Uvažena predsedavajuća, kolege poslanici i poslanice, pre svega potrebno je imati u vidu da ovakav vladin predlog zakona o amnestiji predstavlja jedan krajnje iznuđen potez.
Nesporno je i ne može se pobiti činjenica da su zatvori u našoj zemlji pretrpani, kao i činjenicu da ne možemo prenebregnuti da državni budžet nema dovoljno sredstava kako bi se povećao broj zatvorskih mesta, što bi u krajnjoj liniji značilo izgradnju novih zatvora, što je čini mi se ovoj zemlji jako potrebno.
Neću ulaziti u analizu samog zakona, budući da je to ministar Selaković učinio pročitajući nam njegov predlog, ali osvrnuću se na pravne posledice koje ovakav predlog zakona nosi.
U prvom redu najpre mislim na pravne posledice ovog zakona. Lica koja se po ovom zakonu oslobađaju od kazne, to ne znači da se ona izuzimaju i da im se umanjuju bilo kakve vrste obaveze. Dakle, amnestija faktički menja situaciju osuđenika i to je nesporno, ali sve druge obaveze kao što je npr. obaveza naknade štete, ostaju na snazi. Takva lica će ukoliko ponovo učine krivično delo, smatrati da su ranije osuđena na onu kaznu zatvora iz presude, a ne na onu koju su faktički izdržali usled amnestije.
Ono što je prihvatljivo, i ono što je dobra strana ovog predloga zakona ogleda se u njenim ekonomskim posledicama, budući da je zasigurno da se ovakvim vladinim predlogom zakona stvaraju uštede u državnom budžetu.
Sa druge strane svrha kažnjavanja uvek jeste dvojaka. Prvo, da se na osuđenika deluje da buduće ne čini krivična dela, a druga jeste da se na druga lica utiče da ne čine krivična dela. Međutim, činjenica je da je svaki pojedinac individua za sebe i da smo svi mi različiti i da će zatvor na nekog uticati na jedan način, a na nekog na drugi način. Mnogo je onih lica na koja on uopšte neće uticati, nezavisno od toga na koju zatvorsku kaznu su osuđena.
Kao što sam spomenula, naši zatvori jesu pretrpani. Uslovi u kojima osuđenici izdržavaju kazne ni malo ne odgovaraju onim uslovima koji su predviđeni u zemljama koje pripadaju EU.
Takođe, u našim zatvorima je jako malo prostora za bilo kakvu edukaciju i svedoci smo da zatvor umesto vaspitne ustanove postaje jedan vid ustanove za obuku kriminalaca, na žalost u velikoj meri. To govori o tome da zatvor, često i ako je kazna zatvora nužna, da on sam po sebi ne predstavlja najbolje rešenje.
Ono što se takođe može spočitati o Predlogu zakona jesu one posledice koje nastaju po pravosuđu. Amnestijom se faktički menjaju sudske odluke, ali time šaljete i određenu poruku sudovima da blaže sude. Tako se postavlja jedno logičko pitanje – zašto bi jedan sudija sledeće godine osudio nekog učinioca koji je počinio lakše krivično delo za koje mu može izreći kaznu zatvora od tri meseca, ukoliko ove godine bude neki drugi učinilac osuđen za isto krivično delo, bude pušten iz zatvora. Onda onaj koji je ove godine osuđen će imati bolji položaj od onoga kome će se suditi sledeće godine. I onaj koji je sada na izdržavanju kazne se zapravo nalazi u pogodnijem položaju od onog koji će na izdržavanje kazne biti poslat tek naredne godine i to će sigurno uticati i menjati sudsku praksu, jer će sudovi suditi blaže kako bi se postigla neka prividna ravnopravnost.
Zato amnestija mora da bude predmet jedne pažljive procene. Nisam sigurna da je Vlada kao predlagač ovog zakona sagledala sve one posledice. Srbija jeste svedok i mi smo svi svedoci da ovde vlada jedna potpuno blaga kaznena politika, jer da nije tako vladajuća koalicija, koja izražava spremnost i zagovornik je borbe protiv korupcije i kriminala, ali trebala bi da procesuira one kriminalce koji u njenim redovima sede, a neki se odazivaju i na reč ministar.
Time je moguće da se ovakvim Predlogom zakona, delikventi ili prestupnici motivišu. O tome da veoma veliki broj krivičnih dela nikada ne bude rasvetljen i da počinioci ne budu kažnjeni, o tome neću uopšte ni da govorim, ali sve to govori o neefikasnosti našeg sistema, kako pravosudnog tako i policijskog.
Sa druge strane sudovi i sudije u sudskom postupku su već ispitivali kolika kazna treba da bude izrečena pojedinom optuženom licu i to ispitivanje uvek ide dvostruko od strane prvostepenog pa od strane drugostepenog suda. Poznato je da sudovi u obzir uzimaju i sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti kao što su da li je neko već bio osuđivan, koliko je nešto povređeno, u kakvo je situaciji delo izvršeno i kako se optuženi ponašao u toku samog postupka u smislu da li je bežao ili nije, da li je bila raspisana poternica ili nije.
To sve govori samo u prilog tome da se zapravo amnestijom uvek arbitrira nad sudskim odlukama, a izvršna vlast amnestijom menja sudske odluke, a one su i treba uvek da budu predmet brižljivog razmatranja.
Iz svih tih razloga, zapravo, amnestija, kao jedna opšta mera, upravo treba da bude izuzetna mera kao predmet brižljive procene. Iz tih razloga smatram da ovakav Vladin predlog zakona predstavlja iznuđen potez, ma koliko on bio potreban. Svakako je da nije najbolji.
Ono što je meni lično sporno jeste da se mnoge kazne koje su predviđene u našoj zemlji uopšte ne primenjuju. Tako, recimo, u Srbiji jako se slabo koristi mogućnost društveno-korisnog rada, koji smatram da bi bilo mnogo pametnije primenjivati umesto jedne opšte, po ovom predlogu zakona kolektivne amnestije i tim zapravo, primenom kazna kao što je društveno-koristan rad naterati osuđenike upravo lakših krivičnih dela da rade ono što je korisno i po društvo i po državu i da zakonska rešenja upravo treba da idu u tom cilju.
Ukoliko Republika Srbija ima deficit u budžetu, a ima ga, onda je sigurno da veliki broj osuđenika u našoj zemlji mogu da naprave uštedu ukoliko bi se, recimo, zakonima motivisali da npr. u jednoj čisto državnoj ustanovi recimo uređuju i čiste obale i priobalja reka, rade druge poslove za koje država inače odvaja izuzetno značajna sredstva, i o tome znamo svi, samo ćutimo, a zauzvrat im se ukoliko takve poslove zaista obave, treba omogućiti da se kazna smanji.
Nije dovoljno samo, nažalost, amnestirati veliki broj zatvorenika. Potrebno je supstituisati kaznu, jer svaki predlog zakona i ukoliko on bude usvojen i postane zakon, zakon treba da šalje i određenu poruku građanima, a to je – ukoliko radite nešto korisno po državu i po samo društvo, onda možda možete izaći iz zatvora ranije, a čini mi se da sa ovakvim Vladinim Predlogom zakona o amnestiji to nije slučaj. Hvala.

Hvala.
Izvinjavam se, ispustila sam da pitam da li izvestioci nadležnih odbora žele reč?
Sledeći reč ima narodni poslanik Bojan Đurić. Izvolite.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo dočekali smo tri meseca praktično posle formiranja Vlade koja je na početku svog mandata, makar u javnim nastupima, u onome što politički najavljuje, vrlo orijentisana na pitanja prava, pravde, postupaka, pritvora i zatvora, da i vi dođete pred ovaj parlament. Zbog toga ću ono što sam nameravao da govorim o samom Predlogu zakona o amnestiji delimično proširiti, na sve ono što se dešava poslednjih meseci u zemlji, na sve reforme i promene koje najavljuju u našem pravnom i pravosudnom sistemu i na sve posledice takvog postupanja.
Vaše obrazloženje ovde danas je bilo, kako bih rekao, prilično ste se držali teksta koji je ponuđen kao formalno obrazloženje zakona. U jednom trenutku ste pomenuli da je vaš osnovni, da tako kažem, politički ili društveni motiv koji ste iskoristili za predlaganje ovakvog zakona to što su se u međuvremenu promenile neke društvene okolnosti, to što su se sistemi izvršenja sankcija i van ove zemlje menjali, ali ste olako prešli preko toga i zapravo suštinu obrazloženja Predloga zakona koji treba, kako je koleginica Batić ispravno primetila, da suštinski promeni veliki broj sudskih odluka koje su donete u prethodnim godinama, sveli na pitanje prenatrpanosti zakona sa jedne strane i sa druge strane, ušteda koja će se ostvariti eventualnim usvajanjem ovog zakona. Ne sporim da su uštede važne i ne sporim da su zatvori u Srbiji prenatrpani i da su uslovi izvršenja zatvorski, odnosno krivičnih sankcija apsolutno nedopustivi i da oni nisu u skladu sa prihvaćenim međunarodnim,
posebno evropskim standardima i da ova zemlja ima ozbiljne probleme ne samo u svom unutrašnjem poretku, nego i pred međunarodnim organima, zbog toga pre svega i pred komitetima Saveta Evrope i jednim delom pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Ušteda koja je, koliko sam shvatio, u smislu trenutne štednje budžetskih sredstava negde oko milion ili nešto malo više od milion evra jeste značajna za ovu zemlju, ali to ne može da bude suština ovog zakona. Liberalno-demokratska partija neće glasati za Predlog zakona o amnestiji zbog toga što mislimo da ovo nije sistemsko rešenje, da je još jedan u nizu ad hok pokušaja da se neki legitimni politički ciljevi ostvare na nedopustivo površan način, da će implikacije ovog zakona u javnosti biti loše, da će one biti štetne ne samo po vas, vaše ministarstvo i Vladu, nego generalno po pravni poredak, da ćete za dan ili dva u medijima pre svega imati priču sa mnogo osnova o pojedinačnim karakterističnim slučajevima ljudi ili osuđenika koji će na osnovu ovog zakona biti oslobođeni, odnosno pušteni na slobodu, a da priča o pravoj reformi našeg pravnog pravosudnog sistema, ustanova za izvršenje sankcija, o tome čemu služi zatvor kod nas, čemu služi pritvor kod nas, čemu služi krivični postupak, čemu služe garancije u krivičnom postupku, da će one ostati na margini i da ćemo se njih ponovo setiti u nekom trenutku kada vi ili gospodin Vučić spektakularno najavi neko hapšenje.
Ovo je vrlo važno pitanje. Liberalno-demokratska partija nije neposredno zainteresovana za ono što se poslednjih nekoliko meseci dešava, ali molim vas da mi odgovorite na pitanje – da li vi imate utisak da su gotovo do besmisla dovedeni instituti krivično-procesnog prava, Zakonika o krivičnom postupku, da danas 95% ljudi u ovoj zemlji, zahvaljujući pre svega političarima koji to govore, misle da je pritvor obavezna mera, da je pritvor nužan u krivičnom postupku, da je pritvor zapravo kazna a ne mera obezbeđenja prisustva onoga protiv koga se postupak vodi ili mera koja omogućava da se taj postupak nesmetano vodi itd.
Ne kažem da je takva praksa predstavljanja pritvora počela od vas. Ona je na neki način karakteristika, deo tradicije u Srbiji. U Srbiji manje-više svako misli da lice koje nije zadržano u pritvoru ili je u nekom trenutku pušteno iz pritvora, da je oslobođeno, da je završilo, da tako slobodnije kažem, političku ili neku drugu kombinaciju, da nikada neće biti osuđeno itd. Zbog čega o ovome govorim? Vaš državni sekretar, sudija ili bivši sudija Nikolić, je juče govorio o nedopustivoj situaciji. Mislim da ću tačno ponoviti tu formulaciju, da je nedopustivo da postoji toliki broj višegodišnjih pritvora koji se na kraju završavaju oslobađajućom presudom. Teorijski nemam šta da prigovorim toj izjavi. Praktično imam mnogo toga. U sistemu koji postoji u Srbiji to će biti shvaćeno kao poruka sudijama da mnogo više osuđujućih presuda donose u takvim postupcima, a ne opomena sistemu da bude mnogo opreznija kada određuje pritvor. Zbog čega mi je strepnja dublja od nade? Zbog onoga što se dešava proteklih nekoliko nedelja.
Vi ste imali alarmiranje javnosti do neslućenih razmera, recimo u slučaju Dulića, a onda ste imali još veću konsternaciju u situaciji kada su legalni, legitimni organi ove države postupili onako kako predviđa zakon, kako predviđa Zakonik o krivičnom postupku, neki drugi zakoni, procenili da se postupak može nesmetano voditi i lice u pitanju pustili, odnosno omogućili mu da eventualni nastavak postupka ne čeka u pritvoru.
Nećete me ubediti da i sami nemate utisak da je time naneta šteta, da je time izvršena neka vrsta pritiska na pravosuđe i da je time dodatno podignuta lestvica da u svakom eventualnom sledećem sličnom slučaju javnost ili sa velikom sumnjom gleda u postupke, pogotovo za postupke korupcije i organizovanog kriminala koji se pokreću, da u njima traže političke motive, a da u odlukama sudova i drugih organa takođe vide neku vrstu ili političke odluke ili nespremnosti, kako se obično kaže, da se isprati ta politička volja o kojoj vi toliko često govorite.
Vi ste u čitavoj toj situaciji poslednjih nekoliko nedelja ili poslednjih nekoliko meseci, mislim, svojom voljom ostali na margini događaja ili ste držali dalje od onih događaja koji su bili najatraktivniji. Prećutali ste tu situaciju kada je praktično izvršen otvoren napad na tužilačke organe, osim što ste u jednom trenutku i sami izrekli vrlo negativne ocene o radu tužilaštva u Srbiji i na taj način poslali jednu poruku koja je vrlo opasna za ovu zemlju i koja u velikoj meri obesmišljava ne samo napore koje ulažete kroz ovaj zakon, nego kroz čitav paket zakona koje očigledno pripremate. Vi ste, koliko sam video, pokrenuli jednu zanimljivu i hvale vrednu akciju da nacrte zakona ili prve radne verzije zakona stavljate na veb stranice svog ministarstva, da ih otvarate za komentare građana i da te komentare u dobroj meri prihvatate.
Ne znam da li ste to radili za ovaj zakon? Možda bi bilo dobro da ste ostali dosledni do kraja, pa da pitate građane, ili makar one koji su se posebno zainteresovali za to šta misle o činjenici da će nekoliko hiljada ljudi biti vrlo brzo oslobođeno. S druge strane, vrlo je zanimljivo gledati kakvi su komentari na te zakone.
Vi nemate utisak javnosti, ili ambiciju javnosti da se modernizuje naš sistem, da se sistem krivičnih dela drugačije postavi i da se u jednom delu i sistem krivičnih sankcija drugačije postavi, da mnogo više imamo društveno korisnog rada o kome se govorilo, da ona klasična, stroga kazna zatvora koja se najčešće doživljava kao potreba robije, da njen obim bude smanjivan itd.
Vi imate toliko uznemirenu javnost i očekivanja, da tako kažem, surovog isterivanja pravde, da se ovde u jednom trenutku pojavila inicijativa, praktično, za ponovno uvođenje smrtne kazne u znaš postupak. Kada se tako nešto desi, za to su delimično odgovorni profesori ili nastavnici pravnih fakulteta za ono što misle i rade njihovi studenti, ali mnogo više političari koji takvu atmosferu kreiraju u javnosti.
Ono o čemu sam takođe nameravao da govorim jednim delom je i neka vrsta drugih utisaka koje vi kao ministar ostavljate u javnosti. Govorite o uređenju pravnog sistema, o modernizaciji našeg krivičnog zakonodavstva, govorite o prevenciji, govorite o potrebi da se svi oni koji su eventualno odgovorni za neka krivična dela u zakonitom i poštenom postupku kazne.
Pre nekoliko dana, ministre, bio sam šokiran kada sam video izveštaj sa proslave desetogodišnjice rada udruženja"Nomokanon" na Pravnom fakultetu. Šokiran sam bio kada sam shvatio da se na početku tog skupa čitalo vaše pozdravno pismo, da ste govorili o tome da čestitate jubilej udruženja "Nomokanon", da želite uspeh u daljem radu, da izražavate žaljenje što niste mogli da prisustvujete usled neodložnih obaveza.
To bi sve bilo sjajno da taj skup nije imao i svoj nastavak, da na tom skupu kao jedan od uglednih zvanica nije govorio advokat Petronijević, da on nije prenosio pozdravne poruke lica koja je optuženo za najteža krivična dela, Radovana Karadžića, iz Haškog tribunala, da on nije govorio pred studentima, mnogim profesorima Pravnog fakulteta, nekim sudijama Ustavnog suda o tome kako gospodin Karadžić koji je, još jednom da ponovim, optužen za vrlo teška krivična dela, za krivična dela za koja vi ne dozvoljavate amnestiju po ovom zakonu koji danas predlažete, da je izrazio želju da se uskoro pojavi i sam na tribinama "Nomokanona", da su govorili predstavnici ambasada Rusije i Belorusije, koji su govorili o tome da je u ovoj zemlji vrlo teško naći patriotska ili nacionalno osvešćena udruženja studenata itd.
Kada postupate i kada predlažete ovakve zakone, ako hoćete, kada u tim godinama preuzimate ovakvu dužnost, onda strogo morate da vodite računa kakvu poruku šaljete svojim postupanjima.
Ono što se dešavalo pre dana kada ste preuzeli ministarsku funkciju je vaša privatna stvar. Od kraja jula ove godine sve što radite ima neki efekat. Ima efekat i na neke ljude koji su možda zbog takvih izjava u prošlosti nekih drugih političara, ili preteranog razumevanja za patriotsko isterivanje pravde, došli pred sud i bili osuđeni, a sada će po ovom zakonu biti oslobođeni.
Kada sebe dovedete u taj kontekst, očekujte da će javnost biti posebno zainteresovana, da će posebno pratiti koja će lica biti oslobođena na osnovu ovog zakona, i da ćete onda danima imati priče u javnosti o pojedinačnim slučajevima koji su proteklim godinama ne samo izazivala pažnju javnosti, nego su nanosila i veliku štetu u ovoj zemlji. Ne govorim samo u materijalnom smislu, kao u slučaju gospodina Kovačevića, nego mnogo više u smislu ugleda i pozicije ove zemlje, svega onoga što hoćete da promovišete ili ističete kada tvrdite da želite da se Srbija što pre evropeizuje i postane deo porodice modernih evropskih naroda. Hvala.

 Hvala.
Gospođo Milekić, zamolila bih vas pošto ste se prijavili u ovom delu diskusije, pretpostavljam slučajno, da se isključite.
Reč ima narodni poslanik Petar Petrović.
Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Zakon o amnestiji, zakon koji poznaju mnoga savremena zakonodavstva, kako u Evropi tako i u svetu, i poznato je da se u mnogim zemljama u određenim razmacima donose ovakvi zakoni od strane najviših zakonodavnih tela tih zemalja, na koji način se ili umanjuje vremensko izdržavanje kazni određenim licima koja su osuđena, ili se oslobađaju neka lica koja treba da stupe, ili neposredno pre toga stupila na izdržavanje kazne.
Ovaj zakon o amnestiji je opšti pravni akt i odnosi se na sva lica koja se u ovom trenutku nalaze na izdržavanju kazne, ili su osuđena i čekaju da odu izdržavanje kazne. Tačno su taksativno nabrojana u članovima ovog zakona na koga se to odnosi.
Zamerke koje se upućuju ili su već upućene o ovom predlogu zakona da će pod njegov udar doći i neka lica, pa se pominju i neka imena poznata široj javnosti iz ovih ili onih razloga, ne može da bude manjkavost, odnosno ne može da bude razlog da ovaj zakon ne bude usvoje u ovom zakonodavnom telu.
Ovaj zakon se ne odnosi na pojedinačne slučajeve, već se odnosi na sve osuđenike koji su, kao što sam rekao, na izdržavanju kazne ili se spremaju da odu na izdržavanje kazne, a potpadaju pod članove 1, 2, 3. itd. ovog zakona.
Ovaj zakon je po svim standardima Evrope i predstavlja i akt milosrđa Vlade, a ne samo izraz i političku volju ove države prema onim licima koja su u jednom određenom životnom dobu našli u takvoj situaciji da su se ogrešili o određene zakone i zbog toga što su se ogrešili o zakone, bili osuđeni na određene vremenske kazne. To nije razlog da ova država prema tim licima ne bude milosrdna i da im to omogući na taj način što će ih ili osloboditi izdržavanja kazne ili im smanjiti za određeni procenat vremensko izdržavanje kazne, da im pruži priliku da što pre se vrate u društvo, da što pre nađu sebe i da shvate da su u određenom trenutku pogrešili i da je zakon morao, od strane nadležnih sudova, da bude primenjen na njih.
Primedbe i kritike da će ova primena zakona uticati na određene sudove opšte nadležnosti da budu blaži u izricanju kazni ne stoji. Sve sudije moraju profesionalno da rade svoj posao, da primenjuju zakon na osnovu relevantnih dokaza koja nadležna tužilaštva stave pred sud, pred pojedinca ili pred veće i da, ocenjujući i procenjujući sve ono što se bude kazalo i iskazalo na suđenju, da odrede određenu meru.
Prema tome, ako ovo bude razlog da sudije budu, da kažem, uslovno bolećivi prema učiniocima određenih krivičnih dela, onda mi kao društvo ne znamo gde idemo, tako bih rekao. Siguran sam da će veliki deo javnosti, ne samo stručne nego i druge, prihvatiti ovaj zakon o amnestiji sa velikim zadovoljstvom i na ovaj način je i Vlada i nadležno Ministarstvo pravde pokazalo da zna i da hoće da pomogne i onim ljudima koji su određenom trenutku svoje slabosti ili nekom drugom trenutku došli pod udar određenih zakona i bili osuđeni na izdržavanje kazne.
Sa druge strane, činjenica jeste da je u ovom trenutku pretrpanost u srpskim zatvorima, da ima mnogo više osuđenika na izdržavanju kazne nego što ima mesta. Da bi svi imali određene uslove koje savremeno društvo mora da pruža i onim licima koja su se ogrešila o zakon… Vidimo da će država na ovaj način uštedeti oko 800 miliona dinara. Zar treba Srbija u ovom ekonomskom trenutku u kome se nalazi da zažmuri i lako baci 800 miliona dinara koji mogu da budu upotrebljeni za mnoge druge svrhe?
Napraviću jedan izlet i da vam kažem da sam prošao Srbiju uzduž i popreko, da vidite dame i gospodo, vi koji kritikujete ovaj zakon o amnestiji, u kakvim su uslovim u pojedinim osnovnim školama u ruralnim sredinama toaleti, u kakvim uslovima u pojedinim bolnicama ljudi dočekuju poslednje trenutke svog života. Pametnije je da ovih 800 miliona dinara, koje ćemo uštedeti bez obzira na sve kritike, usmerimo tamo i popravimo uslove života i rada i kod dece i kod onih najtežih bolesnika.
Prema tome, ta činjenica ne treba da bude zanemarljiva. Ne treba da bude zanemarljiva ni činjenica da će 1100 lica koja su osuđena stupanjem na snagu ovog zakona biti oslobođena daljeg izdržavanja kazne, a da će negde oko 2500 osuđenika steći pravo na smanjenje kazne.
Iz svih ovih i drugih razloga, o kojima bih mogao da pričam dugo, ali ne bih da oduzimamo vreme, poslanička grupa JS će glasati i za zakon u načelu i za zakon u celini posle diskusije o amandmanima, a siguran sam da će i naši koalicioni partneri SPS i PUPS, sa kojima je JS izašla na izbore u maju ove godine, takođe podržati ovaj zakon, jer smatramo da treba pružiti još jednu šansu svima kojima su iz bilo kojih razloga došli pod udar zakona.
Sa druge strane, i time završavam, ovde je tačno određeno na koje osuđenike se ne odnosi primena zakona o amnestiji i to je dobro. Svi smo čitali zakon i zna se koji osuđenici ne mogu doći pod udar zakona, odnosno pod primenu zakona o amnestiji i za njih amnestija ne važi. Amnestija u najvećem broju slučajeva važi za one ljude koji su, kažem, iz bilo kojih razloga došli pod udar zakona i nalaze se na izdržavanju kazne. Prema tim ljudima i prema njihovim porodicima ova vlada, ovo ministarstvo, ova skupštinska većina je pokazala i pokazaće milosrđe i pokazaće da želi da im pruži još jednu šansu, da mogu da budu aktivni učesnici stvaranja i izgradnje novog društva u Srbiji. Iz tog razloga još jednom kažem da će poslanička grupa JS glasati za zakon u načelu i u pojedinostima.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Predrag Marković.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, priznajem da sam malo zatečen akcentovanjem u obrazlaganju, odnosno korektnim iznošenjem onoga što je poslato poslanicima bez dodatnih objašnjenja i delom diskusija jer svi znamo da je amnestija izraz političke volje. Ali, u ovom slučaju ne političke volje shvaćene kao stranačke volje vođenja politike već vođenja političke volje za pun način sprovođenja kaznene i rehabilitacione politike koji je naprosto ugrožen i akcenat je u tom smislu ekonomski, ne u smislu koliko će država novca uštedeti. Nije ovo prva stvar na kojoj se štedi. Biće obrnuto, te vas molim da u ovakvim situacijama novac ne pominjemo.
Važno je da objasnimo jedni drugima zašto se sada kada se jedan iznuđen tehnički zakon, to je ovaj zakon od 10 tačaka, sa samo dve vrste 25 i 55% amnestiranja, donosi, zašto nije moguće olako preći u političkim diskusijama? Potpuno razumem sve kolege koje su diskutovale i potrebu da se proširi tema, pa je moguće reći – jeste, zakoni su prebukirani, ali hajde dobro ajmo na važnije. Nije moguće da lica stupe na izdržavanje kazne. Jeste da EU godinama uporno sa stanovišta različitih organa i organizacija apeluje i na humanost i na nesvrsishodnost sadašnjih stanja i na nemogućnosti sprovođenja pravih odluka, pa makar i onih za koje nisu neophodni zakoni na koje je gospođa Batić, čini mi se, ukazala kao moguća alternativna rešenja, koja su u stvari u nadležnosti Uprave za izvršenje krivičnih sankcija. Dakle, nemogućnost sprovođenja svega toga je i suštinski dodatna nehumanost ovog društva, pa hajde preko svega toga da pređemo.
Moja zamerka se odnosi što i vi niste, politički imam razumevanja, svima nama rekli kakvi su to podaci. Sa njima sam se suočio 2006. godine i tada samo zbog političke lukrativnosti u decembru, potrebe da se izvuče korist ako za nešto niste trenutno, Skupština nije prihvatila da na apele koji su stizali sa svih strana međunarodne zajednice donese jedan krajnje jednostavan tehnički zakon o amnestiji, o amnestiji ali po pravilu, ako ne postoje jaki razlozi, da za njega glasaju svi, jer ne postoji bolji izraz nego jedini koji je nadležan za amnestiranje, a to je Narodna skupština, da ona ako je moguće jednoglasno ovakve tehničke akte donese i kod nas često ne razumeju građani da je Skupština jedina ovlašćena za amnestiju, za opšti akt, a za akte pomilovanja je opet zadužena samo jedna institucija, institucija predsednika Republike. Ali, i u jednom i u drugom slučaju postupak predlaganja, sprovođenja ne ide niti prema izvršnoj vlasti, najmanje prema Upravi za izvršenje krivičnih sankcija. Ide prema sudu i polovina članova ovog zakona govori o tome.
Vratimo se na ono najvažnije. Izneli ste neke podatke. Pretpostavljam da ste iz preuzeli od neke službe i ti podaci kažu da za kapacitete od 7.500 osuđenika imamo sada lica koja izdržavaju kaznu od oko 11.000. Nadam se da sam tačno približno parafrazirao. Dakle, to ne znači da je to ravnomerno raspoređeno. Ne znači da postoje sobe ili ćelije, ili kako god ko zamišlja, za sedam osoba a da u njima boravi 11 osoba. Ne, to znači da čitav niz lica na koje se ne odnosi zatvorska kazna, nego i način služenja te kazne pod specifičnim uslovima u punom kapacitetu zauzimaju ono što se zove kapacitet, a u još gorem položaju, i zato je koleginica Batić to istakla, zato ne samo da nema rehabilitacionu funkciju, ne da nema funkciju resocijalizacije izdržavanja zatvorske kazne, nego zatvori postaju mesto dodatne kriminalizacije često osoba koje su za mala krivična dela, ali zbog nemogućnosti adekvatnog smeštaja izložena toj vrsti okruženja.
Recimo građanima nešto još važnije – da li stvarno ovakvom matematikom u jednoj sobi boravi po 30 osuđenika?
Ne, nego kako to biva jedno je papir, a jedno je stvarnost, različiti zavodi, različite uprave, različiti pojedinci nalaze različite načine da tako nemoguću situaciju reše, a u stvari nije istina da se neprestano sva ta osuđena lica nalaze na odsluženju, nego često je to mesto korupcije, to je onda mesto gubljenja svakog poverenja u pravni sistem. Često se ta lica na različite načine puštaju za vikend, mnogo više puta nego što je predviđeno, kreću se, a da o tome ne postoje nikakvi dokazi, u okruženju koje toga nije svesno.
Ovakvim tehničkim zakonom, kolega Đurić je u pravu, sigurno će u javnosti biti čitav niz pojedinačnih primera na koje se jedan opšti akt donosi. To je sastavni deo. To je ono što je vidljivo, ali ključno je da se ovakvim iznuđenim aktom stvori makar preduslov da izdržavanje zatvorskih kazni, opet govorim samo za ona lica na koja se ovaj zakon odnosi, mislim da su građani toga svesni, dakle, nikakva teška krivična dela, nikakva lica koja su po treći put osuđena, nije tog tipa, dakle, da se stvori preduslov da zatvori ne budu mesto kriminalizacije.
Inače, šta mislite u kom položaju su oni ljudi koji su izvršili malo krivično delo i adekvatno prema zakonu za to kažnjeni i u svrhu socijalizacije i rehabilitacije kada se vrate u društvo sa ovom vrstom iskustva, društvo koje i nevine građane, neosuđivane, u tom smislu samo nevine jer kako se kaže – niko nije nevin, sem kad spava, niti ima posla, niti ima humanosti, niti ima pravde. Naravno da su oni u iskušenju da primene ono što su naučili prethodnih godina, sa jedne strane, a sa druge strane, zbilja pokazujemo nespremnost da se suočimo sa činjenicom da ekonomski deo, a to je da nema dovoljno zatvora, da nema dovoljno obučenih službenika, nisu dovoljno plaćeni, ne postoji dovoljna kontrola, nisu dovoljno razdvojeni osuđenici po kategorijama, ne idu osuđena lica na izdržavanje kazne u trenucima kada je to, ako tako mogu da kažem, pitanje morala i postojanja smisla ovih sankcija.
Ništa od svega toga se ne radi zato što mi nismo makli prstom da makar jedan preduslov otklonimo, a to je da stvorimo makar ove minimalne ekonomske uslove i minimalnu pravnu osnovu. Ovaj iznuđeni akt nije ništa više od toga, ali vas molim da kada se odlučujemo za glasanje, a svakako da će za ovaj preduslov glasati i poslanici URS i pretpostavljam, sem kada postoji pojedinačan razlog za koji će se, mislim da se neko već izjasnio, najveći broj poslanika, nezavisno, nema ovde politike, mislim da će ovaj tehnički preduslov biti uspostavljen donošenjem ovog zakona.
Molimo vas da pažljivo čujete sve primedbe koje su u žaru diskusije iznošene od prethodnih kolega, jer ovakav zakon niti je sistemski, niti je osnova, on je samo jedno malo cizeliranje i stvaranje prostora da se sistemskim zakonima koje bi ova skupština donela i njihovim adekvatnim izvršenjem stanje u ovoj oblasti popravilo. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Olena Papuga.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, kolege poslanici, o ovom zakonu se danas jako puno govori. Stekla sam takav utisak da Vlada donosi ovaj zakon o amnestiji iz tog razloga što hoće da uštedi. Znamo da su ponekad zatvorenici u zatvorima privređivali. Sada pričam sa mojim kolegom  koji je iz Sremske Mitrovice. Znamo da tamo postoji veliki zatvor. Pričamo o tome da su tamo proizvodili prikolice, da su imali hotele, da su obrađivali poljoprivrednu zemlju i vinograde i da su se u tim vremenima zatvori samo održavali. Ta vremena su prošla.
Da se Zakon o amnestiji sprovodi u takvoj nameri kao što predviđa ovaj zakon, mislim da nije dobro. Imamo imena koja će sutra ili kada zakon dođe na snagu biti jednostavno puštena iz zatvora, oslobođeni od krivice, a ne znamo šta će posle da rade i kako će to uticati na mlade generacije, na te ekstremističke grupe u različitim fudbalskim i drugim grupama.
Zakonom o amnestiji je predviđeno da će biti obuhvaćeno oko 3.600 od ukupno 8.000 osuđenih lica. U ovom trenutku bi bilo otpušteno oko 1.100 osuđenih lica.
Htela bih samo da kažem da će najverovatnije ovim zakonom biti odmah pušten na slobodu Andrija Drašković, Miladin Kovačević i Uroš Mišić. Ovih dana smo jako puno o tome čitali u novinama i slušajući javnost šta priča o tome, ljudi su ogorčeni na to. Postavlja se takođe pitanje – da li će ovim zakonom biti izmenjene sudske presude? Takođe se postavlja pitanje – da li će naši sudovi biti još više korumpirani i da li će se sudije uopšte baviti manjim ili većim presudama? Većim će sigurno da se bave, ali tim manjim presudama neće. Stiče se utisak da će svi koji će za ta neka manja krivična dela biti osuđeni - pušteni na slobodu.
Koleginica Batić je govorila o tome šta zakon predviđa. Nisam pravnik, ali govorim iz tog nekog ljudskog utiska da amnestija donosi neki akt opraštanja. Da li treba oprostiti u tom nekom ljudskom smislu, takođe i u pravnom smislu, osobi koja je učinila neko manje krivično delo? Ne razumem da li je krivično delo pod kojim je Miladin Kovačević osuđen zbog nanošenja teških telesnih povreda na dve godine i tri meseca? Do sada je bio u pritvoru tri meseca i on će biti pušten na slobodu. On je prebio čoveka. Njegova kvalifikacija je da je naneo teške telesne povrede, ali on će tim zakonom o amnestiji biti pušten.
Takođe, Uroš Mišić je osuđen zbog napada na službeno lice i dobio je pet i po godina zatvora. U pritvoru je od 2007. godine, na odsluženju je kazne, i on će biti amnestijom pušten na slobodu. Znamo kakva je bila reakcija javnosti, navijača koji su ga podržavali, neki deo javnosti koji ga je podržavao i bio je protiv toga da on bude zatvoren i kažnjen. Znamo za sve te grafite koji su bili ispisivani po našim gradovima. Mislim da će sada njegovim puštanjem nastati čitava euforija kada izađe iz zatvora, a mislim da na mlade generacije, na mlade ljude kojima je na neki način ukaz da ne treba tako da se radi, biti još ojačani time da to može da se radi na nekim utakmicama ili na ulici. To se kategoriše kao nešto lakše ili teže, ali oni opet neće odgovarati za to.
Poslanička grupa LSV naravno neće podržati taj zakon iz razloga što Zakon o amnestiji treba drugačije osmisliti, a ne, još jednom ću reći, da se na amnestiji, na opraštanju na neki način štedi iz budžeta.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović. Izvolite.