Gospodine Jakšiću, uz dužno uvažavanje vaših godina i vaše lične uloge u odbrani srpstva na severu Kosova, htela bih da vas podsetim da sam član političke partije koja je na proteklim izborima dobila najviše glasova na republičkim izborima na celoj teritoriji KiM.
Izraz lokal patriota se odnosi na tu činjenicu da vi delujete u okviru jedne opštine, da li je tako, da delujete u okviru jednog dela KiM i da ste danas demonstrirali koliko ste vi, lično, trezni, da nemate ni promil alkohola u krvi, ali opijeni vlastitom malom ili velikom ulogom u odbrani Kosova. Kada ste tako opijeni vlastitom ulogom u istoriji odbrane Kosova, zašto onda ne pišete memoare ili zašto tako panično bežite od kamera "Insajdera" B92 koji želi da producira tu vašu ulogu.

Gospodine Jakšiću, izvolite.

Čini mi se da mlada koleginica želi da odbrani svog predsednika i ulazi u sukobe iz ikakve potrebe. Lično mislim da još neće biti izbora i pretpostavljam da se koleginica kandiduje kod svog predsednika kako bi bila poslanik i u narednom mandatu. Nemam nameru da joj priuštim to zadovoljstvo.
Što se tiče B92, stav političke stranke DSS jeste da ne daje nikakve odgovore za televiziju B92. Znači, ne zato što ja neću, nego što je takav stav političke strane. Bez obzira na moje godine, ipak sam vojnik svoje partije i kao takav moram da je poštujem.

Zatvaram krug replike, gospođo Vukomanović. Otišli smo na neku drugu temu.
Reč ima narodni poslanik Milovan Drecun.

Poštovani članovi Vlade, narodni poslanici, 1999. godine, početkom aprila, iznad Mališeva, doživeo sam nešto što moram da vam ispričam. Jedna jedinica naše vojske vraća se iz teških borbi, danima, prljavi, kaljavi, zaustavljaju transportere, iznad su avioni NATO avijacije. Jedan vodnik, ofarban maskirnim bojama, stavlja neku kasetu u kasetofon, čuju se trubači, podiže tri prsta i kaže – sve je ovo za Srbiju.
Upravo tim heroizmom pripadnika naših snaga bezbednosti dobili smo Rezoluciju 1244. Tu borbu sada nastavljamo preko ove rezolucije, ali mirnim političkim sredstvima. KiM je strateško pitanje za sadašnjost i budućnost srpskog naroda i države Srbije. Za njegovo rešavanje neophodna je puna politička posvećenost, zrelost, hrabrost.
Predsednik Republike, sa svojim timom, je ispoljio tu hrabrost, preuzeo inicijativu, postigao jedinstvo sa Vladom Srbije i ponudio nama, narodnim poslanicima, da i mi postignemo kakvo-takvo održivo jedinstvo. Šta smo danas dobili umesto te posvećenosti rešavanju strateškog pitanja?
Mnogo gorkih reči, mnogo žuči. Ko se raduje tim našim podelama? Građani Srbije? Ne. Srpski narod na KiM? Ne. Priština? Da. Vašington, Brisel i oni koji treba da nam konačno otmu Kosmet? Da. Da li je to naša istorijska odgovornost, svih nas? Da li smo pokazali dovoljnu političku zrelost danas, da se i pored razlika ujedinimo oko osnovnog principa, da ćemo braniti državni integritet zajedničke nam otadžbine, jer u toj otadžbini žive naša deca, živeće naši unuci? Ali, u toj otadžbini živi i mala Milica, u Prizrenu. Upravo ta mala Milica koju je ugostio premijer je naš zavet i naša zakletva da moramo i da ne smemo da odustanemo od borbe za teritorijalni integritet Srbije.
Srpski narod koji živi na KiM danas očekuje nadu, očekuje da mu kažemo da srpske institucije neće biti ugašene nakon usvajanja ove rezolucije, očekuje da zna da li ćemo se boriti, ne samo za njegov opstanak, već i za otvaranje perspektive. Da li smo na visini zadatka svi mi? Šta nas čeka u narednom periodu, ako bi se nastavio ovaj trend razvoja oko Kosmeta? Da li ste čuli albanskog premijera Berišu koji nam je javno poručio da 2015. godine sledi ujedinjenje svih albanskih etničkih teritorija? Da li znate šta je to? U normalnim uslovima to bi bilo ravno objavi rata. Njihove tzv. etničke teritorije su i KiM i jug centralne Srbije i raško-polinska oblast i neke nama susedne države. Šta imamo? Marginalizovanu Rezoluciju 1244 preko rekonfiguracije UNMIK, izbačenu Rusiju koja nam pruža podršku iz igre, sklonjene po strani UN, Euleks koji implementira Ahtisarijev plan koji nije prihvaćen u Savetu bezbednosti. Imamo IBM, imamo tablice i imamo pretnju da ćemo 2015. godine imati Kosovo prisajedinjeno Albaniji.
Šta treba da uradimo? Treba da ohrabrimo u svetu one koji ne žele da priznaju secesiju Kosmeta. Treba da nateramo na preispitivanje stavova o priznanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosmeta one zemlje koje su to uradile. Treba da sprečimo da Kosmet postane članica UN. Treba da sprečimo da se stvori velika Albanija. Treba da stvorimo uslove da srpski narod opstane na KiM, da se razvija, da stvorimo uslove da se Srbija ekonomski razvija i da ne zatvorimo vrata na evropskom putu Srbije. Na koji način možemo to da uradimo? Samo tako što ćemo govoriti da sve što se radi je protiv Rezolucije 1244, da je prekršeno međunarodno pravo, tako što ćemo demonstrirati u Beogradu. Naravno da ne možemo, nije dovoljno. Moramo da napravimo iskorak i pravimo ga ovom rezolucijom, ali neki žele ovu rezoluciju da predstave kao izdaju. Izdaju koga i izdaju čega?
Zar ova rezolucija nije najbolji garant da nećemo priznati nikada secesiju Kosmeta i da nudimo, ovog puta mi nudimo rešenje i prebacujemo geopolitičku lopticu u njihovo dvorište. Izvolite, gospodo, odgovorite. Nemojte nas da optužujete da nećemo rešenje.
Da li možemo da se složimo oko pet, šest osnovnih principa? Šta je tu sporno? Da li je moguće da pokušavamo da nađemo nejedinstvo između predsednika i Vlade, kada su oni jednoglasno dogovorili rezoluciju i platformu? Zašto to radimo? Da li je mudra politika da mi naše nejedinstvo tako javno demaskiramo ili bi mnogo mudrije od svih nas bilo da potisnemo u stranu to nejedinstvo, bar danas kada treba da se izjasnimo samo o osnovnim principima?
Očekivao sam, moram da vam kažem, kada je bio Odbor za KiM juče, kada niko od prisutnih članova Odbora koji su se izjašnjavali nije bio protiv da ćemo uspeti mnogo ozbiljnije i mnogo jedinstvenije, uprkos razlikama, da se ponašamo. Ali, te razlike nisam očekivao da će biti u konačnom viđenju rešenja situacije. Konačno rešenje ne može da bude poništavanje naših međunarodno priznatih granica i tu se bar svi slažemo.
Da li smo danas bliže tome ili ne? Vladajuća većina će i bez podrške opozicionih stranaka preuzeti odgovornost na sebe. Usvojićemo rezoluciju i radićemo na njenoj realizaciji. Izuzetno je težak put pred nama, da realizujemo bar deo onoga što piše u Platformi, ali ćemo se boriti i to je naša poruka srpskom narodu, da ćemo se boriti i nećemo odustati od odbrane teritorijalnog integriteta i zbog Milice i zbog mnogih Jovana i Slađana i Miloša i Uroša i da pošaljemo poruku srpskom narodu da ćemo se boriti za one Srbe koji žive severno od Ibra i za one koji žive u Kosovskom Pomoravlju i na Brezovici i u Goraždevcu i u Gračanici i svuda tamo gde su uspeli da opstanu. To je naša poruka, to je naša želja, a ne da izdamo Srbiju i da izdamo srpski narod.
Nama je Srbija svetinja. Srbija nam je otadžbina za koju smo se borili 1999. godine, mnogi od nas, kada je bilo najteže, kad pod bombama nismo izdali, ni SNS ni vladajuća većina neće izdati ni Srbiju ni srpski narod. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Siniša Kovačević. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, gospođe i gospodo ministri, imao sam potrebu i nameru da se obratim i gospodinu premijeru i predsedniku države, vidim da ih, nažalost, nema, ali ću bar izostati srdžba premijerska, budući da, kako se približava trenutak kada Pepeljuga treba da izgubi cipelicu, a konji treba da se pretvore u miševe, a kočija u bundevu, srdžba našeg premijera prema DSS raste, tako da u tom smislu je možda i dobro što nije ovde.
Ne mogu da se otmem utisku, dragi prijatelji, da je najčešće pominjana sintagma u ovoj rezoluciji upravo EU, istupanje, odstupanje, dolazak, prilazak itd. Samo ću vam na brzinu reći da, recimo, u drugoj alineji preambule se kaže – postupanje EU, pa se onda kaže u tački 1. u članu g) – razgovori sa predstavnicima u Prištini i svaki dogovor koji budu postigli, treba da daju doprinos evropskim integracijama Republike Srbije, pa se onda u tački 4. kaže – Republika Srbija pristupa dijalogu sa Prištinom svesna značaja koji bi postizanje obostrano prihvatljivog rešenja imalo da se ubrzaju integracije čitavog zapadnog regiona u EU itd.
Sa svojim skromnim obrazovanjem i pameću bio sam, dragi prijatelji, ubeđen da ova rezolucija treba da sačuva teritorijalni integritet otadžbine, da treba da sačuva njenu celovitost, da treba da sačuva suverenitet i dostojanstvo, da ponudi ruku pomirenja Albancima, insistirajući na činjenici da je KiM zauvek, oduvek i večito srpska, kao i praprostor nastanka srpske države, vere, crkve, jezika, identiteta, da je kao takvo rodno mesto srpske nacije i svakog Srbina pojedinačno, da Gračanica, dragi prijatelji, nije samonikli korov na kupusištu, a da Simonida nije zidni tapet kupljen u obližnjem "Merkatoru".
Nažalost, nema gospodina premijera i nema gospodina predsednika i ja to ne mogu da im kažem. Reći ću još jednu stvar. Uz sve te činjenice, na to i takvo Kosovo, potpuno zavičajno pravo polažu i svi oni Albanci koji su tamo rađali svoju decu i sahranjivali svoje roditelje. Po mom skromnom razumevanju stvari, ova rezolucija trebalo je da govori o neminovnosti istorijskog sporazuma dva zavađena naroda, da bi ubuduće živeli bez zađevica, bez krvi, trgovine narkoticima i unutrašnjim organima. Zaista, apsolutno ne razumem kakve to veze ima sa priključenjem EU.
Ova rezolucija treba da spreči novu spiralu nasilja, pojavu srpske gerile na Kosovu, na severu Kosova, da spreči ukus gorčine i kolektivnu frustraciju da je Kosovo izgubljeno, da eliminiše jednom zauvek ideju o tome da se Kosovo može izgubiti, jer, dragi prijatelji, Kosovo nije dugme da može da se izgubi.
Ono je, kao što vam je, pretpostavljam poznato, oteto, a kada se nešto preotima, to ne čine preotimači, nego oslobodioci. Samo što iza oslobodilaca, iza njihovih belih konja ili belih tenkova, svejedno, idu ili pesnici ili snimatelji, a odmah iza njih ide osveta. U tom smislu taj circulus viciosus trebala je da spreči ova rezolucija. Zato je, napokon, valjda i pisana, a ne zbog priključenja EU. Kucate na vrata i prosite, dragi prijatelji evrofiličari, udatu i već odavno isprošenu devojku. Brod koji se zove Evropa uveliko tone. Putnici ga u prepunim čamcima za spasavanje napuštaju potpuno upaničeni, a samo srpski čamac sa zajapurenim veslačima i usplahirenim kormilarom, ushićenim kormilarom jednako koliko i usplahirenim, uveliko i energično veslaju prema olupini. Ni jedna, dragi prijatelji, multiprofesionalna i multinacionalna imperija nije opstala. Neće ni ova.
Da vas podsetim na Sovjetski Savez, da vas podsetim na britansku imperiju, rimsku imperiju, otomansku, austrougarsku. Sve su se raspale u krvi i pepelu. Na tu lomaču, bar kada su u pitanju Turska i Austrija, i mi smo, verovali ili ne, dodali ponešto cepanice.
Evropa je konforna grobnica za male narode. Pa, ne mislite valjda da glas jednog Luksemburga ima jednaku snagu kao glas jedne Francuske. Da glas jedne Slovenije ima jednaku snagu kao glas jedne Nemačke. Dragi prijatelji, kada Angela govori, Janez trepće, tiho i nečujno. Doduše, kad Angela govori, svi trepću, tiho i nečujno.
Srbija na ta vrata kuca prekasno i Srbija tamo nije dobrodošla. Evropa se, dame i gospodo raspada. Pitajte Grke, Portugalce, Irce, Mađare. A vi govorite o istančanom smislu za realnost. Realnost nije konstanta. Najmanje je politička konstanta. Da je tako, mi bismo i danas agama šetali opanke i pristajali na pravo prve bračne noći. Da je tako, Hitler bi i danas bio u Parizu, a Hrvatska i Slovenija još bi bile u Jugoslaviji. Kad ste bolesni, dragi prijatelji, ne pristajete na realnost. Lečite se. Kad vam je dete, ne daj bože u kandžama narko mafije, ne pristajete na realnost, nego zovete rođake, prijatelje, lekare, psihologe. Nećete ga, svakako, uvažavajući realnost, ostaviti na milost i nemilost narko dilerima i sačekati da ga overenog pronađu u nekom skvotu ili nekom haustoru, nego ćete pozivajući lekare, porodicu, psihologe, psihijatre, ako treba zakucati na vrata i premijera i predsednika i zvati vojsku i vatrogasce, pod uslovom da imate vojsku i da imate vatrogasce.
Čekaćemo kao Jevreji, čeznuti za božurima i čekati da se realnost promeni, bez venecuelanskog kompleksa da se baš nama zalomilo da rešimo ovaj viševekovni konflikt, da po svaku cenu moramo istorijske čitanke, čekaćemo da se političke okolnosti promene, da Amerikanci odu u Venecuelu, da splasne albanski trijumfalizam, da deca pametnija uzmu stvari u svoje ruke, kao što su čekali Kiprani, kao što je čekao Kutuzov, kao što čekaju Škoti, kao što čekaju Kinezi. Nije brzina uvek vrlina.
Skratiću pošto moje kolege treba da govore, ali imao sam još nešto važno da vam kažem. Dakle, ukoliko se i vi opredelite za onu ranije toliko puta ponovljenu mantru – Evropa nema alternativu, Evropa nema alternativu, Evropa nema alternativu, i ako to bude politička matrica i vas sada na vlasti, mogu da zamislim jedan susret pod zvezdanim nebom Košutnjaka u kome on moli da mu ona da, a ona kaže – ništa pre braka. On kaže – daj mi, molim te, a ona kaže – ništa pre braka. On kaže – daj mi, ženiću te, a ona kaže – ništa pre braka. Onda on kaže – daj mi, to će nas približiti Evropskoj uniji. Dragi prijatelji, da li mu je dala, šta mislite? Živela Evropska unija!

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Goran Bogdanović. Izvolite.

Od buke ne mogu da čujem ni svoje ime i prezime i da li sam na redu da govorim, ali očigledno da smo se danas naslušali svega i svačega, a najmanje smo govorili o rezoluciji, najmanje smo govorili o onim stvarima zbog kojih smo se danas sastali i u ovako kasnim večernjim satima raspravljamo.
Poštovani narodni poslanici, poštovani ministri, ipak amandman koji sam danas podneo je ispunio svoj cilj. Napokon će građani Srbije, narodni poslanici, a pre svega građani na Kosovu i Metohiji videti platformu po kojoj će pregovarački tim postupati i razgovarati u Briselu. Danas smo čuli razne optužbe na račun DS, da smo mi ovim amandmanom želeli da prekinemo tehnički dijalog koji traje u Briselu, da smo se igrali narodom. Naprotiv, mi smo sve ovo radili zbog naroda, da bi narod na kraju video platformu, da bi narod video ovde ko govori istinu, ko se poigrava pre svega sa Srbima na Kosovu i Metohiji i napokon smo tu golu istinu isterali na čistac.
Meni je jako žao što niko danas, niti od predlagača, niti posebno od pojedinih opozicionih stranaka nije govorio o rezoluciji. Govorili smo koliko je ko dobio glasova na Kosovu. Govorili smo neke patetične stvari, patriotske izlive, a u stvari građani Srbije, pre svega građani na Kosovu i Metohiji žele da čuju šta je realno u toj platformi, tj. rezoluciji i kakvu korist će imati pre svega od toga.
Poštovani narodni poslanici, rezolucija koja je pred nama već je viđena do sada barem 10 do 11 puta. Ona je mešavina već poznatih, već nedostižnih i već deklarativnih stvari koje smo unazad nekoliko godina donosili. Pitam se da li imamo toliko vremena da se vraćamo na dokumenta koja ništa ne menjaju, ništa ne učvršćuju i prepisana su iz tekstova o kojima smo bezbroj puta raspravljali i donosili tzv. istorijske odluke.
Ova rezolucija sadrži svega, ali najmanje sadrži u stvari na koji način treba zaštiti Srbe na Kosovu i Metohiji, kako rešiti problem telekomunikacija, električne energije, kako rešiti problem carina, suda u Kosovskoj Mitrovici, kako sačuvati naše institucije na Kosovu i Metohiji ili bolje reći kako sačuvati stečena prava koja su Srbi posebno na severu Kosova i Metohije sačuvali unazad 13 – 14 godina. Ovakva rezolucija u ovakvom vremenu, ne mislim večeras kasno što ćemo je doneti, nego vreme koje je trenutno takvo da nam ne ide na ruku, neće doneti ništa novo, ništa dobro i ništa trajno.
Poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ova rezolucija je po meni površna. U ovom trenutku odlaže stvarnu akciju i dovodi u sumnju već više puta izabrani istorijsku orijentaciju države i naroda.
Danas nijednom našem građaninu nisu potrebne velike reči, niti pesimistički, ni optimistički pogledi na stvari, već potrebna nam je realnost. Ali, mi smo tu realnost već proverili pre nekoliko dana kada je predsedniku Republike Srbije zabranjeno da otputuje na Kosovo i Metohiju, tj. u Gračanicu. Nije slučajno da su kosovske vlasti zabranili ovu posetu pred novu rundu razgovora, tj. želeli su da pokažu celom svetu, a i nama ovde u Beogradu, a i kosovskim Srbima kakvo je stvarno stanje na Kosovu, ko je na vlasti na Kosovu, ko na Kosovu odlučuje i na čijoj strani je međunarodna zajednica.
Zato je poštovani poslanici i poštovani građani, Demokratska stranka na vreme tj. u vremenu dok je vodila Vladu krenula u pregovore sa Prištinom, imajući u vidu da za Srbe nije prihvatljivo da 21. vek treba provesti u istorijskom sukobu sa Albancima i međunarodnom zajednicom, koja na Balkanu želi mir po svaku cenu, ne vodeći preveliko računa ko je u pravu, a ko je u krivu.
Zato moramo biti svesni težine situacije, iz tog razloga moramo da budemo na visini zadatka i odgovornosti. No, lično se bojim da Vlada nema nikakvu koncepciju vezanu za rešavanje problema na Kosovu i Metohiji, jer svedoci smo ne samo danas, nego i prethodnih dana kontradiktornih poruka i reakcija koje dolaze sa obe strane, od strane predsednika Srbije i od strane Vlade. Najbolji primer je, do pre možda sat vremena je da li smo imali Platformu ili je nismo, da li je platforma tajna ili nije. Upravo, amandman koji smo podneli zahvaljujući tom amandmanu, mi smo došli u situaciju da danas građani Srbije, da danas poštovani poslanici znamo o čemu će se razgovarati.
Meni je jako žao što ovde nije ni premijer, ni predsednik, imao sam nekoliko pitanja, ali svakako ja ću zarad javnosti, zarad pre svega kosovskih Srba, koji još uvek žive u velikoj dilemi, da li će ova država i dalje stajati iza njih, postaviti nekoliko pitanja. Šta je naš nacionalni interes? Nažalost, u ovoj niti rezoluciji, niti Platformi koju smo dobili pre sat vremena, ne možemo da vidimo da li je autonomija za kosovske Srbe u nezavisnom Kosovu ili je autonomija u autonomiji, u sastavu Republike Srbije.
Voleo bih, ne ja, nego pre svega građani na Kosovu i Metohiji da dobiju jasan i precizan odgovor. Takođe, u rezoluciji se, a niti u Platformi ne vidi kako će se kada se okončaju pregovori i kojim završnim dokumentom će se verifikovati ti dogovori. Da li će to Skupština donositi odluku, da li neki drugi organ? Takođe, u rezoluciji, a i u Platformi se ne vidi mehanizam kontrole uspešnosti pregovora posebno do trenutka dok nismo znali kakva je Platforma, ali mislim da napokon moramo da uspostavimo taj instrument kontrole, da više ne populističkim, demagoškim izjavama, nego konkretno, da merimo rezultate uspeha i rezolucija i platformi i svakih odluka, koje ovaj najveći dom donosi.
Sasvim na kraju, reći ću da bez obzira što nismo sasvim zadovoljni sa ovom rezolucijom i Platformom, ali svakako smo ponosni da se kroz i ovu rezoluciju i kroz Platformu vidi nastavak pregovora sa Prištinom, da se vidi da li dalje integracije Srbije ka Evropskoj uniji, da se kroz ovu rezoluciju i Platformu vidi da ova vlada nastavlja politiku za koju se prethodna Vlada zalagala i koju je sprovodila. Hvala vam još jedanput.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković. Izvolite.