Gospodine Đuriću, neću vam dozvoliti da zloupotrebljavate.
Oduzimam vam reč.
Reč ima gospodin Kasalović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reklamiram povredu člana 104. stav 2. Naime, malo pre je gospodin Janko Veselinović dobio pravo na repliku sa izgovorom da je više puta pomenuta DS. U članu 104. stav 2. doslovce stoji da ako se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu, odnosno političku stranku čiji narodni poslanici pripadaju poslaničkoj grupi, u ime poslaničke grupe pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe. Gospodin Veselinović nije ni predsednik poslaničke grupe, a mislim da nije ni ovlašćeni predstavnik.
Očigledno mi sve vreme ovde slušamo nagađanja o temi koja je jako bitna, o zakonima koji su jako bitni od poslanika koji zaista precenjuju da su ovo sistemski zakoni koji će doneti mnogo toga dobrog Republici Srbiji, a na ovaj način kako se odvija ova sednica i kako neki poslanici pokušavaju da usmeravaju ovu raspravu, očigledno da im to nije cilj. Zbog toga vas molim za dosledno poštovanje Poslovnika.

Mislim da sam u potpunosti poštovao Poslovnik Narodne skupštine. Gospodin Veselinović je ovlašćeni predstavnik DS po ovoj tački dnevnog reda i u ime DS može zastupati. Na osnovu toga ima pravo da dobije pravo na repliku kada se spomene poslanička grupa DS i on je to svoje pravo iskoristio.
Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Srđan Miković. Izvolite.

Da li sam dobio reč? Ja vas molim da poslanike koji dobacuju smirite.

Molim sve narodne poslanike da se prisete da se o redu i sprovođenju odluka na sednici Narodne skupštine, stara predsednik Narodne skupštine. Molim da omogućite da narodni poslanik može u miru da izlaže.
Izvolite gospodine Mikoviću.

Dame i gospodo, pred nama je osam Predloga zakona, a činjenica je da svih osam zakona razmatramo po hitnom postupku iako su postojali svi uslovi da se razmatraju u redovnoj proceduri.
Mislim da je loša praksa u Narodnoj skupštini, da u ovom sazivu od sedamdesetak zakona i drugih akata, oko 60 je razmatrano po hitnom postupku. Ukoliko 60 od 70 razmatramo po hitnom postupku, a ne po redovnoj proceduri, to je loše po reputaciju našeg najvišeg predstavnika tela i nosioca ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji. Mislim da je to loše za našu legitimaciju, kako u zemlji tako i u okruženju. Naročito na putu evropskih integracija.
U pogledu nekih od ovih zakona, osvrnuću se samo sa nekoliko reči. Tako, u pogledu Predloga zakona o uslovnom u otpisu kamata i mirovanju poreskog duga bi valjalo korigovati određene datume, ali treba i dosledno ispratiti korišćenje pojedinih izraza koji su jasni i u drugim propisima, a naročito treba povesti računa kako nagraditi uredne platiše.
U pogledu Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o deviznom poslovanju samo pitam – da li građanin Srbije ima pravo da otvori devizni račun u inostranstvu po ovom zakonu ili ne?
Posebno ću se osvrnuti na dva Predloga zakona. To je o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama i o Predlogu zakona o javnim preduzećima. Možemo verovati da iza predlaganja zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama postoje dobre namere Vlade. No, analizom Predloga zakona vidljivo je da postoje brojne nejasnoće, pa čak i odredbe koje su protivustavne. Lepo je što država preduzima obavezu da svoje obaveze u komercijalnim transakcijama plati u roku od 45 dana, odnosno u roku navedenom u Predlogu zakona ali to nju sprečava, odnosno ceo javni sektor ne sprečava da svoje obaveze plati odmah.
Radi izjednačavanja svih poverilaca koji imaju potraživanja od države odnosno potraživanja javnog sektora, pošteno je da se zakon dopuni time što će se propisati da isti rokovi važe za sve obaveze prema svim poveriocima države, a ne samo za obaveze iz komercijalnih transakcija.
Zar nije važnije propisati rokove za plaćanje i svih dospelih obaveza koje su utvrđene čak i sudskim presudama, a praksa pokazuje da se obaveze isplaćuju posle dugog čekanja, dok su prava građana ugrožena. Postoje amandmani u tom pravcu, no o tome ćemo u raspravi u pojedinostima.
Posebno mi je interesantan predložen protivustavan način ugovarača u komercijalnim transakcijama. Na primer kada dva privredna subjekta ugovore plaćanje u roku dužem od 60 dana, posledice mogu da budu stravične. Za ugovoreni posao na primer u vrednosti od 2.000 dinara, ukoliko se isplata izvrši u skladu sa potpisanim ugovorom koji predviđa isplatu za tri meseca, posle 62 dana od dana izvršene usluge, naknada za kašnjenje iznosi 20.000 dinara. Prekršajne kazne propisane su od 5.000 odnosno 10.000 do dva miliona dinara. To je ono što piše u Predlogu zakona.
Treba obratiti pažnju na pitanje poštovanja člana 82. Ustava, koji govori o tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata. Odredbe Predloga zakona su u suprotnosti i sa Zakonom o obligacionim odnosima i to članom 516. Zakona o obligacionim odnosima i suprotnosti su sa direktivama EU 7/11.
Smatram da se neće postići zaštita malih privrednih drakonskim kaznama već striktnom primenom antimonopolskog zakona i drugih propisa. U dosadašnjoj diskusiji je rečeno da na primer trgovinski lanci treba da budu obavezani da plate najkasnije u roku od 60 dana obaveze. Nije za sve isti položaj. Na primer, ako pekare isporuče hleb velikim trgovinskim lancima, taj hleb se prodaje za jedan ili dva dana. Ukoliko se to oroči da se plati za sedam dana, smatram da je to mnogo poštenije nego što se Predlogom zakona propisuje 60 dana. Znači, Predlog zakona se ne postiže zaštita onih gde kažemo da se na njih odnosi.
Ima tu mnogo stvari u pogledu nedorečenosti ovog zakona, no sada bih progovorio nekoliko reči o onome što izaziva posebnu pažnju, a to je Predlog Zakona o javnim preduzećima. Smatram da se predloženim zakonom ne omogućava departizacija ili depolitizacija javnih preduzeća. Možda je kod nekih to bila namera, ali predloženim tekstom zakona ne idemo u tom pravcu.
Osim toga što je sam zakon nejasan, nedosledan, kontradiktoran, tehnički smatram nedovoljno kvalitetno napisan, smatram da ima mnogo nelogičnosti. Samo bih ukazao da postoji kontradiktornost između članova 38. i 39. Predloga zakona u pogledu toga da ukoliko direktor pre isteka mandata na koji je izabran, ukoliko u toku trajanja mandata bude pravosnažno osuđen na uslovnu ili bezuslovnu kaznu zatvora, po jednom članu razrešiće se, po drugom članu može se razrešiti. Gde je istina, gde je ono što hoćemo? Da li u članu 38. ili članu 39.
U članu 37. bez obzira na nameru što su neki članovi vladajuće koalicije ovde iznosili da predlog za razrešenje direktora javnog preduzeća čiji je osnivač Vlada ili nadležnost ima Vlada, da tu može ministar da predlaže razrešenje. U članu 37. kaže – predlog za razrešenje direktora javnog preduzeća, ne kaže na kom nivou. Može podneti nadzorni odbor javnog preduzeća kao i ministarstvo nadležno za oblast iz koje delatnosti se osniva javno preduzeće. Ako nema amandmana, ministarstvo ima ova ovlašćenja.
Druga stvar, u članu 27. se kaže da predsednik i članovi komisije koja treba da bira direktora, kaže – predsednik i članovi komisije ne mogu biti narodni poslanici, odbornici u Skupštini i autonomnoj pokrajini ili Skupštini lokalne samouprave, niti imenovana lica u organima državne uprave, organima autonomne pokrajine, lokalne samouprave… ali mogu ministri. Znači, ministri mogu.
Ja ne vidim zašto Narodna skupština treba da glasa da ministri mogu, a da narodni poslanici ne mogu ili da neko drugi može ili da ne može. Možda suviše glasno govorim, izvinjavam se, pokušaću da se utišam, ali čista mi je savest, pa glasno govorim.
U pogledu svega što se u javnim preduzećima u ovom Predlogu zakona o javnim preduzećima predlaže, moram da ukažem i na određene nedoslednosti. Pitam predstavnika Vlade, u članu 67. šta znači imovina javnog preduzeća veće vrednosti? Taj pojam – imovina javnog preduzeća veće vrednosti, uz sve napore nisam uspeo da pronađem.
Završavam, postoji u članu 470. Zakona o privrednim društvima izraz – sticanje i raspolaganje imovinom velike vrednosti, gde se predviđa 30% u odnosu na određene bilansne stvari, ali ovaj izraz koji je upotrebljen u zakonu, očigledno ne korespondira sa drugim izrazima. Dajte da se to uredi.
Konačno, hajde da mi objasnite kako to dobrovoljna organizacija gradova i opština, ponavljam, dobrovoljna gde nisu sve ili ne moraju da budu lokalne samouprave, bez obzira što imam visoko mišljenje o Stalnoj konferenciji gradova i opština, ali to je dobrovoljna organizacija, zakonom se uvode javna ovlašćenja, da oni predlažu članove komisije i u lokalnim samoupravama koje nisu članice Stalne konferencije gradova, a toj dobrovoljnoj organizaciji se daju nadležnosti i prema komisijama na nivou teritorijalne autonomije. Mogli smo nešto od tih ovlašćenja da prenesemo i na Sinod ili Mešihat, na bilo koju drugu organizaciju, iste veze ima, odnosno nema veze sa teritorijalnom autonomijom.
Dajte da konačno počnemo odgovorno da se odnosimo prema svim oblicima organizovanja, bez obzira da li su dobrovoljni, da li su zakonom utemeljeni, konkretno mislim i na određene predloge koji su se našli u proceduri u ovoj Skupštini, konkretno mislim na jedan veliki sistem koji trenutno postoji, a to je komorski sistem koji treba da vidimo, da se ne igramo, nego do kraja godine da popravimo šta se da popraviti, da ne rasturimo, ako smo rasturili sistem SDK i sistem Zavoda za obračun i plaćanja, da li treba da se igramo sa svakim sistemom koji uspemo da donekle izgradimo.
U svakom slučaju dame i gospodo, ja vas pozivam da tokom rasprave o svim predlozima zakona dobro razmotrimo sve podnete amandmane, da pokušamo da otklonimo ono što ne valja, da popravimo što je moguće popraviti, a naročito da otklonimo ono što je u suprotnosti sa Ustavom.

Gospodin Branislav Mitrović nije tu.
Reč ima gospodin Saša Dujović.

Poštovani predsedniče, uvažena ministarka, drage kolege, u ovom kratkom vremenu ja ću se osvrnuti samo na jedan predlog izmena i dopuna zakona, mislim na Zakon o privatizaciji, nešto o čemu u ovom momentu i u današnjoj raspravi, je bilo ili nije bilo, i ako je bilo, bilo je veoma reči.
Jedan tako važan akt koji je danas pred nama i koji ćemo mi usvojiti, napokon omeđava nešto što se zove restrukturiranje preduzeća koja su u procesu privatizacije ili propala ili su poništene privatizacije. Napokon, dolazimo do nekog datuma koji se omeđava sa 30. junom 2014. godine što smatram da je izuzetno brz rok i da se napokon sve privatizacije u Srbiji na jedan način kako to odgovara građanima i završi.
Zbog čega sam izabrao samo da o ovome pričam? Očigledno da je o javnim preduzećima, podeli plena i nadzornim i upravnim odborima bilo puno reči, ali mene zanima kao predsednika odbora, dok sam bio predsednik Odbora za predstavke i žalbe građana, nekoliko hiljada za tri godine, bilo je žalbi građana, od čega je blizu 80% svih tih žalbi od raznih udruženja, malih akcionara, zadrugara, sindikata, odnosilo na privatizaciju.
Mislim da je to jedan veliki problem sa kojim je suočeno ovo naše društvo i nadam se da ćemo ovim potezom na ovako omeđenom graničnom roku kada Vlada Srbije sa svojim namerama planira da završi proces restrukturiranja napokon dovesti veliki broj građana i pokazati da Vlada Srbije i država misli o svojim radnicima i o građanima koji su suočeni sa procesom privatizacije, a ne mali broj puta su iznosili i loše karakteristike kada je u pitanju sam proces privatizacije.
Tu bih posebno istakao uticaj, ulogu Agencije za privatizaciju koja je u velikom broju slučajeva, moram da priznam i da budem otvoren, ponašala se i prema ovim skupštinskim odborima i prema nama kao poslanicima, jednostavno bahato, niste mogli da dobijete ni jedan podatak iz Agencije za privatizaciju, jer prosto to nije postojalo kao mogućnost da sa nekim možete nešto da razgovarate, makar bila u pitanju i argumentacija koja je imala smisla.
U svakom slučaju, verujem da će do ovog datuma koji je u ovom zakonu, a jedan od najkraćih zakona koji je došao u Skupštinu, ima svega dva člana, prostije rečeno, biti završen i proces restrukturiranja preduzeća i napokon će se znati šta je prodato, a šta nije prodato, šta je vraćeno državi, šta će država ponovo prodati, a radnicima i građanima zainteresovanim za ovu materiju doneti koliko toliko miran san za budućnost njih i njihovih porodica.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Đidić.

Uvaženi predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, zbog kratkoće vremena i pošto posle mene ima još prijavljenih govornika iz DS, govoriću samo o jednom zakonu, mada ima mesta kritici i o ostalim zakonima, ali ja ću govoriti o Zakonu o izmenama Zakona o privatizaciji o čemu je govorio i moj prethodnik i koji je rekao da nije bilo puno govora o veoma važnom zakonu, mislim na ovaj. Slažem sa njim i zato ću ja nekoliko reči reći o tom zakonu.
Ministar je juče u uvodnom izlaganju naveo razloge zašto proces restrukturiranja preduzeća treba da se završi do 30. juna sledeće godine i tu se nema šta puno dodati i svi govornici koji su o tome pričali, takođe su se usaglasili da to treba da se uradi do tog datuma i ja nemam dileme da to treba da se uradi, opet kažem, iz razloga koji su ovde puno puta izrečeni i ne bih da ih ponavljam.
Ne bih se složio sa jednom konstatacijom ministra, a to je da će donošenje ovog zakona asocirati direktore i menadžmente preduzeća u restrukturiranju, da brže i bolje rade. Znam puno direktora koji rade u preduzećima koja su u restrukturiranju, jako dobro rade, maksimalno se trude da obezbede plate, jer problem je u tim preduzećima isplatiti platu, začas dođe prvi u mesecu, a plate nema. Problem je na drugoj strani.
Dakle, preduzeća u restrukturiranju su izgubila svoja tržišta, preduzeća u restrukturiranju imaju zastarelu tehnologiju, ta preduzeća su izgubila najbolje kadrove koji su otišli da rade u firmama gde je plata bolja, gde su uslovi bolji i to su razlozi zbog čega preduzeća u restrukturiranju ne mogu da postignu željene rezultate.
Siguran sam da većina od tih preduzeća neće moći da izađe iz krize do 2014. godine, a to znači da će ta preduzeća otići u stečaj, odnosno da će biti likvidirana. To je proces koji mora da se dogodi. Mene više interesuje ono o čemu ministar juče nije govorio i nismo čuli jasan plan šta će se desiti sa 50.000 radnika koji u ovom momentu rade u tim preduzećima. Odgovor na to nismo dobili i nadam se da Vlada ima jasan plan i jasnu viziju šta će uraditi sa 50.000 ljudi koji će se pridodati armiji nezaposlenih u državi Srbiji.
Sada ću nešto reći o gradu iz koga dolazim, s obzirom da, na žalost, grad Kruševac je bio industrijski centar u staroj Jugoslaviji, u SFRJ, a danas zbog tranzicije, zbog loših privatizacija je daleko od tog imidža, ali nadam se da rukovodstvo Kruševca i Vlada imaju način i želju da vrate taj imidž gradu Kruševcu.
U ovom momentu u Kruševcu je čak sedam preduzeća restrukturiranju i reći ću zbog građana Kruševca koje su to firme. To su "14. oktobar", sa 1.700 radnika, "Župa", "Branko Perišić", to je mlinsko-pekarska industrija, fabrika ulja, fabrika maziva, Savremeni dom i NIP Pobeda.
Ono što je važno, ovih sedam kompanija zapošljavaju preko tri hiljade ljudi. Zamislite da 2014. godine, sve ove kompanije odu u stečaj, još tri hiljade ljudi i Kruševac neće da postoji. Kruševac, ukoliko se nešto ne preduzme, a ne mogu ove kompanije, nažalost, same da izađu iz krize, jer da su mogle, one bi to do sada uradile.
Ponavljam, interesuje me šta Vlada namerava da učini sa gradom Kruševcom, ali i sa ostalim u centralnoj Srbiji, jer većina ovih firmi u restrukturiranju se upravo nalazi u centralnoj Srbiji? Šta će biti od regionalnog razvoja, vi ste ministar regionalnog razvoja, ukoliko se pogase firme? Naravno da od tog posla neće biti ništa.
Osim "14. oktobra", proces restrukturiranja u ovim firmama je upravo nastao zbog loše privatizacije. Tu mogu pridodati i kompaniju "Trajal" sa dve hiljade zaposlenih, koje je takođe loše privatizovano i da nije bilo intervencije Vlade Republike Srbije u maju mesecu ove godine, dve hiljade ljudi bi već bilo na ulici, jer je bio otvoren pred stečajni postupak. Zahvaljujući konverziji od 22 miliona evra, radnici "Trajala" su preživeli. Dokle, videćemo.
Ono što hoću da potenciram i što je jako važno, opet kažem za građane Kruševca, jer sam njihov predstavnik, sve ove sporne privatizacije su izvršene u periodu od februara 2004. godine to maja 2007. godine. Dakle, u vreme kada DS i na republičkom i na lokalnom nivou je bila u opoziciji i ne može nikako biti odgovorna sprovedene privatizacije. Zamoliću, da li ministra Dinkića ili potpredsednika Vlade, Vučića, da se i ove privatizacije ispitaju i da se vidi ko je odgovoran za ovako loše privatizacije koje su dobre firme kao što je "Fam", dovele na ivicu propasti.
Podsetiću vas da je "Fam" kompanija koja posle restrukturiranja, a to važi za mlinsko-pekarsku industriju "Branko Perišić", rade jako dobro i redovno isplaćuju plate. "Fam", za razliku od onih kompanija o kojima sam govorio da imaju zastarelu tehnologiju, nemaju kadrove, "Fam" to sve ima, i dobru tehnologiju, ima tržište, što isto jako bitno i važno i ima dobre kadrove.
"Fam" je upropašćen zato što je prethodni vlasnik zadužio kompaniju "Fam" za 30 miliona evra, da bi spašavao svoje druge firme. Radnici "Fam" nemaju nikakve veze sa tim i mislim da država ne sme da dopusti da "Fam" ode u stečaj, jer, realno, za godinu i po dana oni ne mogu iz profita da vrate 30 miliona evra. To isto važi i za mlinsko-pekarsku industriju "Branko Perišić", koja danas solidno radi, koja redovno isplaćuje plate, ali, opet, ima višemilionske dugove koje je napravio prethodni vlasnik i koji se ne mogu vratiti iz profita "Branka Perišića". Mogao bih još da pričam, ali je malo vremena. Hvala.