Reč ima narodna poslanica Jelena Trivan.

Ako ne zamerite, za razliku od uobičajenih političkih rasprava u parlamentu, ne bih na ovakve neprimerene reči i na ovakvo nepristojno ponašanje ni reč rekla, smatrajući da pitanje amnestije jeste pitanje morala i pitanje pravnog poretka i da u tom smislu ne postoji pozicija i opozicija. Smatrajući da u ovom parlamentu sede čestiti ljudi koji se ne zalažu za jedne ili druge kriminalce, nego se zalažu za sigurnost sopstvenu, sopstvene dece, države i građana koje zastupamo i da, u tom smislu, danas razgovaramo o najboljim mogućim rešenjima koji neće narušiti pravni poredak i sigurnost zemlje, a ne o tome koji su i čiji kriminalci, nalazeći da ja svoje nemam i da o tome ne mogu da govorim.
Ministar je u svom uvodnom obrazloženju rekao nekoliko stvari. Jedna od njih je da je amnestija politički čin. To je podvukao u svom izlaganju i obrazloženju zakona koje smo dobili. On to defakto jeste. S obzirom na to da u drugim zemljama i u drugim okolnostima on ima nekakve objektivne razloge zašto se Zakon o amnestiji donosi, čini mi se da on nije dovoljan da bude izraz političke volje jedne većine, nego i objektivnih okolnosti koje su naterale tu većinu da takav zakon predloži i donese. Ne vidim takve objektivne okolnosti u ovom trenutku, ali vidim političku volju da se neki ljudi oslobode. To nije dobro.
Zakoni o amnestiji se obično donose nakon zamene ili promene totalitarnih ili nedemokratskih režima demokratskim. U tom smislu, mi smo to imali 2001. godine, a u ovoj godini su to uradile Sirija i Tadžikistan kako bi oslobodili pobunjenike, političke disidente, sve one nad kojima je zloupotrebljeno pravo i pravosuđe. Danas takve promene nemamo, iako piše u obrazloženju da je Zakon o amnestiji, vi ste to ministre ponovili, proizvod novih društvenih i političkih okolnosti. Imajući u vidu da je ova država bila demokratska i ostala je demokratska država i da se u njoj desila demokratska tranzicija vlasti, da u njoj postoji pravna država, da u njoj i dalje funkcionišu sudije i tužilaštva, da nova vlast nije osporila ni jednu od ovih krivičnih dela na način da ih ukida ili da predlaže drugačije kazne. U tom smislu, nije jasno i molila bih da mi odgovorite – koje su to novonastale društvene i političke okolnosti koje su naterale Vladu da predloži Zakon o amnestiji?
Moram da vam kažem da problem prenatrpanih zatvora nastaje već duže vremena i drago mi je da je tako zato što je u poslednjih pet godina porastao broj ljudi u zatvorima za 60%. U tom smislu, nikada nećemo imati spora da one koje gospodin Cvijan nabraja, oni koji su neovlašćeno nosili lovačko oružje, učinili neki saobraćajni prekršaj i slično, treba da budu predmet amnestije ili pomilovanja, šta god da izaberete. Ne mogu da se složim sa tim da zbog njih i oni koji su počinili ubistvo trebaju da budu predmet kolektivnog milosrđa. Tu ne mogu da nađem nikakav moralni niti pravni razlog.
Argument da su zatvori prenatrpani i skupi je argument koji je vazda u svakom društvu postojao, ali oni imaju svoju svrhu i na jedan vrlo konkretan način donose uštede. S obzirom na to da je država u prethodne četiri godine oduzela od kriminalaca 350 miliona evra, bojim se da je ušteda od milion evra koja će se u narednim danima dogoditi smešna i neozbiljna u odnosu na tu činjenicu. S obzirom na to da je milion evra mesečni budžet jednog ministarstva za reprezentaciju, sasvim sam sigurna da narod neće progledati, niti država osetiti takvu uštedu, a može da oseti posledice jedne neselektivne amnestije.
Danas je na svim naslovnim stranama priča o kupovini novog aviona Vlade. Smatram da treba da se kupi i ne smatram da državni funkcioneri treba da ginu zbog demagogije. Ako država može da nađe 30 miliona za letelicu, sasvim sam sigurna da može da nađe i za nove zatvorske kapacitete.
Lično sam radila sa Komitetom za borbu protiv torture UN, šest godina koliko sam se tim pitanjem bavila. Oni su u poslednjem izveštaju, koji su za Srbiju dali, dali negativni komentar – prenatrpanost u zatvorima. Nisu ni jednog trenutka predložili da mi te ljude pustimo i da tako rešimo taj problem. Predložili su da proširimo naše smeštajne kapacitete, predložili su da sa prevaspitanja pređemo na način resocijalizacije i predložili su da zatvori postanu i ekonomska gazdinstva i proizvođački kapaciteti kako bi smanjili troškove države. Niko nije rekao i niko to ne čini nigde na svetu da pojeftinjuje državu tako što pušta kriminalce iz zatvora. To prosto ne stoji kao argument. Malo je, složiću se, uvredljivo reći da ćemo mi olakšati državi život ovakvim uštedama, jer nećemo. One su mizerne u odnosu na troškove države i one su ne svrsishodne i one se u svim demokratskim zemljama rešavaju na drugačiji način.
Mislim da postoje tri krivična dela koja su za mene i moj moralni sistem sporna zato što su obuhvaćena amnestijom. Jedno je ubistvo i tu nemam šta da obrazlažem. Kako se ti zovu koji će danas ili sutra da izađu iz zatvora, to javnost i onako zna, to ne može da se sakrije, to piše i može se pročitati na svim stranama i nije bitno ko to izgovara da bismo napadali bivšu ministarku Snežanu Malović. To ne može da se sakrije. Kao što ne može nikome danas u Srbiji da se objasni zašto je ubistvo obuhvaćeno amnestijom, s obzirom na to da krivično delo sa takvim propisanim kaznama nastavlja da postoji. Ovi će biti amnestirani, a oni koji za osam dana, nakon stupanja ovog zakona na snagu, budu počinili ubistvo će biti na isti način osuđeni i popuniće te zatvorske kapacitete. Zašto su ovi prethodni privilegovani? Njihova ubistva su, šta, humanija u odnosu na ova koja slede?
Drugo delo koje ne mogu da shvatim zašto nije obuhvaćeno je zloupotreba službenog položaja. Ova vlada ima prioritet borbu protiv korupcije. Neki novi ljudi su sada optuženi za tu borbu protiv korupcije. Demokratska stranka ne traži njihovu zaštitu, ne traži njihovu amnestiju, ne traži slučajno da se smanji kazna za zloupotrebu službenog položaja. Naprotiv, traži da budu rigorozna pravila. U tom smislu, smatramo da pod amnestiju ne smeju da spadnu oni koji su oštetili državni budžet, oni koji su krali od građana Srbije, ni bivši, ni budući, ni bilo ko. Oni nemaju razloga da danas budu na slobodi. Njihovo pronevere je utvrdio sud na isti način na koji ćete vi pronevere nekih drugih utvrditi i po tom zakonu ih poslati u zatvor. Daj bože da ih sve nađete i da bude u zatvoru 18 hiljada, a ne osam koliko ih sad ima. To će biti stvarna ušteda i opomena za društvo i za moral i nemoral koji u politici vlada.
Treća neshvatljiva stvar je nasilje na sportskim terenima koje je obuhvaćeno amnestijom. Kod nas je prethodnih dana i meseci ponovo u žižu javnosti stiglo nasilje na sportskim terenima i Vlada Republike Srbije se odlučila da oformi Savet za borbu protiv nasilja na sportskim terenima, a njime predsedava premijer i ministar policije. Time pokazujemo svetskoj i domaćoj javnosti da je to za nas veliki problem, da to više neće prolaziti nekažnjeno, da ti kriminalci i huligani neće više ustrojavati ovu državu i određivati pravila ko gde može da ide, ko može da paradira, ko ne može, biti policajce, spaljivati ih bakljom, nego će se država ozbiljno obračunati. U isto vreme šaljemo šizofrenu poruku, rekla bih, da će ovi koji su do sada to već radili biti oslobođeni.
Vi ste, ministre, ne vi lično, nego vaša vlada je imala sastanke sa policajcima koji su bili nezadovoljni odlukama tužilaštva. Kako je moguće da niste pitali za mišljenje policajaca koje žive spaljuju na terenima? Šta je njihovo mišljenje o zakonu o amnestiji, koji predviđa da oni koji su spaljivali, bili i ubijali njihove kolege budu na slobodi? Kakva je to poruka tim istim ljudima koji će u nedelju već, u subotu, ne znam kad se te utakmice održavaju, zapaliti stadion i prebiti pripadnike policijskih službi? Kakva je to poruka ove države, kada mi u ime jedan milion evra sve moguće najrizičnije grupe za stanovništvo puštamo na slobodu?
Na kraju, očekujem, ne da opozicija, nego da Vlada Republike Srbije podnese amandmane na ovaj zakon i ova krivična dela izuzme iz amnestije. Najmanje što može da učini to je da delo ubistva izuzme iz ove amnestije. Jedino ubistvo koje može da se razmatra za pomilovanje predsednika države je ubistvo žena koje su počinile ubistvo nad svojim supružnicima kada su im silovana ili ubijena deca. To jedino ima svoje moralno opravdanje, nijedno drugo ubistvo. To predsednik Republike može da reši pomilovanjem.
Vas molim da dobro razmislite kakva moralna pravila uvodite u ovu državu ukoliko te ljude pustite na slobodu. Hvala vam, verujući da živimo i radimo na istoj strani.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik gospođa Biljana Ilić Stošić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, uvažene kolege narodni poslanici, Predlog zakona o amnestiji, koji je danas ponuđen ovom visokom domu na usvajanje, jeste barem u formalnom i proceduralnom smislu dominantno pravno pitanje. Zato ću se, sa punim uvažavanjem prema kolegama poslanicima iz ove struke, pa i onima koji misle da su kompetentni da o ovom pitanju diskutuju sasvim usko stručno, danas veoma kratko obratiti, prevashodno sa jednog drugog aspekta, šireg od pomenutog, iskoristivši princip da povodom događaja pokušam da ukažem na samu društvenu pojavu.
Pažljivo sam danas slušala vaše komentare, kao što sam i prethodnih dana pratila medijske istupe predstavnika predlagača ovog zakona, kao i analitičare koji ukazuju na svojevrsnu paradoksalnost naše dosadašnje kaznene politike, gde, tvrde oni, imamo na delu pravi teatar apsurda, u kome se dešava da su zaprećene kazne za sitne krađe, npr. obijanje trafike, drakonske u odnosu na, recimo, nenamensko, a time valjda i protivzakonito trošenje budžetskih sredstava. Setićete se da je i sam državni revizor nedavno javno ukazivao i javno kritikovao čisto prekršajni karakter tih sankcija, za koji se izriču novčane kazne koje se opet plaćaju iz džepova poreskih obveznika.
Kako se u razvijenom svetu sankcioniše svesno ili nesvesno zavlačenje ruku u džep građana znamo. Tu nije više samo reč o pravnim, nego pre svega o moralnim sankcijama, koje se u sferi politike kažnjavaju isključivanjem nesavesnih pojedinaca iz svih tokova političkog života, gde se i sami pojedinci makar uhvaćeni u sumnji da su gurnuli prste u državnu teglu pekmeza ponekad i sami odriču pomisli da se kandiduju za iole značajniju javnu ili političku funkciju. Zato što je moralni kredibilitet daleko najvažnija kategorija kada je o javnim poslovima reč.
Šta se kod nas na tu temu dešava viđali smo prethodnih dana, slušajući pridike i svakakva proizvoljna tumačenja prezunkcije nevinosti, gde su krivi mediji, sadašnja vlast, a verovatno i sam narod koji ima jasnu percepciju o visokoj korumpiranosti nekih članova bivšeg režima, pa je s toga valjda valjalo kazniti i sam narod. U želji da demonstriraju svoju verziju vladavine prava i funkcionisanja pravne države, predstavnici bivšeg režima su pucali sami sebi u noge. Napunili su zatvore preko svih predviđenih normativa u pogledu brojčanih kapaciteta, a da ne govorimo o drugim standardima koje ustanove za izvršenje zatvorskih sankcija moraju da ispune, na primer u pogledu redovne i propisane ishrane, zdravstvene zaštite i slično.
Na tu činjenicu često je upozoravao i Zaštitnik građana, u jednom momentu rezignirano izjavivši da su nam zatvori na nivou turskih, i to onih srednjevekovnih. Kako stvari stoje, već duže vreme mnogim našim građanima teško da je bolje i van zatvora. Samo ću vas podsetiti na prošlogodišnju inicijativu jedne, mislim, surduličke porodice, koja se dobrovoljno prijavila da svi porodično odu u zatvor jer nemaju ni da plaćaju račune, ni da jedu. Koliko naših građana danas novčane kazne za saobraćajne prekršaje dobrovoljno menjaju za zatvorske, da i ne govorimo. Pošto im već nije stvoren ambijent da mogu iole da zarade, što je uvek zadatak nosilaca državne vlasti, oni su prinuđeni da se dovijaju na sve moguće i nemoguće načine.
Da bi koliko-toliko spasili i onako oskudan i sve tanji porodični budžet, sve više naših građana spremno je da žrtvuje i ličnu slobodu. Jedan dan neslobode, tj. zatvora košta hiljadu dinara, pa još i kakva-takva tri obroka. Odavno se u ovoj zemlji tek u bolje stojećim kućama jede tri puta dnevno, a zaraditi hiljadu dinara za mnoge je postala nemoguća misija. Tako nam i zatvori postaju svojevrsne socijalne ustanove ili sigurne kuće za naraslu armiju tranzicionih gubitnika naše slavne demokratizacije i reformisanja društva. Još se čeka na red za odsluženje kazne, zato što je u ovoj zemlji mnogima i sam život postao kazna, sa čime će se uskoro suočiti i oni koji budu amnestirani i pušteni na slobodu, i to već u samom pokušaju da se kooptiraju u društvo u kome je sloboda postala precenjena stvar, a čast, poštenje i moral sasvim prevaziđene i anahrone kategorije, gde mnogima, izgleda, nije najveći zločin krasti, već biti glup pa ostavljati tragove za sobom, naročito one tragove koji mogu da inkriminišu njima bliske saradnike.
Za takvo stanje neko bi morao da odgovara, da snosi ne samo političku, već i svaku drugu odgovornost što je sistematski Srbiju pretvarao u "Prokletu avliju", i to na pragu 21. veka gde se sloboda može kupovati novcem a savest hraniti preteranom količinom raznih oblika društvene moći, pri čemu je nekima, izgleda, najveća kazna i sama pomisao da mogu da izgube makar i delić slasnog kolača vlasti, koga neće da se odreknu pa makar cela Srbija postala njihov talac. Za taj i takav zločin ne sme biti amnestije. Zahvaljujem.

Hvala.
Pošto smo iscrpeli listu govornika, da li predstavnik predlagača želi reč? (Da.)
Reč ima gospodin ministar.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što sam imao priliku da prisustvujem i slušam jednu veoma živu raspravu iz koje je moglo štošta i korisno da se izvuče i drago mi je što je rasprava takva.  
Ono zbog čega mi nije drago jeste, što oko jednog zakona koji zaista jeste izraz političke volje, ali političku volju reflektuje parlament jedne države, jednog naroda, tako i ovde naše države i naših građana, je poslužilo kao tržište za jeftinu i za skuplju demagogiju, i nije se vodili računa o onome što je zaista jasno i dobro rečeno, da je reč o jednom zakonu koji treba da stvori uslove za sistemsko rešavanje problema.
Ako govorimo o Zakonu o amnestiji, uopšteno govoreći pa i povodom ovog predloga zakona o amnestiji, naravno da imamo puno pravo da ga uporedimo sa našom dosadašnjom zakonodavnom praksom. Naročito, kada govorimo o opštim amnestijama, a poslednja je kao što smo čuli, poslednji put izvršena u Srbiji pre ravno 11, nešto više od 11,5 godina, u februaru mesecu 2001. godine.
Kada poredimo ta dva zakona onda zaista možemo da vidimo da je ovaj zakon znatno rigorozniji od zakona koji je pre 11,5 godina donet. Ako pogledamo iz toga zakona, pre 11 i više godina, od amnestije su izuzeta isključivo i jedino dva krivična dela. To su, kako kaže član 1. stav 4. tog zakona - obljuba, ili protivprirodni blud nad nemoćnim lice i obljuba, ili protivprirodni blud sa licem koje nije navršilo 14 godina. Sva druga krivična dela su bila obuhvaćena na određeni način tom amnestijom.
Ovim predlogom zakona o amnestiji, od amnestije se izuzima više od 40 krivičnih dela, plus na to još ako dodamo krivična dela za koja su osuđujuće presude donela veća Specijalnog odeljenja Višeg suda u Beogradu. Dakle, krivična dela organizovanog kriminala. To je bilo korektno i da se čuje i da se kaže ovde od onih koji su zakon kritikovali.
Zaista želim da kažem i nešto pozitivno o onima koji su govorili iz opozicije, na prvom mestu koleginica Batić, koja je donela svoj predlog amandmana koji nije prihvaćen iz tehničkog razloga, ali koji je bio jedini konstruktivan predlog. Nemojte da se kritika svodi na kritizerstvo. Ako hoćemo nešto dobro da uradimo i za državu, i za građane, i za celokupno društvo, onda predložite to. Svako je imao prilike da predloži neki amandman koji će uticati na zakon, upravo na predlog zakona, upravo u ovom smeru o kojem ste govorili. Nemojte da obmanjujemo ljude da se lišavaju odgovornosti lica osuđena za krivična dela poput krivičnog dela ubistva. Zato što se ne lišavaju.
Dakle, ako uzmete pa lepo pročitate stavove zakona, ali detaljno i dobro, onda ćete shvatiti da će eventualno na lice koje je izdržalo 75% svoje kazne biti primenjen ovaj predlog zakona ako bude usvojen. Što niste pogledali onda prethodni zakon, pa biste videli da to delo uopšte nije bilo izuzeto, kao ni mnoga druga dela. Recimo, taj zakon je predvideo amnestiju pre 11,5 godina, predvideo je amnestiju i za one koji su osuđeni pravosnažno za krivično delo silovanja, zatim za krivično delo protivprirodnog bluda, rodoskrvljenja, zločinačkog udruživanja itd.
Zaista, nije korektno da pogotovo ljudi koji su bili protagonisti donošenja nekada tog zakona danas nekome drže lekcije o moralu i pričaju o tome kako se ovim predlogom zakona u slučaju njegovog usvajanja vrhunski kriminalci puštaju na ulice. To nije tačno. Amnestija nema ni svoje ime, ni svoje prezime. Nemojte je mešati sa pomilovanjem. Ko će biti zaista obuhvaćen amnestijom u slučaju donošenja ovog zakona, to će utvrditi sud, donošenjem rešenja. Dopustite da se to dogodi.
Rekli ste, - da do donošenja zakona o amnestiji dolazi u godinama velikih političkih promena kada se nedemokratski režimi smenjuju demokratskim režimima.
Evo vam primer iz našeg susedstva. Pre tri godine donet je zakon o amnestiji u Crnoj Gori, iz identičnog razloga. Da li je tome prethodila neka epohalna politička promena? Iste probleme imaju i naši susedi. Zainteresujte se malo za situaciju recimo u Bugarskoj, pa ćete videti do čega tamo dovodi prebukiranost zatvora.
Nije Srbija ovde usamljena ni u regionu, ni u Evropi. Srbija zaista je bremenita mnogim društvenim problemima koji su se samo reflektovali i na ovaj resor. Čuli smo u izlaganju jednog narodnog poslanika, zaista pravi podatak, a to je da je pre nepunih 12 godina amnestijom od ukupno 6000 lica na izdržavanju kazne njome bilo obuhvaćeno 4200 lica.
Ovom amnestijom se obuhvata nešto manje od 3600 osuđenih lica. Ako imate u vidu koja je prebukiranost zatvora, ako imate u vidu uslove u kojima ti ljudi žive, ako imate u vidu da to nije samo problem prostora, to je problem i zdravlja, i ako zaista hoćete da budete konstruktivni, kao što neki od vas jesu, to treba ceniti i uvažavati do kraja. Dajte onda svoj konstruktivni doprinos, ne tako što ćete reći da ništa ne valja, jer je ovo predlog zakona o amnestiji bolji od bilo kog do sada usvojenog zakona koji je izašao o amnestiji, koji je izašao iz ovog doma. Ako nećete to da priznate, makar nemojte govoriti ono što nije tačno.
Moglo se čuti dosta toga. Moglo se čuti recimo i to da se prekrajaju sudske odluke ovakvim predlogom zakona o amnestiji, s tim što verovatno onaj koji je to izjavio zaneo se u čitanju Ustava, pa u članu 145. stav 5. gde lepo stoji da pomilovanje, odnosno amnestijom izrečena kazna može se bez sudske odluke oprostiti u celini ili delimično. To stoji u članu koji govori o suđenju, o donošenju odluka od strane suda.
Dakle, to je ustavna kategorija, kao što rekosmo, prisutna svuda u svetu, u Srbiji je nije bilo gotovo 12 godina, i procena je da je ovo zaista trenutak da do nje dođe. Da li ćete u nekom opštem postupanju pronaći manjkave strane? U svakom opštem postupanju hoćete. Nažalost, Srbija je sticajem političkih okolnosti, mnogih zbivanja dužim od jedne, dužim od dve decenije gurnuta u situacije u kojima se stalno nalazi pred dilemama, da između dva zla bira manje.
Nadam se, i duboko sam uveren da ćemo doći u priliku, ubrzo, vredno i predano radeći da biramo između zla i dobra i da biramo dobro. Hvala vam na pažnji.

Hvala ministre Selakoviću.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima gospodin Predrag Marković.

Kao što sam danas na početku rekao, moraću ukratko da ponovim, jer sam iznenađen različitim načinima pristupa argumentacije za i protiv ovog zakona.
Mnogo smo načelnih, pravnički, tačnih zapažanja danas čuli i mnogo lepih i atraktivnih političkih opservacija, ali stvarnost je izvan ove sale i ona kaže, podsetiću još jednom, da je potreba za ovakvim zakonom, tehnička, da se više od decenije u različitim izveštajima, domaćih, stranih, međunarodnih, između ostalog, kao rešenje brojnih problema preporučuje i amnestija, preporučuje zbog sledećih razloga, u praksi, kada kažete prenatrpani, to znači, zatvori koji su nehumani, a kao drugo, nebezbedni po zatvorenike i po čuvare i po građane tamo gde se nalaze zatvorske jedinice. Zbog takvih nehumanih uslova, pouzdano iz prakse imamo podatke da se pribegava zbog stvarnost različitim rešenjima koja nisu protivzakonita, ali je pritisak da se što češće njima pribegava, a to je od različitih puštanja, privremena, vikendom, na različite načine, lica koja su optužena za najstrožija dela. Imamo u praksi primere ljudi koji su izvršavali teška krivična dela kojima policija godinama nije mogla da uđe u trag, jer su ih izvršavali tokom vikenda i vraćali se u zatvor.
Dakle, nehumano prema onima koji su za male prekršaje, mislim o različitim saobraćajnim prekršajima, bili prinuđeni da se dodatno kriminalizuju, umesto izdržavaju i kazneno prevaspitavaju.
Iznosimo čitav niz podataka koji u ovoj zemlji postoje. Imamo pritisak, nemojmo se lagati, jer mi nismo zemlja koja ima visoke moralne standarde u ponašanju građana, a kamoli vlasti. Imamo strahovite pritiske prema pravosuđu da se donose blaže presude, da se odugovlače presude sa obrazloženjem, pa inače nema mesta u zatvorima. Po novinama, ispostavilo se da taj podatak nije zvaničan, razgovarao sam, nemojte da govorite samo, prethodna ili ona vlast, reč je o vlastima, jer imamo situacije da se silovatelji, znači pravosnažno osuđene osobe ne odlaze na odsluženje kazne iz navodnih tehničkih razloga za koja onda može zbog ove situacije uvek i to se uvek dešava mitom i korupcijom, da se stvore razlozi da ti ljudi ne odlaze na izvršenje.
Da li vi shvatate kako se tek tu osećaju žrtve, jer naravno da govorimo o tome kako se osećaju žrtve, ako će neko ko je osuđen na 12 godina izdržati osam i biti pušten za ma koje delo, ali vodimo računa i o ovome.
Zašto sve ovo govorimo? Zato što svima i propuštena je prilika prilika, podržavam delove onoga što je izgovarala gospođa Čomić, što je izgovarala gospođa Trivan, mada moram da kažem javno, gospođa Trivan ne drži reč. Obećala je da će govoriti dokle god se ja ne vratim u salu, a govorila je kraće, šalim se.
Dakle, propustili smo priliku da se pokaže da najviše institucija, Skupština, donosi ovaj akt, kao što smo konstatovali zajednički, ne kao akt milosrđa, ne kao akt pravde, nego kao akt potrebe, naprosto, to je realnost, kao što u Ustavu piše da svi imaju pravo na rad, ali ne rade.
Ne možete, kada kažete, hajde, evo načina da zaposlimo sto ljudi, i kažete, ali time ne ispunjavamo ustavno pravo da se svi zaposle, naravno da ne ispunjavamo, ali to nije razlog da ovo ne uradimo.
Dakle, akt potrebe i zbog toga je strašno važno da o ovome prilikom glasanja pristupimo, prvo, izvinite gospodine ministre, ali zakoni se ne porede da li su kvalitetno izlazili ili nisu, kao što se amandmani unapred ne odbacuju, jer postoji mogućnost i ja apelujem na vas lično i na ljude u Odboru, da razmotre mogućnost da eventualne i u ovakvom tehničkom zakonu, sugestije koje mogu amandmanski da regulišu jedan od ova tri člana, ostalih sedam su tehnički, da tome i pristupimo, jer će onda svakako biti svima jednostavnije da shvatimo da je u pitanju jedan akt potrebe.
Još jednom kažem, nikakav akt pravde, nikakav akt milosrđa, a ponajmanje i nedaj bože da nekome pada napamet, akt ispunjenja političkih obećanja.
Valjda se niko ne razmeće ovakvom vrstom potrebe za amnestijom, ni u kakvom političkom obećanju.
Zahvaljujući spremnosti da to zajednički uradimo, siguran sam da će onda i broj glasova biti drugačiji, a to znači da će i svima ubuduće biti lakše da se uradi sve ono što mora, jer ako nije akt milosrđa i ako nije akt pravde, nego samo akt potrebe, onda on samo stvara preduslov, nedovoljan, to sam istakao, ali barem jedan od preduslova da se neki od problema koji su razultat sadašnjeg stanja u zatvorima koje bi najlakše bilo rešeno, da se izgrade novi zatvori, ali hajde budimo ozbiljni, nije ovo priča iz vica o tome kako su Požarevljani govorili, kada nam već nudite školu, bolnicu, zatvor, dajte nam zatvor, da nam deca ne idu na stranu.
Nije zatvor investicija. Nije moguće na taj način razgovarati šta bismo sve želeli, jer ima mnogo idealnih rešenja, a ovo je pitanje nužnog izbora, nužnog rešenja da se malo rastereti jedna oblast da bi mogle da počnu promene na osnovu svega što je uočeno i pre sedam, pet, tri godine i sada, da je moguće da se učini delotvornijom kaznena politika, da se učine humanijim uslovi, da ne dolazi do dodatne kriminalizacije i naravno, u odnosu na sve to da barem u jednom malom segmentu, nema ovakvih političkih sporova kakve smo danas čuli i naravno, ovakvih radikalizama za kojima stvarno danas nije bilo potrebe.
Hvala svima koji ovakav pristup razumeju i nadam se da ćete i vi gospodine ministre razumeti.

Na osnovu člana 98. stav 4. Poslovnika, zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona o amnestiji.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda u načelnom pretresu – PREDLOG ZAKONA O DOPUNAMA ZAKONA O ZAŠTITI PODATAKA O LIČNOSTI.
Primili ste Predlog zakona koji je podneo narodni poslanik Srđan Miković.
Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu i Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkih grupama sledeće: SNS - jedan sat, šesnaest minuta i 48 sekundi; DS jedan sat, jedan minut i 12 sekundi; SPS - JS - 30 minuta; DSS - Vojislav Koštunica - 25 minuta i 12 sekundi; Ujedinjeni regioni Srbije - 18 minuta; LDP - 16 minuta i 48 sekundi; PUPS - 14 minuta i 24 sekunde; Socijaldemokratska partija Srbije – 10 minuta i 48 sekundi; Nova Srbija - devet minuta i 36 sekundi; Jedinstvena Srbija – osam minuta i 24 sekundi; Savez vojvođanskih Mađara – šest minuta; SPO – Demohrišćanska stranka Srbije – šest minuta; Liga socijaldemokrata Vojvodine – šest minuta; poslanička grupa Nacionalne manjine, Narodna partija i Bogata Srbija - šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa imaju pravo da govore jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da će, po ovoj tački dnevnog reda, poslaničke grupe predstavljati narodni poslanici: narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić, poslanička grupa URS, narodna poslanica Milica Vojić-Marković, poslanička grupa DSS – Vojislav Koštunica.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Da li predlagač – narodni poslanik Srđan Miković, želi reč?
Izvolite, gospodine Mikoviću.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, uvažene kolege i koleginice, pred vama je Predlog zakona o dopunama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i upravo taj važeći Zakon o zaštiti podataka o ličnosti nije na zadovoljavajući način definisao mogućnost upotrebe podataka o ličnosti u svrhu prikupljanja sredstava za humanitarne potrebe, kojim se štiti i povećava bezbednost Republike Srbije i građana Srbije i ostvarivanje osnovnih ljudskih prava.
Naime, sam naš Ustav definiše da, i garantuje pravo na život, pravo na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu, pravo na zdravu životnu sredinu i pravo na očuvanje posebnosti. Upravo, u situaciji kada smo svi suočeni sa finansijskom krizom, kako u našoj otadžbini tako i u okruženju, činjenica je da je potrebno na određeni način sabrati sve one koji imaju dobru volju na poslovima prikupljanja humanitarne pomoći , da bi se zadovoljile evidentne potrebe, pre svega onih najugroženijih delova stanovništva. S obzirom da u Srbiji postoji potreba da se mnogi problemi rešavaju prikupljanjem sredstava za humanitarne potrebe, a da je to otežano, a često i nemoguće bez korišćenja podataka o ličnosti, neophodno je da se stvore zakonski preduslovi za to.
Na osnovu toga što u proteklom periodu, upravo zbog činjenice da su rukovaoci podacima o ličnosti, zbog odredbe važećih zakona o zaštiti podataka o ličnosti prestali da obrađuju podatke u svrhu prikupljanja sredstava za humanitarne potrebe, smanjena je mogućnost rešavanja ogromnih problema građana, njihova bezbednost i ostvarivanje osnovnih ljudskih prava.
Pošto je nemoguće da se problem drugačije reši do usvajanjem Predloga zakona dopunama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, zbog toga sam na inicijativu eparhije Raško-prizrenske, na čelu sa njegovim Preosveštenstvom vladikom Teodosijem, došao u situaciju da budem taj koji je imao čast da predloži ovakav predlog zakona. Naime, moj veliki prijatelj Srđan Milivojević, kojeg znate kao bivšeg poslanika, me je zamolio da primim koordinatora narodnih kuhinja eparhije Raško-prizrenske, gospodina Đorđa Jovanovića, koji je tokom avgusta posetio Pančevo i upravo u prostorijama SPC mi objasnio ceo problem sa kojim se susreću, između ostalog, narodne kuhinje u enklavama u našoj južnoj pokrajini.
Činjenica je da tokom prošle godine preko infostan-uplatnica je bilo prikupljeno šest miliona dinara za potrebe narodnih kuhinja na KiM. Trenutno ima šest narodnih kuhinja i one svakodnevno obezbeđuju tople obroke za dve hiljade socijalno najugroženijih lica na KiM. Bio sam u prilici, da kao bivši potpredsednik Crvenog krsta Vojvodine, pet godina sam obavljao tu funkciju, budem upoznat sa aktivnostima i organizacijama Crvenog krsta, upravo na prikupljanju pomoći, takođe, za socijalno ugrožene i uopšte ugrožene kategorije stanovnika.
Činjenica je da se ovim poslovima bavi armija ljudi u humanitarnim organizacijama i pokušavajući da pritisak na državne organe, na organe lokalnih samouprava, na organe teritorijalne autonomije smanje, upravo, prikupljanjem pomoći kroz humanitarne akcije.
Činjenica je da ovog trenutka važeći Zakon praktično zabranjuje da se uz uplatnicu Infostana u Beogradu, ili uplatnicu Informatike u Novom Sadu, ili uplatnicu EDB, ili uplatnicu nekog drugog javno-komunalnog preduzeća u lokalnim samoupravama, znači, zabranjeno je i kažnjivo da dođe i određena uplatnica koja bi apelovala na korisnike tih komunalnih usluga da, ukoliko mogu, uplate za narodnu kuhinju, da, ukoliko mogu i žele, uplate za lečenje nekog deteta od Batenove bolesti, da uplate eventualno neka sredstva za akciju Crvenog krsta ili da obezbede pare za nabavku inkubatora.
Upravo to je onaj razlog koji me je rukovodio da sam preduzmem korake da predložim ovaj zakon, da u samom predlaganju zakona pokušam da iskonsultujem i uspem u tome da konsultujem sve one o kojima se ovde radi. Samo vam ukazujem da osim Predloga zakona koji je dostavljen u proceduru krajem avgusta, 13. septembra sam dostavio dopunu, obrazloženje Predloga zakona, kojim su se izričito izjasnile mnoge institucije u pogledu samog predloga zakona, u vezi potrebe za donošenjem ovakvog zakona. Tu je Njegovo preosveštenstvo episkop Raško-prizrenski i Kosovsko-metohijski, gospodin Teodosije, Crveni krst Srbije, Crveni krst Vojvodine, Crveni krst Beograda, Kancelarija dečijeg fonda UN, UNICEF Srbija, JKP Infostan Beograd, JKP Informatika Novi Sad, Udruženje građana "Majka devet Jugovića", manastir Gračanica, Fondacija Ana i Vlade Divac, Omladina jugoslovenske asocijacije za borbu protiv side, znači, JAZAS. Kasnije sam dostavio i drugu dopunu, obrazloženje, gde sam vam dostavio izjašnjenje Kancelarije za Kosovo i Metohiju koja je podržala ovakav jedan predlog zakona.
Samo da vam na određeni način obrazložim da postoji u ovom pravcu izjašnjenje, i to prošlogodišnje izjašnjenje i samog Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, u dopisu od 28. novembra 2011. godine, gospođi Snežani Malović, tadašnjoj ministarki Ministarstva pravde Republike Srbije. Poverenik gospodin Rodoljub Šabić je rekao, između ostalog – svesni značaja pružanja humanitarne pomoći onima koji su u nevolji, najlepše vas molim da, imajući u vidu sve napred iznete razloge, jer je predlagao donošenje celokupnog zakona koji bi regulisao ovu materiju zaštite podataka o ličnosti, a posebno onaj koji se odnosi na mogućnost obrade podataka o ličnosti, ne samo radi ostvarivanja osnovne svrhe, nego i radi ostvarivanja svrhe prikupljanja sredstava za humanitarne potrebe, inicira rad na izmenama i dopunama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, odnosno izradi novog teksta zakona o zaštiti podataka o ličnosti.
Na ovom poslu predlaganja zakona, osim ljudi koji su propisno zaposleni u Narodnoj skupštini, koji su mi pružili nesebičnu pomoć, naročito u pogledu analize utvrđivanja, da li je ovaj predlog u skladu sa propisima EU, do onih podrški koje sam dobijao iz svih političkih grupacija koje postoje i koje delaju u Narodnoj skupštini, i uopšte političkom životu u Srbiji, od bivšeg generalnog sekretara Narodne skup-štine koji je sada generalni sekretar Vlade, gospodin Veljko Odalović, koji je upoznat sa problemima, pre svega u našoj južnoj pokrajini, do predsednika ili predstavnika, praktično, svih poslaničkih grupa koje sede u ovoj sali i oni koji nisu u članstvu, znači, u okviru poslaničkih grupa nego nastupaju kao samostalni poslanici.
Upravo ono sa čim sam se suočio u poslednje vreme, to budi nadu da kada se okupimo oko neke akcije koja je društveno opravdana za sve i kojom pokušavamo da određeno usko grlo u sadašnjoj zakonskoj regulativi, na određeni način otklonimo. Mislim da postoji verovatnoća da i u drugim stvarima se okupimo, bez obzira što će uvek svako od nas zadržavati svoju samosvojnost i određena neslaganja, što je normalno u političkoj borbi da se svako bori za svoju ideju.
Moram da kažem da u dosadašnjem postupku u vreme dok je bilo moguće podnositi amandmane, u proceduri su se našla četiri amandmana gospođice koleginice Olgice Batić i dva amandmana koji su podnele gospođa Donka Banović i Milica Vojić Marković iz poslaničke grupe DSS. Upravo moram da kažem da ta razmišljanja koja postoje i amandmanima gospođice Olgice Batić i razmišljanja koja postoje u amandmanima poslanica iz DSS, u istim dilemama sam bio. U istim dilemama sam bio po pitanju primene člana 42. Ustava Republike Srbije i to u pogledu stava 3. člana 42, s tim da tokom konsultacija koje su i prethodile samom podnošenju predloga zakona, a i nakon toga, pa uključujući i sednicu Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, koji je juče imao sednicu, gde mi je dato za pravo da je ipak na osnovu člana 42. stav 2. definisano prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti, uređuje se zakonom i to je blanketna norma kojom se omogućava i kojom se praktično potvrđuje da ovo što sam predložio je apsolutno u saglasnosti sa Ustavom. Za to sam dobio i podršku u jednoglasnom izjašnjavanju Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, bez obzira što su te dileme postojale i kod mene kada sam počinjao taj posao na inicijativu gospodina Đorđa Jovanovića. Mislim da je ovom samom sednicom Odbora je ta dilema razgana.
U pogledu onoga što koleginice gospođa Donka Banović i gospođa Milica Vojić Marković su iznele kao opravdanu sugestiju u pogledu toga da korišćenje podataka o ličnosti, osim za one stvari za šta se zakonom prikupljaju i obrađuju podaci, može da bude samo izuzetak u cilju prikupljanja pomoći za humanitarne potrebe. U tom smislu ceo ovaj zakon je praktično izuzetak ali samo za tu svrhu. U tom smislu ovaj amandman na član 3. smatram da je u suštini opravdan. Čak i jezički bi mogao da ide, ali opet smatram i apelujem da se još jednom porazmisli o tome da zbog procedure, pošto ni na koji drugi način ni sam predloženi tekst ne govori, osim isključivo za tu namenu.
Član 12a, koji će biti uveden ukoliko se bude prihvatio Predlog zakona, ide prema tome da samo za tu svrhu, prikupljanje sredstava za humanitarne potrebe, može da bude korišćen podatak. To jeste izuzetak. Znači, možemo da upotrebimo izraz i ili isključivo, ali u suštini slažem se apsolutno sa vama, jedino smatram da i ovo sada ponuđeno rešenje zadovoljava to što i vi i ja isto mislimo.
U svakom slučaju, pozivam vas, dame i gospodo, koleginice i kolege, da prihvatite ovaj predlog zakona koji, bez obzira što sam ja predložio, smatram da nije moj. Ovo je zakon koji se tiče velikog broja ljudi koji bez naše pomoći ne mogu. To je zakon svih njih, svih njih ugroženih i svih onih koji imaju dobru volju da pomognu najugroženijim građanima u Srbiji. Hvala.