u Evropi i u svetu i da je mnogo bolje da krize nije bilo. Takođe, rekao sam da je jedino što je bilo korisno od krize a to je što smo videli šta više ne možemo i šta treba da radimo u budućnosti. Ali, daleko od toga da sam ja srećan da dođe kriza, da bih ja to video. Apsolutno, niti sam to rekao, niti mi je primisao da kažem – kriza je i nama je super. Ne. Kriza je nešto što se, nažalost, desilo i kamo sreće da nije uopšte bilo ove krize, nego da smo mogli da nastavimo rast sa 5-6% godišnje. Gde bi nam danas bio kraj?