Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani predsedniče Republike, dame i gospodo narodni poslanici, na početku bih odmah rekao ovo o čemu je govorio gospodin Jovanović.
Vlada je spremna da prihvati korekciju tog stava, u smislu da se ovo odnosi na sve rezolucije i deklaracije koje je donosila Narodna skupština Republike Srbije o Kosovu i Metohiji, uključujući i rezoluciju Generalne skupštine UN o dijalogu sa Prištinom. Tako da, odmah na startu da otklonimo sve ovo o čemu ste govorili, da to ne bi bilo sporno pitanje.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne sastajemo se prvi put povodom Kosova i Metohije. Kao i uvek do sada, građani Srbije očekuju odgovoran odnos prema ovom pitanju, očekuju odgovoran odnos prema raspravi o ovom pitanju, bez međustranačkih nadmetanja i ukoliko je moguće bez nadmetanja u optužbama ko je više kriv za situaciju na Kosovu i Metohiji, jer bi nas takva rasprava mogla odvesti daleko u prošlost.
Kao što svi znate, prošle godine smo obeležili 100 godina oslobođenja Kosova i Metohije od turske okupacije. Danas, 100 godina nakon toga imamo na Kosovu i Metohiji veoma tešku situaciju u kojoj je ugrožen naš vitalni, nacionalni i državni interes, naš teritorijalni integritet i suverenitet. Kosovo i Metohija nije laka i jednostavna tema, kako je i Skerlić svojevremeno govorio – svaki kamen na Kosovu i Metohiji je istorijska uspomena za srpski narod. Bez obzira da li je Kosovo i Metohija bilo u sastavu Srbije i u ono vreme turske okupacije, nije se menjao odnos srpskog naroda prema temi Kosova.
Kosovo je jedna velika misao za srpski narod, bez obzira ko danas trenutno i koliki ima suverenitet na toj teritoriji. Zato je ova tema srpski arhitip. Tema koja je vezana za srpske korene, za srpske seobe, ali nažalost i za srpske deobe. Na Kosovu i Metohiji je izuzetno teška situacija i apsolutno se slažem sa onim što je rečeno da svrha današnje sednice nije raspravljanje isključivo i samo o nekoliko stranica teksta rezolucije, nego da li smo u mogućnosti da realno sagledamo situaciju u kojoj se nalazimo, realnu situaciju na Kosovu i Metohiji, spoljno-politički položaj Srbije i mogućnosti za pravedno rešenje tog problema. Od takvog pristupa zavisiće da li ćemo voditi realnu i održivu i ostvarivu politiku vezano za Kosovo i Metohiju, ili ćemo danas doneti samo još jednu rezoluciju koja će se kasnije na nekom sledećem zasedanju, pridružiti ostalima u preambulama neke buduće rezolucije.
Dok raspravljamo o rezolucijama i deklaracijama, na Kosovu i Metohiji teče dugo godina, još od 1999. godine proces učvršćivanja nezavisnosti. Vrši se konstantni pritisak na Srbe, nema povratka raseljenih izbeglih lica, nema napretka u rešavanju problema nestalih lica, često se dešavaju napadi, ne samo teroristički akti, nego i napadi koji ugrožavaju bezbednost građana Kosova i Metohije, naročito onih koji nisu albanske nacionalne pripadnosti.
Suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji, gotovo da ne postoji. Srpske institucije se teraju sa Kosova i Metohije, a Srbi nisu napravili svoje autonomne institucije. Pored Rezolucije 1244, 13 godina se gradi nezavisno Kosovo, suprotno međunarodnom pravu, suprotno ustavu Republike Srbije. Za to vreme, Srbija donosi rezolucije i deklaracije, menja Ustav, ali Kosovo i Metohija sve više ide u nezavisnost.
Zato, kao što sam rekao, današnja sednica nije samo zbog obrazlaganja nove rezolucije, na njoj moramo i kritički, realno da sagledamo situaciju. Našem narodu treba politika sa rezultatom i odgovornost za tu politiku, a ne politika časnih poraza, bitaka koje mogu samo da donesu poraz i kolektivno žrtvovanje naroda. Potrebni su nam rezultati, časno se mogu žrtvovati samo pojedinci, a ne sme se žrtvovati narod.
Žrtvovanja celog srpskog naroda, nažalost smo imali dosta u našoj istoriji. Pitanje je koliko smo od toga imali pozitivnih posledica. Ako danas sagledamo, a ne moramo samo danas, to je bilo jasno i nekoliko godina posle balkanskih ratova, da nismo ostvarili rezultate koji su bili srazmerni teškoćama i doprinosu srpskog naroda, borbi za oslobođenje od Otomanske imperije.
Takođe, podsetio bih vas da je 1908. godine Austrougarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, suprotno Berlinskom ugovoru, da su Srbi i Muslimani bili protiv toga, da su svi izvršili pritisak na Srbiju, da je postojao Carinski rat protiv Srbije, da je Srbija morala da prihvati u martu 1909. godine, pod vladom Stojana Novakovića, aneksiju BiH. To nije značilo da je Srbija odustala od svojih pravednih interesa, vezano za Bosnu i Hercegovinu, što se pokazalo stvaranjem Kraljevine SHS 1918. godine.
Danas, pred parlamentom ne treba da tražimo podršku za tekst rezolucije samo, treba da tražimo podršku za politiku koja će prekinuti uspavanku i zabludu koju imamo, da je dovoljno sakriti se iza rezolucija i Ustava i da će problem Kosova i Metohije biti rešen. Budemo li i dalje držali glavu u pesku, nećemo imati više o čemu da pregovaramo. Moramo pogledati Srbiji u oči i reći istinu o mogućnostima. Ne možemo nazad u prethodno stanje. Ovde je samo pitanje hoćemo li napred?
Bio bih najsrećniji kada bi Srbija mogla da vrati situaciju u prethodno stanje i da možemo da razgovaramo o onome što piše u Ustavu Republike Srbije. Nažalost, ta situacija u ovom trenutku je veoma malo izvesna i moguća. Možemo li posle mnogobrojnih poraza u nečemu da pobedimo? O Kosovu i Metohiji više ne možemo da pričamo na nivou mita i bajki, nego teških činjenica. Ne može naš predsednik na Kosovo i Metohiju za proslavu Božića, u Prizrenu postoji jedan jedini srpski đak. Prizren je bio srpska prestonica.
U Prištini, Đakovici i Uroševcu mislim da nema ni jedan. Više ne možemo da zaštitimo naše svetinje na Kosovu i Metohiji. Kosovom upravljaju komandanti terorističkih jedinica, sa kojima smo ratovali. Danas ih primaju i u Vašingtonu i u Briselu. Danas sa njima pregovaramo. To je realnost u kojoj živimo.
Možemo mi govoriti o tome da nam se ta realnost ne dopada i ne sviđa, ali možemo li i kako možemo da doprinesemo da tu realnost promenimo? Istina je da mi ne priznajemo nezavisnost Kosova i Metohije, ali neko drugi vlada najvećim delom Kosova i sa njim moramo da nađemo rešenje, da to rešenje zadovolji i Srbe i Albance, da to rešenje bude pravedno, jer samo pravedno rešenje može da bude trajno, da to rešenje ostvari i doprinese miru i stabilnosti u regionu, da donese ugled i poštovanje Srbiji u svetu i ekonomski razvoj za naše građane, da ne ujedinjujemo najmoćnije protiv sebe.
Svet je nepravedan prema Srbiji. Ali, mali smo mi da ga možemo promeniti. Zato, dajte da se usredsredimo na to kako da stvorimo dobre i čvrste osnove da nešto spasimo, da ujedinimo narod u borbi za ciljeve koje možemo da ostvarimo. Na tom putu nema skrivanja iza velikih reči. Biće teško, ali to dugujemo i precima i potomcima, ali to dugujemo i onima koji su život dali za Kosovo i Metohiju, ali dugujemo i onima koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji, bez obzira što rizikuju svoje živote.
Zato, Vlada Republike Srbije i predsednik Republike Srbije ne predlažu samo tekst rezolucije i platformu, već žele da nađemo rešenje. Ako bismo pogledali tekstove svih rezolucija i deklaracija koje je usvajala Narodna skupština, možemo videti jednu konstantu koja se ponavlja gotovo u svim tekstovima. Narodna skupštine Republike Srbije utvrdila je principe za rešavanje Kosova i Metohije, politička sredstva i dijalog kao jedini put mirnog i demokratskog rešenja krize, puno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, puna ravnopravnost svih građana, nacionalnih zajednica i etničkih grupa na Kosovu i Metohiji, bez mogućnosti za bilo čiju majorizaciju, rešenja usklađena sa Ustavom i međunarodnim standardom u oblasti ljudskih i građanskih prava i prava nacionalnih manjina.
Kosovo i Metohija ne može dobiti nezavisni status ili status republike, nego autonomije po najvišim međunarodnim standardima u okviru Srbije i Jugoslavije. Ne prihvatamo ni jednu meru kojom bi se menjao teritorijalni integritet i suverenitet i pokušalo izvesti otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije.
Da li je ovo tekst koji biste danas svi potpisali? Ovaj tekst je usvojila Narodna skupština Republike Srbije 1999. godine pred bombardovanje Srbije. Zato i mislim da bi bilo pogrešno da sada jedni druge optužujemo za nešto što se dešavalo, ko je više ili manje kriv. Za situaciju na Kosovu i Metohiji nije kriva ni jedna Vlada Republike Srbije, niti predsednik Srbije. Kriv je albanski separatizam i želja da Albanci dobiju svoju nezavisnu državu. Albanci jednostavno nisu želeli više da žive u Srbiji. Svi Albanci misle isto, a misle li svi Srbi isto? Da li misle isto sve političke partije u Srbiji? Nisam siguran. Hajde onda da nađemo zajednički imenitelj oko nečega što može da nas vuče napred.
Naravno da su i sve ostale rezolucije, a evo ih sve ovde kod mene, sve rezolucije koje su bile od 1999. godine, zaboravljamo mi puno istoriju, kao da svakoga dana crpemo vodu iz reke zaborava. Dodatnu uznemirenost građana unelo je otvaranje carinskih punktova, na administrativnoj liniji Kosova i Metohije i centralne Srbije. Ovo je još jedan akt kojim UNMIK administracija na Kosovu krši Rezoluciju 1244. Građani se samoorganizuju u pokušaju da onemoguće delovanje nelegalnih carinskih punktova. Ovu Rezoluciju je donela Narodna skupština 4. maja 2001. godine.
Možemo citirati čak i rezolucije kada je proglašavana nezavisnost. Rekli smo da ćemo se svim sredstvima boriti protiv toga. Stalno smo isticali da država mora da primeni sve mere u odbrani našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Dokle smo stigli? Došli smo do ove situacije da se danas Srbija veoma malo pita o mnogim životnim pitanjima na Kosovu i Metohiji.
Zato, dame i gospodo, Vlada Republike Srbije smatra da nam je danas potreban državnički pragmatizam i diplomatska politička veština, kako bismo radili u interesu celog srpskog naroda, u interesu Srbije, u interesu građana Srbije koji žive na Kosovu i Metohiji. Zato je predsednik Republike Vladi Republike Srbije predložio platformu za političku platformu za razgovore sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini, imajući u vidu da je Rezolucijom Generalne skupštine UN, koju je predložila samo Srbija, zajedno sa još 27 zemalja članica EU, definisano sledeće – da Generalna skupština UN pozdravlja spremnost EU da olakša proces dijaloga između strana.
Proces dijaloga bi sam po sebi bio faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu. Ovaj dijalog bi imao za cilj da unapredi saradnju, ostvari napredak na putu ka EU i poboljša živote ljudi. Naravno, uz jednu digresiju, ovakva promena teksta Rezolucije usvojena je na sednici Vlade Republike Srbije telefonskim putem.
Kada je reč o aktuelnoj platformi i rezoluciji, u uslovima kada Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova i Metohije, kada Albanci smatraju da je pitanje nezavisnosti rešeno, u uslovima kada je veliki broj najmoćnijih zemalja na svetu na tom stanovištu, u uslovima kada naši prijatelji u međunarodnoj zajednici mogu da utiču samo na odluke u UN, mi smo prinuđeni da predlažemo rešenja koja bez rešenja konačnog statusa, znači bez priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije regulišu funkcionisanje Kosova i Metohije kao teritorije koja je definisana i po Rezoluciji 1244.
U tom smislu, i rezolucija i platforma koju je usvojila Vlada Republike Srbije i da nema tu nikakvih dilema, procedura po kojoj se usvajaju dokumenta u Vladi Republike je takva da se svaka platforma za bilo kakve razgovore razmatra pod oznakom poverljivosti. To nije ništa novo. To je tako bilo i u prethodnoj Vladi. Idem sledeće nedelje u posetu Irskoj. Platforma za te razgovore je pod oznakom poverljivosti. Ali, u tome nemamo šta da krijemo. Najveći deo te platforme je sadržan u obrazloženju rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije.
Vlada Republike Srbije je taj tekst usvojila i ne postoje različiti tekstovi koji su za javnost i koji su neka državna tajna.
Na čemu se bazira predlog? Predlog je pre svega orijentisan ka tome, da će predstavnici Republike Srbije koji učestvuju u razgovorima, posebno insistirati na formiranju, uspostavljanju autonomne zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji, a da će izvore nadležnosti i elementi unutrašnjeg uređenja biti pitanja koja će se usaglašavati kroz politički dijalog.
Naravno, Republika Srbija ima svoje mišljenje o tome koje nadležnosti ta autonomija treba da ima - od prosvete, zdravstva, sporta i kulture, pa do unutrašnjih poslova, odnosno pravosuđa, rudarstva, energetike itd. Sa druge strane, predloženo je da se uspostavi specijalni status za seoske enklave u kojima Srbi i drugi nealbanci čine većinsko stanovništvo. Takve nadležnosti bi, naravno, bile ispod nivoa nadležnosti koje ima zajednica srpskih opština na Kosovu i Metohiji. Insistiraćemo na posebnom ugovornom odnosu Srpske pravoslavne crkve i privremenih institucija samouprave u Prištini. Takođe, insistiraćemo da bude predviđena trajna garancija povratka lica raseljenih sa Kosova i Metohije. Smatramo da je potrebno i na nivou pokrajine usvojiti zakon o povratku.
Naravno, potrebno je razgovarati o nestalim licima. Potrebno je i dalje vršiti istrage o zločinima koji su vršeni, posebno nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. Znači, predlažemo podelu Kosova i Metohije na nekoliko regiona od kojih bi jedan region bio autonomna zajednica srpskih opština na Kosovu i Metohiji, itd.
Naravno, sve ovo nije deo Rezolucije, ovo je politička platforma. Rezolucija se ne bavi ovim pitanjem i nijedna od rezolucija se nikada nije bavila ovim pitanjem. Utvrđivala je okvire u okviru kojih će se kretati pregovarački timovi.
Smatramo da dogovor koji bude prihvaćen, znači, sva prava i nadležnosti, koja kao rezultat pregovora budu priznata privremenim institucijama samoupravama u Prištini, treba da budu preneta ustavnim zakonom na organe Kosova i Metohije, u skladu sa Ustavom, zakonima i drugim propisima.
Tražićemo sveobuhvatno rešenje i sve što radimo, ići će ka tome da stavimo tačku na probleme Kosova i Metohija, jer je to u srpskom interesu. Ali nismo u mogućnosti da idemo korak nazad i zato je u dogovoru sa predsednikom Republike promenjen deo onoga o čemu se u javnosti razgovaralo i u konsultacijama, koji se odnosi na to da treba primeniti princip - da ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno, i da treba prekinuti tehničke pregovore. Smatramo da u ovom trenutku to jednostavno nije realno. Nije moguće. Nije praktično. Nije u interesu Srbije.
Ne možemo korak nazad, bez teških posledica po Srbiju. Jer, jedini dijalog koji se trenutno vodi jeste taj. Sa druge strane, sami smo tražili da u tom dijalogu posreduje EU.
Sa druge strane, imamo i problem dinamike, odnosno rokova. Zato da, ukoliko želimo korak napred u evropskim integracijama, odnosno datum za otpočinjanje pregovora, sve ove teme moraju da budu deo dijaloga, a ne verujem da ćemo dotle uspeti da sprovedemo ono što smo definisali u Platformi. Zato je, kao što sam rekao, nužno da na osnovu ovih osnovnih ciljeva u dijalogu koji se vodi, zastupamo te interese i osnovne političke stavove i da se izborimo za što bolja rešenja koja bi bila u interesu, pre svega, Srba koji žive na Kosovu i Metohiji.
Shodno tome, spremni smo, dame i gospodo, da prihvatimo neke amandmane koje ste podnosili. Ima ukupno 15 amandman. O tome ćemo razgovarati. Sigurno da sve ono što je u interesu poboljšanja teksta, apsolutno nije sporno da Vlada Republike Srbije prihvati.
Međutim, ima jedan amandman koji suštinski menja prilaz. To je amandman DS, koja se do sada uvek zalagala za pregovore, koja je napisala tekst rezolucije koji je usvojila Generalna skupština UN o tehničkom dijalogu. Šef poslaničke grupe je vodio taj tehnički dijalog u prethodnoj Vladi. Koliko sam shvatio, oni su u prvim razgovorima sa predsednikom Republike bili protiv te formulacije da treba prekinuti tehničke pregovore i smatrali da je to udaraca na evropski put Srbije.
Demokratska stranka je podnela amandman koji glasi – politička platforma predsednika Republike Srbije za pregovore sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini, u izvornom obliku, sastavni je deo obrazloženja ove Rezolucije. Da budem precizan, to znači da DS traži da se usvoji platforma u kojem će se prekinuti tehnički razgovori koji se vode u Briselu.
Ako ćete vi, dame i gospodo iz DS, u tom slučaju glasati za ovu Rezoluciju, ako se prihvati amandman, spreman sam da u ime Vlade Republike Srbije oko toga razgovaramo. Spreman sam, ali želim da svi znaju da je to vaša nova politika.
S druge strane, isti je smisao vašeg amandmana, tako da sam morao da se zagledam da li je DS ili DSS. Vaš amandman je gotovo istovetan sa amandmanima DSS i sa zahtevima SRS, koja demonstrira ispred parlamenta.
Ako vi insistirate na tome, zahtevam od predsednika Narodne skupštine Republike Srbije da odmah odredi pauzu, Vlada Republike Srbije je tu, za konsultacije sa šefovima poslaničkih klubova o amandmanu za koji vi insistirate da bude prihvaćen. Vlada će ga prihvatiti, ukoliko to doprinosi konsenzusu u Republici Srbiji.
Predsedniče Narodne skupštine, u interesu prihvatanja i drugih amandmana, od vas tražim da odredite pauzu za konsultacije sa šefovima poslaničkih klubova. Zahvaljujem.
