Mislim da su koleginica Jerkov i kolega Radovanović potupno u pravu. Zašto? Zato što mi ovde, u stvari, oni svojim predlogom a ja ih podržavam, ni na koji način ne osporavamo pravo i mogućnost određenim licima da podnesu zahtev za rehabilitaciju u postupku, kako je to predviđeno u nekim daljim članovima ovog predloga zakona. Ali, zakonskom rehabilitacijom, da budemo otvoreni, nekom vrstom "leks specijalisa", da ih automatski oslobađamo, amnestiramo od toga za šta su osuđeni, a to su krivična dela po zakonu o suzbijanju nedopuštene trgovine, nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže i krivično delo suzbijanja nedopuštene trgovine i nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže.
Daću vam samo jedan primer. Imali ste vlasnika fabrike u Beogradu, koja je proizvodila municija i oružje u periodu od 1941. do 1945. godine. Složićete se sa mnom da nisu proizvodili za partizane, niti za neke za koje vi smatrate da su bili antifašistički pokret. Proizvodili su oružje i municiju direktno za Nemce, za okupacione snage Vermaksa, na čelu sa njihovim komandantom i vođom Firerom. Dakle, ti meci, ta municija je služila da se ubijaju desetine hiljada Srba širom Srbije i građana Republike Srbije. Oni su ubijeni tim oružjem. Posle rata, na osnovu ovoga zakona, tom čoveku je suđeno i on nije osuđen za ratni zločin, ne potpada pod one odredbe na početku predloga ovoga zakona, da nema pravo na rehabilitaciju, jer nije proglašen ratnim zločincem, on je samo osuđen zato što je sarađivao i proizvodio nešto za pripadnike Trećeg rajha.
Dakle, ovde se ne radi o pekaru niti o nekom obućaru koji je u Beogradu ili u Srbiji za vreme okupacije proizvodio nešto, pa su to koristili Nemci. Ovde se radi o npr. vlasniku fabrike koja je proizvodila, ponavljam još jedanput, municiju i oružje i kao takav je osuđen za to krivično delo, a sada ovim predlogom zakona predlagač ga želi automatski rehabilitovati, dati mu zakonsku rehabilitaciju. Mislim da je to nepošteno i nepravedno prema onim ljudima koji su stradali, ne samo od te iste municije, nego i prema onima koji su ni krivi ni dužni izgubili život u ovim ili onim oružanim formacijama.
Hajde da budemo iskreni i pošteni. Ako vodimo računa o običnom građaninu Srbije u tom periodu, o tom srpskom seljaku koji je uvek i najviše, nažalost, stradao, ajmo onda biti pošteni pa zaštiti i njega koji je u desetine hiljada slučajeva bio u nekim formacijama koje jesu bile i saradničke i blizu okupatorima, ali su izgubili život možda čak i bez oružja u rukama. To ću ponoviti. Pričao sam i u načelnoj raspravi sa ovoga istoga mesta. Bilo je stotine slučajeva, hiljade slučajeva da uđe u selo jedna vojska, neću uopšte imenovati koja je, pokupi čoveka, mobiliše ga, ne zaduži ni oružje, i jadnik posle dva dana u nekoj zasedi možda izgubi život. Posle rata se on proglašava za neprijatelja države. Pošto je on imao malo imovine, niko ne vodi računa o tome da li će njegovi potomci vratiti možda ta dva hektara zemlje u Šumadiji ili u Pomoravlju itd, a ovde ulazimo u presedan da trgovci, krupni kapitalisti tog perioda, ljudi koji su imali fabrike, koji su direktno sarađivali sa okupatorom, špekulanti i svi oni koji su se na nesreći srpskog naroda u tom periodu Drugog svetskog rata u Beogradu i u Srbiji ovajdili ili oparili sada imaju mogućnost da budu rehabilitovani da bi neko povratio njihovu imovinu. Gle čuda, još i njihovi potomci zbog duševne boli da dobiju neke parice. Malo im je i ovo što se radi, nego još traže i sredstva. Mislim da ovo nije pošteno i uopšte je nepravedno prema žrtvama upravo tih istih ljudi koji su proizvodili oružje i municiju za Nemce.