Hvala.
Reč ima narodni poslanik Bojan Kostreš. Izvolite.

Gospodine predsedniče Skupštine, predsedniče Republike, uvažene dame i gospodo, gospodo i gospođe ministri, Liga socijaldemokrata Vojvodine bez obzira na poziv uvaženog kolege, gospodina Markovića, neće glasati za ovu rezoluciju.
Mi ne možemo da podržimo ovakav stav, ne zbog toga što se ne zalažemo za to da se Srbija jednom za sva vremena izbori sa problemom koji se zove Kosovo i Metohija, nego zbog što mislimo da nije dovoljno urađeno u suočavanju sa suštinom problema koji mi imamo.
Naime, evo u 1. članu, stavu a) Republike Srbije, u skladu sa međunarodnim pravom, Ustavom i voljom građana, ne priznaje i nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. To je stav koji je u redu i to se očekuje od ljudi koji vode državu, da ne dozvole da se integritet jedne države razbija i da ta država odustaje od svoje teritorije.
Da li mi možemo da protumačimo, šta to znači? Da li mi možemo da se suočimo sa jednom drugom činjenicom? U redu, Kosovo je sastavni deo Republike Srbije, jer ako kažemo da nećemo priznati nezavisnost Kosova, onda verovatno pretpostavljamo da je Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi deo Republike Srbije.
Na tom delu Republike Srbije, žive neki ljudi. Prema onim podacima koji su meni bili dostupni, živo oko milion i 500 građana albanske nacionalnosti. Da li je ovaj visoki dom, da li smo mi ili da li je većina spremna da kaže – da, Kosovo je sastavni deo Republike Srbije, mi ne priznajemo nezavisnost Kosova? Ali, isto tako mi tražimo da se Kosovo i Metohija integrišu u Republiku Srbiju, jer šta će Srbiji sem da bude mit Kosovo i Metohija, ako Kosovo i Metohija nisu integrisani?
Integrisanost Kosovo i Metohija znači da su svi njeni građani deo našeg društva, deo naše države. Da li smo mi spremni da upišemo milion i 500 hiljada, recimo, govorim okvirno, pošto nemam tačan podatak, ali pretpostavljam da je to cifra, građana albanske nacionalnosti sa Kosova i Metohije u biračke spiskove? Da li smo spremni da se ova država, ovaj parlament, Vlada Republike Srbije, predsednik Republike, angažuju da ti građani se integrišu u naše društvo i izađu na izbore? Da li smo spremni da u ovom visokom domu sedi 50-ak poslanika sa Kosova i Metohije, albanske nacionalnosti? Da li smo spremni da ti ljudi, pošto ih ima 50-ak, verovatno bi bila, ako ne najveća, onda jedna od najvećih, poslaničkih grupa, da li smo mi spremni na to? Ja lično jesam, a da li su svi koji sede ovde, spremni na to?
S druge strane, kada bi, recimo, hipotetički da pretpostavimo, došlo tih 50-ak poslanika sa Kosova, 50-ak poslanika albanske nacionalnosti, sedelo u ovoj sali, da li smo, recimo, spremni da nam predsednik parlamenta bude Albanac? Da li smo spremni da ministar unutrašnjih poslova, ministar ekonomije ili neki drugi ministar, bude Albanac? To su stvari sa kojima mi ovde moramo da se suočimo, ako želimo da govorimo o Kosovu i Metohiji.
Ne možemo da kažemo – ne damo Kosovo, ne priznajemo njegovu nezavisnost, sa jedne strane, a sa druge strane, nismo odgovorili ili barem meni nije jasno, nisam dobio odgovor na pitanje – da li smo spremni da sve to uradimo? Ako ne prihvatamo da imamo integraciju tih ljudi, da li možda, ako bi se ti poslanici ovde pojavili, da li bi ovaj parlament slušao čoveka koji nam se obraća na albanskom jeziku? Znate, ja dolazim iz Vojvodine, Skupština Vojvodine je najmnogojezičniji parlament na teritoriji Evrope. U Skupštini Vojvodine je u službenoj upotrebi šest jezika.
Meni je potpuno normalno da se ljudi u svom parlamentu obraćaju na svom maternjem jeziku, a da li je ovaj dom na to spreman i da li su ljudi koji ovde sede iskreno spremni na to. To ne znam, jer ako mi govorimo o tome da nama treba teritorija, a nismo spremni da integrišemo stanovništvo, šta ćemo da uradimo sa tim stanovništvom? Hoćemo li da ga proteramo, hoćemo da delimo teritoriju? Šta ćemo da uradimo sa njom? To su pitanja na koje nemam odgovore, ni moje koleginice i kolege iz LSV. To je jedno od pitanje zbog kojih mi ne možemo da glasamo za ovu rezoluciju.
Dalje u rezoluciji piše Republika Srbija spremna je da učini dodatne ustupke, radi prevladavanja trenutnog stanja u odnosima između srpskog i albanskog naroda. Istovremeno Republika Srbija nije spremna da čini dodatne ustupke koji bi mogli da dovedu do ugrožavanja njenih državnih i nacionalnih interesa.
Izvinite, ali ne razumem, šta smo spremni da uradimo, a šta nismo spremni da uradimo? Koji su to ustupci koje ćemo uraditi, a koji su to ustupci koje nećemo uraditi? Kao poslanik, moje koleginice i kolege iz LSV, da bismo mogli da glasamo, moramo da znamo šta radimo, šta ne radimo, šta prihvatamo, šta ne prihvatamo? Zašto postavljam sva ova pitanja? Zato što mislimo da rezolucija ne pogađa suštinu problema koji Srbija ima sa Kosovom. Ako se problem, po našem mišljenju, ne postavi na pravi način, onda ne možemo doći ni do rešenja.
Od pisanja Ustava, 1990. godine, jer se od tada politički sećam, ima primera u istoriji i od ranije, vidim da je premijer govorio o balkanskim ratovima, nadam da se ne seća tih balkanskih ratova, od pisanja tog Ustava, do danas je bio stalni pokušaj da pisanjem nekih pravnih akata, bez značajnijeg oslonca na realnost koja postoji na terenu, pokušavamo da rešimo ovaj problem. Svi znamo da koliko god puta išli istim putem, ne isto mesto ćemo stići. Ako pokušavamo na isti način da rešimo problem koji godinama nismo rešili, kako ćemo ga danas rešiti? Ako ga nismo rešili Ustavom iz 1990. godine, kada je, podsetiću vas, uz poklike – oj Srbijo, iz tri dela ćeš biti ponovo cela i uhapsite Vlasija, srušen ustavno pravni poredak i napravljen novi Ustav 1990. godine, da bi se proglasila Jedinstvena Srbija i da bi takva Jedinstvena Srbija rešila problem Kosova.
Pitam vas, da li je rešen problem Kosova Ustavom iz 1990. godine ili je još više zakomplikovan? Šta se desilo? Desilo se to da je usput, pored Kosova, smo imali jednu kolateralnu štetu, da tako kažem, sada je to moderno. Ta kolateralna šteta se zove Vojvodina, pa je Vojvodina tim Ustavom iz 1990. godine, koji je napravljen da bi Srbija bila jedinstvena i koji je napravljen da bi se Srbija sačuvala, izgubila svoj Ustav, svoju zakonodavnu i sudsku vlast, Naftagas, Poštu, železnice, Fond za puteve, Lutriju Vojvodine, Penzioni i zdravstveni fond, Pokrajinsku policiju, upravljanje vodama i šumama i još mnogo toga.
Opet ću pitati da li smo rešili Kosovo? Nismo. Da li Vojvodina posle tog Ustava živi sve lošije i lošije, da li je Vojvodina obespravljena i ponižena? Jeste.
U obrazloženju ove rezolucije pominje se ustavni osnov. Voleo bih da dobijem odgovor na pitanje – zašto nije donet zakon o suštinskoj autonomiji KiM? Premijer je rekao da će to biti urađeno na kraju, na sastanku šefova poslaničkih grupa. Mislim da bi morali da napravimo zakon i da poštujemo Ustav i da tim zakonom propišemo koja je to autonomija KiM?
Nismo ispunili Ustav ni što se tiče autonomije Vojvodine i pišemo nove rezolucije. Ulazimo u nova pravna akta i širimo dalje priču. Ustavom iz 2006. godine, koji nikad nije dobio većinsku podršku od građanki i građana AP Vojvodine, jedino u ovoj sali, mi koji sedimo iz LSV i LDP smo upozoravali na to da Ustav nije dobar da nije evropski, da će biti brana našim težnjama ka evropskim integracijama i da će nas taj Ustav usporavati, što se na kraju pokazalo kao tačno.
Tim Ustavom o kome sam govorio, 2006. godine menjamo situaciju da se AP Kosovo i Metohiji nudi suštinska autonomija. Znači, onom delu države zbog koga danas pišemo 11 rezoluciju, zbog koga su pisana dva Ustava, koji je podigao oružanu pobunu protiv Republike Srbije, koji je proglasio nezavisnost, koji ne priznaje ovu državu, tom delu Srbije mi nudimo suštinsku autonomiju. Vojvodini, u kojoj žive ljudi koji redovno plaćaju porez, koji poštuju zakone ove države, koji poštuju Ustav ove države i ovu državu vide jedino kao svoju državu, toj Vojvodini smo propisali bednih i sramnih sedam posto, koji se uzgred ne poštuju.
Nije mi jasno kako da shvatim tu poruku i šta ovaj parlament, šta Vlada Republike Srbije želi time da kaže? Inače, malo i da hvalim ovu rezoluciju čitajući i njena obrazloženja, jako sam se obradovao. Zato što sam shvatio da oni koji su pisali ovu rezoluciju, a to su predsednik Republike Srbije i Vlada Republike Srbije, jako dobro znaju šta je autonomija. Jako dobro znaju sve evropske standarde vezane za autonomiju i jako dobro znaju kako ona može da se primeni. To će nam u budućnosti vrlo koristiti, zato što sada znamo da razgovaramo sa ljudima koji znaju svoj posao. Videćemo da li će za to biti dobre volje, da razgovaramo ili da pregovaramo.
Dakle, u obrazloženju teksta imamo jedan stav da će Republika Srbija posebno insistirati na uspostavljanju autonomije zajednica srpskih opština na Kosovu i Metohiji i da će ova autonomija podrazumevati postojanje izvornih nadležnosti u sledećim oblastima. Vojvodina nema izvorne nadležnosti. Hajde opet da krenemo od stava da nećemo da damo da se Kosovo otcepi. Znači, Kosovo je Srbija. Srbi na Kosovu imaju pravo na izvorne nadležnosti, a građanke i građani Vojvodine nemaju pravo na izvorne nadležnosti, gde, uzgred budi rečeno, u korpusu svih nacionalnih zajednica koje žive u Vojvodini nas Srba ima najviše. Znači, kada bih hteo da banalizujem, rekao bih – Srbi na Kosovu mogu da imaju izvorne nadležnosti, a Srbi u Vojvodini ne mogu da imaju izvorne nadležnosti.
Sada ću da vam pročitam koliko je Vlada Republike Srbije dobro odradila svoj zadatak. Ovim predlogom se zahtevaju izvorne nadležnosti u oblasti prosvete, osnovnog, srednjeg i visokog školstva. Vojvodina to nema. Takođe, zdravstvo na svim nivoima. To imamo delimično. Onda, poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede, lova i ribolova – delimično. Pazite sada – pravosuđa! Kada smo tražili sudsku vlast za Vojvodinu, proglasili ste nas separatistima, a nudite drugom delu isto to.
Kada smo tražili vojvođansku upravu policije, opet smo bili separatisti. Vojvođanska uprava policije znači da se u okviru MUP Republike Srbije formira posebna organizaciona jedinica za AP Vojvodinu, kao što je Uprava policije Grada Beograda. I tu smo bili separatisti, a ovde se, vidim, traži nadležnost u oblasti unutrašnjih poslova, zatim rudarstva, energetike, telekomunikacija, trgovine, fiskalne politike itd. Prosto ne mogu da se nauživam čitajući šta se sve može naći na jednom papiru, ali samo kada nije Vojvodina u pitanju. Kada je Vojvodina u pitanju, onda puj pike, ne važi ništa to o čemu smo govorili.
Na kraju, moram priznati da mi nije jasno, a pitao sam i neke ljude koji se bolje razumeju od mene, kako mi možemo da dajemo autonomiju u autonomnoj pokrajini? Koliko znam, autonomija se daje u nezavisnim državama ili se autonomija daje u federalnim jedinicama. Ispraviće me neko od predlagača, pa će mi reći u kojoj se to državi u autonomnoj pokrajini jednom delu te autonomne pokrajine daje autonomija? To mi zaista nije jasno i voleo bih da dobijem odgovor od predlagača. Jedino ako niko ne sme da primeti da je car go, pa pravimo autonomiju u autonomiji samo da bi imali neko objašnjenje oko toga da nađemo neku jezičko-pravnu formulaciju koja bi mogla da zadovolji najširi broj ljudi.
Upravo zbog toga LSV neće glasati za ovu deklaraciju. Nećemo glasati zato što vidimo da kada se hoće može se, ali se ne može prema Vojvodini, i zato što nam nije jasno šta se ovom deklaracijom želi postići. Da li se ovom deklaracijom želi samo nastaviti agonija? Što bi jedan moj prijatelj rekao - kao u onom filmu "Dani mrmota", stalno se ponavljamo, ponavljamo i ponavljamo i stalno imamo iste stvari. Ili smo zaista u prilici da ne primećujemo šta se zaista događa u našem okruženju, šta se zaista događa na Kosovu i Metohiji i šta je zaista realna situacija? Upravo zbog tih razloga poslanici LSV neće glasati za ovu rezoluciju. Hvala.

Hvala.
Po Poslovniku se javlja gospodin Samardžić. Izvolite.

Gospodine predsedniče Skupštine, proglasite pauzu jer nema uslova da se radi. Zaista, ni ono što ste rekli kada smo prvi put intervenisali, da će biti predstavnici predlagača u liku ministara, toga sada nema, uz svo poštovanje gospođe Slavice Đukić Dejanović. Ipak, govoriti o Kosovu u prisustvu jedino ministra zdravlja je neka vrsta Nušićevske komedije. Nemojte, molim vas, da ovako radimo. Deluje kao da je predlagač završio posao i da se sada otaljava dug opoziciji da i ona nešto kaže. Molim vas, proglasite pauzu.

Slažem se sa vama.
Određujem pauzu od 20 minuta.
(Posle pauze.)

Molim vas da nastavimo sa radom.
Dozvolite da vas na početku obavestim da je poslanička grupa DS, odnosno narodni poslanik Goran Bogdanović povukao amandman kojim se posle tačke 5. dodaje tačka 5a.
Pre nego što budem dao reč sledećem govorniku, želim da vam kažem da nisam shvatio suštinu šta smo mi radili u poslednjih pet sati. Moram da budem krajnje iskren prema vama u ovome.
Sledeći prijavljeni za reč jeste narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Hvala vam gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Nikoliću, gospodine Dačiću, mislim da ste nam dužni nešto više od konstatacije kojom ste sami sebe, gospodine Stefanoviću opisali kao čoveka kome nije jasno šta smo radili prethodnih pet sati. Vi ste predsednik Skupštine i pored toga što vam nije jasno što ste kao predsednik Skupštine dozvolili da se Skupštini desi ovo u prethodnim satima, dužni ste makar izvinjenje zbog tog svog neznanja. Mislim da bi bilo lakše reći da vas je stid i sramota. To je ono što obeležava prethodne sate našeg bavljenja jednim od najozbiljnijih problema građana ove zemlje Srbije, problema koji u svom uzroku zapravo ima sve ono što je danas sažeto, pokazano u tih nekoliko sati sramote kojom smo pretvorili Skupštinu Srbije.
Prvo želim nešto vama da kažem gospodine predsedniče. Mislim da je jasno da postoje danas samo dve politike. Jedna politika koju ste vi predstavili meni kao predstavniku LDP na konsultacijama, politika koja je ostala bez podrške, politika sa jasnim karakterom i politika koja nije prošla test realnosti. Ne mislim da je bilo ko od nas srećan zbog toga. To je politika koja priča o Kosovu, o Srbiji koje nažalost više nema.
Druga politika je ona o kojoj smo mi govorili godinama. Nije ovo danas trenutak našeg trijumfa, nemamo prava na tako nešto, dok slušamo predsednika Vlade koji manje ili više ponavlja sve ono što smo mi govorili godinama. Ne mogu da kažem da je to naš poraz, ali svakako jeste veliki neuspeh jer i mi nismo bili dovoljno sposobni u pronalaženju podrške za politiku koja bi otvorila neku novu perspektivu u našem društvu, umesto tumaranja kroz agoniju, za koju nismo sami odgovorni, ali smo u najvećoj meri odgovorni.
Slažem se, gospodine Dačiću, nije vreme za velike reči, ali ne zato što je dobra politika bez velikih reči, nego su se potrošile, gospodine premijeru. Poslednji put su nestale u onom traktoru 2008. godine kada ste nam vi, gospodine Markoviću rekli kako se patriotizam ne sipa u traktor. Ponudili nam život valjda bez patriotizma, a ja mislim, a i mi iz LDP, kao verujem i većina poslanica i poslanika u sali da je vrhunski patriotizam spremnost da se suočite sa istinom i da onda koliko god da je ona teška formulišete politiku, pošto se mi bavimo politikom koja bi nam ponudila neki izlaz iz života u kome nestajemo.
Vi ste juče, gospodine premijeru, primili poslednjeg srpskog đaka iz Prizrena, a ja se sećam susreta sa prodekanom Prizrenske bogoslovije, sadašnjim Vladikom Atanasijem Rakitom 1993. godine u bogosloviji kada je u Prizrenu živelo četiri hiljade Srba. Pokušavate da nametnete jednu za nas neprihvatljivu tezu, to je jedan od razloga zbog kojeg nećemo glasati za vašu rezoluciju, a to je da zapravo i nije važno kako smo mi na Kosovu tako puno pogrešili. Znate, vaša vlada se bavi preispitivanjem onoga što se desilo u prošlosti. Nemam ništa protiv toga, kad god se neko u srpskoj politici opredelili za to preispitivanje, mi se lično tome radujemo jer iz toga izlazimo uvek jači. Svi oni besmisleni argumenti kojima smo godinama opisivani kroz ta preispitivanja zapravo bledi.
Recite mi, gospodine Dačiću zašto je za Srbiju važnije dobiti odgovor na pitanje – gde je sve pogrešila u privatizaciji, od odgovora na pitanje – kako je to sebi dozvolila da bude jedina evropska zemlja, jedina zemlja na svetu koja gubi tako značajan deo svoje teritorije, ne samo u fizičkom smislu, nego u onom koji presudno definiše i utiče na naš identitet. To ne možemo da negiramo. Uvek nam je to Kosovo negde u stomaku, i kada se slažemo i kada se ne slažemo o toj kosovskoj politici.
Vas pitam predsedniče Nikoliću kako ćete biti predsednik narednih pet godina koji jedno misli, a drugo radi? Ne mislim da zbog toga što ste bili radikal nekad, potpredsednik one ratne vlade, veliki protivnik Evrope danas nemate pravo da budete nešto drugo. Niko nije dovoljno crn, da nema pravo na dobar gest, niti je bilo ko od nas toliko dobar da mu možemo gledati kroz prste kada greši. Ali, vi ste taj, predsedniče, koji treba ovoj zemlji da kaže istinu.
Drugog predsednika ta istina više neće čak ni obavezivati, jer će u međuvremenu i poslednjem čoveku u ovoj zemlji, poslednjem Srbinu na Kosovu biti jasno šta se sa Srbijom na Kosovu desilo.
Problem ove rezolucije je u višku naknadne pameti i nedostatku bilo kakve vizije. Još uvek se sećam svog oficira koji nas je na platou kasarne u Divuljama postrojio 1991. godine u sred rata postrojio, pogledao u nas i rekao – vojnici, tenk nema rikverc. Potom je skinuo uniformu i otišao kući, a decu od 18 godina ostavio za sobom.
Gospodine Dačiću, to što ne možemo nazad ničim vama ne daje pravo da bez odgovora na pitanje šta je to napred, Srbiju vodite napred.
Recite nam šta je cilj našeg društva? Šta je cilj našeg društva na Kosovu? Ako govorimo o tom priznanju Kosova, onda morate reći zašto Srbije ne može da prizna Kosovo. Argumenti koje vi navodite su argumenti koje niko ne uvažava. Jedini argument koji je makar u našim razgovorima sa drugima naišao na razumevanje, ne na saglasnost, bila je zapravo konstatacija da niko ne može od nas da traži da priznamo ono što zapravo ne razumemo. Tu treba biti iskren.
Gospodine Dačiću, to je vaša partija uradila 1995. godine. Priznala je Bosnu u Dejtonu, završila trogodišnji rat i agoniju, a danas, 20 godina posle toga, Bosna nije država, a odnosi u toj nesrećnoj Bosni su komplikovaniji nego što su bili pre nego što je taj rat počeo.
Ne rešavajte tako Kosovo, gospodine premijeru. Pokušavate da nas uverite kako samo sprovodite politiku prethodne Vlade. U toj Vladi ste bili prvi potpredsednik, ono što je danas gospodin Vučić u vašoj. Zamislite kako tužno zvuče vaše rečenice kojima vi tu Vladu opisujete kao Vladu koja je najteža politička pitanja rešavala telefonskim sednicama. Zašto ste se javljali na taj telefon, gospodine Dačiću? Zašto se kao prvi potredsednik Vlade dozvolili da se usvajaju dokumenta koja danas daju za pravo svakome da vas pita da li ste normalni vi u Srbiji kada predlažete rezolucije kojima negirate ono na šta ste pristali?
Zbog ljudi koji na Kosovu žive, oni koji su tamo preostali, mislim da ste morali, gospodine predsedniče Vlade, makar da pokušate da se izvinite, ne u svoje lično ime. Ne mislim da sam ja taj koji treba tako nešto da vam govori, ali vi ste predsednik Vlade. Mogli ste kažete – vi, Srbi rasejani i razbacani po periferijama opština ovde u Srbiji, kao dođoši, građani drugog i trećeg reda, red kuća iza onih koji su došli iz Bosne i iz Hrvatske, izvinite i vi roditelji što ste ostali bez dece u ratovima, koji su započeti iako ih nismo želeli, a nismo znali kako da ih izbegnemo, koji su završeni agonijom i porazom koji smo samo mi doživeli kao pobedu, izvinite i vi koji ste od nas pobegli, izvinite i vi Albanci, naši građani, zatrpavani ovde po periferiji Beograda, oprostite nam. To bi onda bila neka druga Srbija. Nama ne morate da se izvinjavate.
Kada smo ovde govorili u 11 rasprava o Kosovu, svaki put smo govorili sa ambicijom da vam pomognemo i mi sada želimo da to uradimo. Ako nekome u Srbiji znači nešto naše mišljenje, onda javno želim da ponovim da nije Srbija izgubila Kosovo vas i vaše Vlade, nije ga izgubila ni zbog Borisa Tadića, nije ga izgubila ni zbog Koštunice, nije ga izgubila ni zbog Miloševića, naš kosovski poraz je mnogo širi od poraza i neuspeha političara i politika. Svi su otišli od nas, i Slovenci, i Hrvati, i Bosanci, i Makedonci, i Crnogorci, i Albanci i 70% mladih svoju budućnost ne vezuje za Srbiju.
Postali smo zemlja u kojoj je glavna vest da je šeik otišao sa kantom paprike i pavlake. Kada to znamo, gospodine Dačiću, onda smo dužni da uradimo mnogo više. Prvo moramo da kažemo da je uzrok kosovskog problema ovde u Srbiji. Kada god nismo bili sposobni da razumemo vreme i formulišemo politiku koja bi davala odgovor na ono što je pred nama, mi smo se zatvarali. Nismo shvatili sve ono što je obeležilo raspad Jugoslavije. Nismo shvatili ni koliko je zapravo bila ona velika šansa koju smo dobili 2000. godine, jedan čist prostor za ozbiljne i duboke promene bez velikih unutrašnjih sukoba. To je bila vaša obaveza. To je bila obaveza DOS koji se raspao na isti način na koji je i sastavljen, u jednom danu, zbog onoga zbog čega je i napravljen, zbog vlasti.
Danas, kada sve to znamo, šta vas sprečava kao predsednika Vlade i vas kao predsednika Republike, gospodine Nikoliću, da izađemo i da kažemo tih nekoliko jasnih putokaza, šta je to što nudimo Srbiji pred njom, šta je to napred o kojem govori vaša politika, pošto znamo šta je ono nazad, to smo preživeli? Ako je to uređena zemlja, na kojim osnovama?
Mi smo pokrali sami sebe na glasanju za Ustav, a sada varamo i one koje smo pokrali skrivajući taj Ustav od njih. Ne znam šta je prepreka za formulisanje jasne politike. Ako je obrazloženje ideja života u Evropi, to je previše jeftino, gospodine Dačiću. Takav narod, kakav smo mi danas, on Evropi niti treba, niti do Evrope može. Onaj ko sam sebe nije u stanju da poštuje, onaj ko nije iskren i nije spreman na preispitivanje ne može preći tako veliki put koji generacije pre nas nisu uspele da ostvare.
Vaša ideja da se može razgovarati o kosovskoj rezolucije, a neiskoračiti iz kontinuiteta pogrešne politike koji ste sami dokazali citatom jedne ili dve rečenice u vašem govoru Rezolucije iz 1999. godine, ona je pogrešna. To vam ne kažem zbog toga što želim reda radi da vas kritikujem, ona neće otvoriti perspektive koje su nam potrebne.
Slažem se sa vašim prvim potpredsednikom, kada opisuje značaj Evrope. Kada svako ko danas vodi ovu zemlju, kaže da mi bez te Evrope ne možemo. Mi bez te Evrope nismo ostali zato što smo to hteli, nego zato što nismo bili sposobni za takav život.
Ne znam da li ste svesni, ali kroz šest meseci, koliko vodite ovu zemlju, laž je dobila legitimitet, ne istina. Dosta sa tim. Vi, ja, i vi predsedniče, vrlo dobro smo znali šta će biti 11. januara na administrativnoj liniji, na Brnjaku i na Jarinju. Ti Srbi koji žive na Kosovu, velika većina njih je davno shvatila ovo o čemu mi danas, navodno, raspravljamo. Ali, ovi na severu Kosova, oni su preživeli mnogo teže istine od one koju mi danas odbijamo da im saopštimo, kada govorimo o njihovom položaju na severu Kosova. Srbija treba da se stara o njima, ali ona nije sposobna sama o sebi da se stara, a kamoli o bilo kome drugom. Srbija mora naći partnere u svetu, ali mi jedni sa drugima ne možemo da se dogovorimo.
Vi ste, predsedniče Skupštine, sami rekli da ne znate šta je ovo što smo preživeli u prethodnih pet sati. To je poniženje. To je poniženje, ali ste to poniženje vi dozvolili, vi i vladajuća koalicija. Nikada se nije prekidala sednica zbog jednog amandmana. Zbog rasprave u inicijativi stranke, koja kaže da se prekinu pregovori, iako Vlada predlaže rezoluciju koja je potpuno tome suprotna, pa šta vas to obavezuje na nešto tako?
Ideja je vaša, gospodine Dačiću, kako ste rekli, da malo podbodete Đilasa. Nemojte da ga podbadate danas. Nađite se negde privatno, pa rešavajte svoje odnose. Ovo je uvredljivo za sve nas. Ako postoje dve politike, gospodine Nikoliću, mi vašu politiku ne možemo da podržimo, pošto ne znamo šta je ono što treba da uradimo da bi se ona ostvarila. Ne da ne želimo, da, mi želimo Albance u Srbiji, zbog toga smo išli na jug Srbije u kampanji, tražili njihove glasove, pokušavali da se dogovorimo. Želeli smo i Rugovu u Srbiji. Da smo se sa njim rukovali kao sa Tačijem, verujte mi da bi mnogo šta bilo drugačije. Tu više ništa ne možemo da uradimo.
Vi možete ovoj našoj policiji da date onu snagu, koja je neophodna, da bi se izgradili normalni odnosi, prvo u Srbiji, potom sa Srbima koji žive na severu Kosova, kojima ne smemo da kažemo, kako vi to kažete, predsedniče Vlade. Bilo bi bolje da ste malo više samostalni. Šta to znači? To u prevodu znači – starajte se sami o sebi. Nisu oni sami sebe doveli u to, možda bi bilo bolje da smo malo više vodili računa o njima.
Dole su na vlasti vaše stranke. Vaši poslanici sa Kosova sede ovde. To mora da se zaboravi, tu reč morate da povučete.

Vreme.

Završiću za 30 sekundi.
Nema podrške Rezoluciji koja ne formuliše šta je ono što je napred, nema podrške političarima koji misle da je lakše držati društvo u prošlosti, nego ga suočiti sa izazovima istine i tog neizvesnog vremena koje je pred njim.

Moram da vam odgovorim samo na ovaj deo, kao predsednik Narodne skupštine. Prekinuli smo sednicu, naravno, ne samo da bi raspravljali o jednom, već o 15 amandmana. Jedan i jeste bio suštinska promena Rezolucije koja je pred nama, odnosno deklaracije, i zbog toga sam smatrao da je potrebno da se na kolegijumu sastanemo, te smo se zadržali, razgovarali o svim amandmanima, koji su bili na dnevnom redu. Jedan amandman, koji je predložila DS, bio je suštinski sporan, bio je amandman oko koga smo se, da kažem, najviše raspravljali, odnosno, oko koga smo najviše razgovarali na tom kolegijumu i pokušali da donesemo odluku u želji da postignemo što veći broj poslanika koji će podržati ovu rezoluciju. To je bila suština kolegijuma.
Meni samo nije jasno, zbog čega smo raspravljali o nečemu što je povučeno? To je smisao onoga što sam ja izrekao i to je stvar sa kojom se, da kažem, u političkom smislu ne slažem.
Reč ima gospodin Dačić, kao predsednik Vlade. Izvolite.