Hvala vama.

Nema razloga za repliku.

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranje načelnog pretresa, prijave za u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe LDP, NS i SRS.

Reč ima narodni poslanik, gospodin Nebojša Ranđelović.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani predstavnici, odnosno poštovani predstavniče Vlade, pošto vidim da je samo jedan predstavnik Vlade prisutan.

Ne bih da ponavljam ono što je već izneseno o prirodi izmena i dopuna ovog važnog zakona i neću se previše zadržavati na meritumu zato što ima, uglavnom, pravno-tehničke atribute, sem nekih suštinskih stvari o kojima je detaljno govorio kolega Bojan Đurić, a delimično i kolega Krasić. Osvrnuću se na opštu prirodu onog što je postupak donošenja izmena i dopuna ovog zakona, a što je u stvari slika političke scene u Srbiji, pa i jedan segment slike društva uopšte.

Sada smo čuli nekoliko praznih pohvala i ispravljanja sopstvenih loših postupaka od strane predstavnika vladajuće koalicije. To ponekad može da zvuči jako uvredljivo jer se stavlja u opšti kontekst jedne naopake politike koja je uzrok posrnuća svih društvenih struktura u našoj zemlji, nažalost.

Osvrnuću se na par rečenica koje stoje u delu obrazloženja ovog zakona. Zove se "razlozi za donošenje zakona", gde se kaže – Zakon o Ustavnom sudu donet je novembra 2007. godine. U toku primene ovog zakona, pojavili se određeni problemi u praksi Ustavnog suda, koji se, pre svega, odnose na preopterećenost Ustavnog suda, iz razloga nasleđenih predmeta suda Srbije i Crne Gore, kao i velikog broja podnetih ustavnih žalbi itd. Onda kaže – postojeći zakonski okvir nije omogućavao Ustavnom sudu da određene procesne stvari rešava na drugi način, osim na sednici svojih sudija itd. O tome je više govorio kolega Krasić.

Nama se opet i opet ponavljaju politički promašaji koji ishodište nalaze u izmeni loših zakona. Da li je potrebno doneti ovakav zakon i izmene i dopune sa ovakvom sadržinom? Da, potrebno je. Pravo pitanje je – zašto se došlo do toga? Onda se vraćamo na prapočetak stvari, odnosno donošenje osnovnog teksta, odnosno Zakona o Ustavnom sudu i onoga što je krasilo, ili, pre bih rekao, predstavljalo anomaliju Vlade koja je vodila ovu državu 2007. godine.

Žao mi je što ovde nema kolega iz DSS, jer su i oni bili protagonisti donošenja lošeg Ustava, a potom i loših zakona. Doduše, ima protagonista koji su i tada činili vladajuću većinu i sada su vladajuća većina. Bilo ih je, doduše, i u toj vladi više, ali su u vođenju države bili druga violina jalove politike Vojislava Koštunice i zato smo ovde gde jesmo.

Pitanje je isto kao i pitanje koje se tiče samog Ustava. Setimo se, kada je donošen Ustav, a znamo kako je donet, znamo uz kakve anomalije i znamo kakva je bila referendumska krađa koja je trajala 48 sati. Kada smo, odmah, neposredno posle donošenja Ustava postavili pitanje o prirodi normi koje su suprotstavljene jedna drugoj, kao na primer, član 105. u odnosu na član 134. koji odlučuje o imunitetu ministara, a to je samo vrh ledenog brega cele priče o Ustavu. Onda smo na to postavljeno pitanje u ovom domu dobijali prazne poglede i odgovor gospodina Nikolića, takođe, protagoniste referendumskih anomalija, koji je rekao – to je pitanje za Ustavni sud. Što ste doneli Ustav koji je loš i koji je, samim činom donošenja, pitanje za Ustavni sud?

Čini mi se da sada opet imamo nešto slično. Naravno, ima smisla donositi ovakav zakon. Pitanje je – ima li smisla poboljšavati zakon, ako nema političke volje da se usvojena rešenja primenjuju? Vrlo često svojim studentima definišem pravo kao sredstvo, odnosno produžetak politike.

Logično je da sada Ministarstvo pravde ima problem, jer dobra rešenja na kojima insistira Ministarstvo pravde, nailaze na branu naopake politike. Ponovo se onda susrećemo sa problemima o kojima sam govorio. Da li će Ustavni sud imati i odbraniti svoju ulogu koju treba da ima u društvu u ovakvom okruženju i u spletu nemogućnosti primeni zakonskih odredbi?

Malopre sam govorio o problemu koje ima Ministarstvo pravde i meni to ponekad liči na juriš na vetrenjače, jer nešto što je dobro urađeno, jednostavno, nailazi na branu koja se zove naopaka politika.

Voleo bih da i od predstavnika vladajuće koalicije i od svih odgovornih koji mogu sebe da prepoznaju u mojoj diskusiji dobijemo odgovor na pitanja koja sam postavio. Jer, zaista, nema dobrih zakonskih rešenja ako imamo naopaku politiku i ako nema političke volje za njihovu primenu. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem. Reč ima narodna poslanica, potpredsednica Skupštine, gospođa Judita Popović.

Hvala vam gospodine predsedavajući.

Poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, danas kada razgovaramo o ovim izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, mi neminovno moramo da razgovaramo i o Ustavu, zato što su to dve teme koje su apsolutno povezane. One su kompatibilne. One predstavljaju zajedničku temu i kakav Ustavni sud – takav Ustav i kakav Ustav – takav Ustavni sud.

Prema tome, ako ovde imamo određene promene zakona, što mi pozdravljamo, posle četiri godine od poslednjeg zakona o Ustavnom sudu, postavlja se pitanje zašto se čekalo četiri godine? Kada pogledamo Ustav na koji se ovaj Ustavni sud i naslanja, onda veoma jasno se uočava jedna činjenica da taj Ustav kreira stvarnost prema svojim potrebama, a to u stvari dovodi do sledeće situacije – do zamrzavanja konflikata, što se u stvari i traži iz određenih političkih krugova, a ti zamrznuti konflikti u stvari dovode do permanentnih sukoba sa svetom, sa nadom da će možda neka stota generacija da profitira iz tih permanentnih sukoba. To je, u stvari, ona ustavna osnova na kojoj bi trebalo da se poradi. Kada se govori o Ustavnom sudu, Ustavni sud treba da štiti pravni poredak, vladavinu prava i očuvanje demokratije.

Dakle, te pozitivne promene koje su zaista bile neophodne zbog zagušenja Ustavnog suda sa, recimo, sedam hiljada nerešenih ustavnih žalbi, a veoma je interesantno to da je gotovo polovina tih nerešenih ustavnih žalbi u vezi sa povredom prava građana na Ustavom zagarantovano pravo na suđenje u razumnom roku. Dakle, ako se građani žale na povredu tog prava, zaista je ironično da na kraju stignu do Ustavnog suda, pa i Ustavni sud na identičan način u stvari povređuje njihova prava, jer godinama stoje predmeti nerešeni u tom Ustavnom sudu.

Sve te promene su pokazale, a koje su, normalno, sadržina ovog predloga zakona, da postoji određena politička volja da se u toj ustavnoj materiji nešto promeni, a što je, dozvolićete, novina. Jer, promene nisu dovoljne samo da se obave u radu Ustavnog suda, nego su i te kako potrebne i u radu odnosno u sadržini Ustava, jer se pokazalo koji su rezultati tog Ustava, te preambule i određenih delova tog Ustava koji su na kraju dale 9. decembar, kada je Srbija jednostavno odbijena u pogledu evropskih integracija zato što nije dobila kandidaturu. Nazvali to kako god hoćete, kandidatura 9. decembra nije dobijena, između ostalog, i kreiranjem stvarnosti od strane tog Ustava.

Ova činjenica da se danas pokušava promeniti funkcionisanje Ustavnog suda u stvari daje nadu da će sutra možda da se pojavi neka kritična masa političke volje za promenu Ustava. Jer, ako se to desi, u tom slučaju ćemo moći da se usaglasimo sa realnim životom i u tom smislu da vodimo i politiku.

Zahvaljujem.

Reč bi dobio gospodin Srđan Spasojević, ali njega nema. Reč ima gospođa Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, svoje uvodno izlaganje gospođa Malović je počela rečenicom  da se zakon o Ustavnom sudu, koji se danas menja, primenjuje već četiri godine. To je prosto neverovatno. Kakav je to problem što se neki zakon primenjuje četiri godine? Trebalo bi da se primenjuje mnogo više jer i zakon i Ustavni sud nisu neka sezonska kategorija, pa sad, zamislite, četiri godine smo primenjivali zakon.

Zakon o Ustavnom sudu, odnosno njegove izmene i dopune svakako podrazumevaju da moramo da govorimo i o Ustavnom sudu, o njegovom radu, o sudijama Ustavnog suda i ne vidim zašto je pre ovoga bila neka primedba da kad se govori o zakonu da ne može da se ide više od toga, pa je tu bilo zaista neprimerenih insinuacija koleginice Nade Kolundžije. Naime, kada je kolega Krasić govorio o, kako reče, mafijaško-koalicionoj vladi i zašto je Nada Kolundžija tu prepoznala Vladu Zorana Đinđića, to je njen problem. Možda žena želi da se sad malo dodvori, s obzirom da se jutros u medijima pojavila izjava Jorgovanke Tabaković da ona obožava Đinđića, pa se sad pojavila konkurencija.

SRS odnosno naša poslanička grupa, a govorim sada o jednom primeru vezano za Ustavni sud, 11. maja je podnela inicijativu odnosno zahtev za prestanak dužnosti razrešenjem predsednika Ustavnog suda, Dragiše Slijepčevića i sudija Olivere Vučić, Bratislava Đokića, Agneš Kartag Odri, Katarine Manojlović-Andrić, Milana Markovića, Bose Nenadić, Milana Stanića, Dragana Stojanovića, Tomislava Stojkovića, Sabahudina Tahirovića i Predraga Ćetkovića. Najbolji primer koliko ovaj ustavni sud u ovom sastavu koji sam sad pročitala zapravo je jedna politička institucija koja uopšte ne poštuje Ustav Republike Srbije, koji bi trebalo da štiti, možemo da iznesemo i da obrazložimo baš na ovom primeru.

Podsećamo da je Ustav Republike Srbije regulisao i izbor sudija i predlog za razrešenje i mi smo, naravno, našli pravnu mogućnost da iniciramo razrešenje sudija iz razloga što u konačnom nekom ishodu sudije zapravo bira, u većini, Narodna skupština Republike Srbije. Ne bih sad da se vraćam na ono – vi predložite Tadiću, pa on usvoji šta mu vi predložite, pa Tadić predloži vama, pa vi usvojite šta vam on predloži. Ali, postoji jedna pravna logika – ako neko bira, a ustavne sudije Ustavnog suda bira Narodna skupština, logično je da mora postojati mogućnost da ta ista Narodna skupština, ili njen deo, ima i drugu mogućnost, a poslanička grupa SRS je deo Narodne skupštine i biće u još većem broju, iako je gospođa Nada Kolundžija, očigledno u nameri da zabrani izbore i da zabrani biračima da glasaju, jer njoj nije jasno kako su birači izabrali ovoliko srpskih radikala u ovaj parlament, evo, poručujem gospođi Kolundžiji, biće nas posle narednih izbora više nego što je sada.

Dakle, mi smo ovu inicijativu prosledili i predsedniku Narodne skupštine i predsedniku Vrhovnog kasacionog suda i predsedniku Borisu Tadiću, svima onima koji su birali, odnosno predlagali sudije.

Svi su nam ekspresno odgovorili, osim predsednika Vrhovnog kasacionog suda, i rekli su da poslanička grupa ne može da podnosi ovu inicijativu.

Zašto smo mi tada smatrali i danas smatramo da sve ove sudije ne zaslužuju da budu sudije Ustavnog suda? Uslovi koje moraju da ispune sudije, a koje ove sudije nisu ispunile, su povreda zabrane sukoba interesa, to je jedan deo uslova, i trajni gubitak radne sposobnosti za dužnost sudije Ustavnog suda. Mi smatramo da su oba ova uslova ispunjena u ovom slučaju.

Ove naše tvrdnje temeljimo na činjenici da su sve ove sudije koje sam napomenula svojim ponašanjem ozbiljno ugrozile kredibilitet institucije Ustavnog suda, tako što su se otvoreno stavili u službu režima Borisa Tadića. Tadićev režim je u svojoj neobuzdanoj potrebi, odnosno eksponenti tog režima da ispunjava sve uslove Evropske unije, pokušao i uspeli su, nažalost, suprotno Ustavu Srbije, da menjaju Zakon o izboru narodnih poslanika. To udvorničko ponašanje režima je tada, sećate se, žigosano u javnosti i stručna javnost nije prihvatila ove izmene Zakona o izboru narodnih poslanika onako kako ste vi u skupštinskoj većini to dogovorili. Onda ste se dosetili kako da se zaštite od negativnog odijuma stručne javnosti i pozvali ste se na odluku Ustavnog suda.

Sada moramo malo da se prisetimo. Najpre da se podsetimo da je takvo ponašanje u tom momentu, ponašanje ovih sudija Ustavnog suda sramno i oni su zapravo pogazili pravne i moralne principe i ozbiljno ugrozili instituciju koja bi morala biti i iznad i izvan zakona, čija je prevashodna funkcija regulisana članom 166. Ustava Republike Srbije, koji utvrđuje da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode.

Ove trenutne sudije, sudije Ustavnog suda su pokazale više puta, a ja sada obrazlažem jedan primer, da nisu ni samostalni, ni nezavisni, već naprotiv, da umesto da zaštite ustavnost i zakonitost štite isključivo interese vladajuće većine, odnosno Tadićevog režima. Da se podsetimo, rasprava o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika je inicirana i taj zakon je donet po isključivom nalogu EU, Evropske komisije i Venecijanske komisije. O tome smo govorili kada smo govorili o tom zakonu, ali, evo, vidite, džabe vam sve što ste uradili zarad EU, opet je EU rekla – nećemo vas, šta ćete vi nama toliko korumpirani, šta ćete vi nama kada još uvek niste definitivno priznali lažnu državu Kosovo, iako formalno, nažalost, jeste. Onda je održana javna rasprava u Skupštini, 21. aprila ove godine, i na toj javnoj raspravi je bio preovlađujući stav da je neprihvatljivo da se izbor narodnih poslanika vrši po redosledu kandidata na izbornoj listi, počev od rednog broja 1, jer je preovladalo mišljenje da poništavajući, Ustavni sud je zapravo poništio član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije, pa je mandate poslaničke i odborničke stavio u ruke odbornicima i poslanicima, i ovaj redosled zapravo znači da će Skupština biti buvlja pijaca, da će mandati da se prodaju na veliko i malo.

Tog dana, tog 21. aprila se pojavila, navodno, odluka Ustavnog suda, i to Gordana Čomić, koja je učestvovala u toj javnoj raspravi, se pohvalila da ima kod sebe odluku sa navodne redovne 17. sednice Ustavnog suda, koja je, ona je tvrdila, održana 14. aprila, dakle, šest dana pre ove javne rasprave. Zamislite, tada je Ustavni sud utvrdio da je član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika suprotan Ustavu Republike Srbije. Niti je bilo u javnosti reči o tome, a obično se zna šta se dešava na sednicama Ustavnog suda, istina, ovim izmenama Zakona to više neće biti moguće, jer ste volšebno ukinuli javnost rada Ustavnog suda, dakle, nije se govorilo o tome i odjedanput se pojavila odluka zato što su ove sudije dobile nalog da pomognu Borisu Tadiću da legalizuje i pojača političku korupciju, tako što ćete promeniti onaj Zakon o izboru narodnih poslanika.

Što se tiče nas iz Srpske radikalne stranke, mi tvrdimo i tvrdili smo i ovim inicijativama da sve to nesporno ukazuje da su sudije, čije smo razrešenje zahtevali, povredili zabranu, ozbiljno povredili zabranu sukoba interesa i da su zapravo trajno, kao takvi trajno izgubili radnu sposobnost za sudiju Ustavnog suda. Jer, ipak sudije Ustavnog suda moraju da poseduju specifičnu radnu sposobnost i ne može njihova radna sposobnost da se ocenjuje samo nalazom lekara, već njihova radna sposobnost bi trebalo da u svom sastavu ima i dostojanstvo i moralnost i čestitost i posvećenost Ustavu i zakonu i časnom obavljanju dužnosti sudije Ustavnog suda. Nažalost, oni koji su danas sudije Ustavnog suda nemaju ništa od toga.

Vi onda da im se revanširate, pošto su oni, na ovom smo primeru pokazali, a i Krasić je neke primere pominjao kako su sudije Ustavnog suda zapravo instrument u rukama Tadićevog režima, i vi sada da se njima lepo revanširate donosite ovaj zakon gde stvarate neke nad ljude od sudija Ustavnog suda, koji će i dalje štititi, kada vam bude trebalo, vas. Dakle, rekli smo da ste volšebno ukinuli javnost rada Ustavnog suda. Samo ću, da se uklopim u predviđeno mi vreme, nekoliko da prokomentarišem članova, a biće vremena kroz amandmane da to detaljno kažemo.

Kažete da Ustavni sud može zbog rada na započetim predmetima sudiji produžiti radni vek do isteka vremena na koje je izabran, odnosno imenovan uz njegovu saglasnost. Pitanje je zašto se to radi samo sudijama Ustavnog suda? Šta su to sudije Ustavnog suda? Vi ovamo pravite malo veće, veliko veće, ne znam, cepkate Ustavni sud, a sada odjedanput nekoga ko je započeo neki predmet, pa treba da ide u penziju, zadržaćete ga još dok ne završi taj predmet, a praksa nam kazuje da ovaj ustavni sud, kao i onaj koji je sličnog sastava, koji je predvodila Bosa Nenadić, da zapravo oni, čuli ste i malopre, po deset godina utvrđuju da li je neki akt u skladu sa Ustavom. Znači, moraćemo, bogami, dosta da ga čekamo.

Kada su u pitanju plate sudija, interesantan stav ovog člana 20a, kažete – u slučaju da u Ustavnom sudu nisu popunjena sva sudijska mesta, do njihove popune plate predsednika i sudija Ustavnog suda se uvećavaju 10% za svako nepopunjeno sudijsko mesto. Zaista neverovatno. Kako vi mislite i šta to znači? Nema 15 sudija, ima 13 u nekom momentu, i plata onih dvoje koji ne rade podeliće se na ovde druge, ne bitno da li će biti u malom veću ili u velikom veću. Ako su u malom veću, troje ih je, onda ovi i ne rade, pa i ne moraju da budu plaćeni. Pogotovo da im plaćate na ovaj način. Ovo je kao na pijaci, trange-frange, ostalo nam je malo para, daj da vam podelimo. Prosto neverovatno.

Sednici javne rasprave i drugi oblici rada, kažete u članu 22, Ustavnog suda mogu se po odluci Ustavnog suda održati i izvan sedišta Ustavnog suda. Prvo, kada bi ovo bilo moguće, a za nas nije, onda to ne bi bila tema zakona, nego pravilnika koji predviđate u ovom zakonu.

Zaista je neverovatno gde ćete vi to da vodite sudije Ustavnog suda. Kome će oni da idu na noge? Sudije Ustavnog suda da idu nekom na noge?! To je prosto neverovatno. Osim, ako vam nije namera da Ustavni sud zaseda u Prištini, što podržavamo. A reći ćete nam da li vam je to ili nije namera. Verujemo da nije i mislimo da vi zapravo ovo hoćete da bi Ustavni sud, Bože, malo na čistom vazduhu zasedao, malo na Zlatiboru, malo na Kopaoniku, malo u Vrnjačkoj Banji, da ne sede samo u kancelariji u Beogradu. Dakle, ovo nam je apsolutno neprihvatljivo.

Završiću samo jednim pitanjem – da li je, pošto Ustavni sud može i samoinicijativno pokreće inicijative za ispitivanje ustavnosti i zakonitosti, da li imate informaciju gospođo Malović, a evo sad i javno pitamo sudije i predsednika i sudije Ustavnog suda, da li su samoinicijativno pokrenuli postupak da utvrde da li je vaša uredba, uredba Vlade Republike Srbije, kojom ste priznali Vrhovni sud lažne države Kosovo, da li je ona u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Mi znamo da nije, ali hoćemo da čujemo šta će vaš režimski Ustavni sud da kaže o tome.

Gospođo Malović, pitala sam ministra Markovića, sad pitamo i vas, pošto je procurelo u javnosti da svi ministri nisu glasali za ovu uredbu, želimo da znamo koji su to ministri koji su glasali za ovu izdajničku, neustavnu, uredbu. Hvala.

Zahvaljujem.

Pozivam gospodina narodnog poslanika Krasića i gospodina narodnog poslanika Jojića da uklone knjige koje ovako drže jer time remete rad i ponašaju se suprotno Poslovniku, reklamiranjem štiva koje nije primereno u Domu Narodne skupštine. Zahvaljujem.

Reč ima gospodin Petar Jojić. Izvolite.

Gospođo ministre, gospodine predsedavajući, kada pogledate međunarodno uporedno pravo i pravo Srbije i zakone koji se donose, primetićete da se ti zakoni donose, a da u praksi ne mogu biti dobro primenjeni. Evo, Ustav je donet 2007. godine, Zakon o proglašenju Zakona o Ustavnom sudu takođe je donet novembra meseca 2007. godine. Dakle, ako su predlagači bili isti ti iz Ministarstva pravde ljudi koji su predlagali Zakon o Ustavnom sudu 2007. godine, jesu li to isti ljudi koji predlažu da se menja Zakon o Ustavnom sudu? Da li su to uslovile društveno-političke okolnosti ili nisu?

Idemo redom. Kada je u pitanju član 2, postavlja se pitanje: zašto se isključuje javnost? Kako to predlagač predlaže prema odredbi člana 3. važećeg Zakona o Ustavnom sudu, stav 3: " Ustavni sud može isključiti javnost samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika i privatnosti učesnika u postupku". Vidite, u stavu 4: "Isključenje javnosti ne odnosi se na učesnike u postupku, njihove punomoćnike i predstavnike stručne javnosti".

Zašto se sada ovim predlogom zakona isključuje javnost kada se raspravlja o reizboru sudija i tužilaca? Nema tu opravdanih razloga. Jel to opšti interes, nacionalni? Nije, gospođo ministre. Po mom dubokom uverenju, zašto vi bežite od ovoga i zašto beži predlagač i zašto treba ukinuti ovo pravo i advokatima, jer sudija ili tužilac koji nije ponovo izabran ima pravo da uzme advokata, a Ustav garantuje pravo da pred svim državnim organima građanin ima pravo da uzme zastupnika, odnosno advokata. Dakle, ukidate jedno ustavno pravo. Šta je ovde ključna stvar? Javnost treba isključiti. Uvid u papire mogu da imaju samo učesnici postupka, ne daj Bože da dođe advokat. Zašto? Zato što bi u svim predmetima pojedinačno, sad kad bi se formirala komisija, na sve predmete onih 800 neizabranih sudija izvrši analizu i utvrdi da li su službe bezbednosti dostavljale podatke Visokom savetu sudstva prilikom izbora sudija ili tužilaca, ili nije? To treba otkloniti tako što ćete, pre svega, u zakonu predvideti javnost rada Ustavnog suda, ako nisu u pitanju nacionalni interesi. Ali, ne daj Bože da učesnici u postupku dođu do podatka da su službe bezbednosti dostavljale podatke, da su prisluškivale sudije i advokate i tužioce, onda bi bila zaista neugodna situacija za one koji su to činili. S druge strane, ta prisluškivanja koja su vršena nisu vršena u skladu za Zakonikom o krivičnom postupku, niti sa Ustavom Republike Srbije. Vi se sećate u ranijem periodu, za vreme Miloševića, četiri su samo bila uslova i razloga zbog čega se može prisluškivanje izvršiti, a vi ste ga sad proširili na 15 slučajeva. Dakle, ako je neko ukrao kokošku, on može biti prisluškivač. To je vrlo opasno, pa zbog toga gospođo ministre, trebalo bi da se vi kao ministar pravde borite da se izmene odredbe ZKP koji je važeći.

U članu 5. zašto se sudije Ustavnog suda izdvajaju od ostalih sudova u Republici Srbiji, od osnovnog do Vrhovnog kasacionog suda? Zašto on može da produži radni vek, ako mu istekne mandat za koji je izabran? Malo pre je gospođa Vjerica Radeta to dobro primetila i rekla je – treba on da završi neke poslove. Pa, nije valjda da mi nemamo pravnika i nemamo stručnjaka iz ustavnog prava, iz svih oblasnih grana prava? Imamo. Najveći rasadnik vam je u advokaturi. Najveći rasadnik dobrih stručnjaka i dobrih sudija jeste u advokaturi, što u uporednom pravu i jeste slučaj. Dakle, druge sudije nemaju to pravo. Ovim hoćete da ozakonite privilegije sudija Ustavnog suda i da ih postavite iznad društva i iznad sistema. Zašto? Odlazak u penziju, vidite pod kojim uslovima predlažete, da mu bude zadnja plata u službi. Pa, je li to primereno u našem sistemu? Kako vi kažete, ovo je demokratsko društvo i svi građani Republike Srbije treba da budu jednaki pred Ustavom i zakonom. E, ovde kršite ustav, kršite zakone. Onaj ko ovako misli da sprovede ovo doći će u situaciju gde će građani da kažu – hej, stanite ljudi, ovo je dosta, ne možete vi ovako da se ponašate. U članu 6, odnosno u važećem, dodaje se 20a. Vidite, gospođo Malović, kakva se opasna odredba u Zakon unosi, vrlo je opasna, pravni sistem Ustava, ovde će Ustavni sud sve činiti da taj sud nikada ne bude popunjen, odugovlačiće popunu njegovu jer imaju materijalni interes oni koji sede i rade u Ustavnom sudu. Nikada nećete imati popunjen Ustavni sud.

Odugovlačiće popunu njegovu, jer imaju materijalni interes, oni koji sede i rade u Ustavnom sudu. Nikada nećete imati popunjen Ustavni sud. Šta je sad vrlo nemoralno i nedopušteno. To znači da predsednik Ustavnog suda i sudije u Ustavnom sudu zbog manjka sudija u Ustavnom sudu primaće platu 10% veću nego što će primati sudije Ustavnog suda, odnosno sudije i drugi građani. Ovako, nigde u uporednom pravu nije normirano ni propisano.

Gde je problem gospođo Malović? Da li ste primetili vi jednu nelogičnost, jednu nepravdu? Profesori Pravnog fakulteta koji dolaze u sastav Ustavnog suda imaju 2.500 do 3.000 evra, a koliko ja znam sudije Ustavno suda imaju oko, koliko ja imam neke informacije da su oko 140.000 do 150.000 dinara, ako je to precizan podatak. Ali ni jedan profesor ispod 2.500 evra mesečno ne prima platu na Pravnom fakultetu. Šta je u pitanju? Sad taj koji dolazi sa Pravnog fakulteta on ima da prima razliku između plate, dakle fakulteta i plate sudije Ustavnog suda. Znate koliko će on onda da ima veću platu? Imaće veću platu nego što imaju sudije Ustavnog suda. Zašto to? Uzmite matematiku i videćete. Doći ćete do zaključaka ako proverite na kojim fakultetima koliko profesori imaju platu. Stavljate sudije Ustavnog suda u neravnopravan položaj u odnosu na ovoga koji dolazi sa Pravnog fakulteta.

Zašto održavati sednice Ustavnog suda, dakle gospođa Vjerica Radeta je to istakla i pomenula? Gospođo Malović, više od deset godina se borim da se u pravosuđu ukine turizam. Znate koji je to turizam? Uzmite za poslednjih 15 godina iz arhive i od Ministarstva finansija i sektora vašeg za finansije. Utvrdite koliko je država i koliko su poreski obveznici morali da plate turizam sudija, tužilaca i ostalih koji su išli na Zlatibor, Vrnjačku Banju, Kopaonik, Palić i da ne nabrajam. Do sada Ustavni sud nikada nije zasedao van sedišta od postojanja Ustavnog suda i ustavnosti u Srbiji. Zašto uvoditi sada nešto, ako do sada nismo imali takav slučaj, šta će nama Ustavni sud da zaseda, recimo u Vrnjačkoj Banji? Nekom padne na pamet, predsednik kaže ajmo malo da idemo sedam dana u Vrnjačku Banju, ili idemo na Kopaonik treba da provetrimo malo pluća. Sve se to radi u sedištu suda. I to u uporednom pravu tog turizma nema. Borim se protiv tog turizma i nikakav rezultat ni efekat ne postižemo sa tim turizmom i tim savetima i Kopaonička škola. Ako treba neko da održi stručno predavanje ili savetovanje u sedištu viših sudova održati ili u sedištu Apelacionog suda.

Što se tiče člana 9. stav 3. ne znam šta vam znači ova odredba – ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Nešto što apsolutno jedna šuplja norma, jedna prazna norma. Šta to znači? Ne znači ništa za pravo. Kad su u pitanju nagrade činovnicima i nameštenicima. Gospođo Malović kako ćete vi sada da obrazložite? Vi predlažete da 30% od koeficijenata treba da imaju veće plate činovnici i nameštenici u Ustavnom sudu, a da nemaju to drugi u državnim organima, u Narodnoj skupštini, u Vladi u ministarstvima, u Apelacionom sudu, u Kasacionom sudu, Vrhovnom i u drugim višim i osnovnim sudovima. Kako možete dati obrazloženje? Šta to oni teže rade? Na kojoj dubini u rudniku oni kopaju rudu pa da im treba dati platu veću 30%? Ne. Jednako. Jel smo jednaki po zakonu? Naravno, morali bi da budemo, ali kako stvari stoje ni građani neće biti jednaki pred zakonom.

Vidite, ovo je specijalis. Odredba leks specijalis. Predviđate budžet Ustavnog suda. Imate li budžet pravosuđa Republike Srbije? Nemate. Otkud dati pravo Ustavnom sudu da on ima svoj budžet. To je suprotno Zakonu o budžetskom sistemu. Mislim da ovo nije dobra norma i nije dobro rešenje. Ono što je rekao gospodin Krasić i gospođa Vjerica vidite šta se događa. Kaže kad Ustavni sud utvrdi da je jedan podnesak očigledno neosnovan.

Ovo je zaista apsolutno neprihvatljivo i da će da ga odbaci. Vidite činovnik u pisarnici o tome odlučuje. Ne odlučuje meritorno veće, odnosno odluku ne donosi sednica Vrhovnoga suda nego činovnik i on meritorno rešava. Ne može činovnik meritorno da rešava, to mora da se ispita i da donese u proširenom sastavu, dakle u sastavu kako to odlučuje, kako je to normirano u Ustavu Republike Srbije.

Što se tiče odredbe člana 42, 42a, 42b i 42v, ove su vam odredbe, gospođo Malović u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 175. Ustava Republike Srbije. Vi predviđate ovde formiranje velikih i malih veća, a Ustav Republike Srbije u članu 170. kaže – Ustavni sud odluke donosi većinom glasova svih sudija Ustavnog suda. Šta ćemo sad? Vidite Srpski radikali uvek utvrde da se krši Ustav i vama ukazujemo da ste ovde u teškom sukobu sa Ustavom.

Drugo, veća, mala veća i ova veća veća, ne mogu donositi zaključke i rešenja jer to u Ustavu ne postoji, oni mogu donositi samo odluke, a rešenja i zaključke ne mogu. On mora, Ustav predviđa samo odluku poznaje, a ne poznaje ni zaključak, ne poznaje i rešenje. Tu ste, dakle u velikom problemu.

Dakle, gospođo Malović, mislim da se Ustavni sud izdvaja i ovim se ozakonjuju privilegije sudija Ustavnog suda, jer ovo do sada nije bilo. Nađite mi jednu državu u Evropi koja ovako, na ovakav način organizuje rad i postavlja organizaciju i odlučivanje od strane sudija Ustavnog suda. Samo da podsetim, za vreme "Sablje", Ustavni sud nije hteo da pokrene postupak po službenoj dužnosti, ocenu ustavnosti uredbe o "Sablji".

Drugo na Vladi Republike Srbije posle ubistva premijera, jedan od članova Vlade kaže, - imamo saglasnost Ustavnog suda, policija ima da određuje pritvor do 30 dana, kasnije može i 60 dana, a predsednik Okružnog suda dolazi u gradski SUP Beograda i oni se hvale. Prvi put u istoriji došao nam je predsednik Okružnog suda u policiju i daje saglasnost za hapšenje građana Republike Srbije. Treba te se boriti protiv takvih odluka i protiv takvog ponašanja organa vlasti. Hvala vam.

Hvala vam. Reč ima narodni poslanik Perić Sreto.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, u svoje izlaganje vezano za Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu počeću citatom odredbe 5. već važećeg zakona: "Ustavni sud obaveštava Narodnu skupštinu o stanju i problemima ostvarivanja ustavnosti  i zakonitosti u Republici Srbiji, daje mišljenje i ukazuje na potrebe donošenja i izmenu zakona i preduzimanje drugih mera radi zaštite ustavnosti i zakonitosti".

Posle ovog predlažem dobronamerno, gospođo Malović, vama, svim sudijama Ustavnog suda Republike Srbije i članovima, odnosno zaposlenima u Sekretarijatu za zakonodavstvo Vlade Republike Srbije da podnesete ostavke i to je ono najmanje što bi vi mogli da uradite i da na jedan moralan način odete sa mesta na kojem se nalazite. Zbog čega? Kolega Petar Jojić je vama citirao odredbu člana 175. Video sam, nešto ste zapisali, verovatno ćete polemisati kasnije. Nemate ni jedan argument.

Ponovo se vraćam na odredbu 175. Ustava koja kaže: "Ustavni sud odluke donosi većinom glasova svih sudija Ustavnog suda. Odluka da samostalno pokrene postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti, Ustavni sud donosi dvotrećinsku većinu glasova svih sudija. Uređenje Ustavnog suda i postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo njegovih odluka uređuje se zakonom".

Nema mogućnosti da se čivija, ovih 15 sudija Ustavnog suda, pa da se prave mala i velika veća ili već ko zna šta bi vi to sve da uradite. Dakle, nema mogućnosti, a na osnovu člana 175, osim da sve sudije donose odluku na sednici Ustavnog suda.

Zbog toga, a rekao sam šta je obaveza sudija Ustavnog suda, odnosno Ustavnog suda, da šalje Narodnoj skupštini neke predloge za izmenu zakona, da vrši neke dopune i sl.

Zatim, vaše izlaganje počeli ste sa – ovaj zakon je u primeni već četiri godine, kao da ovaj zakon u primeni četiri decenije, pa je sad došlo vreme, sazrelo, da ga malo protresemo, da ga malo promenimo, a onda ste rekli da ste napravili vi analizu primene ovog zakona i da su vam se prijavili određeni problemi, odnosno neke nedorečenosti koje zaista moraju i trebaju da se promene. Ništa od toga nije tačno.

Pripremajući se za ovu sednicu, pokušao sam da vidim zašto vama reforma u pravosuđu ne ide onako kako ste vi želeli, kako ste zamislili, a pre svega građani Srbije, pa i zaposleni u pravosuđu nemaju neke velike vajde od vaše reforme pravosuđa i onda nisam mogao da nađem drugi razlog, osim možda da je ovo strategija, nacionalna strategija za reforma u pravosuđu usvojena 25. maja 2006. godine. Znate ono, sin svih naroda i narodnosti je slavio nešto tog dana, pa možda vam je to neki datum koji baš nije bio za usvajanje te strategije i onda su tu nastupili problemi.

Rekli ste da ste i tad izvršili analizu funkcionisanja sistema pravosuđa. Gospodine Ćosiću, i vi ste bili u jednoj radnoj grupi od tih ali, evo, vi ne morate da podnesete ostavku, vi iščitavate, predlažete nešto, nije to toliko strašno za građane Srbije, pa vi još možete da ostanete na tom mestu.

Napravili ste jednu dinamiku šta su vam kratkoročni, šta srednjoročni, šta dugoročni planovi za reformu u pravosuđu, a onda ste doveli građane Srbije da vam plaćaju one sudije koji rade i one sudije koji ne rade i ko zna koga oni još sve plaćaju, a vi kao imate dobru nameru i dobru ideju. Predlažete da se menja zakon o Ustavnom sudu.

Zaista očekujemo neki novi kvalitet, ali moramo da se pozovemo na član 1. odnosno 166. koji definiše ulogu Ustavnog suda – Ustavni sud je samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost. To je osnovni, primarni zadatak Ustavnog suda i ljudska i manjinska prava i slobode.

Ljudska i manjinska prava i slobode štite i drugi zakoni i drugi državni organi i dužni su da postupaju veoma savesno da bi građani Srbije mogli da ostvare svoja ljudska i manjinska prava i slobode, naravno. Ne sme se smanjivati taj nivo stečenih prava.

Nije samo to primarni zadatak Ustavnog suda. Vi ste ovde u nadležnost Ustavnog suda strpali sve moguće i ono što bi trebalo da bude u nadležnosti drugih državnih organa i redovnog suda. Vi dadoste u nadležnost Ustavnog suda i opet se mora postaviti pitanje zbog čega to radite, pa onda i određena prava vezana za izbor. Takođe dajete u nadležnost Ustavnom sudu i ko zna šta sve u nekim sledećim izmenama i dopunama ovog zakona nećete ponoviti da bude nadležnost Ustavnog suda kako bi valjda ovim visokim platama i mogućnost da dobro zaradi, napravili ste mogućnost da vam Ustavni sud bude jako poslušan.

Ako se ima u vidu da je ovo dvotrećinski Ustavni sud predsednika Republike. Kako dvotrećinski? Tako što Narodna skupština Republike Srbije bira pet sudija Ustavnog suda na predlog predsednika Republike od ponuđenih deset, a predsednik Republike bira pet, odnosno imenuje pet na predlog Narodne skupštine Republike Srbije od ponuđenih deset. Vidite, od 15 dve trećine su predsednika Republike.

Vi pravite Ustavni sud za dnevnu upotrebu. Otkud vam to pravo? Za vas kažu da ste bili dobar student, ali izgleda ovde na mestu ministra pravde nešto se ne snalazite baš najbolje ili radite nešto što vam je nametnuo režim Borisa Tadića. Nemojte svoju profesiju i struku da potcenjujete i ponižavate, jer kada to radite sa tog mesta vređate bezbroj pravnika. Ne smete to da radite tako.

Zbog čega Sekretarijat za zakonodavstvo bi trebao da podnese ostavku, a vi niste dosledni? Da ste to predložili mogao bih da razumem neke odredbe koje su već postojale u ovom zakonu. Najviše volim kada pročitam određenu odredbu pa onda vi upišete, pa posle da li možete to da opovrgnete. Naravno da ne možete. Član 82. kaže postupak po ustavnoj žalbi – ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje. Pogledajte šta kaže 35. Ustava Republike Srbije. Da li on kaže kome je povereno javno ovlašćenje ili govori imalac javnog ovlašćenja. Imalac javnog ovlašćenja, po meni, nije najsrećniji termin, ali je on takav definisan Ustavom i ne možete da preuzimate drugačije. Znači, Sekretarijat za zakonodavstvo bi morao malo da usklađuje ove zakone koje predlažete i koje Narodna skupština usvaja.

Ovde se stiče utisak kao da je Ustavni sud od ove vlade ili ne znam ni ja od Vlade koja je formirana 2001. godine tek uspostavljen, ali samo da se podsetimo da imamo Ustavni sud od 1963. godine, od aprila meseca je donet zakon. U tom Ustavu je definisano je postojanje Ustavnog suda. Kasnije je donet Zakon o Ustavnom sudu i imamo Ustavni sud od ranije. Imali smo do sada devet predsednika, 67-68 sudija Ustavnog suda, ne računajući ovaj poslednji sastav Ustavnog suda, a kada su u pitanju biografije tih sudija svašta smo mogli da pročitamo, da se neko isticao u izradi najsloženijih normativnih poslova i sl. a to je Ustavni sud koji je prihvatio i pristao da menja volju građana Republike Srbije, da donosi neke odluke koje nikom nisu jasne, odnosno jasne su onima koji su želeli takvu odluku i koji su insistirali da se takva odluka donese.

Član 5. Predloga zakona o Ustavnom sudu, vidi se šta ovde kaže – izuzetno od stava 1. ovog člana Ustavni sud može zbog rada na započetim predmetima sudiji produžiti radni vek do isteka vremena na koji je izabran. Da li znate šta to znači? Prvo mu je produženo da bi završio predmet koji je u toku i to može da bude par meseci, ali mandat sudija Ustavnog suda je devet godina i njemu je ostalo par meseci do sticanja prava na penziju i treba mu mesec ili dva da završi započeti predmet i onda će se njemu produžiti još osam i po godina da radi kao sudija.

Rekli ste da će mu osnovica za penziju biti plata u poslednjem mesecu. Sada može još da radi neograničeno. Čemu sve to vodi? Šta je vama cilj da postignete sa Ustavnim sudom. Zar nije zaštita ustavnosti i zakonitosti? To je primarni zadatak Ustavnog suda i sve drugo je izuzetak.

Ono što je definisano po Ustavu, videli smo šta je rekao član 169. Ustava Republike Srbije, pokušali ste jednu materiju koja je veoma bitna, odnosno jedan državni organ koji je bitan, jer jedan deo u Ustavu, od ukupno deset, je posvećen Ustavnom sudu. Solidan broj članova Ustava takođe je posvećen Ustavnom sudu. Vi od 114 članova postojećeg zakona menjate 42, dodajete novih 15 članova. Praktično ste sve ovde pretumbali i napravili ste jedan haos od ovog zakona, niko živ ne može da se snađe. O čemu se tu radi, odnosno šta ste želeli da postignete?

Nama srpskim radikalima je potpuno jasno iz citiranih odredaba, iz poređenja Predloga zakona sa Ustavom vidimo šta ste vi imali nameru da uradite. Odlaganje objavljivanja odluke Ustavnog suda. Prvo u članu 21. vi uopšte ne definišete do kada Ustavni sud može da odloži objavljivanje svoje odluke. Kasnije, rekli ste da je to u roku od šest meseci, ali čemu svrha donošenja takve odluke ako će njena primena biti suspendovana, odnosno odložena određeno vreme? Obavezuje samo ono što je objavljeno, što nije objavljeno naravno da vas neće ni obavezivati.

Ovde ste napravili mnogo propusta i pokazali da vam nije bila časna namera kada ste pristupili izmenama i dopunama ovog zakona. Onda, nagrađivanje, učešće, ovde se ne kaže da ako fali jedan sudija, nije izabran jedan sudija Ustavnog suda, ono što bi on ostvarivao kao zaradu, da će to biti podeljeno. Ovde može da fali i veći broj sudija i oni koji rade umesto njega ili rešavaju određene predmete, oni će imati pravo na tu naknadu.

Isuviše je propusta, isuviše opasnih stvari koje vi uvodite kroz ovaj zakon da bi mogli da dirigujete i sa pravima i slobodama građana, da bi mogli i o izbornim pravima da odlučujete i uostalom, zahvaljujući Ustavnom sudu je i nastala određena politička stranka i danas imam mogućnost i ovu literaturu da čitam. Vidite šta piše – "Politička fukara". Sve je to zahvaljujući sudijama Ustavnog suda koji su u aprilu mesecu prošle godine rekli kome pripadaju mandati.

(Zoran Krasić, sa mesta: Kako se zove knjiga?)

Knjiga se zove "Politička fukara", a Morali portret Aleksandra Vučića, to je nadnaslov u ovoj knjizi, a sve je to…