Član 3. ovog zakona na koji je predložen amandman da se briše glasi: "na preuzimanje i u skladu sa ovim zakonom ne primenjuju se Zakon o Agenciji za osiguranje depozita, Zakon o osiguranju depozita, Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društva za osiguranje sa u članu zakona navedenim brojevima Službenog glasnika RS gde su ti zakoni objavljeni, a time stupili na snagu."
Argumentacija zašto ovakav član zakona trebala bi da bude nesporna za Narodnu skupštinu jer glasanjem za ovakav član Narodna skupština daje svoja ovlašćenja Vladi da odlučuje koji će zakoni biti na snazi, koji neće biti na snazi i to u pojedinačnim slučajevima. Razumem ideju predlagača da mu smetaju zakoni na snazi, a onda je procedura da se traže izmene i dopune zakona koje predlagaču zakona smetaju da bi obavio u finansijskom sektoru ono što ima za plan. Očigledno je dovoljno pisanje ovakvog člana za sumnju da ne postoji većina u ovoj skupštini za izmene i dopune ovih zakona. Nažalost, izgleda da će biti većine za glasanje o neprimenjivanju zakona koji inače ostaju na snazi.
Problem sa, neću reći pravnim nasiljem, ali pravnom nepromišljenošću kod ovakvih predloga zakona je što kada jednom takvo šta Skupština uradi kakva će biti argumentacija za sledeći put kada se pojavi neko ko smatra da posao koji je zamislio može da se obavi bez nadzora i kontrole tako što neki članovi zakona, odnosno tako što će Skupština odlučiti da se ne primenjuju neki zakoni.
Ne želim da ulazim u ocenu ustavnosti ovakvih odredbi. O tome će naravno odlučivati Ustavni sud nakon podnete inicijative da se proceni ustavnost odlučivanja Narodne skupštine da se jednim zakonom odlučuje o neprimenjivanju drugih zakona, pogotovo što ne postoji potreba, jer je i Vlada RS i Narodna skupština nadležna za zakon koji se odnosi na rešavanje problema jedne banke koji može da bude u kratkom roku, koji može da bude predložen svima nama i da mi o tome odlučimo nestavljajući u opasnost neprimenjivanje bilo kojih drugih zakona.
Jasno je iz rasprave u načelu, a i sada iz rasprave u pojedinostima da se to nije želelo uraditi zato što je ovaj zakon trebao da posluži kao metafora za ono što se u narodu kaže "ćerku grdi, a na snaju se srdi" i amandman za koga smo čuli da je predložen na Odboru za finansije upravo o tome govori. Dakle, nije u fokusu rešavanje problema "Agrobanke" koje je nesporno, nego je u fokusu pokušaj naknadnog rešavanja nakon neuspelih dogovora o rešavanju druge banke "Razvojne banke Vojvodine". Kada zakonodavac nama predlaže članove zakona mi vrlo pažljivo čitamo sve članove tih zakona pažljivo gledajući na koji način će svaki od članova da proizvede posledice na fizička lica, na pravna lica, na pravna društva, na pravno gledište o tome šta se to dešava u zakonodavno-pravnom sistemu RS i ovo je bio razlog zašto ja podnosim amandmane koji inače nisu uobičajeni, kojima nisam sklona, ali ekstremni predlozi zahtevaju ekstremna sredstva da se član amandmana briše jer ne vidim kako može drugačije da se popravi volja predlagača zakona da ovim zakonom stavi van snage i van primene zakone koji inače ostaju na snazi i koji važe za oblast o kojoj je reč.
Argumentacija o vremenu, o tome da li može ili ne može da se stigne, argumentacija o tome da taj pojedinačni zakon koji bih ja vrlo pažljivo pročitala da je ovde unet u Skupštinu i da bi se odnosio na rešavanje problema "Agrobanke" i "Nove Agrobanke" kao jedinstvenog slučaja, ne bi bilo razloga ako je pažljivo napisan da se amandmanskim popravkama ili bez njih dočeka vrlo pozitivno. Dakle, argumentacija da se to više nije uradilo zato što nije bilo vremena očigledno ne stoji. Nije se uradilo zato što nije postignut dogovor da se to uradi sa još najmanje jednom bankom, pa se pokušava ovim zakonom to propisati kao da je volja koja proističe iz volje Skupštine.
Zašto kažem da argumentacija o vremenu ne stoji? Zato što je takav zakon, da je predložen za stavljanje van snage, zakon koji sam citirala, vrlo lako proveriti, da se ima vremena, sa zakonom koji se odnosi samo na slučaj "Agrobanke", "Nove Agrobanke". Skupština ostaje u svojim ustavnim ovlašćenjima i sva sredstva kontrole i nadzora ostaju u rukama narodnih poslanika.
Druga vrsta argumentacija koja je takođe bila netačna, ako je neko raspoložen volela bih da se to u brojkama malo bolje razloži, je da se radi o bankama koje zauzimaju strašno mali broj u finansijskom tržištu. Navedeno je nekoliko procenata, 1,23, 0,5, 0,72 i odmah iza toga ide rečenica da se sa tako malim učešćem u finansijskom tržištu nenaplativost kredita, u bilo kom procentu, istovremeno diže ukupan procenat na 20%. Moguće je da takve oprečne rečenice prođu kod ljudi koji ne slušaju pažljivo, a kod nas koji pažljivo slušamo takva oprečna rečenica upućuje na to da ili se namerno obmanjuje Narodna skupština takvom tvrdnjom. Vrlo mali procenat učešća na finansijskom tržištu, a visoka nenaplativost proizvodi ogroman efekat na sve druge banke koje zauzimaju ostali deo finansijskog tržišta. Dakle, ili se ne želi govoriti o činjenicama ili se, što je mnogo veći problem, činjenice ne znaju.
Ostajem čvrsto pri stavu da prihvatanje člana 3, glasanjem za njega u ovakvom tekstu, mi šaljemo poruku da nam je potpuno svejedno koji će od zakona koji su na snazi u Republici Srbiji, odlukom ove skupštine, ko god ovde sedeo, ko god bio vladajuća većina, opozicija, biti poštovani, a koji neće. To ne može da bude dobra poruka ni za jedan zakon, ni za jednu Vladu, ni za jednu vladajuću većinu ili opoziciju. Koristila sam vreme poslaničke grupe, nakon dva minuta koje imam za amandman. Hvala vam.