Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Desetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine u 2012. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 85 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 92 narodna poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Mladen Grujić, Suzana Spasojević, Vesna Stepić i Katarina Rakić.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da sam, pored predstavnika predlagača dr Jovana Krkobabića, potpredsednika Vlade i ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike i prof. dr Žarka Obradovića, ministra prosvete za nauke tehnološkog razvoja, pozvao da sednici prisustvuju i Radina Todović, državni sekretar Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, Vera Mavrić, državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova, Zoran Milošević, pomoćnik ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike, Šani Dermaku, pomoćnik ministra spoljnih poslova, Milorad Todorović, sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova i Radoje Savićević, rukovodilac grupe za međunarodne sporazume o socijalnom osiguranju u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka od 2. do 5. dnevnog reda.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički i jedinstveni pretres o predlozima zakona po tačkama 2, 3, 4. i 5. dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa podsećam vas da prema članu 170. shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničkih grupa.
Da li neko predlaže da se vreme rasprave produži? (Hvala.)
Pošto je ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: SNS - jedan sat, šesnaest minuta i 48 sekunde; DS pripada jedan sat, jedan minut i 12 sekundi; SPS - 30 minuta; DSS - Vojislav Koštunica - 25 minuta i 12 sekundi; Ujedinjeni regioni Srbije - 18 minuta; LDP - 16 minuta i 48 sekunde; PUPS - 14 minuta i 24 sekunde; Socijaldemokratska partija Srbije – 10 minuta i 48 sekundi; Nova Srbija – devet minuta i 36 sekundi; Jedinstvena Srbija – osam minuta i 24 sekunde; Savez vojvođanskih Mađara – šest minuta; SPO – Demohrišćanska stranka Srbije – šest minuta; Liga socijaldemokrata Vojvodine – šest minuta i Nacionalne manjine, Narodna partija i Bogata Srbija - šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa međusobnim dogovorom određuju najviše tri učesnika u raspravi, koji imaju pravo da govore svaki po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa po ovoj tački dnevnog reda sledeći: narodni poslanik Predrag Marković, poslanička grupa URS, narodni poslanik Dušica Morčev, poslanička grupa DSS-Vojislav Koštunica i Mira Petrović iz partije Ujedinjenih penzionera Srbije.
Otvaram zajednički jedinstveni pretres o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma o međusobnom priznavanju zamene vozačkih dozvola između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Italije; Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Slovačke Republike o socijalnoj sigurnosti; Potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Republike Austrije o socijalnoj sigurnosti i Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine o uzajamnom zastupanju u pružanju konzularne zaštite i usluge u trećim zemljama.
Da li predstavnici predlagača žele reč? (Hvala.)
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Gospodin Predrag Marković ima reč. Izvolite.

Hvala vam gospodine predsedniče.
Gospodine potpredsedniče Vlade, poštovani potpredsednici Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, u kontinuitetu ova dva dana, i juče i danas, imamo pred sobom istu materiju. Malo u šali. Sinoć sam ministru prosvete rekao da budući da su izmene i dopune Zakona o obrazovanju rezultat dogovora sa svim zainteresovanim i postignutim sporazumima u prethodnom periodu, a to znači sa studentima, predstavnicima akademske zajednice, fakultetima oko iznalaženja mogućnosti i za fakultete, i za studente da mogu da upišu godinu po pojednostavljenim uslovima i da se finansiraju iz budžeta. Isto tako i ovi sporazumi, koji su međudržavni sporazumi, mogu svi zajedno da se podvedu pod jednu tačku.
Naravno, jedno je jedna vrsta zakona, a ovo su ratifikacije. Oni su prirodno razdvojeni, ali cilj sa kojim je Vlada ili predložila u ovom sazivu izmene i dopune Zakona juče, koje se tiču regulisanja već postignutih dogovora i sporazuma, ili ratifikacije višegodišnjih pregovora, kao što su ratifikacije o kojima danas treba da raspravljamo, u funkciji su da otklone one nedostatke koji su uočeni prethodnih godina, a koji se u krajnjoj liniji tiču konkretnih problema građana. Zbog toga i juče u diskusijama poslanika različitih poslaničkih grupa, a siguran sam i danas izostaće onaj politički folklor, koji podrazumeva, i on je legitiman, da prvo govorimo šta je neko uradio dobro ili loše, umesto da govorimo samo o onome šta ćemo sa onim što izglasamo u Skupštini obezbediti za naše građane.
Tipičan primer sporazuma o socijalnoj sigurnosti koji se tiču odnosa države Srbije sa državama Austrijom i Slovačkom, jer ovi sporazumi jednim delom reflektuju probleme koji su nastajali ili zbog neadekvatnog regulisanja između država, a te države su se menjale. Slovačka je današnja sledbenica u jednom delu obaveza koje je imala Republika Čehoslovačka. Srbija je sledbenica čitavog niza prava i obaveza koje proističu iz Jugoslavije, dakle SFRJ, SRJ, SCG. Dakle, čitav niz pitanja i problema od kojih neki nisu bili rešavani godinama.
Želeo bih na početku prvo da kažem da su ovi sporazumi rezultat dobre volje velikog rada stručnih timova različitih vlada u prethodnim periodima i, konačno, činjenice da su se upravo procesima pristupanja EU, kojima je Srbija krenula odlukom ove Narodne skupštine oktobra 2004. godine, stekli i uslovi da se sa stanovišta zakonodavstva nekih od tih zemalja, pre svega tu mislim na Slovačku, lako i jednostavno završe oni dogovori koji su prethodnih godina bili sporni.
Ako nekome ovo deluje suviše suvoparno teorijski, podsetiću vas na podatak, čini mi se da ga je izneo premijer Dačić na Odboru, koji se tiče socijalne sigurnosti iz Sporazuma sa Republikom Austrijom, u stvari reguliše pitanja koja nisu regulisana od 1957. godine. To su pitanja koja se tiču prava proisteklih iz rada, to znači penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje. Da li znate o kolikim hiljadama ljudi se radi, naših građana, koji su bili ili jesu zaposleni na teritoriji države austrije, odnosno onih građana Austrije koji su zaposleni na teritoriji države Srbije?
U pitanju su brojni praktični problemi koje često nemamo u vidu. Kada govorimo o ovim ljudima, o njima lako govorimo kada se ponosimo onim ciframa koje stignu u budžet od njihovih prihoda, jer ih šalju rođacima, kada s ponosom govorimo kako oni čuvaju tradiciju naše zemlje, kada se olako zaklinjemo da će pomoći dijaspora u nečemu što mi u matičnoj državi nismo dogovorili, a nepostojanje ovakvih sporazuma direktno utiče na dnevne probleme ostvarivanja njihovih prava, i to ne u periodu kada su oni u punoj radnoj moći, nego mnogo više i teže u periodu kada oni to više nisu i kada treba da ostvare svoja prava upravo na osnovu rada koji su uložili prethodnih godina.
Možda još jasniji primer, jer se navode tačni datumi razgovora postizanja sporazuma, faza tog sporazuma, jeste pitanje zamene vozačkih dozvola, odnosno sporazuma između vlada Republike Italije i Republike Srbije. U obrazloženju koje smo dobili vidimo da je osnova dogovora postignuta, ako ne grešim, ispraviće me predlagač, u susretima predstavnika vlada 12. i 13. jula, ili 13. i 14. jula 2011. godine, ali ovde mogu da posvedočim da je proces mnogo duži. U oktobru 2006. godine sam saznao za ovaj problem od strane tadašnjeg prethodnog ambasadora Republike Italije, gospodina Zandija. O tome sam razgovarao sa predsednikom italijanskog parlamenta u Budimpešti, potom ovde u Domu Narodne skupštine sa predsednikom spoljnopolitičkog odbora italijanskog parlamenta, uključio se tadašnji ambasador Italije i počeli su dogovori oko rešavanja ovih problema, a nastavljeni su i u mandatu sadašnjeg već odlazećeg ambasadora, gospodina Varikija. Predstavnici tri vlade su u međuvremenu o tome dogovarali, da bi se stiglo do ovog sporazuma.
Zašto sve ovo govorima? Od trenutka kada je sa najvišeg mesta i jedne i druge države konstatovana volja da se jedan problem reši, neophodno je bilo da prođe pet godina da bismo se mi sada našli u situaciji da možemo da diskutujemo i da na kraju izglasamo ovaj sporazum, da time stvorimo preduslov, a rok je dva meseca da se radnje u međuvremenu obave, tako piše u članu ovog sporazuma, odnosno predloga zakona, da bi građani kojih se to tiče ostvarili korist.
Često zbog svojih međusobnih političkih razmirica ne preduzimamo mi kao Skupština, odnosi se na sve poslanike, tehničke korake da makar Skupština ne usporava konačan rezultat ovakvih višegodišnjih napora. Problemi zamene vozačkih dozvola nisu saobraćajni problem, oni se tiču takođe radnih problema naših građana, koji rade za naše firme prevozničke, za prevozničke firme trećih zemalja i za prevoznike u Republici Italiji.
Oni često gube posao i dozvole. To utiče na razmenu dobara, jer je postojao čitav niz problema, što možete videti iz predloga sporazuma. Detaljno se potrudio predlagač da nam da sve primere i sve primerke i dozvola i neophodnih birokratskih procedura koje treba usaglasiti, da bismo videli koja je to šuma propisa koja je stajala na putu ljudima da stvaraju dohodak i da konačno, naravno, deo tog dohotka koriste, ne samo za svoje egzistencijalne probleme, ostvarivanja svojih radnih prava, već naravno i za prihod budžeta Srbije.
Pošto iz ovog primera vidimo da je bilo neophodno pet godina da nešto, što više niko ne spori, samo dođe na dnevni red, hoću da iskoristim ovu priliku, dok je predsednik Narodne skupštine ovde i dok su poslanici pozicije i opozicije ovde, kako god da se neko trenutno izjašnjava, kao što znamo to se menja, da kažem da prilikom promene Poslovnika, onih delova za koje se u međuvremenu uočilo da ili nisu napisani pravničkim jezikom ili su se promenile okolnosti pa je moguće pojednostaviti, jedna od mogućnosti pojednostavljenja, a to nije mali posao, jer pogledajte spisak zakona koji je ova Skupština u prethodnom sazivu usvojila i videćete da je ogroman broj zakona koji se tiču ratifikacija i oko njih se otvaraju plenarna zasedanja, moguće je u duhu prethodnih stavki Poslovnika da se ili na posebnim sednicama obezbedi glasanje o ovim tačkama, da ne bi Skupština bila ona koja koči, kao što je, recimo, za ovakav sporazum neophodno bilo sačekati da se završe izbori i da se eliminiše mogućnost političkih raspravi tokom redovnih zasedanja uoči izbora itd, da se na posebnim sednicama glasa o ratifikacijama, kao i o poslovničkoj mogućnosti da se rasprava o ratifikacijama i o ovakvim vrstama sporazuma vrši u odboru, a da se na plenarnom zasedanju vrši samo ako to zatraži 50 poslanika, jer to onda jeste i neka politička tema ili eventualno neki spor.
Na taj način bismo, ono što ne može da stupi na snagu bez glasanja u Narodnoj skupštini, omogućili da lakše i brže stigne do glasanja, a da se pri tome nezavisno od rada plenarnog zasedanja na odborima vrši dodatna rasprava i upoznavanje upravo onih predstavnika poslaničkih grupa koji se u specifičnu materiju razumeju, odnosno imaju interes, bilo svoje poslaničke grupe, bilo dela građana koje predstavljaju.
Pošto sam već rekao da sam svakako spreman i nezavisno od toga šta preduzme rukovodstvo Narodne skupštine, da ću svakako predložiti neke izmene, molim sve narodne poslanike, ukoliko imaju ovakvu vrstu ili ukoliko su uočili neke tehničke ili ma koje druge vrste nedostataka, dakle tu vrstu primedbi dostave da bismo svi zajedno probali da stignemo i da nakon teksta koji će ne samo omogućiti stvarno efikasniji rad Skupštine, već će omogućiti da rezultati tog rada vrlo brzo daju efekte ili barem ne usporavaju ono što su često generacije stručnjaka ugovarale, a onda se stvorila mogućnost u međudržavnim odnosima da i građani, i jedne, i druge države od toga vide korist.
Da ne bi bilo zabune, naravno, mi ovde govorimo o našim građanima, ali ovi sporazumi se odnose i na jedne i na druge. Svakako da će i ovo biti dobar signal, da ne bude zabune, kada su u pitanju zamene vozačkih dozvola, jasne kategorije po kojima će se, to nije pitanje putničkih vozila, odmah da se razumemo, to je najmanji problem, to nema nikakve veze sa "Fijatom" u trenutku kada se ušlo u ovaj proces, ali sada svakako ima, jer i veliki broj profesionalaca sa vozačkim dozvolama izdatim u Italiji, će takođe imati problem, a važno je da oni budu lako i brzo angažovani u okviru poslova firme, koja je kao što znate zajedničko vlasništvo države Srbije i "Fijata".
U odnosu na sve što sam rekao, poslanici poslaničke grupe URS će naravno glasati za ove sporazume. Konačno neki su i u Vladi glasali da oni dođu na dnevni red ove Skupštine, govorim o prethodnom sazivu, a svakako se neće javljati u daljoj raspravi, sem ako bude povoda koji su poslaničke, odnosno poslovničke prirode, ali o samoj temi nema razloga, jer nam je cilj da što pre omogućimo da ovi sporazumi stupe u dejstvo, jer od toga imaju korist svi građani kojih se to tiče. To je ono što sam želeo danas da vam kažem. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima ovlašćeni predstavnik DSS, gospođa Morčev. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče, gospodine ministre, sporazumi koji su danas na dnevnom redu su veoma važni jer regulišu jednu oblast koja se tiče naših građana koji žive na teritoriji drugih država, a njima su životno važni. Znači, regulišemo oblast iz penzijsko invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja, slučaj nezaposlenosti, povrede na radu.
Ovi socijalni sporazumi su potrebni jer mnogo ljudi živi u inostranstvu i u svom radnom veku ostvaruju svoje pravo u više zemalja, tako da im ovo olakšava da svoj radni staž lako povežu i ovi sporazumi nam omogućavaju da nemamo duplirana osiguranja.
Ono što je još važno, što se tiče ovih sporazuma o socijalnoj sigurnosti su i regulisanja prava naših diplomata u inostranstvu iz oblasti socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Naše diplomate nemaju regulisano to u svim zemljama, recimo u SAD nemaju to regulisano. Trebalo bi to pitanje da rešimo tako da u svim državama, gde Srbija upućuje svoje diplomate, imaju regulisano zdravstveno i socijalno osiguranje.
Kao što sam rekla, veoma je važno da ova oblast koja se tiče socijalne sigurnosti građana bude pokrivena ne samo za naše građane u inostranstvu, nego i za naše građane u Srbiji. Nama trebaju svi građani da budu podjednako važni, bez obzira gde oni žive. U Srbiji imamo 6,9 miliona zdravstvenih osiguranika. Da li svi naši osiguranici mogu da koriste prava koja im proističu iz zdravstvene zaštite? Svi mi ovde dobro znamo da je odgovor negativan.
Kao što znate, u poslednjih par meseci susreli smo se sa velikim problemom u Srbiji a to je da veliki broj naših građana ne može da ostvari pravo iz zdravstvene zaštite iz razloga što ne može da overi svoju zdravstvenu knjižicu, zato što jednostavno poslodavci nisu uplatili doprinose, država nije sprovela dovoljno dobru kontrolu da iskontroliše poslodavce da izmire svoje obaveze i omoguće svojim zaposlenima da mogu da overe svoju zdravstvenu knjižicu i da koriste svoja prava – pravo na zdravstvenu zaštitu kao i izbor lekara. Ta procedura ako ne prođe proceduru da izabere svog lekara, nažalost ne može da overi zdravstvenu knjižicu i može samo da koristi onu hitnu medicinsku zaštitu.
Zdravstvena zaštita, između ostalog podrazumeva i blagovremeno i efikasno lečenje. Koliko građana Srbije danas čeka na zakazane dijagnostičke preglede po više meseci? Još jednom bih rekla – dobro je što ovim sporazumima regulišemo tu oblast socijalne sigurnosti i zdravstvene zaštite naših građana u inostranstvu, ali ne želeći da širim temu danas, treba da ozbiljno pozabavimo i građanima koji žive na teritoriji Srbije i o njihovim pravima koja mogu da koriste ili ne mogu da koriste, da većinom nisu oni krivi zbog toga. Hvala.

Hvala.
Reč ima gospođa Petrović. Izvolite.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, drage kolege, poslanička grupa PUPS-a će naravno podržati predloge zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Republike Austrije i Republike Srbije – Republike Slovačke. Naravno, da nam je svima jasno da je ovde uložen veliki trud svih stručnjaka a i svih stručnih službi i ljudi koji su vodili ministarstvo u prethodnom periodu, ali moram da izrazim i veliko zadovoljstvo što se trenutno na čelu tog ministarstva nalazi gospodin Krkobabić, jer je naša partija, u stvari partija, koja je utemeljena upravo na brizi o socijalnoj sigurnosti građana.
Tako da je veliko zadovoljstvo što ćemo uspeti da sada ove sporazume konačno ratifikujemo, sa druge strane, moram da priznam da se i naša odgovornost, vezana za preuzimanje jednog ovakvog ministarstva upravo baziran na toj brizi o socijalno ugroženom stanovništvu. Tu smo odgovornost i zaista ozbiljnost u rešavanju socijalne sigurnosti prošle nedelje, vrlo jasno predočili svim našim sugrađanima i morate priznati da pola miliona ljudi koje je dobilo novčanu pomoć u vidu te tzv. trinaeste penzije je samo jedna od potvrda onoga zašta se mi zalažemo.
Mislimo da je neophodno da, i nadamo se, da ćemo u sledećem periodu zbog situacije koju imamo, da nam se na čelu ministarstva nalazi gospodin Krkobabić, uspeti da napravio sporazume i sa nekim drugim zemljama iz EU u kojoj se nalazi mnogo naših sugrađana na radu. Da ćemo im na taj način obezbediti sigurnost što se tiče i penzijsko-invalidskog obezbeđenja do zdravstvenog, povreda na radu itd.
Moji prethodnici su prilično govorili o tome šta podrazumevaju ti sporazumi. Na nama je da ih podržimo, a nadam se da ćemo uraditi to svi zajedno zato što je to u interesu građana Srbije i utemeljenje naše partije, jedan od principa je i saradnja sa međunarodnom zajednicom, ali naravno u meri u kojoj možemo da zaštitimo i naše nacionalne, ali i naše socijalne interese naših sugrađana. Hvala vam.

Hvala.
Da li se još neko javlja za reč od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa? (Da.)
Narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi ovi predlozi zakona uglavnom regulišu prava naših građana koji su na privremenom radu u inostranstvu i onom manjem delu da neko tako pravo ostvaruje kod nas.
Pošto dolazim iz Braničevskog okruga koji verovatno po broju stanovnika procentualno ima najveći broj zaposlenih lica koja su na prinudnom radu u inostranstvu, zbog toga su mi i poznate sve one poteškoće koje oni imaju da bi ostvarili neko pravo koje bukvalno treba da pripadne bilo kom građaninu, na bilo kojoj teritoriji.
Kada je u pitanju Sporazum sa Austrijom, to samo mogu da pozdravim, zato što veliki broj naših građana koji su ostvarili pravo na penziju imaju problem da ukoliko odjave prebivalište na teritoriji Austrije i dođu da žive na teritoriju Republike Srbije, imaju značajna umanjenja po pitanju penzija. Moraju da se dovijaju na razne načine – ili ostavljaju da ne odjavljuju mesto prebivališta, nego ostave broj banke u kojoj će da im se uplaćuje penzija, pa jednom u šest meseci odu, ili ovlaste nekog drugog da podiže taj novac umesto njih i donosi ga ovamo. To njima stvara određene teškoće i probleme. U krajnjem slučaju, jedan vid pritiska da moraju stalno da budu u strahu da im neko pravo koje su ostvarili iz radnog odnosa ne propadne, a svi znamo da se prava iz radnog odnosa smatraju ljudskim pravima koja su zaštićena i Poveljom UN. Ovaj sporazum sa Vladom Republike Austrije mogu samo da pozdravim.
Što se tiče Sporazuma sa Italijom, tu takođe postoji jedan veliki broj problema. Voleo bih da je ovaj sporazum makar malo detaljniji. On samo jednu tehniku opisuje, ali imamo i neke životne probleme koje sama primena ovog sporazuma neće da reši.
Takođe, mnogima je verovatno poznato da imamo veliki broj lica koji su na privremenom radu u Italiji i imaju problema sa vozačkim dozvolama, pogotovo kada su u pitanju profesionalne kategorije. Jednostavno, bili su ostavljeni pred izborom – ili da nemaju nikakvu dozvolu, ili da tamo polažu vozački ispit. Ranije je bilo moguće polaganje vozačkih ispita na maternjem jeziku. Međutim, unazad nekoliko godina, osim što to prilično i košta, čak i za njihove standarde, polaganje je bilo moguće samo na njihovom državnom jeziku, tj. na italijanskom, tako da zbog specifičnosti izraza koji se koriste u saobraćaju, veliki broj naših građana nije mogao to pravo da ostvari.
Date su im određene mogućnosti, međutim, ima veliki broj ljudi koji to pravo ni iz jednog osnova nisu ostvarili – imaju vozačke dozvole koje nisu zamenili, polagali su za amaterske kategorije u Italiji, voze amaterska vozila, ali profesionalne kategorije čuvaju za neka druga vremena. Zato što ako tamo daju svoju vozačku dozvolu iz Srbije, izgubiće profesionalne kategorije i u Srbiji.
Sam zakon tretira Sporazum da je ovo moguće samo u periodu od godinu dana od trenutka prijavljivanja lica na teritoriji Italije. A šta ćemo sa onim građanima koji su već duže vremena prijavljeni, ispunjavaju uslov da imaju vozačku dozvolu koja je starija od datuma prijave na teritoriji Italije i tu vozačku dozvolu nisu zamenili? Da li će na njih da se primenjuje ovih godinu dana, odnosno taj period, obzirom da oni to pravo do sada nisu mogli da ostvare? Nije postojao zakonski osnov, niti međudržavni ugovor. Ako ostavimo ovu formulaciju ovako kako je sada, da to važi, znam da se radi o međunarodnim ugovorima i teško je to regulisati naknadno, ali da pokušamo kroz pregovore sa italijanskom vladom da dopunimo ovaj sporazum i da se onim građanima koji ispunjavaju sve uslove i nisu menjali vozačke dozvole, omogući da zamene te vozačke dozvole u nekom narednom periodu, baš zbog činjenice da i ovo rešenje, ovakvo kakvo je, svakako daje određene mogućnosti, ali ne rešava kompletan problem.
Mnogi građani su dolazili, žalili se i pitali se kada ćemo to pravo da im omogućimo. Pokušano je nešto, ali mislim da većinu ovaj benefit neće da obuhvati. Zato je možda potrebno u nekim naknadnim razgovorima pokušati da se nedostaci ovog sporazuma otklone. Zato što su ovi zakoni svakako, ne plod nečijeg političkog interesa, nego isključivo u interesu građana, potpisnica sporazuma, SNS će u Danu za glasanju podržati ove sporazume.

Hvala.
Da li još neko želi reč?
Ima reč gospodin Mićunović. Izvolite.

Poštovane kolege poslanici, imamo pred sobom zakone koji možda ne izgledaju tako atraktivni za publiku, a ni za same poslanike, ali mislim da su izuzetno važni. Ovde je reč o ljudskim pravima, pre svega, o tzv. drugoj korpi ljudskih prava – o socijalnim pravima.
Pravo da se rad uvažava jeste jedno od univerzalnih prava kojima se i mi priklanjamo i nadam se da oko toga nema spora. Međutim, danas je ovo važno zbog još jednog pitanja. Veoma često se kod nas govori kako treba uštedeti, spasiti državu, ali uglavnom smanjivanjem troškova te tzv. opšte potrošnje, a kad vidimo o čemu se tu radi, onda vidimo da je reč o penzijama, o socijalnom davanju, o zdravstvu, o školama. Dakle, tu je nešto što se tiče građana mnogo direktnije nego profit pojedinih kompanija. Zato je veoma važno da ovom pitanju prilazimo na taj način.
Istovremeno, u ovim sporazumima mi vidimo da države poštuju pravo koje su ljudi ostvarili na osnovu rada i da on bilo gde da je radio, u Austriji, Slovačkoj ili bilo gde, prenosi ta svoja prava ovde. To znači da penzija nije, kako se često ovde podrazumeva, nekakva humanitarna funkcija koja zavisi od dobre volje, nego se radi o jednoj kategoriji koja jeste socijalna u onom smislu u kome smo mi zajednica, i mladi i stari i svi zajedno, ali je istovremeno ekonomska kategorija jer je tu uložen novac ljudi iz vremena svoga rada. Dakle, jedan deo tih zarada se tu nalazi. To se poštuje. Ne postoje nikakvi zakoni koji to pravo koje ljudi ostvaruju penzijom mogu da osporavaju.
Kad govorimo o humanosti, nemojmo da je svodimo na milosrđe. Humanost je mnogo šira stvar. To je briga o čoveku kao čoveku, o čovečanstvu, o vrsti, o njenom opstanku. Nažalost, ti su pojmovi pod uticajem liberalne ekonomije danas dosta devalvirani, pa se uglavnom smatraju trećerazrednim pojmovima u poređenju sa efikasnošću, sa društvenim rastom i mnogim drugim stvarima koje, naravno, jesu važne i na neki način su postale pretpostavka da se od nečega napreduje.
Prema tome, ovde se nema mnogo šta govoriti o zakonima, osim da pozdravljamo i da uzimamo istovremeno kao primer da se poštuje rad i pravo koje su ljudi ostvarili, odvajajući deo svojih zarada kroz rad.
Jedan od prethodnika je govorio o raznim temama, između ostalog i o Poslovniku i servirao je jedan predlog za koji mislim da nije dobar. Kad se radi o međudržavnim sporazumima, onda to ne treba da raspravlja Skupština, sem ako to radi 50 ljudi, nego da to treba da radi odbor. To je degradiranje uloge parlamenta kao nosioca suvereniteta. Mi smo ovde dužni da raspravimo najviše državne ugovore, jer predstavljamo državu i njen suverenitet i ne možemo to da delegiramo bilo kom odboru kao da nas se ne tiče.
Nas se moraju ticati odnosi sa drugim državama i obaveze koje naša država preuzima međunarodnim ugovorim.
Mislim da zbog toga ne bi bilo dobro da, jednostavno, ovu materiju degradiramo na taj način da je svedemo na nešto o čemu će malo raspravljati odbori, a mi samo ako hoćemo potvrditi ili ne.