Dame i gospodo narodni poslanici, nadam se, gospodine ministre, da ste pravilno razumeli sve amandmane koje je podnela poslanička grupa SRS. Smisao svih naših amandmana je da se u Srbiji obeležavaju oni dani koji zaista imaju suštinske veze sa srpskom istorijom, sa srpskom duhovnošću i sa srpskom kulturom.
Što se tiče 21. oktobra, za nas je apsolutno prihvatljivo da se on obeležava kao dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, ali da ste izabrali bilo koji drugi datum ne biste pogrešili, jer je, nažalost, srpska istorija u 20. veku, a naročito u toku Drugog svetskog rata, bila izuzetno tragična.
Drago mi je što ste prihvatili amandman dr Nikole Žutića da se 22. april obeležava kao datum sećanja na žrtve koncentracionog logora Jasenovac. U Jasenovcu su stradali, pre svega Srbi, ali su stradali u velikoj meri i Jevreji i Romi, a istini za volju stradao je i određeni broj Hrvata koji su se protivili Pavelićevom fašističkom režimu.
Zbog istorije, zbog stenograma, zbog zapisnika i zbog građana Srbije, želim da kažem da su u Jasenovcu stradali i ljudi poput Pavla Đurišića i Petra Baćovića. Dakle, komandanti četničkih jedinica iz Crne Gore, Hercegovine i istočne Bosne su bili poslednje žrtve koncentracionog logora Jasenovac. Jedna velika grupa četničkih starešina, na čelu sa Đurišićem, Baćovićem, Zaharijem Ostojićem, našla je svoju smrt u Jasenovcu. Đurišić je poverovao crnogorskom ustaši Sekuli Drljeviću da će imati bezbedan prolaz kroz teritoriju NDH. Na njegovu veliku žalost, Sekula Drljević ga je prevario. Pavla Đurišića i njegove jedinice, zajedno sa drugim četničkim starešinama, ustaše su razoružale i otpremile u koncentracioni logor Jasenovac. Najverovatnije je Pavle Đurišić skončao tako što su ga ustaše živog zapalile i na njegovom spomeniku, koji se nalazi u SAD, piše da je Pavle Đurišić živ spaljen od srpskih dušmana na braniku otadžbine.
Ono što je, takođe, bila intencija SRS, to je da se na drugi način sagleda istorija Drugog svetskog rata na prostorima Srbije i bivše Jugoslavije. Mi smo to rekli u načelnoj raspravi. Za nas je neprihvatljivo da se 7. jul obeležava kao datum ustanka građana Srbije protiv fašističkog okupatora, zato što je 7. jula, a neke političke partije, nažalost, i danas obeležavaju taj tragični datum iz srpske istorije, jer je tog dana, u stvari, počeo bratoubilački rat u Srbiji, nije počela nikakva borba protiv Nemaca. Istoričari se, manje-više, slažu da do kraja avgusta 1941. godine u Srbiji, a to, pre svega, znači u zapadnoj Srbiji, u Šumadiji, nikakvih velikih borbi protiv Nemaca nije bilo. Prva velika pobeda nad Nemcima izvojevana je 31. avgusta 1941. godine, kada su četnici, pod komandom potpukovnika Veselina Misite, oslobodili Loznicu. Praktično, to je bila prva velika pobeda savezničkog oružja uopšte u Drugom svetskom ratu u borbi protiv nacizma i u borbi protiv Hitlera.
Da je bilo malo više odgovornosti i hrabrosti Vlade Republike Srbije, mislim da je taj dan morao da nađe svoje mesto u Zakonu o državnim praznicima. Tog datuma niko nema razloga da se stidi, to je jedan veliki datum. Svi veliki evropski datumi obeležavaju te svoje velike pobede. Ovo je naša velika pobeda u Drugom svetskom ratu. SRS se još od početka 90-ih godina zalaže da se taj datum dostojno obeleži u Srbiji i da se ne izgubi sećanje na tog hrabrog oficira, potpukovnika Veselina Misitu, koji je mučki ubijen nakon što je oslobođena Loznica. Dakle, ponovo se desilo to da je Srbin zapucao na Srbina. Veselina Misitu nisu ubili Nemci, on ih je pobedio ali, nažalost, nije pobegao od kuršuma ljudi za koje je verovao da su zajedno sa njim na istom zadatku borbe protiv Nemaca. Dakle, poginuo je tako što ga je sa leđa ubila jedna partizanska grupa dok je sedeo u jednoj lokalnoj kafani uveče, nakon što je Loznica oslobođena. To je nešto što je tragično.
Što se tiče SRS, mi se uvek zalažemo za to da Srbin nikada ne udari na Srbina, zalažemo se za srpsko nacionalno jedinstvo, a posebno se danas zalažemo za srpsko nacionalno jedinstvo kada je u pitanju KiM, jer tu ne sme da bude bilo kakvih podela.
Moramo da konstatujemo, po ko zna koji put, da je tragično što je predsednik države Boris Tadić pozvao Srbe da se uklone sa barikada na severu KiM. Ti Srbi tamo ne brane samo sebe, svoje živote i svoju imovinu, oni tamo brane državu Srbiju. Ti živi Srbi tamo su, u stvari, državne institucije Srbije. Svaki koji je danas na barikadama, koji brani te prostore od tzv. šiptarskih vlasti iz Prištine i iz NATO pakta, u stvari je sam za sebe jedna državna institucija Srbije na tim prostorima. Ne bi bilo dobro da se poruka predsednika Republike shvati tako da on sa sebe skida svaku odgovornost za ono što se dešava na KiM i ne bi bilo dobro da predsednik Republike kaže – pozvao sam vas da se povučete sa barikada, vi me niste poslušali i sada vi snosite odgovornost za sve ono što će da se desi narednih dana.
Moram da vas podsetim gospodine ministre, i vas i kolege iz vladajuće koalicije, da su Srbi se organizovali na barikadama upravo zbog toga što ne podržavaju politiku režima u Beogradu kada je reč o KiM.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, moliću vas o temi dnevnog reda, dakle dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom radu. Nadam se da vaše izlaganje nema nikakav kontekst o žrtvama, tako da vas molim, o temi dnevnog reda.)
Na žalost, gospođo Čomić, srpskih žrtava bilo je mnogo, na žalost, ima ih i danas. Samo želim da iskoristim ovu priliku da pozovem još jedanput Vladu Srbije, pa i predsednika Republike da preispitaju svoj odnos prema KiM zato što ni jedna ozbiljna država, a bilo je država koje su bile u sličnom problemu kao i Srbija, nije žrtvovala svoj narod i nije žrtvovala jedan deo svoje teritorije zbog obećanja da će možda dobiti kandidaturu za ulazak u nekakvu zajednicu država kakva je EU. Srbija bi bila jedina i prva zemlja u međunarodnim odnosima koja je zbog pukog obećanja da će možda dobiti kandidaturu za EU se odrekla jednog dela svoje teritorije. Niko nas gospodine ministre zbog toga u svetu neće ceniti, niko neće tretirati Srbiju kao jednu uglednu i ozbiljnu državu koja drži do svog dostojanstva.
To nije uradila ni jedna država koja je ušla u EU od 2004. godine, ni jednoj državi to nije bio postavljen kao uslov da bi pristupila u EU i za SRS je neprihvatljivo da se takav uslov prihvata da bi dobili obećanje, a to ne znači da ćemo sigurno dobiti kandidaturu za ulazak u EU, da ćemo tog 9. decembra dobiti pozitivno mišljenje. Pa i da ga dobijemo, zar to vredi da se odreknemo naroda i teritorije KiM, jer se mi ne odričemo time samo KiM, time se, gospodine Ljajiću, odričemo našeg srednjeg veka? Nama je praktično anektiran srednji vek na KiM, ne samo da je okupirana teritorija i da je okupiran narod, nama je tamo okupiran srednji vek, nama je tamo okupirano sećanje na velike dane srpske istorije kada je Srbija zaista bila jedna uspešna i najbolja država na Balkanu.
Gospodine ministre, takođe smo u načelnoj raspravi, to je bio smisao naših amandmana, pledirali za to da status državnog praznika svakako dobije i 25. novembar. Tada je Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i drugih Slovena u Novom Sadu, pod rukovodstvom jednog velikog patriote radikala, Jaše Tomića, donela istorijsku odluku da se Banat, Bačka i Baranja pripoje Kraljevini Srbiji. Za SRS je to zaista veliki datum i mi smatramo da je tom odlukom od 25. novembra definitivno rešeno pitanje Vojvodine kao sastavnog dela Republike Srbije. U tom smislu, za SRS je neprihvatljivo ono što vlast radi od 2000. godine, a naročito intenzivno od kako je usvojen statut AP Vojvodine, za koji mi smatramo da je protivustavan i da u stvari predstavlja jednu tempiranu bombu postavljenu u temelje države Srbije. Pitanje je dana kada će ta bomba da eksplodira. Možda nekima sada izgleda da je taj dan daleko i da se to nikada neće desiti, ali želim da vas podsetim da je sve na KiM 1981. godine počelo tako što studenti albanske nacionalnosti nisu bili zadovoljni hranom u menzama Studentskog centra Prištinskog univerziteta, a završilo se tako da danas Srbi svojim golim životima moraju da brane KiM od šiptara i njihovih saveznika iz NATO pakta.
Takođe, želimo da podsetimo, evo sticajem istorijskih okolnosti upravo ovih novembarskih dana, i da je 24. novembra, dakle dan pre nego što je održana istorijska skupština u Novom Sadu, doneta odluka da se Srem pripoji Kraljevini Srbiji, ali, gospodine ministre, ceo Srem sa Vukovarom i Vinkovcima, a 26. novembra 1918. godine doneta je odluka da se Crna Gora pripoji Kraljevini Srbiji, tako da kada je formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, 1. decembra 1918. godine, Srbija je u tu državu ušla zajedno sa Crnom Gorom, Sremom, Banatom, Bačkom i Baranjom. To je jedna istorijska činjenica koja se uglavnom prećutkuje. Mi iz SRS i ovom prilikom želimo da podsetimo građane Srbije na te velike datume.
Šteta je što je Vladi Srbije promaklo, da li iz neznanja, da li namerno, da li iz razloga dnevne politike da makar jedan od ovih velikih datuma ne uvrsti u izmene Zakona o državnim praznicima. Ti datumu apsolutno zaslužuju da budu državni praznici Srbije i svaka civilizovana zemlja u Evropi i van Evrope bi ih i te kako obeležavala kao velike državne i nacionalne praznike.
Pozivam vas gospodine ministre da razmislite još jedanput o argumenti koje je iznela SRS o ovom predlogu zakona, da malo razmislite o kontekstu proslavljanja pojedinih praznika u Srbiji koji suštinski nikakve veze nemaju sa srpskom istorijom, sa srpskom državom, na kraju krajeva, sa hrišćanskom duhovnošću i hrišćanskom kulturom, pa ni sa duhovnošću i kulturom ni jedne velike svetske religije, jer koreni i 1. maja i koreni Nove Godine, manje više, imaju paganski, a ne srpski i ne pravoslavni karakter, tako da bi bilo dobro da se i o tome malo povede računa ako se u nekom budućem vremenu bude pristupalo izmeni ovog zakona.
Ono što SRS želi da i ovom prilikom podvuče – šteta je i tragično je, ma koliki značaj bio Predloga zakona o državnim praznicima, da mi danas ne raspravljamo o KiM, nego raspravljamo o državnim praznicima. SRS koristi ovu priliku da uputi i da ponovi svoj apel predsednici Narodne skupštine, Vladi Republike Srbije da se hitno sazove sednica Narodne skupštine koja će biti posvećena aktuelnim dešavanjima na KiM, jer sramno je za državu Srbiju, sramno je na kraju krajeva za sve nas, pre svega za vlast da Savet bezbednosti juče raspravlja o situaciji na KiM i da Srbe sa severa KiM brani stalni predstavnik Rusije u Savetu bezbednosti, Vitali Čurkin, a da do dana današnjeg parlament Srbije ćuti o situaciji na KiM zato što navodno čekate taj famozni 9. decembar da vas EU pomiluje po glavi i da vam kaže – da, vi ispunjavate sve uslove da biste dobili status kandidata, ali po jednoj strašnoj ceni koju ni jedna ozbiljna država ne bi platila, a to je da se praktično odričemo KiM.