Zahvaljujem gospođo potpredsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, narodne poslanice, čuli smo puno reči od gospodina Stefanovića koji se danas nalazi u okviru ove tačke dnevnog reda u ulozi predlagača o tome šta se ovde zapravo dešava, o čemu će se ova skupština izjasniti kada bude glasala o ovoj tački dnevnog reda. Čuli smo puno saveta o tome kako Srbija treba da sarađuje sa svetom, kako treba da bude otvorena prema svima, kako moramo razgovarati, uspostaviti kontakt sa drugim zemljama.
Nejasno je samo da li je to gospodin Stefanović pokušavao da ubedi nas u to da je Srbija zemlja koja mora sarađivati sa svetom ili je pokušavao da ubedi svoje birače i birače svoje stranke koji očigledno to još ne shvataju. Hajde, pre nego što krenete da delite lekcije nama kako treba sarađivati sa svetom da makar pokušate da uspostavite saradnju sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i svim zemljama u kojima predstavnici vaše stranke i dalje nisu dobrodošli. Tako da nam te lekcije o tome kako treba sarađivati sa svima zaista nisu potrebne od predstavnika SNS, znamo mi to vrlo dobro.
Ono što je ovde izostalo to je zapravo suština ove tačke dnevnog reda, a to je da danas Skupština Srbije razgovara o delegaciji koja će ovu skupštinu predstavljati u grupi zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza koje se u javnosti nazivaju nekakvim istočnim NATO paktom.
To ne bi bio problem da je opredeljenje Srbije takvo da se Srbija opredelila umesto evro-atlantskih, neko će reći samo evropskih integracija, za nekakve azijske integracije. Tendencija ove organizacije upravo jeste takva da majčica Rusija ponovo oko sebe okupi bivše zemlje Sovjetskog Saveza koje će još jednom držati pod nekom svojom bezbednosnom kapom.
Pri tom shvatam interese zemalja koje učestvuju u organizaciji dogovora kolektivne bezbednosti da u njoj učestvuju. To su sve zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, to su države koje su decenijama bile članice Sovjetskog Saveza i koje su zbog toga vodile jedinstvenu bezbednosnu politiku, koje su imale strateške ciljeve, na isti način razvijale industriju, a njihova odbrambena politika i vojna industrija bile su isto tako razvijane u pravcu onih potreba koje Sovjetski Savez kao tadašnja velika država ima.
Ono što mi nekako promiče to je interes Srbije da učestvuje u savezu sovjetskih država, ono što nije rečeno isto tako, a gospodin Varga je u jednom momentu rekao da ovo nije nova inicijativa, ovo je stara inicijativa SRS koja u ovoj skupštini do sada nije uspevala da dobije potrebnu većinu, ali evo SNS, iako je promenila ime, politiku SRS očigledno nastavlja.
Ono što je problem je to što će Srbija kao zemlja koja, ja se nadam, još uvek teži ka tome, da postane članica EU, vrlo brzo doći u situaciju da bira između stavova jedne organizacije i stavova druge organizacije. Ono što je problematično je to što se u organizaciji dogovora o kolektivnoj bezbednosti mahom nalaze zemlje koje su po svim međunarodnim standardima veoma nisko kotirane, kada je u pitanju nivo demokratije, kada su u pitanju ljudska i manjinska prava i slobode, kada je u pitanju sloboda medija.
Meni nije jasno zbog čega neko pokušava Srbiju da svrsta u to društvo zemalja gde Srbija zaista ni geografski, ni strateški, ni po svom političkom opredeljenju ni po onome za šta se ja nadam da je naš cilj, nikako ne može pripadati.
Gospodin Stefanović je čak nadahnuto govoreći o tome koje su sve prednosti toga, rekao otprilike kako mi treba tamo da budemo, da bismo bili prisutni i da vidimo šta se dešava, kao da to ne povlači za sobom nekakve političke posledice, a povlači. Ne radi se o skupu posmatrača ptica, gde mi treba da budemo prisutni da bismo čuli koje su nove tendencije, već se radi o organizaciji koja ima zajedničku spoljno-bezbednosnu politiku, koja je u momentima direktno suprotstavljena zajedničkoj spoljno-bezbednosnoj politici EU, a Srbija, ukoliko je ostala opredeljena ka članstvu u EU, vrlo brzo će morati da se odrekne jednog dela svog suvereniteta kada je to u pitanju i da prihvati zajedničku spoljno-bezbednosnu politiku EU.
U jednom momentu će jedno isključivati drugo i to nije nešto što je na Srbiji da odluči, to je prosto tok stvari. Bilo bi interesantno onda da čujemo da li mi i dalje želimo da postanemo članica EU ili smo se opredelili 70 godina nakon što je ova zemlja rekla – ne, Staljinu, da postanemo deo novog Varšavskog pakta.