Dame i gospodo, kao doprinos argumentima kolege Nikole Žutića zbog kojih treba prihvatiti ovaj amandman, ja ću navesti neke podatke iz kojih se vide razmere zločina koji je počinjen nad srpskim narodom i zbog čega treba uspostaviti dan sećanja na žrtve logora Jasenovac i ustaškog terora uopšte.
U Bosanskoj Dubici je 1941. godine živelo 28 hiljada stanovnika, Srba. U prve dve godine rata ubijeno je 22.500. Sistem logora u Gospiću, Šaranovačka jama, Jadovno i druga stratišta – ubijeno 42.000 srpskih civila. Drakulić motike i Šarovac kod Banjaluke – 7. februar 1941. godine, ubijeno 2.315 srpskih civila, među njima 513 dece. Tog dana u ovim selima nije opaljena nijedna puška, svi su ubijeni nožem i maljem. Šušnjar i Sanski Most – 9.500 zaklanih Srba, samo na Ilindan 1941. godine – 2.862 zaklanih. Prebilovci, istočna Hercegovina – 4.100 zaklanih Srba iz Stolca i Čapljine, u Šurmanovačku jamu kod Međugorja ubačeno 510 žene, dece i staraca. Prigorice kod Gacka, Božić 1941. godina – 180 žene, staraca i dece zaklano za slavskom sofrom. Garavice kod Bihaća, leto 1941. godine – oko 12.000 ubijenih. Grubišino Polje, oktobra 1942. godine – 3.000 ubijenih. Glina, crkva rođenja Presvete Bogorodice, noć između 12. i 13. maja 1941. godine – 800 zaklanih, preživeo samo Ljubo Jednak. Jama Jagonjača kod Trebinja u Popovom Polju, jun 1941. godine – 200 ubačenih Srba. Livno, leta 1941. godine – ubijeno 5.000. Samo na Ognjenu Mariju u ivanjskim selima je oko 2.100 Srba zaklano i ubačeno u jame. Jama Prolog – 466 ljudi, preživeo samo deda Vjerice Radete, Ilija Radeta. Jama Kamešnica – 256. U školi u Čelebiću zaklano 370. Jama Razvala – ubačeno 80 dece. Jama Bikuša – 46 dece. Bileća korićka jama, noć između 3. i 4. juna 1941. godine – 134 ubačenih. Jama Borova Glava, između Livna i Kupresa, Ilindan 1941. godine – 213 Srba, bez ispaljenog metka i bez noža, svi ubijeni maljem. Jama Raičeva kosa, Blagaj kod Kupresa, moje rodno selo, Ilindan 1941. godine – 43 kosa pokupljena sa livada i ubačeno u jamu, među njima šestorica braće Marića.
Dame i gospodo, za kraj ove argumentacije, ja još jednom podsećam da se ovde nalazi spisak od 19.432 dece koja su ubijena u logoru Jasenovac. Ubijena su tako što su se ustaški koljači nadmetali ko je u stanju da zakolje više srpske dece, srpskih civila. U tom stravičnom takmičenju pobedio je student Pravnog fakulteta iz Zagreba, Petar Brzica, koji je uspeo da u jednom danu zakolje 1.352 srpska civila, među kojima je bilo najviše dece.
Na kraju, pročitaću vam starosnu dob ovih 19.432 anđela: 1.687 četrnaestogodišnjaka, 1.155 trinaestogodišnjaka, 1.525 dvanaestogodišnjaka, 965 jedanaestogodišnjaka, 1.324 desetogodišnjaka, 1.095 devetogodišnjaka, 1.250 osmogodišnjaka, 1.316 sedmogodišnjaka, 1.417 mališana od šest godina, 1.428 dečaka i devojčica od pet godina, 1.544 četvorogodišnjaka, 1.591 dete od tri godine, 1.493 dece od dve godine, 1.152 dece od godinu dana i 495 dečaka i devojčica koji su imali nekoliko dana ili nekoliko meseci.
Ponavljam, u zločinima ustaškog terora ubijeno je oko milion pripadnika srpskog naroda, a država Srbija, Republika Srbija i srpski narod nemaju dan sećanja na te nevine žrtve.

Iskorišćeno je pet minuta od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 3. amandman je, na osnovu člana 157. stav 6. Poslovnika Narodne skupštine, podneo Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima ministar, Rasim Ljajić. Izvolite.

Mi prihvatamo ovaj amandman Odbora zato što smatramo da on sublimira nekoliko amandmana koji su predloženi. Čuli smo i u diskusiji gospodina Žutića da bi bilo prigodno da se i ovim zakonom obeleži 22. april, početak proboja logora u Jasenovcu i da ovo predstavlja simbolično odavanje pošte svim stradalim, Srbima, Romima, Jevrejima i svim drugim, na najvećem stratištu na ovom prostoru.
Iz tih razloga, mi prihvatamo amandman Odbora i smatramo da će on upotpuniti suštinu i sadržinu izmena i dopuna ovog zakona.

Zahvaljujem.
Konstatujem da je u ime predlagača ministar Rasim Ljajić prihvatio amandman. Narodna skupština će se u danu za glasanje izjasniti.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 3. amandman je podnela narodna poslanica Nataša Jovanović, koja ima reč. Izvolite.

Gospođo Čomić, koliko je preostalo vremena poslaničkoj grupi Srpske radikalne stranke?
(Predsedavajuća: Osam minuta.)
Ukupno?
(Predsedavajuća: Da.)
Gospodine Ljajiću, dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka smatra da treba da se obeležava 21. oktobar kao dan sećanja na spomen na 21. oktobar 1941. godine, kada je u mom rodnom Kragujevcu nemački okupator izvršio pokolj nedužnih civila, dece, đaka kragujevačke gimnazije, kao i da to treba da bude dan kada se obeležava sećanje na sve srpske žrtvama u celoj Srbiji. S obzirom na to da smo mi podneli da se 21. oktobar radno obeležava, osvrnuću se na sadašnji način obeležavanja 21. oktobra, koji se uglavnom ticao mog grada Kragujevca i, nažalost, ove godine najveće zloupotrebe od strane državnih zvaničnika, pre svega Borisa Tadića, kao predsednika Republike.
Osim toga što sam rođena i živim u Kragujevcu, ja sam i đak Osnovne škole "21. oktobar" i od perioda kada se održava manifestacija "Veliki školski čas", dakle, od 1971. godine, ali i kasnije, kada sam krenula u osnovnu školu, naša škola je bila jedan od organizatora zajedno sa kragujevačkom gimnazijom i gradom Kragujevcem održavanja manifestacije "Veliki školski čas", gde smo uz stihove Desanke Maksimović, Mire Alečković, uz govore Miloša Žutića, Mire Stupice, Svetlane Bojković, mi, deca tog hora, učestvovali u toj manifestaciji, kao i drugi koji su, pre svega, pripadnici kragujevačkog pozorišta "Teatar Joakim Bujić" ili školskih sekcija.
Josip Broz, koji je najodgovorniji za velika stradanja srpskog naroda, o tome smo pričali prekjuče kada je bio Zakon o rehabilitaciji, i za ubistva ogromnog broja od strane komunista i Srba i Srba rimokatoličke i muslimanske veroispovesti, nikada nije uradio ono što je uradio Boris Tadić. Znači, Broz koji je činio sve da srpski narod u onoj SFRJ, tako što je pomagao Šiptarima i pripremao ih za ovo što oni danas rade, otimaju našu južnu pokrajinu, tako što je hrabrio ustaške vođe tog vremena, komunističkog doba, koji su učinili drugi genocid nad srpskim narodom 1991. godine, dakle, nikada se nije pojavio on kao takav veliki vođa, maršal, kako su voleli da ga zovu, na "Velikom školskom času" da drži govor.
To govorim, gospodine Ljajiću, pre svega i zbog ličnog iskustva i zbog činjenice da takav način zloupotrebe takve manifestacije, koja predstavlja sećanje na ogromnu tragediju, na jedan pogubljeni grad 1941. godine, kada je streljano, po onome o čemu su pisali mnogi istoričari, kao i kustos našeg muzeja, gospodin Brkić, kao i istoričar Manceslav Glišić i mnogi drugi, dakle, samo od tog dana 21. oktobra 1941. godine od sedam časova ujutru do dva sata popodne 2.782 civila, a među njima 217 maloletne dece i 60 učenika kragujevačke gimnazije. Nikada se nije desilo ni da oni komunisti poput Bakarića, Dolanca i ostalih zloupotrebljavaju na takav način "Veliki školski čas" i da vrše svojevrsnu političku promociju, a to je, na zgražavanje mojih sugrađana, ove godine uradio Boris Tadić.
To više nikada ne sme da se ponovi, bez obzira koja je vlast u Srbiji, ko je njen predsednik i ko su državnici u Srbiji, jer to vređa ljudsko dostojanstvo, a pre svega licemerje Borisa Tadića i sve one poruke koje su mediji preneli, a koje je on izrekao na početku komemoracije, odnosno na početku manifestacije "Veliki školski čas". On je tada rekao da mi, citiram, na današnji dan prizivamo u sećanje sve poginule u borbi za slobodu i odbijamo iz sećanja sve koji su u naše ime sarađivali sa okupatorom. Šta on danas radi? On u ime onih koji su nalogodavci njemu lično i ovoj lasti, podaničkoj, u Srbiji sarađuje sa okupatorom na Kosovu i Metohiji. Kako ga nije sramota? On je juče pozvao Srbe da se sklone i uklone sa barikada, a samo pre mesec dana na "Velikom školskom času"…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, molim vas o temi dnevnog reda i o amandmanu.)
Tema dnevnog reda je sramota koju je vaš predsednik stranke i predsednik države priredio mom gradu Kragujevcu i građanima Srbije.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, niste podneli amandman o sramoti, niti amandman o postupcima izabranih lica u drugim institucijama, nego ste podneli amandman kojim želite da menjate stav 1. u članu 5, pa vas molim o temi dnevnog reda. Izvolite.)
Neću da vam se zahvalim, jer je moje pravo da koristim dalje vreme po amandmanu poslaničke grupe. Gospođo Čomić, vi onda razmišljajte kako će sada ovu vašu intervenciju da tretiraju moji sugrađani koji prate ovaj prenos. Ne samo oni, nego i građani Šapca, građani Podrinja, građani Mačve, građani Kraljeva, gde je Vermakt odlučio da takvom odmazdom za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 nedužnih civila, a za ranjenog nemačkog vojnika 50 civila. To je zaista bolno sećanje i nešto što niko nikada ne treba da zloupotrebljava u bilo koje političke svrhe.
Ovi ljudi, istoričari, poput dr Žutića, njegovog kolege, malopre pomenutog, gospodina Glišića i kustosa kragujevačkog muzeja, gospodina Brkića, su svoj doprinos rasvetljavanju istine i zločina koji se desio u Kragujevcu dali kroz svoje naučne radove. To je nešto što treba da bude opomena svim budućim generacijama, a vama koji ste na vlasti i predsedniku Republike, koga imam pravo da pominjem ovde, jer je on izabran od strane građana, treba da bude opomena to da, osim toga što morate da se suočite sa tim ko su kroz istoriju bili neprijatelji srpskog naroda, morate da se suočite i sa tim šta je sadašnjost. Sadašnjost je da nemački vojnici pucaju na nedužan srpski narod na Jarinju i Brnjaku, da hoće da proteraju poslednjeg Srbina sa Kosova i Metohije. Da oni to, gospodine Ljajiću, tako otvoreno mogu, vršili bi odmazdu i dan danas, kao što su to fašisti radili 1941. godine u Kragujevcu i širom cele Srbije. To je njihov cilj i njihova politika, da se uništi srpski narod i da ne možemo da opstanemo na svojim ognjištima i da se borimo za svoju slobodu.
Simbol prkosa, Spomenik V3 palim đacima i profesorima kragujevačke gimnazije i drugi spomenici i čistačima obuće, simbol prkosa i otpora, to je ono na šta se mi ponosimo u našem kragujevačkom Spomen parku, kao i spomenici u Kraljevu i u Šapcu, u Mačvi i u drugim krajevima Srbije koji trebaju da budu putokaz budućim generacijama da samo borba za slobodnu Srbiju, za slobodu srpskog naroda predstavlja nešto što je sveto. Nas je tome od osnivanja naše stranke učio naš predsednik dr Vojislav Šešelj. On se iz Haškog kazamata, to vi vrlo dobro znate, devet godina bori za našu slobodu, ali mi ćemo to nastaviti i svako dete koje se danas rodi u Kragujevcu zna da jedino tako, poštujući ono što su naše tradicije i klanjajući se pred senama tih nevino stradalih žrtava, mora da se bori za slobodu Srbije. Hvala.

Ostalo je dva minuta od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić.
Izvolite.

Gospodine ministre, 21. oktobar je sinonim za srpsko stradanje. Dan 21. oktobar je kada je Nemačka simbolički htela da pokaže celom svetu da jednostavno želi uništenje srpskog naroda. Znali su dobro Nemci kakav je taj srpski narod. Znali su oni dobro i kakav otpor taj mali narod može da im pruži. Nezabeleženo je u svetu da neko za jednog svog vojnika strelja 100 građana. Nezabeleženo je to u istoriji. Znali su oni i tada za onaj slučaj kada su branioci Beograda branili našu prestonicu, a mnogi od njih su bili i prisutni tada, kada je krv tekla potocima niz Dorćol, Terazije itd. U to vreme stigla je jedna poruka, da je jedna manja grupa Arnauta provalila granicu Kožura.
Srpska komanda bila je u velikoj dilemi da li da nastavi sa odbranom Beograda ili da ide dole. Određena je jedna manja grupa četnika Vuka Popovića, koja je otišla dole i završila posao. Stigao je izveštaj, posao je urađen, više nijedan arnaut nema na teritoriji Srbije.
To je znala tadašnja komanda i znali su to dobro i Nemci, znali su to i komunisti Josipa Broza, znali su i prosto se takmičili i sa ustašama ko će više srpskih glava da pogubi, ko će više da okrvavi ruke o Srbe. Za jednu jotu nisu zaostajali za njima ni ustaše, ni komunisti Josipa Broza.
Kada je dr Slobodan Jovanović svojevremeno hteo da napiše deklaraciju u Londonu, kojom se osuđuju ustaški zločini i za tu deklaraciju nije hteo da potpiše tadašnji hrvatski ministar Josip Krnčević, a ovaj ga je pitao – zašto nećete da potpišete, zar nismo braća, na šta mu je stigao odgovor – koliko još treba da vas ubijemo da biste vi shvatili da mi nismo braća? To je bila ta ustaška politika od koje ni za jednu jotu ustaše nisu odstupile ni mnogo vremena kasnije.
O žrtvama Josipa Broza bilo je dosta reči povodom Predloga zakona o rehabilitaciji. Samo ću da kažem da su u četiri sreza, u Dragačevskom, Tržavskom, Ljubičkom i Takovskom, Brozovi komunisti ubili oko 1.400 nedužnih ljudi. Bilo je to zaista teško vreme za srpski narod, gospodine ministre, vreme u kome su srpski komunisti pevali pesmu: "Mi imamo tri najveća sina, Enver hodžu, Tita i Staljina", u kome su terali Srbe da pevaju: "Srbija nam sada peva da nam živi veli deva".
Ta politika dovela je do onoga što se danas dešava. Ta politika je, u stvari, ideja vodilja ove vlasti da se Srbi povuku sa barikada na KiM. Ta ideja je ideja kojom se vodio i Boris Tadić i tom idejom on, u stvari, formalno priznaje nezavisnost nelegalne države Kosovo. Znaće to da osudi srpski narod. Hvala.

Da li još neko želi reč? Narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, nadam se, gospodine ministre, da ste pravilno razumeli sve amandmane koje je podnela poslanička grupa SRS. Smisao svih naših amandmana je da se u Srbiji obeležavaju oni dani koji zaista imaju suštinske veze sa srpskom istorijom, sa srpskom duhovnošću i sa srpskom kulturom.
Što se tiče 21. oktobra, za nas je apsolutno prihvatljivo da se on obeležava kao dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, ali da ste izabrali bilo koji drugi datum ne biste pogrešili, jer je, nažalost, srpska istorija u 20. veku, a naročito u toku Drugog svetskog rata, bila izuzetno tragična.
Drago mi je što ste prihvatili amandman dr Nikole Žutića da se 22. april obeležava kao datum sećanja na žrtve koncentracionog logora Jasenovac. U Jasenovcu su stradali, pre svega Srbi, ali su stradali u velikoj meri i Jevreji i Romi, a istini za volju stradao je i određeni broj Hrvata koji su se protivili Pavelićevom fašističkom režimu.
Zbog istorije, zbog stenograma, zbog zapisnika i zbog građana Srbije, želim da kažem da su u Jasenovcu stradali i ljudi poput Pavla Đurišića i Petra Baćovića. Dakle, komandanti četničkih jedinica iz Crne Gore, Hercegovine i istočne Bosne su bili poslednje žrtve koncentracionog logora Jasenovac. Jedna velika grupa četničkih starešina, na čelu sa Đurišićem, Baćovićem, Zaharijem Ostojićem, našla je svoju smrt u Jasenovcu. Đurišić je poverovao crnogorskom ustaši Sekuli Drljeviću da će imati bezbedan prolaz kroz teritoriju NDH. Na njegovu veliku žalost, Sekula Drljević ga je prevario. Pavla Đurišića i njegove jedinice, zajedno sa drugim četničkim starešinama, ustaše su razoružale i otpremile u koncentracioni logor Jasenovac. Najverovatnije je Pavle Đurišić skončao tako što su ga ustaše živog zapalile i na njegovom spomeniku, koji se nalazi u SAD, piše da je Pavle Đurišić živ spaljen od srpskih dušmana na braniku otadžbine.
Ono što je, takođe, bila intencija SRS, to je da se na drugi način sagleda istorija Drugog svetskog rata na prostorima Srbije i bivše Jugoslavije. Mi smo to rekli u načelnoj raspravi. Za nas je neprihvatljivo da se 7. jul obeležava kao datum ustanka građana Srbije protiv fašističkog okupatora, zato što je 7. jula, a neke političke partije, nažalost, i danas obeležavaju taj tragični datum iz srpske istorije, jer je tog dana, u stvari, počeo bratoubilački rat u Srbiji, nije počela nikakva borba protiv Nemaca. Istoričari se, manje-više, slažu da do kraja avgusta 1941. godine u Srbiji, a to, pre svega, znači u zapadnoj Srbiji, u Šumadiji, nikakvih velikih borbi protiv Nemaca nije bilo. Prva velika pobeda nad Nemcima izvojevana je 31. avgusta 1941. godine, kada su četnici, pod komandom potpukovnika Veselina Misite, oslobodili Loznicu. Praktično, to je bila prva velika pobeda savezničkog oružja uopšte u Drugom svetskom ratu u borbi protiv nacizma i u borbi protiv Hitlera.
Da je bilo malo više odgovornosti i hrabrosti Vlade Republike Srbije, mislim da je taj dan morao da nađe svoje mesto u Zakonu o državnim praznicima. Tog datuma niko nema razloga da se stidi, to je jedan veliki datum. Svi veliki evropski datumi obeležavaju te svoje velike pobede. Ovo je naša velika pobeda u Drugom svetskom ratu. SRS se još od početka 90-ih godina zalaže da se taj datum dostojno obeleži u Srbiji i da se ne izgubi sećanje na tog hrabrog oficira, potpukovnika Veselina Misitu, koji je mučki ubijen nakon što je oslobođena Loznica. Dakle, ponovo se desilo to da je Srbin zapucao na Srbina. Veselina Misitu nisu ubili Nemci, on ih je pobedio ali, nažalost, nije pobegao od kuršuma ljudi za koje je verovao da su zajedno sa njim na istom zadatku borbe protiv Nemaca. Dakle, poginuo je tako što ga je sa leđa ubila jedna partizanska grupa dok je sedeo u jednoj lokalnoj kafani uveče, nakon što je Loznica oslobođena. To je nešto što je tragično.
Što se tiče SRS, mi se uvek zalažemo za to da Srbin nikada ne udari na Srbina, zalažemo se za srpsko nacionalno jedinstvo, a posebno se danas zalažemo za srpsko nacionalno jedinstvo kada je u pitanju KiM, jer tu ne sme da bude bilo kakvih podela.
Moramo da konstatujemo, po ko zna koji put, da je tragično što je predsednik države Boris Tadić pozvao Srbe da se uklone sa barikada na severu KiM. Ti Srbi tamo ne brane samo sebe, svoje živote i svoju imovinu, oni tamo brane državu Srbiju. Ti živi Srbi tamo su, u stvari, državne institucije Srbije. Svaki koji je danas na barikadama, koji brani te prostore od tzv. šiptarskih vlasti iz Prištine i iz NATO pakta, u stvari je sam za sebe jedna državna institucija Srbije na tim prostorima. Ne bi bilo dobro da se poruka predsednika Republike shvati tako da on sa sebe skida svaku odgovornost za ono što se dešava na KiM i ne bi bilo dobro da predsednik Republike kaže – pozvao sam vas da se povučete sa barikada, vi me niste poslušali i sada vi snosite odgovornost za sve ono što će da se desi narednih dana.
Moram da vas podsetim gospodine ministre, i vas i kolege iz vladajuće koalicije, da su Srbi se organizovali na barikadama upravo zbog toga što ne podržavaju politiku režima u Beogradu kada je reč o KiM.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, moliću vas o temi dnevnog reda, dakle dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom radu. Nadam se da vaše izlaganje nema nikakav kontekst o žrtvama, tako da vas molim, o temi dnevnog reda.)
Na žalost, gospođo Čomić, srpskih žrtava bilo je mnogo, na žalost, ima ih i danas. Samo želim da iskoristim ovu priliku da pozovem još jedanput Vladu Srbije, pa i predsednika Republike da preispitaju svoj odnos prema KiM zato što ni jedna ozbiljna država, a bilo je država koje su bile u sličnom problemu kao i Srbija, nije žrtvovala svoj narod i nije žrtvovala jedan deo svoje teritorije zbog obećanja da će možda dobiti kandidaturu za ulazak u nekakvu zajednicu država kakva je EU. Srbija bi bila jedina i prva zemlja u međunarodnim odnosima koja je zbog pukog obećanja da će možda dobiti kandidaturu za EU se odrekla jednog dela svoje teritorije. Niko nas gospodine ministre zbog toga u svetu neće ceniti, niko neće tretirati Srbiju kao jednu uglednu i ozbiljnu državu koja drži do svog dostojanstva.
To nije uradila ni jedna država koja je ušla u EU od 2004. godine, ni jednoj državi to nije bio postavljen kao uslov da bi pristupila u EU i za SRS je neprihvatljivo da se takav uslov prihvata da bi dobili obećanje, a to ne znači da ćemo sigurno dobiti kandidaturu za ulazak u EU, da ćemo tog 9. decembra dobiti pozitivno mišljenje. Pa i da ga dobijemo, zar to vredi da se odreknemo naroda i teritorije KiM, jer se mi ne odričemo time samo KiM, time se, gospodine Ljajiću, odričemo našeg srednjeg veka? Nama je praktično anektiran srednji vek na KiM, ne samo da je okupirana teritorija i da je okupiran narod, nama je tamo okupiran srednji vek, nama je tamo okupirano sećanje na velike dane srpske istorije kada je Srbija zaista bila jedna uspešna i najbolja država na Balkanu.
Gospodine ministre, takođe smo u načelnoj raspravi, to je bio smisao naših amandmana, pledirali za to da status državnog praznika svakako dobije i 25. novembar. Tada je Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i drugih Slovena u Novom Sadu, pod rukovodstvom jednog velikog patriote radikala, Jaše Tomića, donela istorijsku odluku da se Banat, Bačka i Baranja pripoje Kraljevini Srbiji. Za SRS je to zaista veliki datum i mi smatramo da je tom odlukom od 25. novembra definitivno rešeno pitanje Vojvodine kao sastavnog dela Republike Srbije. U tom smislu, za SRS je neprihvatljivo ono što vlast radi od 2000. godine, a naročito intenzivno od kako je usvojen statut AP Vojvodine, za koji mi smatramo da je protivustavan i da u stvari predstavlja jednu tempiranu bombu postavljenu u temelje države Srbije. Pitanje je dana kada će ta bomba da eksplodira. Možda nekima sada izgleda da je taj dan daleko i da se to nikada neće desiti, ali želim da vas podsetim da je sve na KiM 1981. godine počelo tako što studenti albanske nacionalnosti nisu bili zadovoljni hranom u menzama Studentskog centra Prištinskog univerziteta, a završilo se tako da danas Srbi svojim golim životima moraju da brane KiM od šiptara i njihovih saveznika iz NATO pakta.
Takođe, želimo da podsetimo, evo sticajem istorijskih okolnosti upravo ovih novembarskih dana, i da je 24. novembra, dakle dan pre nego što je održana istorijska skupština u Novom Sadu, doneta odluka da se Srem pripoji Kraljevini Srbiji, ali, gospodine ministre, ceo Srem sa Vukovarom i Vinkovcima, a 26. novembra 1918. godine doneta je odluka da se Crna Gora pripoji Kraljevini Srbiji, tako da kada je formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, 1. decembra 1918. godine, Srbija je u tu državu ušla zajedno sa Crnom Gorom, Sremom, Banatom, Bačkom i Baranjom. To je jedna istorijska činjenica koja se uglavnom prećutkuje. Mi iz SRS i ovom prilikom želimo da podsetimo građane Srbije na te velike datume.
Šteta je što je Vladi Srbije promaklo, da li iz neznanja, da li namerno, da li iz razloga dnevne politike da makar jedan od ovih velikih datuma ne uvrsti u izmene Zakona o državnim praznicima. Ti datumu apsolutno zaslužuju da budu državni praznici Srbije i svaka civilizovana zemlja u Evropi i van Evrope bi ih i te kako obeležavala kao velike državne i nacionalne praznike.
Pozivam vas gospodine ministre da razmislite još jedanput o argumenti koje je iznela SRS o ovom predlogu zakona, da malo razmislite o kontekstu proslavljanja pojedinih praznika u Srbiji koji suštinski nikakve veze nemaju sa srpskom istorijom, sa srpskom državom, na kraju krajeva, sa hrišćanskom duhovnošću i hrišćanskom kulturom, pa ni sa duhovnošću i kulturom ni jedne velike svetske religije, jer koreni i 1. maja i koreni Nove Godine, manje više, imaju paganski, a ne srpski i ne pravoslavni karakter, tako da bi bilo dobro da se i o tome malo povede računa ako se u nekom budućem vremenu bude pristupalo izmeni ovog zakona.
Ono što SRS želi da i ovom prilikom podvuče – šteta je i tragično je, ma koliki značaj bio Predloga zakona o državnim praznicima, da mi danas ne raspravljamo o KiM, nego raspravljamo o državnim praznicima. SRS koristi ovu priliku da uputi i da ponovi svoj apel predsednici Narodne skupštine, Vladi Republike Srbije da se hitno sazove sednica Narodne skupštine koja će biti posvećena aktuelnim dešavanjima na KiM, jer sramno je za državu Srbiju, sramno je na kraju krajeva za sve nas, pre svega za vlast da Savet bezbednosti juče raspravlja o situaciji na KiM i da Srbe sa severa KiM brani stalni predstavnik Rusije u Savetu bezbednosti, Vitali Čurkin, a da do dana današnjeg parlament Srbije ćuti o situaciji na KiM zato što navodno čekate taj famozni 9. decembar da vas EU pomiluje po glavi i da vam kaže – da, vi ispunjavate sve uslove da biste dobili status kandidata, ali po jednoj strašnoj ceni koju ni jedna ozbiljna država ne bi platila, a to je da se praktično odričemo KiM.

Na član 3. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su zajedno narodni poslanici Esad Džudžević i Bajram Omeragić i zajedno narodni poslanici Kenan Hajdarević i Bojan Đurić.
Da li neko želi reč?
S obzirom da je ovo poslednji amandman u pretresu, da li ministar Rasim Ljajić želi reč? (Da.)