Mi smo našim amandmanom poštovali rok koji je predlagač imao za pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju zbog povrede iz člana 1. stav 1. i da on prestaje protekom pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona. To ne znači da mnoge stvari mogu da se reše i pre ovog roka.
Znači, onaj ko prikupi dokumentaciju on možda rešio u prva tri meseca ali je krajnji rok pet godina i mi na to nemamo nikakvu primedbu, jer će neki ljudi imati problema u prikupljanju dokumentacije. Znači da se složimo, da kad nešto glasi do pet godina da je to samo krajnji rok koji u opšte ne mora, niko ne mora da čeka četiri godine pa da u petoj podnosi ili kompletira zahtev. Ali smo mi tražili da se usklade rokovi za restituciju, odnosno vraćanje imovine, a oni su tamo određeni na dve godine i da budu u skladu sa ovim rokom do pet godina kao poseban rok koji se daje licima koja imaju pravo na rehabilitaciju.
Umesto da se takav amandman prihvati makar u ovom trenutku, ako nije prihvaćen kad smo taj rok predlagali u Zakonu o vraćanju oduzete imovine, amandman se odbija a Vlada, zamislite ovako kaže – odbijamo vaš predlog zato što, moguće je da podnesete zahtev za vraćanje oduzete imovine i pre nego što je podneto rešenje o rehabilitaciji, a na osnovu podnetog zahteva za rehabilitaciju. Pa deca bi rekla, zašto jednostavno kad može komplikovano.
Znači, podnosite svojevrstan uslovni zahtev za vraćanje oduzete imovine, a ovamo podnosite zahtev za rehabilitaciju, pa ako vam se ostvari pravo na rehabilitaciju vi ćete u već isteklom roku vašeg uslovnog zahteva da ostvarujete to pravo. Zaista ne vidim razlog da na ovakav način ministarstvo koje je u okviru svojih nadležnosti, bez obzira što je to plod kompromisa, treba da rešava ove dve stvariu okviru ljudi koji propisuju rokove, rade te poslove, organizovaće ih, daju ovakve ne usklađene rokove koji u stvari samo stvaraju negde neku hrpu predmeta koji su u toku i čekaju dopunu.
Kao što se ne obaveštava neko ko dođe na šalter u prvom trenutku o svim potrebnim elementima, dokumentaciji, podacima koje treba da dostavi i preda da bi ostvario neko pravo, na isti način vi u ovom zakonu ljudima navodno omogućavate da što pre i lakše, brže i ostvare pravo na rehabilitaciju, pa i vraćanje oduzete imovine.
Prosto se osećamo malo, kako da vam kažem, ne ono je Mehino simpatično bilo što je hteo da vas proba da li čitate njegov amandman i da li je moguć, ali ovo je malo uvredljivo za sve nas. Znači, zašto niste samo taj rok za ljude u rehabilitaciji uskladili i produžili na pet godina, a ne da u nekim ormanima stoje hrpe papira?
Kada vam budemo zatražili evidenciju u nekom poslaničkom pitanju, a koliko ste zahteva rešili, vi će te nam u poznatom maniru reći – znate, ne možemo da odvojim uslovne zahteve koji čekaju rešenje rehabilitacije, nego imamo sve to na jednom mestu zato što nam treba nova agencija, nov prostor, nova sekretarica, novi automobil, nova taksa za rešavanje ovih pitanja, itd, i tako u nedogled dok i ovaj zakon, kao jedan od mnogih, ne postane dobra namera koja u praktičnoj primeni jeste ostao neizlizan termin, mrtvo slovo na papiru. Hvala.

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Meho Omerović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite, gospodine Omeroviću.

Član 10. govori o nadležnosti i sastavu suda. U Predlogu zakona predlagač kaže da o zahtevu za rehabilitaciju odlučuje sudija pojedinac.
Predložio sam svojim amandmanom da se ovaj 3. stav briše, što će reći da je pravednije da sud donosi odluke u veću jer se tako obezbeđuje i veća objektivnost, odnosno manja je mogućnost uticaja na sudiju pojedinca, jer sudija pojedinac, to kolege iz Ministarstva pravde daleko bolje znaju od mene, prema Zakonu o parničnom postupku, može suditi u slučajevima koji su predviđeni i tim zakonom.

Na član 11. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Janković, Zlata Đerić i Miroslav Markićević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Gospođa Đerić ima reč.

Podneli smo amandman na član 11. stav 1. gde smo tražili da se posle reči: "viši sud" reč: "odmah" menja rečima: "u roku od dva radna dana". Čime smo se u tome rukovodili? Pre svega, smatramo da je odrednica dva radna dana, odnosno u roku od dva radna dana daleko preciznija i više obavezujuća  nego odrednica "odmah", mada prilog "odmah" sugeriše na to da će nešto biti izvršeno odmah, istog trenutka ili sad. To bi moglo da stoji u tekstu zakona, ali to ne znači da će to biti izvršeno.
Mislim da je reč "odmah" ovako upotrebljena, dopustićete mi slobodu, sugerisala me na to da je ovaj član i ovaj rok malo neozbiljan. Ako stavite odrednicu od dva radna dana, onda ste zaista upregli administraciju da taj svoj posao izvrši.
Šta ako neko ne posluša i ne uradi odmah, ili nije u mogućnosti da to uradi odmah? Šta znači odmah? To znači istog trenutka. Tvrdim vam da administracija to neće moći da sprovede baš tako i da je upravo umesno da prihvatite ovaj amandman i da odvojite dva radna dana, koliko je potrebno da neko zaista pokaže i nameru i zaista sprovede ono što mu je ovim zakonom naloženo. Tada ćemo videti da je ovaj zakon ozbiljno promišljen, da se zaista na njegovo izvršenje mislilo i zaista će se onim organima koji treba da ga sprovedu dati mogućnost da to sprovedu ozbiljno. Dva radna dana je nešto što pokazuje ozbiljnost i daje mogućnost da se ovakav predlog, odnosno da se ovakva informacija pronese administrativno kako je predlagač zakona predstavio.

Na član 11. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović.

Član 11. bavi se obaveštenjem o podnetom zahtevu. Mi smo saglasni sa predloženim stavovima 1. i 2. Predloga zakona na osnovu člana 11. o tome da o svakom podnetom zahtevu za rehabilitaciju svaki sud, odnosno viši sud mora istovremeno obavestiti i ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa ili ako se u nekom slučaju vode dva ili više postupka onda je ministarstvo u obavezi da obavesti sud pred kojim je prvi put pokrenut postupak, a ima i više podnetih predmeta za isto lice.
Da zaista ne vodite računa o državnim interesima reč je o sledećem i u situaciji kada nikakvog razloga nemate a da ne prihvatite novi stav 3. pomenutog člana 11. gde SNS predlaže da sud mora da obavesti nadležnog javnog tužioca za ratne zločine u slučajevima kada je podnet zahtev, a kada je evidentno i iz njega vidljivo da je učinjen ratni zločin.
Morate se složiti da je velik broj takvih primera i da će u praksi koja sledi u narednom petogodišnjem periodu biti veliki broj takvih primera. Ako treba da prihvatimo zahtev za rehabilitaciju a u istom trenutku da ne utvrdimo mere, činjenice, okolnosti i odgovornosti onih koji su počinili ratne zločine, u ovom slučaju kakve smo naveli lišavanje života bez sudske ili administrativne odluke ili prisilne mobilizacije u okupacione oružane snage ili kvinsliške formacije, a one su i prema tadašnjem i prema sadašnjem krivičnom zakonu krivična dela. Zaista se radi o jednoj nebrizi, o nepostojanju iole volje da se zaštite interesi države Republike Srbije, pa čak i ako je odgovornost, u ovim slučajevima radi se i protiv nekih konkretnih država, a ne samo lica za ovakva dela. Nemoguće je utvrditi zahtev i doneti zahtev za rehabilitaciju, a u ovim slučajevima ne voditi računa o tome da su učinjeni ratni zločini, teška krivična dela. Zahvaljujem.

Na član 12. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Nećemo obrazlagati zato što je obrazloženje istovetno kao za član 7, ali samo da kažem zašto. Hvala.

Hvala vama.
Na član 12. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Janković, Zlata Đerić i Miroslav Markićević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić.