Ne mogu dva puta da vam dozvolim da reklamirate istu povredu Poslovnika. Vi to vrlo dobro znate. To je identična situacija.
Dakle, nastavljamo sa radom.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Meho Omerović.
Imate reč gospodine Omeroviću.

Zahvaljujem gospodine potpredsedniče, veoma ću kratko, obzirom da je ovaj amandman koji sam podneo na član 2. stav 1. identičan jer je to sled onoga što sam predložio za član 1. stav 4. Dobro je što je ministarka tu. Mislim da je i kroz izlaganje uvažene koleginice Tabaković i još nekih drugih kolega jasno da bi bilo dobro i zbog nekih drugih zakona i Krivičnog zakonika da sledimo ono što jeste primereno i srpskom jeziku, i što jeste primereno zakonodavnoj praksi, dakle ja ponovo apelujem i u ovom amandmanu da se koristi umesto "pripadnici kvislinških formacija" da se zameni rečima i koristimo izraz "i njihovi saradnici i pomagači" jer je to primereniji tačniji izraz koji se odnosi na one koji su predmet ovog zakona.
Nisam siguran, ali čini mi se, to ministarka i kolege koji su pravnici, mnogo bolje od mene znaju, u međunarodnom pravu, mislim da ne postoji opšti termin kvislinških formacija koji bi se odnosio na saradnike okupatora u celom svetu. Složićete se, to su i neke druge kolege rekli, nisu svi kvislinzi bili isti.

Zahvaljujem.
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Janković, Zlata Đerić i Miroslav Markićević.
Reč ima gospođa Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar, ovo je član koji je zaista izazvao najviše amandmana, a celokupan zakon se donosi u senci ideoloških predizbornih bitaka i jedne ogromne želje da se baci neko novo svetlo na jedan istorijski sumrak i nikako ne bi bilo dobro da ovaj zakon koji se donosi na kraju mandata ove Vlade i ovog saziva Skupštine raspiri onu nikad ugašenu bitku između partizana i četnika i napravi bilo kakve nove podele unutar srpskog nacionalnog korpusa.
Nismo želeli da svojim amandmanima tome doprinesemo. Mi smo podneli amandman smatrajući ga suvislim i smatrajući da je obrazloženje za njegovo odbijanje u stvari doprinelo tome da ostanemo uvereniji u tome da je amandman u redu, pogotovo ovo da se u članu 2. gde smo menjali stav 2. tačku 1. i tražili da se stav 4. briše.
Pročitaću naše obrazloženje. Smatramo da je vremenska odrednica od dana oslobođenja određenog mesta, koja je pri tom definisana kao period koji počinje momentom efektivnog vršenja vlasti od strane pripadnika narodno oslobodilačkog pokreta u određenom naseljenom mestu koje se kasnije nije prekidala, apsolutno suvišna i uz to i neodrživa, te da ostavlja prostor da se u konkretnim slučajevima dezafuiše namera predlagača zakona da se rehabilituju lica koja to zaista i zaslužuju. Na primer ukoliko bi ovakva odredba ostala na snazi bilo nemoguće rehabilitovati lica koja su kao apsolutno nedužna nastradala od strane revolucionarnih organa vlasti tokom trajanja tzv. Užičke republike, ili u još nebrojeno mnogo situacija tokom Drugog svetskog rata na području bivše Jugoslavije.
Dakle, smatramo da postoje konkretni istorijski razlozi zašto bi ovakav amandman trebao biti prihvaćen i kako bismo zaista omogućili da zakon, na koji imamo mnogo primedbi, ali obzirom na istorijske nepravde koje su učinjene, i uopšte svesni da je istorija ljudskog roda sačinjena od jednog tržišta beščaša, dakle da umanjimo koliko je moguće štetu, gubitak onih kojima je u stvari sve nenadoknadivo jer znamo da su lišeni, ne samo slobode, ne samo imovine, ne samo građanskih prava, nego i života a to su nenadoknadive štete.
Dakle, ovo je amandman pokušaj da se popravi nešto u onom istorijskom smislu, u želji da se otkloni ta istorijska nepravda, a svesni onoga da pseća groblja i sve ostalo što je ostalo na poprištu istorije ne možemo popraviti ni ovim zakonom. Možemo samo malo da eksponiramo dobru volju nekog novog vremena. Nije dobro kada se donese jedan takav zakon koji mi sada pokušavamo da uništimo i poništimo te odluke, kao što će možda jednoga dana neko poništavati naše odluke. Hvala vam lepo.

Na član 3. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Gospodine Rogoviću izvolite.

Zahvaljujem gospodine Novakoviću.
Evo ja ću pokušati posle nešto više od par časova istorije da se vratimo realnosti Predloga zakona o rehabilitaciji. U jednom trenutku da napravim digresiju. Nadam se da se ministarka neće naljutiti. U jednom trenutku mi se učinilo da je i vas uhvatila ova sportska ministarska epidemija pa poznajući sve što ste u ovoj Skupštini uradili, zaista bili prisutni vezano za zakone koji su dolazili iz okvira vašeg ministarstva i vašu prisutnost, prevario sam se u svemu tome.
Hoću da kažem da je neozbiljno da se bavimo u ovako teškim trenucima, u veoma odgovornim resursima svojih ministarstava, da se bavimo i određenim granama sporta. Ali, dobro to je za neku drugu temu.
Predlog SNS, poslaničke grupe jeste da se član 3. Predloga promeni u stavu 1. da se ubaci nov stav 2 i da se izvrše u tom kontekstu izmene. S obzirom da to niste prihvatili, odnosno kad bi bilo prihvaćeno u stavu 3. U članu 3. stav 1. šta je bitno. Bitno je da se ovako jedan širok pojam utvrđivanja ništavnosti odnosno nepotpune važnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. ovog stava lišena života, slobode itd. uokviri u smislu ovoga zakona, odnosno da se naglasi da je rehabilitacija u kontekstu odnosno u smislu ovog zakona, jer vi znate gospođo ministre, po važećem krivičnom zakoniku o izmenama koje su bile da ovaj termin i pojam rehabilitacije i ono što je predviđeno ovim zakonom nije isto i nije potpuno isto ono što je predviđeno Krivičnim zakonikom Republike Srbije.
Niste imali razloga, da recimo, delove ovog amandman na predloženi član ne prihvatite, premda smo mišljenja a ja ću pokušati da vam obrazložim da i ono što smo pokušali novim stavom 2. da dodamo, a to je da se ne mogu rehabilitovati lica koja su kažnjena za političko, versko ili ideološko delovanje koje prema propisima predstavlja kažnjivo delo ili za političku saradnju sa neprijateljem u toku rata, uklapa u kontekst predloga zakona i ne vidim razloga zašto niste dozvolili da se prihvati, odnosno da u tekstu stoji i jedan novi stav.
Da napomenem da ne može ovako širok pojam, znači rehabilitacije u smislu političkog, verskog ili ideološkog delovanja biti kao što stoji u predlogu člana 3. Predloga zakona, jer i dan danas imamo situacije i na području naše zemlje i na području nekih razvijenih demokratija Evrope kada premijer kaže, ja se stidim ovakve zemlje, da ne govorim zemlje u kojoj se takve situacije dešavaju i da su određene radnje, a koje su vezane za ideološko, versko ili političko delovanje kažnjive zakonom tih zemalja, međunarodnim pravom, a i zakonom vezanom za krivični zakonik, odnosno naše zakone i propise Republike Srbije.
Po predlogu ovog zakona o rehabilitaciji stoji bukvalno da bi ta lica kod nas mogla tražiti rehabilitaciju, odnosno mogla biti rehabilitovana. Još jednom da napomenem da je to i članom 423. stav 2. važećeg Krivičnog zakonika i predviđeno, odnosno da je saradnja sa neprijateljem krivično delo, a kao takvo delo i klasično delo krivično delo, poznato je vekovima, znači nije novina niti u međunarodnoj pravnoj praksi niti u našoj pravnoj praksi.
Primedba na stav 2. odnosno po našem predlogu stav 3. jeste da se mesečna novčana naknada, odnosno poseban dodatak iz teksta briše ako imamo situaciju kao što smo u načelnoj raspravi gospodin Momirović i ja i deo drugih poslanika pričali o ovoj situaciji, da je u Srbiji bar jedno deset minimalno deset posto građana na ivici krajnje životne, dnevne egzistencije i na pragu siromaštva, a prema predlogu zakona u članu 22. naknada se dodeljuje licima kojima je priznat poseban staž u trajanju od osam godina. Kako ako je četiri godine onda se to udvostručava i imamo da je visina te nadoknade 50% visine prosečne plate u prethodnoj godini, a ekonomisti mogu lako doći do činjenice da ta vrednost tih 50% nadoknade iznosi otprilike jedne dobre prosečne penzije u Srbiji.
Ako imate situaciji da se prosečna penzija u Srbiji zarađuje za period od 40 godina, onda imamo deo stanovništava koji u Srbiji je u velikom broju, nažalost, od 30 godine, punih 30 godina radnog staža ostao bez posla i treba da čeka još 10 godina, pitanje je da li će da preživi ili ne, da dobije tu starosnu granicu da bi ispunio uslove za penziju. Zaista mislim da se i sa situacijom ekonomske krize i teške stabilnosti i budžeta Republike Srbije i kompletne situacije u privredi ne mogu stajati ovakvi parametri. Zato smo predložili da ova još jedna nadoknada u visini od 10%, s obzirom na situaciju da je već ovaj staž udvostručen, da je od četiri, osam godina predloženo zakonom i da je po članu 22. to visina 50% prosečne nadoknade iz prošlog meseca, mislimo da još jedan poseban dodatak od 10% zaista je veliko opterećenje na leđa, odnosno na breme građana Srbije, koji zaista sve teže žive i sve teže i teže funkcionišu.
Mislim da to nisu argumenti protiv lica koja su predviđena u ovoj kategoriji lica koja trebaju da se rehabilituju, već jedni normalni okviri trenutka i vremena u kome živimo. Nalazimo se i u vreme jedne privredne nestabilnosti, nestabilnosti budžeta Republike Srbije i realni okviri dovođenja u istim. Zahvaljujem.

Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Janković, Zlata Đerić i Miroslav Markićević.
Gospođo Đerić, izvolite.

Podneli smo amandman kao poslanička grupa NS gde smo tražili preciznije određenje člana 3, jer u prvom stavu se kaže  –  Rehabilitacija je utvrđivanje ništavnosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima se lica iz člana 1. stava 1. lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga.
Mi smo stavili primedbu upravo na ovaj termin "utvrđivanje ništavnosti", odnosno na njoj smo insistirali a "nepunovažnost" da se briše, odnosno da se brišu reči "odnosno nepunovažnih", jer utvrđivanje ništavnosti ili određivanje nepunovažnosti nisu isti sadržaj pojma, a punovažnost ovih odluka po kojima su lica lišena slobode, prava, imovine i života je i te kako važeće i sprovedeno je.
Dakle, ne možemo utvrditi da su to bila nepunovažne odluke, one su bile punovažne i one su kao takve sprovedene, ali sada možemo da utvrdimo, odnosno da ovim zakonom ih poništimo, što i jeste na neki način cilj ovog zakona.
Dakle, mi smatramo da upravo ono što ste vi nama obrazložili kao razlog za odbijanje amandmana, da je ovo preciznije. Smatramo upravo da je ovo preciznije, ako se ova reč, odnosno, ako se termin "nepunovažan" izbriše iz oba stava ovog trećeg člana. Dakle, to će ga učiniti preciznijim.
Nepunovažan, nije tačno, oni su bili punovažni u vremenu u kom su sprovedeni, utvrđeni i sprovedeni. Neko je po tim odlukama izgubio i slobodu i prava i imovinu i život po tim tada punovažnim odlukama tadašnjeg zakona, tadašnjih institucija. Bez obzira da li je to bilo pravedno ili ne, to je zakon, postoje manje ili više pravični zakoni. Oni su po nekoga uvek nedovoljno pravedni i moramo samo da uvažimo ono što jeste činjenica i ono što jeste u stvari prava pravna forma. Hvala vam.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Meho Omerović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Gospodin Omerović.

Zahvaljujem. Ovaj amandman u suštini govori o tome u kakvom je stanju država Srbija. Da li je država Srbija bogata država? Nije. Da li imamo 750 hiljada nezaposlenih? Imamo. Da li je 140 hiljada ljudi, faktički na donjoj granici siromaštva? Da li građani imaju problem kako da prežive od prvog do prvog? Imaju. Prema tome, da li imamo siromašnih? Imamo. Da li imamo socijalno ugroženih? Imamo. Da li imamo dece i nekih drugih građana države Srbije, kojima je potrebna pomoć i koju dobijaju iz budžeta države Republike Srbije? Imamo.
Dakle, ako su to sve činjenice, onda je zaista začuđujuće da se u Predlogu zakona osobama koje će imati možda pravo, ako se ovaj zakon usvoji na rehabilitaciju, a vezano i za restituciju, ne samo vreti imovina koja je oduzeta na osnovu nekih presuda 1946 itd, ne samo da će biti rehabilitovani, dakle, dobiti moralnu satisfakciju, ne ovde se ide i korak dalje, u tako siromašnoj Srbiji mi sada tim ljudima treba da obezbeđujemo i novčanu nadoknadu, naknadu kako kaže u zagradi posebni dodatak kao i pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu.
Predlažem da se ova odredba briše. Razlog je vrlo prost i svima lako razumljiv, ali pokušaću u četiri, pet rečenica da obrazložim ovo što sam predložio, jer privredno ne razvijena Srbija i njeni građani nisu u mogućnosti da u narednim budžetima 2012, 2013, 2014. godine itd, obezbeđuju sredstva kojim bi se isplaćivali posebni dodaci i obeštećenja za materijalnu i ne materijalnu štetu.
Ovakvim isplatama bi moglo doći do daljeg ekonomskog propadanja, odnosno naše ekonomski moći i Srbije u celini u kojoj se beleži i pad industrijske proizvodnje i nedovoljni privredni razvoj.
Mislim da svi mi, bez obzira da li smo poslanici vladajućih stranaka ili smo iz opoziciji, kao narodni poslanici nemamo pravo, građani nas nisu birali da bez sagledavanja sveukupnih finansijskih prilika u našoj zemlji donosimo zakone kojima ćemo većinskom delu stanovništva, bez ekonomske, jasne i precizne analize dodatno nametnuti određene obaveze. Zašto to kažem? U obrazloženju koje je dao predlagač, za ovaj zakon se kaže da nisu potrebna dodatna finansijska sredstava kako bi se ovaj zakon sproveo. Meni to nekako, da se najblaže izrazim, nije jasno. Stoga sam predložio da se ove odredbe brišu.
Naravno, ima mogućnosti u kompilaciji sa amandmanom koji su podnele druge kolege poslanici da se tu napravi neka distikcija, da tako kažem, da se dođe do neke formulacije koja bi bila i primerenija i poštenija. Znam vrlo dobro da je jako malo ljudi koji će na osnovu ovoga potraživati to pravo i koji će biti u mogućnosti da to pravo iscrpe, mislim na novčanu naknadu, ali odredba kojom se u obrazloženju Vlade, zbog duševnih boli daje mogućnost potomcima tih istih ljudi da primaju to novčanu nadoknadu, naprosto je neprihvatljivo.
Stoga sam predložio da se ova odredba briše i da se ukine mogućnost da mi iz ovakvog siromašnog budžeta države Republike Srbije izdvajamo i dodatna sredstva za ovu namenu, ma koliko ona bila mala, ako bi to neko hteo da polemiše i da odgovara na ovo o čemu pričam. Naprosto, mislim da je princip u pitanju, jer ne smemo takvu poruku da šaljemo našim građanima.