Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vesna Milekić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre, kolege poslanici, govorim u ime SDPS. Znam da kolega Jugović nije imao zlu nameru kada je rekao Rasimova stranka. Isto kao što sam sigurna da on ne bi bio uvređen kada bih rekla da on dolazi iz Vukove stranke. Da li je tako, kolega Jugoviću?
Jako je teško u ovom trenutku u našoj zemlji govoriti uopšte o kulturi, o umetnosti, te tako i o autorskim pravima. U situaciji kada svi nevoljno moramo da podržimo budžet u kome je za kulturu određeno 0,5%, a to se upravo najviše tiče tih autora na koje se ovaj zakon i odnosi. Svi mi živimo u zemlji u kojoj svi ljudi svakodnevno bore za puku egzistenciju, kada je najveći uspeh ako uspeš da dobiješ kakav-takav posao, kada nam je poslednjih godina iz zemlje otišlo više od 300.000
mladih, obrazovanih ljudi, a u celoj Srbiji ima ispod 6% visokoobrazovanih. U šali je jedan kolega rekao da bi mogli ti visokoobrazovani da osnuju jednu političku partiju zato što sigurno prelaze cenzus, nažalost manjinsku.
Nama koji se bavimo nekim kulturnim aktivnostima ne preostaje ništa drugo do da lamentiramo nad svojom sudbinom, ali barem možemo da pokušamo da poradimo na nekim ostvarivanjima svojih elementarnih autorskih prava. Zakon o autorskim i srodnim pravima je usvojen još 2009. godine i on, po mišljenju stručnjaka, naročito Zavoda za intelektualnu svojinu, je prilično dobar. Naime, Evropska komisija je donela zaključak da je upravo ovaj zakon jedan od najboljih koji je kod nas donet. Mada iskreno govoreći kod nas postoje više dobrih zakona koji se u praksi ne sprovode i ne primenjuju kako bi to trebalo i dolikovalo.
Naravno, svaki zakon se povremeno mora poboljšavati, te je tako i ovaj zakon o autorskim i srodnim pravima inoviran 2011. godine. On sam po sebi uređuje sadržinu, ostvarivanje i zaštitu autorskih i srodnih prava u oblasti književnih, naučnih, stručnih i umetničkih dela. Autorsko pravo i srodna prava su od izuzetnog značaja za sveukupno ljudsko stvaralaštvo. Ova prava autorima pružaju podsticaj u obliku priznanja i novčanih naknada i uverenje da će njihova autorska dela biti zaštićena od neovlašćenog kopiranja i piraterije, a nosilac ovog prava je autor. Autor prema zakonu i prema samoj prirodi onoga čime se bavi uživa moralno i imovinska prava u pogledu svog autorskog dela.
Moralna autorska prava garantuju autoru da će zauvek ostati priznati autor tog autorskog dela bez obzira na koji način i koliko će ono biti tokom vremena ekonomski korišćeno. Moralna autorska prava traju doživotno i u potpunosti su neprenosiva. Za razliku od moralnih autorskih prava, imovinska autorska prava su prenosiva, te se tako vlasnik imovinskih prava može i menjati. Prvi vlasnik je uvek autor, ali on se može odreći svojih prava, preneti ih na neko drugo, treće lice prodajom ili besplatnim ustupanjem, odnosno poklonom. Tako u tom slučaju vlasništvo nad imovinskim autorskim pravom stiče neko drugi. Takođe, nakon smrti autora, vlasnici imovinskih prava postaju njegovi naslednici.
Zato je bilo važno da sva pitanja vezano za ostvarivanje autorskih prava budu precizno određena kako ne bi bio narušen lični integritet autora, sa tim da se uredi način prenošenja, izdavanja i objavljivanja autorskih dela kako bi autorsko delo bilo dostupno najširoj javnosti, svim građanima u cilju obrazovanja, tehničko-tehnološkog napretka i zadovoljenja njihovih kulturno-umetničkih potreba.
Nažalost, u praksi se pokazalo da mi nemamo dovoljno razvijene mehanizme da u potpunosti zaštitimo autore i njihova dela od bespravnog korišćenja, zloupotrebe i krađe. Revolucija je, recimo, to što smo među retkim zemljama koja je uspela da pozorišne reditelje svrsta u autore. Isto tako znamo da je njima jako teško da zaštite svoja dela od kopiranja i imitiranja, a o naplaćivanju neću ni govoriti. To je na nivou izgreda.
Književnici su možda u još težoj poziciji, jer uz naše ograničeno tržište, mali broj pismenih ljudi i zainteresovanih čitalaca, kao i velika zloupotreba putem fotokopiranja književnih i naučnih dela, gotovo da ne postoje književnici koji mogu da žive od svog rada. Slična je situacija, nažalost, i u drugim profesijama i sa drugim autorima.
Predloženim izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima koji je dostavila Vlada interveniše se u manjem broju članova ovog zakona sa ciljem da se upotpune odredbe za koje se u primeni zakona pokazalo da nisu bile dovoljno jasne. Vezano za član 39. Zakona, Vlada je konstatovala da suviše apstraktno postavljena pravila za određivanje visine posebne naknade lišavaju pregovarače jasnih merila koja bi omogućila da ocenjuju visinu posebne naknade. Takođe, da su merila za druge tarife za ostvarivanje imovinskih prava previše uopštena.
Predložena su nova rešenja koja imaju za cilj da preciziraju te kriterijume za određivanje posebnih naknada koje uplaćuju proizvođači i prodavci informatičke i tehničke robe, odnosno građani koji tu robu kupuju ili je koriste. Dopunjene su i odredbe kojima se otklanjaju nedostaci o zaključivanju ugovora iz člana 127. Zakona.
Takođe, novina je da naknadu za javno saopštavanje muzičkog dela, interpretacije i fonograme naplaćuje samo jedna organizacija, određena sporazumom između ove tri organizacije, kao i sam način raspodele prikupljenih sredstava, koji ide 50% na prava autora i po 25% na interpretatora i proizvođača fonograma.
Sledeća novina je da se u organizacijama za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava u članu 164, pored do sada ustanovljenih organa Skupštine, upravnog odbora, direktora i nadzornog odbora, predviđa i savet za kontrolu naplate i raspodele naknade za javno saopštavanje, kao jedno zajedničko telo organizacije autora, interpretatora i proizvođača fonograma.
Zatim, dodati su i novi članovi 171a i 171b, kojima se naknada za javno saopštavanje muzičkih dela, interpretatora i fonograma vezuje za minimalnu zaradu u Republici Srbiji, a u obrazloženju Predloga zakona povodom ovoga navedeno je da se time visina naknade dovodi u vezu sa zakonskom obavezom da se prilikom određivanja tarifa vodi računa o tarifama koje važe u državama čije je BDP približne vrednosti BDP Republike Srbije.
Na kraju, predloženim izmenama i dopunama ukida se Komisija za autorska i srodna prava iz članova 192. do 201. zakona, s tim da sve njene dosadašnje nadležnosti preduzima upravo Zavod za intelektualnu svojinu. To bi u najkraćem bile osnovne promene koje je u ovom predlogu zakona dostavila Vlada.
Materija ovog zakona je, čuli ste, prilično komplikovana i verovatno da ovo o čemu sam govorila može biti nerazumljivo za veliki broj naših građana koji nas sada slušaju. Međutim, moram da napomenem da je Zakon o autorskim i srodnim pravima, uključujući i sve izmene i dopune koje su u pravcu poboljšanja teksta ovog zakona, od zaista velike važnosti za same autore i naročito njihova udruženja, ali i za našu državu i građane i sve druge narode i države, jer na delima autora počiva celokupni napredak čovečanstva i njegova duhovna nadgradnja.
Svoje izlaganje zaključila bih sledećim. Svaka promena kojom se u važećem zakonu otklanjaju neke nejasnoće ili kojom se vrše racionalizacije i uštede mora biti podržana, jer je na dobrobit kako struke, tako i građana.
Takođe, moram da napomenem još nešto. U razgovoru sa nekoliko strukovnih rešenja povodom ovog predloga zakona, navešću samo Udruženje dramskih umetnika i Udruženje književnika, postoje zahtevi za još nekim promenama važećeg Zakona o autorskim pravima. S obzirom na to da se njihovi zahtevi nisu odnosili na predložene izmene i dopune ovih članova zakona koje je dostavila Vlada, a nisam bila u mogućnosti da napišem možda i neke amandmane, ali ću zato svim nadležnim ministarstvima, uključujući i Ministarstvo kulture, proslediti njihove predloge, sa zahtevom da se razmotre nezavisno od ovog predloga zakona, za eventualne sledeće izmene zakona.
Takođe, ANEM, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, uputila je dopis svim članovima Odbora za kulturu i informisanje, dopis u kome kaže da su još u julu ove godine uputili dopis sa predlozima za promenu ovog zakona, koji su u pogledu načina za određivanje tarife iz člana 170. zakona. Kako navode, oni su ignorisani.
Ovom prilikom molim predstavnike nadležnih ministarstava da razmotre ove predloge, jer još uvek imamo mogućnost da preko nadležnog skupštinskog odbora vršimo izmene i predloge zakona. Mislim da ćete se svi složiti sa stavovima SDPS, da ništa ne može biti korisnije od predloga strukovnih udruženja, koji zakon dobro razumeju i neposredno svakodnevno primenjuju i koriste.
Još jednom naglašavam da će poslanička grupa SDPS u danu za glasanje glasati i podržati ovaj zakon. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta. Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.
Gospodine ministre, cenjene kolege i koleginice, poslanici i poslanice, prvo moram da izrazim nezadovoljstvo činjenicom da nije poštovan dogovor koji je postignut na Odboru za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, a to je da se svi poslanici obavesti o činjenici da su naši gosti na Odboru, predstavnici odgovarajućih udruženja koji se bave ovom tematikom, predložili da se zakon povuče iz procedure i da smo se dogovorili da ćemo o tome obavestiti sve poslanike. Žao mi je što kolega nije taj dogovor poštovao.
Za nas iz LDP i za mene lično ovaj zakon je zapravo jedan paradigmatičan primer rada ove vlade i skupštinske većine. On je predložen po hitnom postupku, a mi danas saznajemo od gospodina ministra da je obavio konsultacije sa Evropskom komisijom nakon pisma koje je od nje dobio i da je spreman da prihvati određene sugestije koje se u tom pismu predlažu. Mi zapravo ne znamo o kom predlogu zakona razgovaramo, jer ne znamo šta će biti definitivna verzija tog zakona. Znam da je za sutra ili za prekosutra zakazan ponovo Odbor koji treba da raspravlja u pojedinostima, ali mi se čini da je ceo proces zapravo pogrešan. Pogrešan je zato što je obavljen po hitnom postupku.
Mislim da je već samom činjenicom da je to po hitnom postupku povređen Poslovnik Narodne skupštine, jer ne vidim na koji način ovaj zakon uređuje pitanja koja su nastala usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a ne donošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bez muzike znam da se čovek oseća manje zdrav, ali baš to nije toliko bitno, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija, kao i radi ispunjenja usklađenja propisa sa propisima EU.
Da bi se valjda potvrdila ta neophodnost usklađenja sa dokumentima i propisima EU, uz predlog izmena zakona, koji ima oko 25 stranica, svi smo dobili materijal koji ima jednu nepreglednu tabelu od 320 stranica, u kojima se pokušava pokazati od člana do člana koji je saglasan, a koji nije saglasan a propisima EU. Moram da kažem da su tri ključne primedbe koje su date iz EU kod nas posmatrane kao saglasne sa tim propisima, a očigledno nisu.
Podsećam samo, pošto govorimo ipak o nekoj vrsti i naše odgovornosti, tih 320 strana predstavlja 80 listova A4, puta 300 primeraka, koliko se štampa svaki ovaj dokument, to je ukupno 24.000 listova. Jedna šuma manja je potrošena da bismo dobili materijal koji smo mogli dobiti možda u elektronskoj formi. Ovo pominjem zato što mislim da to spada u deo kulture o kojoj zapravo ovde na jedan posredan način govorimo.
Druga stvar koju moram da primetim, jeste da, uz svo poštovanje Ministarstva za prosvetu itd, da sada ne nabrajam sve, ovde nedostaje predstavnik Ministarstva kulture. Meni je nepojmljivo da se o bilo kom aspektu autorskih prava može govoriti bez prisustva Ministarstva kulture.
Očigledno je hitan postupak uveden, odnosno zakon je uveden po hitnom postupku da bi se ispunilo već pomenuto predizborno obećanje, da bi se legalizovalo ili legitimizovalo ukidanje tog muzičkog dinara, koji je bio običan malim i srednjim preduzećima, ali istovremeno da bi se izbegla javna rasprava.
U razgovoru sa onima koji se bave ovom tematikom, sa četiri udruženja i međunarodnim institucijama, zapravo smo saznali da Vlada sa njima nije obavila blagovremene konsultacije, da su ta udruženja međusobno postigla sve dogovore da postojeći zakon funkcioniše kako treba, da je taj dogovor uključivao i pitanje dinara za mala i srednja preduzeća, za zanatske radnje, da su se oni dogovorili sa privrednikom, ali da način na koji se to tumači u ovom zakonu nije u saglasnosti sa tim dogovorima i da zapravo celu stvar vraća na neku vrstu početka. U svom pismu četiri organizacije pišu, između ostalog, da je tekst predloženih izmena zakona prvi put predočen javnosti nakon što je Predlog zakona ušao u skupštinsku proceduru. Dakle, nije bilo nikakvih konsultacija.
Nepoznata su lica koja su učestvovala u izradi ovog predloga, ali iz samog teksta predloga, je jasno da nisu stručna jer su predložena rešenja neusaglašena sa ostalim odredbama zakona i predmetnom materijom čak i u pogledu pojedinih izraza koji se upotrebljavaju.
Mišljenje svih zainteresovanih organizacija da su trenutno važećim zakonom predviđeni apsolutno jasni parametri i mehanizmi naplate naknade u potpunosti sa pravom EU koji bez problema funkcionišu i u praksi. Po rečima same Vlade u Strategiji razvoja intelektualne svojine te oni smatraju da ovakav predlog je ne samo nezakonit i neustavan, već i nepotreban i nazadan.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima je potpuno suprotan međunarodnim i evropskim standardima u oblastima autorskih i srodnih prava kao i ekonomskoj i kulturnoj politici u ovoj oblasti. Smatramo da sa ovakvom inicijativom i usvajanjem zakona koji je u suprotnosti sa duhom EU i našim obavezama prema EU nanosi direktna šteta Republici Srbiji koja želi izgradnju demokratskog prostora. Smatramo da Republika Srbija koja teži pristupanju EU mora ne samo da prihvati već i da sprovodi i brani sva demokratska načela uključujući i zaštitu autorskih i srodnih prava.
Dalje, ovakav stav SOKOJ, znači Organizacije muzičkih autora Srbije, Organizacije proizvođača fonograma – OFPS, PI – Organizacija za kolektivno ostvarivanje prava interpretatora, ANEM, Udruženje književnika je apsolutno tačan, potvrđuje i pismo koje u uputio Vladi Republike Srbije i gospodinu Dežeru, gospodin Frensis Mur predstavnik IFPI, znači Internacionalne diskografske industrije, u kome zahteva pojašnjenje predloženih izmena zakona.
Dakle, gospodin Mur u svom pismu piše da bi ove izmene primorale nosioca prava da svoja prava na nadoknadu ostvaruju preko jedne organizacije, domaće autorske organizacije i onemogućile bi nosiocima prava da se opredele za organizacije koje bi poverile ostvarivanje svojih prava suprotno sa internacionalnom i praksom EU kao i opštim principima direktive EU, pa zatim navodi o kojoj je direktivi reč, a koga pismo interesuje mogu mu ga proslediti. Dakle, ono je upućeno i Vladi i svima ostalima. Dakle to je prvo.
Drugo, nametnuo bih ozbiljno ograničenje na visinu naknade i mogućnost da se naknada prikuplja od pojedinih privrednih subjekata tako što bi omogućilo ograničenje i oslobađanje od obaveza plaćanja naknada što podriva prava proizvođača fonograma i drugih nosioca muzičkih prava obezbeđena domaćim i međunarodnim pravom uključujući "Trips sporazum" što bi ugrozilo pregovore o pristupanju Svetskoj trgovinskoj organizaciji.
Pod tri, uveli ozbiljne promene pravila o posebnoj naknadi i nepravično bitno bi ograničila visinu naknade koju prikupljaju nosioci prava da bi nadomestili umnožavanje svojih dela bez dozvole za lične, nekomercijalne potrebe.
Pod četiri, ove izmene Zakona o autorskim i srodnim pravima su u suprotnosti sa evropskim standardima i praksom i imali bi negativne posledice na tržište. Molimo vas da u najmanju ruku odložite razmatranje izmene zakona i omogućite nam da detaljno objasnimo ozbiljnu štetu koju bi one nanele republičkoj industriji kao i riziku koji bi uticao na odnose Srbije sa EU i Svetskom trgovinskom organizacijom.
Moram da kažem da su ovo sve dobronamerne primedbe i da su one naišle na dobar odjek organizacija koje se kod nas bave ovom tematikom upravo jer su oni pokazali puno razumevanje za ekonomsku situaciju u zemlji i postigle dogovor o tome da se muzički dinar ukine tamo gde smatraju da nije više moguće da se naplaćuje.
Gospodin Mur naravno piše i gospodinu Dežeru u pismu u kome izražava duboku zabrinutost koja se tiče predloženih izmena dopuna Zakona o autorskim i srodnim pravima gde između ostalog kaže – da bi predmetne promene značajno škodile pravima stvaraoca muzike u Srbiji. Ne slažem se sa gospodinom da treba štititi samo one koji koriste neki proizvod, treba štiti i one koji taj proizvod stvaraju. Njihovo pravo bi negde trebalo pomenuti da bude na neki način preče. Pri tome ponavljam postoji spremnost autora da shvate situaciju, ekonomsku situaciju u kojoj se nalazimo, ali da ipak ta raspodela muzičkog dinara bude pravednija.
Dalje, gospodin Mur piše gospodinu Dežeru da je ozbiljno zabrinut kada je u pitanju ova inicijativa koja bi značajno uticala na poziciju domaćih i inostranih proizvođača fonograma. Ovo nije zakon koji se odnosi samo na domaće proizvođače, na domaće izvođače, kao i drugih saradnika muzike u Srbiji, konkretno zabrinuti smo za fundamentalne promene pravila koje se tiču kolektivnog ostvarivanja prava. Naime, uskratilo bi se zakonom pravo da se izabere kojoj organizaciji će se poveriti ostvarivanje svojih prava. Ovakav pristup je protivan i u konfliktu sa inostranom praksom i praksom EU što je između ostalog ukazano i u preporuci EU o ostvarivanju kolektivnog prava iz 2005. godine.
Neću čitati ova dva sledeća citata iz pisma gospodina Mura koja takođe govore o suprotnosti ovih predloženih rešenja sa evropskim zakonima i standardima. Naravno, kada neko dobije pismo od ovako značajne organizacije kao gospodin Dežer on reaguje pa je i njegovo pismo stiglo ovde koje ima naziv – Zahtev za pojašnjenje o pitanju intelektualne svojine koja se tiče autorskih prava u kome se kaže - da zatraže pojašnjenja u vezi sa brojnim izmenama za koje verujemo da Vlada Srbije razmatra u vezi sa Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Pre svega to se odnosi na član 3. Želimo da znamo, to ustvari kaže Evropska komisija, da li je predloženo da se stavi jedna tačka za prikupljanje naknade kao i za izdavanje licenci i koliko je to slučajno da javno izvođenje radova ili drugi predmeti u pitanju ukazuju da komunikaciju sa javnošću u smislu člana 3. Direktive o informacionom društvu, kao javno emitovanje i odnosa sa javnošću u skladu sa članom 8. Direktive o iznajmljivanju za producente i izvođače?
Mi shvatamo predložene izmene tako da će jednoj autorskoj organizaciji za prikupljanje biti povereno da prikuplja naknadu za autore, izvođače i proizvođače fonograma. Ove organizacije za prikupljanje će nakon toga raspodeliti naknadu između različitih organizacija koje zastupaju autore, izvođače i proizvođače fonograma u skladu sa njihovim sporazumom. Međutim, u ovom slučaju struktura će biti nametnuta zakonom i moguće je da će staviti izvođače i proizvođače fonograma u slabiju poziciju u odnosu na autore. Dejstvo predloga bilo bi da se zapravo stvara monopol u pogledu prikupljanja naknade. Ovaj zahtev je ograničenje kako slobode osnivanja, tako i slobode pružanja usluga s obzirom da će prikupljanje naknade biti rezervisano samo za jednu organizaciju. Ovo bi u normalnim uslovima bilo opravdano samo usled važnih razloga u javnom interesu, uslovima neophodnosti i proporcionalnosti.
Uzimajući u obzir da je naš zajednički interes da osiguramo efikasne proprise o intelektualnoj svojini očekujemo dalje kontakte u vezi sa gore pomenutim problemom. Ovom prilikom vas molimo da preuzmete sve radnje koje vam stoje na raspolaganju kako bi se sprečilo usvajanje ovako štetnog predloga. Imajući u vidu da bi njegovim usvajanjem velika grupa građana bila uskraćena za prava koja im pripadaju i koja su neophodna za dalji razvoj društva i nastavak reformi kao da bi i njegovim usvajanjem bili prekršeni standardi EU.
Koliko znam, ovo pitanje je razmatrano na Odboru za evropske integracije i rasprava je pokazala da zapravo ne znamo šta je definitivni predlog ovog zakona o kome raspravljamo po hitnom postupku. Očekujem amandmane Vlade koji će uneti samo dodatnu zabunu o čemu zapravo raspravljamo.
Dakle, za mene je važno da je ovo primer jednog rekao bih čak pomalo neodgovornog predloga i nekompletnog predloga koji na izvestan, posredan način kompromituje ceo zakonodavni proces.
Ponoviću ono što su nam rekli predstavnici zainteresovanih organizacija, ponoviću to ne znam koliko puta, nije šteta ako se ovaj zakon povuče i ako se uradi na pravi način uz neophodne konsultacije sa Evropskom komisijom, sa zainteresovanim predlagačima i onda ponovo vrati u proceduru jer to će se dogoditi sasvim sigurno i posle usvajanja ovakvog zakona jer će te primedbe koje će nam Evropska komisija uputiti, kao i primedbe zainteresovanih organizacija biti legitiman razlog da se on ponovo stavi na dnevni red. Dakle, ponavljam svoju molbu, najrazumnije i najpravičnije bi bilo uraditi ono što je izbegnuto, a to je da se obavi prava javna rasprava o ovom zakonu i da se on povuče i da se vrati onda kada ta rasprava bude došla do vrlo konkretnih, svima prihvatljivih rešenja.

U sistemu imam gospodina Miletića Mihajlovića, da li ste se slučajno javili, po kom osnovu?
(Narodni poslanik Miletić Mihajlović, sa mesta: Javljam se kao ovlašćeni predstavnik.)
Izvinjavam se, samo trenutak da proverim. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću ime SPS prokomentarisati predloženi tekst zakona i ovaj zakonski predlog. U načelu ću komentarisati, ne ulazeći dublje u problematiku kojom se bavi, s obzirom da će dosta toga biti i dosta posla na tom planu će biti kada budemo razmatrali zakon u pojedinostima.
Ovde imamo kroz diskusije koje smo do sada čuli prevagu u zastupanju interesa, sa jedne strane podnosiocima autorskih i srodnih prava, što naravno ne osporavam i svakako treba i ja sam zagovornik toga da i te kako treba poboljšati ta prava, tu vrstu prava, a sa druge strane, imamo i istupanje one druge sfere, a to su korisnici u smislu da su oni značajniji i da su možda čak i u nekom nepovoljnom položaju u odnosu na ono što je eksploatacija prava ovih autora, proizvođača fonograma itd.
Mi iz SPS ne bi se opredeljivali u tom smislu i smatramo da je i te kako važno raditi na poboljšanju autorskih i srodnih prava za sve nosioce ovih prava i to je veoma značajno.
Sa druge strane, učiniti boljitak u onim zahvatima, u određivanju jedne pravične naknade od korisnika svega ovoga.
Naravno, ovo je veoma teško i složen posao. Nadalje, ne osporavam zalaganje pojedinih diskutanata koji su zastupali Socijaldemokratsku stranku, pa i SPO i DHSS. Takođe, možda se vidi u uočavamo mi iz SPS da ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima u ovom trenutku nije baš sveobuhvatan i da zaista ima mesta da on bude sveobuhvatniji u smislu boljeg i kvalitetnijeg poštovanja i uvažavanja i drugih nekih autora koji kroz ove izmene ovde nisu obuhvaćene.
Naravno, to je proces, mi smo imali donošenje ovog zakona 2009. godine poslednji put, a mislim da su neke izmene bile i u 2011. godini.
Zaista, već u ovom trenutku kada sagledavamo ovu problematiku na ovakav način i kada čujemo argumente onih koji zastupaju određena gledišta, zaista mislimo da će i u neko dogledno vreme ponovo ovde biti na dnevnom redu neke izmene i dopune ovog zakona, što mislim da je dobro.
S obzirom na složenost i kompleksnost celokupne materije, često će se pojavljivati ovakva tema u smislu poboljšanja zakonske regulative po ovim pitanjima.
Kada je reč o zaštiti autorskih prava i srodnih prava, ta prava proizilaze iz posebne sfere ljudskog delanja i da bi se govorilo o autorskim pravima, mora da postoji autorsko delo, a autorsko delo je originalna duhovna tvorevina izražena u određenoj formi, bez obzira na njenu umetničku i naučnu vrednost.
Ta izražajna forma autorskog dela često je materijalne prirode, a sa druge strane, postoje autorska dela koja svoju formu ne izražavaju kroz materiju.
Sve ovo zapravo ukazuje i ovo navodim kao činjenicu koja ukazuje na složenost u ostvarivanju autorskih i srodnih prava. Vrlo je teško govoriti o nekoj savršenoj i realnoj merljivosti u eksploataciji nekog autorskog dela od strane korisnika. Tu je učinjen napredak i mi imamo kroz istoriju pojavljivanje autorskih prava još u 15 i 16 veku, a prvi nacionalni Zakon o zaštiti autorskih prava je donet u Engleskoj 1709. godine, a koji je autorima davao ekskluzivno pravo raspolaganja onim što je ekonomska kategorija ili profit ili iskorišćavanje na osnovu tih svojih dela, u trajanju od 28 godina nakon čega to autorsko delo prelazi u javnu svojinu.
Naravno, to jedno iskustvo i takav jedan početak, jer to nije početak kada se govori o autorskim pravima 1709. godina, nego je reč o jednom zakonu, o jednoj formi koja reguliše tu materiju na jedan takav način.
Dakle, to pitanje pojavljivanja zakona u to vreme bilo je uslovljeno pojavom pismenosti razvoja i napretka pismenosti, tehnike u to vreme, i opet taj dalji napredak je učinio da se prva međunarodna konvencija, doneta je 1886. godine, a to je tzv. Berinska konvencija, po kojoj je trajanje ekskluzivnih prava bilo povećano i produženo na 50 godina od smrti autora.
Među potpisnicima ove konvencije zarad javnosti, treba dati i tu dimenziju kada govorimo o autorskim pravima, a mi često govorimo isuviše usko i isuviše esnafski, a samim tim i nerazumljivo.
Među potpisnicima ove konvencije, bila je i Srbija. Kasnije u staroj Jugoslaviji ili prvoj Jugoslaviji 1929. godine je donet naš prvi Zakon o zaštiti autorskih prava.
Jasno je da potreba zaštite autorskih i srodnih prava je u direktnoj srazmeri sa tehnološkim, kulturnim i svakim drugim razvojem i što je taj napredak veći, sve je veća potreba zakonskog uređivanja ove materije i sve su složeniji mehanizmi u onome što jeste uređivanje ove materije.
Značajno je reći kada govorimo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim pravima koji je ovde na dnevnom redu, u ovom kapacitetu i u ovom obimu, kako on predviđa kao predlog, da je to rezultat jedne opsežne i dobre konsultacije, kvalitetne konsultacije između organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava sa jedne strane.
Sa druge strane, između korisnika koji obveznici naknada za javno saopštavanje muzičkih dela, interpretacija i fonograma, a sa treće strane, Zavoda za intelektualnu svojinu kao posebne organizacije državne uprave, nadležne za pitanja intelektualne svojine, koja pored ostalog ima i te ingerencije, davanje dozvola ovim organizacijama, oduzimanja i naravno, nadzor nad svim ovim pitanjima.
Veoma je značajno podvući, kao što je i gospodin ministar rekao, da Predlog zakona uvažava iskustva zemalja u okruženju, to je veoma značajno. Druga činjenica, ekonomske prilike u našoj zemlji kakve su, odnosno kriterijum, ekonomski kriterijum je veoma relevantan za donošenje onoga što su i visina određenih tarifa, a ta iskustva treba da se koriste u smislu određenih kategorizacija, onakvi kakvi treba da budu, itd.
Ono što bi još dodao, naravno da se i mi iz SPS saglašavamo sa predloženom merom da kada je reč o posebnoj naknadi, da ona ne može biti veća od jednog procenta vrednosti tog uređaja koji je na listi Vlade, a koji se naplaćuje.
Dalje, osnovno merilo za određivanje naknade za javno saopštavanje muzičkih dela i fonograma, jeste za određivanje visine naknade, minimalna zarada u Republici Srbiji. To je veoma značajno jer ona, na neki način, to je neka, kako da kažem, nije relativna kategorija, i ona je realnija u ovom trenutku naše ekonomske razvijenosti, našeg standarda i primerenija je u odnosu na neku drugu kategoriju, o čemu se ovde pričalo, pomenula se prosečna zarada.
Naravno, kvadratura koja služi kao osnov naplaćivanja je takođe značajna. Takođe je uz ono da mi podržavamo, da neke delatnosti, pre svega mislimo na zanatlije, treba da budu oslobođene ovakve jedne naknade.
Dalje što bih istakao jeste da naknadu za javno saopštavanje muzičkih dela, interpretacija i fonograma, naplaćuje samo jedna organizacija. Mislim da je to u zakonu predloženo da bude najstarija organizacija, ako se ja ne varam. Mi razmišljamo u tom pravcu da bi to trebalo da bude organizacija koju određuje Vlada, uz još jednu napomenu da raspodela tih sredstava ne bi trebalo da se vrši pre nego što se učini dogovaranje i sporazumevanje o toj visini, u smislu predloga, što ide na Zavod za intelektualnu svojinu, koji koristi.
Kada govorimo o Zavodu za intelektualnu svojinu, usaglašavamo se sa iznetim, da je takva jedna institucija, sa jednim punim kredibilitetom, sa jednim iskustvom i sa jednim statusom koji pretpostavlja njeno konstruktivno učešće u ovom procesu i doprineće onome da se učine pravi predlozi, odnosno donesu prave odluke kada je reč o visini tih tarifa.
Kada je reč o kategorizaciji, mislimo da treba da budu zastupljene ove sfere u donošenju ovog pitanja, uz učešće reprezentativnih predstavnika, korisnika, sa jedne strane i sa druge, kolektivnih organizacija, i da to ne bude stvar jednostranog odlučivanja i zaključivanja po ovom pitanju.
Naravno, dobro je da se predviđa i uvođenje vođenja elektronske kontrole emitovanja programa. Emiteri radio programa i TV programa, dužni su da vode elektronsku evidenciju, a da RRA treba da vrši kontrolu nad ovim.
Trebalo bi voditi računa i o onome što su emiteri, na drugoj strani, kada je reč i o onome što su tarife i merila, na osnovu kojih se njima naplaćuju određene naknade, iz razloga što postoje, da tako kažem, emiteri sa većim kapacitetom, sa većim mogućnostima, koji zahvataju i širi prostor i sa većom ekonomskom moći i sa pretpostavkama da ostvaruju veće prihode u odnosu na one male, sitne emitere koji često nisu ili su jedva preživljavali u prethodnom načinu ispunjavanja svojih obaveza.
Na kraju, da zaključim da u ovom segmentu, koji obrađuje predloženi zakon, mislimo da je učinjen napredak u pozitivnom smislu i sa tog aspekta mi ćemo glasati, uz napomenu da očekujemo da će i Evropska komisija sa svoje strane, u konsultacijama sa Vladom, dati pozitivna mišljenja, a u protivnom, ako do toga ne dođe, naravno, očekujemo od Vlade da predloži šta dalje treba činiti, kako ne bi bili u raskoraku sa onim što se očekuje i šta treba da ispunimo u smislu standarda prema evropskoj praksi.
Socijalistička partija Srbije će glasati za ovakav predlog, uz očekivanje da će se učiniti određena poboljšanja, kada budemo raspravljali u pojedinostima kroz amandmane, a naravno i kroz ono što će biti amandmani iz samog nadležnog odbora, i uz očekivanje da ćemo mi ovu zakonsku materiju imati i u nekom doglednom vremenu, sa jednim širim obuhvatom i onih drugih subjekata, koji su veoma značajni u smislu kulture, a čija autorska prava ili srodna prava treba da zaštitimo. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Gorica Mojović. Izvolite.

Hvala.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo već čuli, postojeći Zakon o autorskim i srodnim pravima, koji je donet 2009. godine, osim što je naravno imao jednu veoma pozitivnu, rekla bih jednu od najpozitivnijih ocena Evropske komisije, samo njegovo donošenje nije izazvalo nikakvo nezadovoljstvo ni među autorima ni među korisnicima.
Bojim se da će eventualno usvajanje ovih izmena i dopuna Zakona o autorskim pravima za posledicu imati veliko nezadovoljstvo, i to autora, i kao što su već i sam ministar u uvodnom izlaganju, a i neke moje kolege poslanici, nagovestili, neće dobiti prelazne ocene od relevantnih evropskih institucija, pa, dakle, i Evropske komisije.
Naravno, bilo je, da tako kažem, izvesnih problema u primeni ovog zakona. Čuli smo od pojedinih kolega poslanika, da smo bili na dobrom putu da otklonimo te probleme, naročito kada je reč o visini nadoknada za javno saopštavanje, hajde da kažemo, za muzički dinar. Međutim, ono što se meni čini da je, umesto da popravimo, da učinimo sve što je moguće da se postojeći zakon na efikasan i odgovoran način primenjuje, mi pristupamo izmenama i dopunama Zakona i čini mi se, bar ja imam četiri osnovne primedbe, koje su po meni vrlo problematične.
Prva je ovo objedinjavanje naplate. O tome je već bilo reči, pa ne bih ponavljala.
Druga se tuče ukidanja Komisije za autorska srodna prava. Znam da je u tom delu bilo problema i da nije na odgovarajući način radila, ali čini mi se da je to bio jedan demokratski institut, odnosno Komisija je bila nadležna da daje mišljenja na tarife koje su kolektivne organizacije, odnosno strukovna udruženja predlagala. Možda to ona nije na odgovarajući način najefikasnije radila, ali prenošenje te vrste nadzora na Zavod za intelektualnu svojinu, po meni, u nekom smislu izaziva sumnju. Evo i zašto. Veoma uvažavam stručnost, kompetentnost, savest ljudi koji rade u Zavodu za intelektualnu svojinu. Smatram da je to jedna od najboljih i najpouzdanijih institucija koje imamo, ali osnivač Zavoda za intelektualnu svojinu je Vlada Srbije. Bojim se da otvaramo mogućnost da Vlada ili pojedini ministri u budućnosti mogu da izvrše neku vrstu uticaja na Zavod i onda nećemo imati ono što je trebalo da bude cilj, a to je upravo kontrola, odnosno nadzor nad ovim nadoknadama.
Osnovna moja primedba tiče se člana 6. ovog zakona i svih njegovih stavova. Prvo nije mi jasno, jer, koliko razumem ovaj član 6. i stavove 1. i 2, ovde imamo dve vrste korisnika koji javno saopštavaju, odnosno emituju muziku, jedni, kojima to nije nužno za obavljanje delatnosti i druge, kojima emitovanje muzike ili saopštavanje muzičkih dela, interpretacije i fonograma jeste bitno za njihovu delatnost. Ovima kojima to nije bitno, za njih se uvodi, osim visine od 1/12 itd. i vrlo jasna kategorizacija kada je u pitanju kvadratura, do 50 kvadrata, od 100 do 150, od 150 do 200, a za ove druge, kojima je za obavljanje delatnosti bitno emitovanje muzike, postoje samo dve kategorije – do 50 kvadrata i preko 50 kvadrata. Šesdeset kvadrata je takođe više od 50, ali i 600 kvadrata je mnogo više od 60 i od 50. Prema tome, mislim da nešto tu nije u redu sa tom kategorizacijom.
Po meni, već izrečene primedbe i pozivanje na ono što je ključna izmena u ovom zakonu, a nalazi se upravo u članu 6. naknada za javno saopštavanje muzičkih dela, interpretacije i fonograma u zanatskim radnjama se ne plaća, ovo je jedna velika zamka za sve nas.
Svi mi znamo, više puta je o tome bilo reči, zahvaljujem se gospodinu Obradoviću, on je korektan ministar, došao je ovde da brani ovaj zakon, ali svima nam je jasno da je stvarni predlagač ovog zakona ministar finansija. On je takođe najavljen da će biti jedan od ovlašćenih predlagača u ime Vlade. Svi mi znamo i već smo pominjali i ta predizborna obećanja, da se na neki način ministar finansija promovisao kao zaštitnik zanatlija. Svi mi koji budemo ukazivali na problematičnost ovakve odredbe, valjda ćemo biti proglašeni da smo protiv zanatlija.
Upozorila bih zanatlije da ne veruju Danajcima ni kada darove donose. Uvek ima neki "trojanski konj". Imali smo pre donošenja ovih finansijskih zakona danima, pa čak i nedeljama neverovatnu propagandnu akciju promovisanja ukidanja taksi za firmarine, za zanatske radnje, za mala i srednja preduzeća. Zaista mislim da je trebalo ukinuti neke takse, bilo ih je previše.
Zanatlije su srećne. Frizeri su davali izjave – divno, ukinuće nam takse itd, a onda je neprimetno usvojen Zakon o povećanju PDB.
Predlažem zanatlijama da se presaberu, koliko su godišnje izdvajali za razne lokalne takse, a koliko su sada kroz PDV morali da izdvoje za nabavku repromaterijala, za plaćanje usluga komunalije itd. Mislim da će doći na isto, ako ne i na gore su prošli. To je jedna stvar.
Druga stvar, slušala sam kolegu iz JS, koji kaže da je to u redu, gde će taj mali zanatlija da plaća muzički dinar. Problem je što kad mi kažemo zanatlije, zanatske radnje, u svojoj predstavi ima upravo te male obućarske radnje, radnje za popravku odeće, ali imamo i vrlo profitabilne pekare i pečenjare i poslastičarnice i salone lepote. Ako je trebalo da zaštitimo upravo te male zanatske radnje, te koje jedva preživljavaju, sigurna sam da su postojali načini i modeli da se to uradi, a ne ovako generalno ukidamo svima tu nadoknadu. Kome činimo uslugu? Onim najvećima i onima koji ostvaruju najveći prihod. To je jedna stvar.
Sledeća stvar, pokušavamo da zavadimo autore i zanatlije. Znate šta, pošto ministar Dinkić često pominje ove frizerske radnje, vezano i za ukidanje taksi i za ukidanje kasa, ako bismo kojim slučajem doneli predlog zakona kojim bi naložili frizerskim salonima koji imaju više od pet hauba za sušenje kose, da svaku tu viška ustupe malim frizerskim salonima koji imaju dve ili tri te haube, jer, bože moj, treba da budemo solidarni, treba da pomognemo malim zanatskim radnjama itd, šta bi nama rekao taj vlasnik? Kako vi to možete, to je moja privatna imovina, to sam sa svojih 10 prstiju zaradio?
Autorsko pravo je privatna svojina. To je svaki autor sa svojih 10 prstiju, svojom pameću, svojim talentom, svojim znanjem, svojim obrazovanjem zaradio i ne može mu niko pravo da pokloni ili se odrekne ili mu se ograniči upravo pravo na, da kažem, naplatu tog korišćenja, njegovo privatno pravo oduzeti. Ne može se ni zakonom to oduzeti.
Svi mi ovde znamo da je ministar Dinkić autor i da ima pristojne prihode od autorskih prava, ali nisam sigurna da li bi ovakav predlog stigao u Skupštinu da samo od toga živi. Zašto? Zato što 90% autora pripada kategoriju samostalnih umetnika. Onih 10 su ministri, profesori, nastavnici i imaju platu negde, rade. Znači, tih 90%, ako ne i više, samostalnih umetnika živi od ostvarivanja nadoknade za svoja autorska prava. Mi ćemo njih ovakvim zakonom najviše kazniti i još ćemo ih posvađati sa zanatlijama, umesto da nađemo pravo rešenje, da oni koji ne mogu to da plaćaju, to i ne čine.
Sve u svemu, teško je podržati ovaj zakon zato što je diskriminatorski, zato što su neke njegove odredbe u suprotnosti sa drugim odredbama samog Zakona o autorskim pravima, zato što su u suprotnosti sa Ustavom i zato što su u suprotnosti sa međunarodnim konvencijama, ugovorima i direktivama, sa svim onim što smo se mi, usklađujući svoj pravni sistem sa Evropom, obavezali.
Prema tome, ne bih sada ponavljala sve ono što su moje kolege rekle i dozvolila bih sebi samo da pročitam član 58. Ustava baš zbog toga što sam govorila o prirodi autorskih prava kao prava privatne svojine u kome stoji: "Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne".
Pošto smo mi u Zakonu o autorskim pravima utvrdili pod kojim uslovima se može ograničiti to pravo, ove izmene i dopune zakona su u suprotnosti i sa samim zakonom, sa članovima zakona 32, 33, 41, 117. Mogla bih da nabrajam do sutra.
Ne bih sada ponavljala koje smo sve međunarodne obaveze, odnosno, ugovore, konvencije i direktive prekršili. Ali, u ovoj izjavi o usklađenosti sa propisima EU je prosto neverovatno da se na primer, a nije jedini slučaj, kada se govori o primeni jedne od direktiva kaže šta je trebalo da uskladimo, koji deo propisa? Autor isključivo ima pravo da drugome zabrani ili dozvoli izvođenje svog dela, kako to piše i u našem Ustavu.
Onda predlagač napiše potpuno usklađeno. Kako usklađeno? Znači, i ono što smo popunili, da smo navodno potpuno uskladili, nismo. U direktnoj je suprotnosti. Sve u svemu, želim da kažem da je bilo najbolje da smo povukli ovaj zakon iz procedure. Sada kada to nismo uradili, mene ohrabruje izjava ministra Obradovića da ćemo ipak saslušati primedbe evropske komisije i drugih međunarodnih organizacija i da će uvažiti neke od amandmana koje su poslanici dali. Sama pripadam onim poslanicima koji su podneli amandmane na ovaj zakon, te vas molim, mi smo već navikli da nam se zakoni vraćaju zbog neusklađenosti sa evropskim propisima, ali zašto to sebi da radimo kada možemo i sami. Dovoljno smo obavešteni, dovoljno smo pametni, dovoljno smo i edukovani da možemo sami svoje zakone da donesemo u skladu sa Ustavom i u skladu sa međunarodnim pravom. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Predrag Marković.

Hvala gospođo potpredsednici. Gospodine ministre, dame i gospodo ovo je zakon koji izaziva jednu lepu raspravu. Možda nije toliko interesantno građanima, ali je bilo lepo da smo tokom diskusije, mada se ona ne odnosi stvarno na ono što je predmet izmena, već stvarno na ono što jeste važno, a to je celokupan zakon i iskustvo njegove primene prethodnih godina.
Čuli smo nekoliko definicija koje su tačne i koje su udžbeničke. Ja se zahvaljujem poslanici koja ih je pročitala. Čuli smo i neke delove zakona i bilo mi je zadovoljstvo da se podsetim šta sam to napisao, pre nekoliko godina. Možda je ovo lepa prilika da prvo kažemo o čemu su ove izmene, potom i tu ću se složiti sa svima koji su govorili.
Da ukažemo da su ove izmene sa stanovišta primene Zakona o autorskim i srodnim pravima samo deo izmena za kojima se ukazuje potreba. Zbog toga moramo da znamo da prvo, shvatam da je to predrasuda, a autorska prava nisu samo pojedinačna, a najmanje su samo umetnička. U segmentu u kome ove izmene sada menjaju ili predlažu izmene zakona, u stvari se radi o industriji zabave i radi se o kontroli emitera i radi se o oporezivanju prilikom uvoza dela tehničkih sredstava, koja služe za umnožavanje i reprodukciju dela na kojima već postoje ta autorska prava koja moraju da se zaštite. Tu se država, ili deo organizacije umeće da iz tih naknada obezbedi da se delu udruženja esnafskih, prosledi novac koji bi nadoknadio ono što nije moguće registracijom.
Hajdemo redom. Ne želim da u ovome bude politike, pa samo da raščistimo osnovnu stvar. Ni u kakvoj predizbornoj kampanji nisam učestvovao, to nikad neradim. Znam naravno, da je bilo mnogo toga kao predizborno obećanje, ali ovo je suviše sofisticiran materija da bi smo tokom nje govorili o zdravom razumu. Hajde malo da govorimo o zdravom razumu.
Nije zamerka ozbiljna politička, kada je neko sposoban da neko ispuni predizborno obećanje. Zamerka je kada nije sposoban da ga ispuni. Zamerka je kada daje jedno predizborno obećanje, a potom tokom mogućnosti da ga ispuni on čini suprotno. Pretpostavljam da ćemo u buduće o tome voditi računa, da se ne bismo našli u situaciji koja je bila neprijatna, barem meni koji sam jasno rekao u diskusiji prethodnih dana, kada smo govorili o onome šta stvarno omogućava autonomiju. Jasno sam rekao – nisam iz Vojvodine, pa nemam prava, ali bilo mi je neprijatno kada je ovaj Dom prvi put ovde imao predsednika skupštine Vojvodine, prvi put u diskusiji o zakonima imao sekretara Vlade, pokrajinskog sekretara da objasni ono što su bili amandmani. Utrkivao se čitav niz poslanika da pokažu kako oni uopšte nisu važni, nego će oni, iako nisu sa teritorije, iako nisu sa poslaničkih lista, iako nisu među pokrajinskim poslanicima, da oni sve to bolje znaju. Na taj način su se rugali i bilo je neprijatno gledati to ruganje. Rugali su se onima koji su stvarno nadležni, da nešto brane jer su ih građani izabrali. Posle izbora formirani su određeni organi, sviđalo se to nekome ili ne. To je jedna stvar.
Isto se odnosi i na diskusije koje smo čuli o nekim gradonačelnicima. Oni koji jesu gradonačelnici moraju da uživaju svo poštovanje ove skupštine dokle god to jesu. Molim da se o tome vodi računa.
Vratimo se na zakon. Vlada kaže – koje su to ključne izmene i koji su efekti koji su želeli da se postignu? Najviše se govori o tome kada se ukida takozvani muzički dinar za zanatlije i smanjuje za vlasnike ugostiteljskih objekata. Odnosno, da će ugostiteljski objekti plaćati muzički dinar i naknadu za autorka prava za muziku, u zavisnosti od površine objekta i geografskog položaja. Potpuno je jasna namera i ja je razumem. Ona s jedne strane govori i o nečemu što u zakonu ne piše.
Znate, mi donosimo zakone, ali svet na koji se ti zakoni odnose, on je izvan ove sale. Ponekad je lako ovde izgovoriti nešto, ali pitanje je da li se sadašnji zakon primenjuje? Da se ne lažemo, uopšte se ne primenjuje. Još gore, on se politički selektivno primenjuje.
Ministar je korektno rekao da ne može da bude isto da li imate zanatsku radnju u Lebanu ili je imate u centru Beograda. Da bi ste od toga još odvajali muzički dinar po istim tarifama, te one moraju, u zavisnosti od geografskog položaja, prostora da se razlikuju. Znate šta je gore? Kada donošenjem jednog zakona, a mi imamo naopak običaj, o tome ne govorimo u jednom sazivu, da zakone donosimo odlučno, a sprovodimo oprezno, umesto obrnuto, da se međusobno saslušamo, da čujemo kako to zaista izgleda na terenu i da oprezno pristupimo donošenju zakona, da budemo odlučni u njihovom sprovođenju.
U gradovima na koje je pod izrazom Lebane, pretpostavljam, mislio i ministar, po pravilu već imate ogromnu nezaposlenost, već imate sivu atmosferu i sad da se stvarno naplaćuje muzički dinar u svim zanatlijskim radnjama ili manjim objektima, imali bi ste još i muk i tišinu. To je činjenica.
S druge strane, mi znamo da se ova zakonska odredba često, zavisno od vlasti ili mogućnosti uticaja pojedinačnih moćnika, što nije stvar uvek politike, da se ne lažemo, primenjuje samo na neke i da se time dodatno u stvari globe neki, jer se drugima omogućava da ne plaćaju ništa. To je stvarnost.
Kada vlada predlaže zakon, ne ova, ma koja vlada, i uoči da se nešto ili zloupotrebljava ili da nije pitanje prava, nego pravde, ona mora da interveniše.
Moram da kažem da koliko god ljudi bili opsednuti i zadivljeni sposobnošću jednog ili više ministara da nešto obećaju u predizbornoj kampanji, pa da kasnije ostvare, nije istina. Ovo smo svi uočili ranije.
Gospodine Obradović i ja smo se i danas podsetili, već je u Skupštini bio jedan predlog koji je nastojao da se nađe načina da se ovaj problem reši, da se obezbedi, s jedne strane, ono što je strašno važno. Mi kao država, kao sve države u tranziciji, najmanje poštujemo autorska prava, da se ne lažemo. Pošto je preduslov za to da imamo ne samo zakon i da se primenjuje, nego da imamo i sudove i uređeno i efikasno pravosuđe, ni to nemamo i za to nije pitanje krivice jedne vlade, da se ne lažemo.
Mi smo u situaciji da ovakvim rešenjem istovremeno promovišemo mogućnost da se stvarno, makar u jednom segmentu, a još jednom kažem, to nije pitanje umetnosti, kulture, to je industrija zabave, ali da se makar u jednom segmentu omogući da se stvore preduslovi gde neće biti ekonomskih opravdanja ili da se kaže – nepravedno je, dajte vi to u Novom Sadu ili Kragujevcu, što ste došli kod mene u Kosjerić da to primenjujete, u mojoj maloj radnji, dakle, da se svuda poštuju autorska prava.
Izvinjavam se ako zvučim pomalo ironično, ali shvatite, ovde je reč o jednoj vrsti autorskih prava. Sva ostala autorska prava ove izmene ne tretiraju. Malo mi je neprijatno, moja autorska prava su u prethodnih 12 godina pljačkana i malo mi je neprijatno kad čujem da oni koji su to ili omogućavali ili pomagali ili učestvovali, ne bih se iznenadio da se nađu i među ovlašćenim predstavnicima danas i da pri tome govore o onome o čemu ove izmene zakona uopšte ne govore.
Vratimo se sada na drugi set izmena, koji je vrlo važan. I ja sam ohrabren sam izjavom ministra Obradovića i ja sam potpisao neke amandmane koliko juče, koji idu u tom smeru, a koji se tiču pokušaja da usaglasimo svoje obaveze prema EU, potpise ispod konvencija, sopstvene zakone i mogućnost da se to stvarno sprovodi. Veliki je pritisak bio prethodnih godina u različitim segmentima od strane lobista, ali i od strane stvarno zainteresovanih, da se neka pitanja u praksi reše.
Moram da kažem, kada je u pitanju jedan drugi segment, a to je oporezivanje prilikom uvoza, odnosno prve prodaje, gde je postojala jedna čudna pretpostavka od stanovišta zakonodavca, da su svi građani ove zemlje kriminalci i da kad oni kupe računar, oni će sigurno da ga koriste i zato da kradu autorska prava. Ne može se poći od takve pretpostavke.
Moram da kažem da smo u okviru onoga što su podzakonski akti, odnosno rad komisije i pravilnici, gospodin Obradović i ja objasnili, zamolili ostale članove Vlade i svi su to podržali da se na ovaj tehnički način to što je bilo zaprećeno ne ostvaruje, pa na taj način, da budemo jasni, nisu bili ugroženi najvećim mogućim oporezivanjem do sada svi uvoznici, prodavci ukupne opreme, koja se ovim izmenama sada, i to je vrlo važno, klasifikuje na ono što jeste fonooprema, što se koristi u reprodukciji, u studijima, šta je klasična računarska oprema. U odnosu na to, ovde sada imamo čitav niz predloga u ovim izmenama, koje na neki način relaksiraju sve one koji brinu o potrebi da što brže, što jeftinije, što veći i raznovrsniji broj različite računarske opreme stigne do građana i da oni ne budu dodatno opterećivani još nečim što stvarno neće završiti u rukama ili u džepovima autora, a posebno, završiće u delu samo jednih autora, iz jedne oblasti.
Šta je sa filmom? Taj novac ne ide njima. Šta je sa piscima? Ovde je neko nekoliko puta pomenuo. Šta je sa onima koji su stvarna većina? Nisu pojedinačna, nego kolektivna autorska prava ona koja se najčešće kradu i zloupotrebljavaju ili ne plaćaju, recimo, agencijska autorska prava, vesti. Pogledajte malo sajtove državnih organizacija, kao i Skupštine, pa proverite odakle je fotografija i da li piše čija je. Pogledajte čija je vest. To se odnosi na svako ministarstvo, gospodine Obradoviću, na sajt Vlade i odakle je.
Hoćete li još bolji primer, pošto ovde govorim o muzici? Imali smo, kao i u slučaju inauguracije prethodnog predsednika, izvođenje pesama. Na početku je himna, naravno, a na kraju, nešto što nije sada, a vi znate da se zalažem i predložiću zakonsku izmenu, nešto što bi moralo da bude svečana pesma i da se izvodi na kraju različitih događaja, pa i različitih državnih svečanosti. To je "Vostani Serbije". Skupština je ovde svečano čula "Vostani Serbije". Mislim da smo i ustali, mada je samo svečana pesma i ne treba ustati. Da li shvatate, da li na to postoje autorska prava? Porodica Baronijana Varteksa je živa. Nije prošlo 70 godina. To njima niko ne plaća. Mora da postoji način da se za takvo izvođenje nađe prema porodici dogovor, dakle, ili da se omogući da različite institucije, a tu se neće pojaviti ni RRA, nema tu nikakve košuljice gde biste mogli da nađete da će biti izvedena ta i ta pesma i u čijoj će izvedbi biti, dakle, da se ta autorska prava regulišu.
Država mora svojim primerom prva da pokaže da brine o autorskim pravima, da sklapa različite sporazume, dakle, sa autorima ili sa vlasnicima autorskih prava, kao što predlaže da esnafske organizacije i udruženja sklope međusobne sporazume kojima će se dogovoriti oko praćenja, raspodele itd. i što je očito nešto što nije klasična javna rasprava, čemu smo prisustvovali, a tu su i različiti poslanici svedočili, prethodnih godina smo o tome slušali, o različitim interesima, kako rasporediti, koje udruženje. Zbog toga je ovde, to i podržavam, dato i rešenje – šta ako se ne dogovore, jer logično je pretpostaviti da će se dogovoriti, a logično je pretpostaviti i da neće.
Dato je rešenje. Potpisao sam i amandman kojim se ono precizira, šta će se u tom slučaju dogoditi, da ne bi bilo samo rečeno ono što trenutno piše u predlogu. U tom slučaju će o tome odlučivati Zavod za zaštitu intelektualne svojine.
Gospodin Obradović je to istakao, mi smo se, nažalost, prethodnih godina našli u situaciji da nismo imali ozbiljne, i oprostite, ovim ne želim ni na koga politički da skrećem pažnju, nego govorim o onim tehničkim službama koje su učestvovale u pregovorima. Često nisu imale sa terena tačne podatke o održivosti neke zakonske norme i mi smo često u potrebi, a ona je bila realna, da što pre donesemo neke zakone iz određene oblasti, da ispoštujemo ono što je već dostignut standard i nismo bili u prilici da detaljano razmotrimo korake da mi stvorimo mogućnost da stvarno ispoštujemo taj standard.
Ova najava koju smo sada čuli u odnosu na primedbe, sugestije i zapitanosti, a to su tri vrste primedbi koje smo čuli od različitih evropskih organizacija, bilo da su one esnafske, bilo da su lobističke, bilo da su političke, da se one još jednom razmotre i da se eventualno amandmanima odbora, nadam se da sam to dobro shvatio, sugeriše eventualno drugačije rešenje u nekim izmenama i dopunama.
Dame i gospodo, uobičajeno je da oko ovakvih zakona iz ovakvih oblasti nema velikih političkih sporova.
Naravno, deo političkog folklora je da nešto što je još juče bilo u Skupštini, ili nešto što ste još juče zagovarali na Vladi, danas zagovarate suprotno. To neću uraditi. Pretpostavljam da će se mnogi od toga uzdržati.
U svakom slučaju, još jednom vas molim da kada je u pitanju ovaj zakon, u narednom periodu, tu se slažem sa mnogim kolegama, neophodno je od strane ne samo jednog ministarstva, sada kada smo stvorili uslov, kada konačno imamo adekvatno registrovana reprezentativna udruženja u jednoj oblasti, kada ćemo, u skladu sa strategijom medijskom, morati da donosimo čitav niz zakona u okviru čega će biti nove obaveze regulatornih tela, da u odnosu na sve to, oprezno i strpljivo, prikupimo šta sve treba menjati u ovom zakonu koji je stvarno učinio, inače kada je donet, u prepoznavanju problema u ovoj oblasti, šta sve treba da uradimo, da u narednom periodu pristupimo dodatnim izmenama zakona, da bi se usvojile i uvažile primedbe koje smo danas čuli, a koje uopšte nisu predmet ovih izmena zakona koji su danas pred nama. To je ono što sam želeo danas da vam kažem. Hvala.