Hvala vam gospodine predsedniče.
Gospodine potpredsedniče Vlade, poštovani potpredsednici Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, u kontinuitetu ova dva dana, i juče i danas, imamo pred sobom istu materiju. Malo u šali. Sinoć sam ministru prosvete rekao da budući da su izmene i dopune Zakona o obrazovanju rezultat dogovora sa svim zainteresovanim i postignutim sporazumima u prethodnom periodu, a to znači sa studentima, predstavnicima akademske zajednice, fakultetima oko iznalaženja mogućnosti i za fakultete, i za studente da mogu da upišu godinu po pojednostavljenim uslovima i da se finansiraju iz budžeta. Isto tako i ovi sporazumi, koji su međudržavni sporazumi, mogu svi zajedno da se podvedu pod jednu tačku.
Naravno, jedno je jedna vrsta zakona, a ovo su ratifikacije. Oni su prirodno razdvojeni, ali cilj sa kojim je Vlada ili predložila u ovom sazivu izmene i dopune Zakona juče, koje se tiču regulisanja već postignutih dogovora i sporazuma, ili ratifikacije višegodišnjih pregovora, kao što su ratifikacije o kojima danas treba da raspravljamo, u funkciji su da otklone one nedostatke koji su uočeni prethodnih godina, a koji se u krajnjoj liniji tiču konkretnih problema građana. Zbog toga i juče u diskusijama poslanika različitih poslaničkih grupa, a siguran sam i danas izostaće onaj politički folklor, koji podrazumeva, i on je legitiman, da prvo govorimo šta je neko uradio dobro ili loše, umesto da govorimo samo o onome šta ćemo sa onim što izglasamo u Skupštini obezbediti za naše građane.
Tipičan primer sporazuma o socijalnoj sigurnosti koji se tiču odnosa države Srbije sa državama Austrijom i Slovačkom, jer ovi sporazumi jednim delom reflektuju probleme koji su nastajali ili zbog neadekvatnog regulisanja između država, a te države su se menjale. Slovačka je današnja sledbenica u jednom delu obaveza koje je imala Republika Čehoslovačka. Srbija je sledbenica čitavog niza prava i obaveza koje proističu iz Jugoslavije, dakle SFRJ, SRJ, SCG. Dakle, čitav niz pitanja i problema od kojih neki nisu bili rešavani godinama.
Želeo bih na početku prvo da kažem da su ovi sporazumi rezultat dobre volje velikog rada stručnih timova različitih vlada u prethodnim periodima i, konačno, činjenice da su se upravo procesima pristupanja EU, kojima je Srbija krenula odlukom ove Narodne skupštine oktobra 2004. godine, stekli i uslovi da se sa stanovišta zakonodavstva nekih od tih zemalja, pre svega tu mislim na Slovačku, lako i jednostavno završe oni dogovori koji su prethodnih godina bili sporni.
Ako nekome ovo deluje suviše suvoparno teorijski, podsetiću vas na podatak, čini mi se da ga je izneo premijer Dačić na Odboru, koji se tiče socijalne sigurnosti iz Sporazuma sa Republikom Austrijom, u stvari reguliše pitanja koja nisu regulisana od 1957. godine. To su pitanja koja se tiču prava proisteklih iz rada, to znači penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje. Da li znate o kolikim hiljadama ljudi se radi, naših građana, koji su bili ili jesu zaposleni na teritoriji države austrije, odnosno onih građana Austrije koji su zaposleni na teritoriji države Srbije?
U pitanju su brojni praktični problemi koje često nemamo u vidu. Kada govorimo o ovim ljudima, o njima lako govorimo kada se ponosimo onim ciframa koje stignu u budžet od njihovih prihoda, jer ih šalju rođacima, kada s ponosom govorimo kako oni čuvaju tradiciju naše zemlje, kada se olako zaklinjemo da će pomoći dijaspora u nečemu što mi u matičnoj državi nismo dogovorili, a nepostojanje ovakvih sporazuma direktno utiče na dnevne probleme ostvarivanja njihovih prava, i to ne u periodu kada su oni u punoj radnoj moći, nego mnogo više i teže u periodu kada oni to više nisu i kada treba da ostvare svoja prava upravo na osnovu rada koji su uložili prethodnih godina.
Možda još jasniji primer, jer se navode tačni datumi razgovora postizanja sporazuma, faza tog sporazuma, jeste pitanje zamene vozačkih dozvola, odnosno sporazuma između vlada Republike Italije i Republike Srbije. U obrazloženju koje smo dobili vidimo da je osnova dogovora postignuta, ako ne grešim, ispraviće me predlagač, u susretima predstavnika vlada 12. i 13. jula, ili 13. i 14. jula 2011. godine, ali ovde mogu da posvedočim da je proces mnogo duži. U oktobru 2006. godine sam saznao za ovaj problem od strane tadašnjeg prethodnog ambasadora Republike Italije, gospodina Zandija. O tome sam razgovarao sa predsednikom italijanskog parlamenta u Budimpešti, potom ovde u Domu Narodne skupštine sa predsednikom spoljnopolitičkog odbora italijanskog parlamenta, uključio se tadašnji ambasador Italije i počeli su dogovori oko rešavanja ovih problema, a nastavljeni su i u mandatu sadašnjeg već odlazećeg ambasadora, gospodina Varikija. Predstavnici tri vlade su u međuvremenu o tome dogovarali, da bi se stiglo do ovog sporazuma.
Zašto sve ovo govorima? Od trenutka kada je sa najvišeg mesta i jedne i druge države konstatovana volja da se jedan problem reši, neophodno je bilo da prođe pet godina da bismo se mi sada našli u situaciji da možemo da diskutujemo i da na kraju izglasamo ovaj sporazum, da time stvorimo preduslov, a rok je dva meseca da se radnje u međuvremenu obave, tako piše u članu ovog sporazuma, odnosno predloga zakona, da bi građani kojih se to tiče ostvarili korist.
Često zbog svojih međusobnih političkih razmirica ne preduzimamo mi kao Skupština, odnosi se na sve poslanike, tehničke korake da makar Skupština ne usporava konačan rezultat ovakvih višegodišnjih napora. Problemi zamene vozačkih dozvola nisu saobraćajni problem, oni se tiču takođe radnih problema naših građana, koji rade za naše firme prevozničke, za prevozničke firme trećih zemalja i za prevoznike u Republici Italiji.
Oni često gube posao i dozvole. To utiče na razmenu dobara, jer je postojao čitav niz problema, što možete videti iz predloga sporazuma. Detaljno se potrudio predlagač da nam da sve primere i sve primerke i dozvola i neophodnih birokratskih procedura koje treba usaglasiti, da bismo videli koja je to šuma propisa koja je stajala na putu ljudima da stvaraju dohodak i da konačno, naravno, deo tog dohotka koriste, ne samo za svoje egzistencijalne probleme, ostvarivanja svojih radnih prava, već naravno i za prihod budžeta Srbije.
Pošto iz ovog primera vidimo da je bilo neophodno pet godina da nešto, što više niko ne spori, samo dođe na dnevni red, hoću da iskoristim ovu priliku, dok je predsednik Narodne skupštine ovde i dok su poslanici pozicije i opozicije ovde, kako god da se neko trenutno izjašnjava, kao što znamo to se menja, da kažem da prilikom promene Poslovnika, onih delova za koje se u međuvremenu uočilo da ili nisu napisani pravničkim jezikom ili su se promenile okolnosti pa je moguće pojednostaviti, jedna od mogućnosti pojednostavljenja, a to nije mali posao, jer pogledajte spisak zakona koji je ova Skupština u prethodnom sazivu usvojila i videćete da je ogroman broj zakona koji se tiču ratifikacija i oko njih se otvaraju plenarna zasedanja, moguće je u duhu prethodnih stavki Poslovnika da se ili na posebnim sednicama obezbedi glasanje o ovim tačkama, da ne bi Skupština bila ona koja koči, kao što je, recimo, za ovakav sporazum neophodno bilo sačekati da se završe izbori i da se eliminiše mogućnost političkih raspravi tokom redovnih zasedanja uoči izbora itd, da se na posebnim sednicama glasa o ratifikacijama, kao i o poslovničkoj mogućnosti da se rasprava o ratifikacijama i o ovakvim vrstama sporazuma vrši u odboru, a da se na plenarnom zasedanju vrši samo ako to zatraži 50 poslanika, jer to onda jeste i neka politička tema ili eventualno neki spor.
Na taj način bismo, ono što ne može da stupi na snagu bez glasanja u Narodnoj skupštini, omogućili da lakše i brže stigne do glasanja, a da se pri tome nezavisno od rada plenarnog zasedanja na odborima vrši dodatna rasprava i upoznavanje upravo onih predstavnika poslaničkih grupa koji se u specifičnu materiju razumeju, odnosno imaju interes, bilo svoje poslaničke grupe, bilo dela građana koje predstavljaju.
Pošto sam već rekao da sam svakako spreman i nezavisno od toga šta preduzme rukovodstvo Narodne skupštine, da ću svakako predložiti neke izmene, molim sve narodne poslanike, ukoliko imaju ovakvu vrstu ili ukoliko su uočili neke tehničke ili ma koje druge vrste nedostataka, dakle tu vrstu primedbi dostave da bismo svi zajedno probali da stignemo i da nakon teksta koji će ne samo omogućiti stvarno efikasniji rad Skupštine, već će omogućiti da rezultati tog rada vrlo brzo daju efekte ili barem ne usporavaju ono što su često generacije stručnjaka ugovarale, a onda se stvorila mogućnost u međudržavnim odnosima da i građani, i jedne, i druge države od toga vide korist.
Da ne bi bilo zabune, naravno, mi ovde govorimo o našim građanima, ali ovi sporazumi se odnose i na jedne i na druge. Svakako da će i ovo biti dobar signal, da ne bude zabune, kada su u pitanju zamene vozačkih dozvola, jasne kategorije po kojima će se, to nije pitanje putničkih vozila, odmah da se razumemo, to je najmanji problem, to nema nikakve veze sa "Fijatom" u trenutku kada se ušlo u ovaj proces, ali sada svakako ima, jer i veliki broj profesionalaca sa vozačkim dozvolama izdatim u Italiji, će takođe imati problem, a važno je da oni budu lako i brzo angažovani u okviru poslova firme, koja je kao što znate zajedničko vlasništvo države Srbije i "Fijata".
U odnosu na sve što sam rekao, poslanici poslaničke grupe URS će naravno glasati za ove sporazume. Konačno neki su i u Vladi glasali da oni dođu na dnevni red ove Skupštine, govorim o prethodnom sazivu, a svakako se neće javljati u daljoj raspravi, sem ako bude povoda koji su poslaničke, odnosno poslovničke prirode, ali o samoj temi nema razloga, jer nam je cilj da što pre omogućimo da ovi sporazumi stupe u dejstvo, jer od toga imaju korist svi građani kojih se to tiče. To je ono što sam želeo danas da vam kažem. Hvala vam.