Uvaženi predsedniče Republike, uvaženi predsedniče Vlade, dame i gospodo članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je sedma rezolucija o Kosovu i Metohiji o kojoj raspravlja Narodna skupština za poslednjih šest godina, peta o kojoj ja imam čast da kažem nekoliko rečenica, a ukupno, kao što znamo, jedanaesta za 10 godina.
Uvek smo naglašavali u svim prilikama kada je Narodna skupština donosila dokumente o Kosovu i Metohiji da je za SVM jedino prihvatljivo mirno rešavanje svih nesporazuma i sukoba političkim i diplomatskim sredstvima, kroz dijalog i uvažavanje interesa i većine i manjine na celoj teritoriji Kosova i Metohije.
Šta je bilo zajednička crta svih rezolucija i deklaracija u poslednjih šest godina? One su sadržavale određene formulacije, koje po nama nisu bile u skladu sa savremenim rečnikom diplomatije. Sadržale su određene elemente koji su bili ratno huškački. Stavljali su u izgled prekid diplomatskih odnosa sa određenim državama sveta. Sa jednom od tih rezolucija je Republika Srbija deklarisala vojnu neutralnost, za koju odluku mislimo da je štetna po sve građane Republike Srbije, a neke deklaracije i rezolucije su i ugrožavale približavanje Republike Srbije EU. Zbog toga smo mi uvek bili uzdržani kada je Narodna skupština glasala, kada se parlament izjašnjavao o ovim deklaracijama i rezolucijama.
Postoji samo jedna rezolucija na temu Kosova i Metohije koju smo mi podržali ovde u Narodnoj skupštini. To je bilo 26. jula 2010. godine. Tada smo glasali za predlog zbog toga što je tada bilo jasno šta tadašnja Vlada Republike Srbije želi, odnosno šta je tadašnja Vlada Republike Srbije želela. Tada je bio cilj obraćanje Generalnoj skupštini UN. To je jedina rezolucija koju smo mi podržali u Narodnoj skupštini. Još jednom podvlačim, to smo učinili zbog toga što je tada bilo jasno šta je cilj Vlade i koje su namere.
Postoji još jedna zajednička crta svih rezolucija i deklaracija o Kosovu i Metohiji u poslednjih šest godina, ali bih mogao da kažem i u poslednjih 10 pa i 13 godina. To je da su te rezolucije i deklaracije bile bez ikakvog pravnog ili čak političkog uticaja. Zbog toga smatramo da ni ova sadašnja rezolucija nije od nekog presudnog značaja kao tekst. Zbog toga smatramo da je sama rezolucija irelevantna, da nije bitna, da nije od suštinske važnosti, da nije od suštinskog značaja.
Šta je onda bitno za nas? Za nas je bitno da se stvari u vezi Kosova i Metohije pokrenu sa mrtve tačke, da se počne suočavanje sa realnošću, o kojem smo mi ovde u parlamentu govorili godinama unazad. Bitno nam je da se konačno počne sa odvezivanjem tog čvora.
Svi razgovaramo sa građanima Republike Srbije. To činim i ja i, naravno, ne razgovaram samo sa građanima Srbije mađarske nacionalnosti, nego sa svima. Znate šta mi kažu, a to govore svima nama? Pitaju – dokle više, koliko će pitanje Kosova i Metohije biti ključno pitanje u unutrašnjem političkom životu Republike Srbije? Dokle će to biti najvažnije pitanje? Dokle će nas to opterećivati?
Ujedno moram da kažem da smo naravno svesni šta piše u Ustavu Republike Srbije, a kao što znate poštujemo taj Ustav u celini, kao što poštujemo i teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije, pošto je ova država i naša domovina. Ali, isto tako želim da postavim retoričko pitanje koje postavljaju i građani, ali oni ne postavljaju to pitanje na način da ne očekuju odgovor – koliko još treba da se produkuje izgubljenih generacija, dokle još treba da živimo na ovaj način, a da država, svagdašnji predsednik Republike, svagdašnja Vlada i svagdašnji parlament ne započnu sa suočavanjem sa realnošću? Dokle ćemo biti taoci raznih mantri i to pitaju građani Republike Srbije?
Rekao sam da nije relevantno, da nije važno šta piše u rezoluciji. Šta je za nas bitno? Za nas je bitno da su se stvari korenito promenile u poslednjih šest meseci. Komunikacija je korenito promenjena poslednjih šest meseci, mislim na komunikaciju predsednika Republike i na komunikaciju Vlade, pre svega predsednika Vlade Republike Srbije. Mi to doživljavamo kao početak kraja dogme i Kosova i EU.
U rezoluciji piše da je apsolutni prioritet napredovanje ka EU, odnosno to stoji u raznim izjavama najviših zvaničnika ove države. Konačno, rejting nije na prvom mestu ni predsedniku Republike, ni predsedniku Vlade. Oni su počeli da pričaju istinu iako je ona bolna i hrabrost je ispred dodvoravanja građanima. Mi smo govorili godinama unazad – političar ne treba da govori građanima ono što građani žele da čuju, nego političari treba da edukuju građane. Političari treba da kažu građanima šta je posledica čega. Zbog toga mislim da su se stvari promenile na bolje.
Ovu moju tvrdnju želim da potkrepim sa nekoliko citata predsednika Republike i predsednika Vlade iz prethodnih nedelja i prethodnih meseci. Gospodin Tomislav Nikolić je na primer 27. decembra prošle godine rekao, citiram – za Srbiju odavno više nema pobeda na Kosovu i Metohiji, ali porazi moraju da prestanu. Grad Priština više nikad neće biti u bilo kakvom sastavu sa Beogradom u smislu da zavisi od njega ili da Beograd o njoj odlučuje.
Mi o tome pričamo godinama. To svi građani Republike Srbije znaju, savršeno dobro znaju, ali nije bilo političke hrabrosti u ranijem periodu da se to kaže, nije bilo političke hrabrosti u prošloj Vladi da se to kaže.
Predsednik Republike je rekao i sledeće, citiram – nama Kosovo curi kroz prste, ono što smo mogli pre pet ili deset godina danas ne možemo da ostvarimo, a ono što možemo ove godine, iduće pred kraj nećemo moći. To je tačno, ali ni to nije ništa novo, ali je novina da to predsednik Republike jasno i glasno kaže. To je hrabrost, a hrabrost u politici treba da se respektuje.
Šta je rekao krajem decembra gospodin Ivica Dačić u Narodnoj skupštini, citiram – vi kažete sada EU nas tera da predamo Kosovo, moram da vam kažem i da vas pitam nismo li ga mi već skoro potpuno predali. Jesmo. Zašto? Zato što je na Kosovu ostao samo srpski nacionalni državni interes gde srpska zajednica živi. O tome mi pričamo godinama. Sviđalo se to nama ili ne, to je živa istina, to je realnost, a sa realnošću se moramo suočiti zbog toga da građani Republike Srbije, nas sedam miliona ne bude, da ne budemo taoci nekih mitova u koje više niko ne veruje.
U istom smislu je rekao i Ivica Dačić sledeće, 29. decembra – neću da pričam bajke narodu, cela situacija oko Kosova i Metohije je odavno izašla iz Ustava Srbije. I o tome govorimo već godinama, mi kao SVM i još neke partije u Narodnoj skupštini, ali niko iz Vlade Republike Srbije u ranijim periodima to nije imao hrabrosti da kaže. Ali, to nije predaja, to nije kapitulacija, to je suočavanje sa realnošću. Mi mislimo da je ovo tek prva faza. Niko nije spominjao danas, ali svi mi dobro znamo šta piše u mišljenju EU o napretku Srbije od oktobra prošle godine. Znamo šta stoji u zaključcima Saveta EU iz decembra prošle godine. Tamo jasno i glasno stoji, crno na belo, da ni Srbija, ni Kosovo ne smeju sprečavati jedna drugu na putu ka EU. To treba jasno da se kaže građanima Srbije pošto to stoji u zaključku Saveta EU iz decembra prošle godine.
Mislim da smo na dobrom putu jer ovakve rečenice koje sam citirao, koje su izgovarali gospoda Nikolić i Dačić, srpski političari u poslednjih 30 godina nisu imali hrabrosti da izgovore, a to je za respektovanje, to je za podršku, to je za priznanje, to moramo priznati, to priznajemo i mi iz SVM, to je ogromna stvar.
Rekao sam da je rezolucija irelevantna i da su važne ove izjave koje sam citirao zbog toga što govore o tome koji će biti naredni koraci i da će ti naredni koraci predsednika Republike i Vlade Republike Srbije biti u saglasnosti sa realnim životom. Znači, napravljen je veliki iskorak. Daleko smo od toga, kako bismo to mi formulisali iz SVM, daleko je od toga šta kažu mnogi građani Republike Srbije kada razgovaramo bez obzira na nacionalnu pripadnost, ali je napredak nesumnjiv. Kao što je rekao i predsednik Republike, mi kasnimo najmanje pet do deset godina.
Ova platforma sadrži neka rešenja koja je ista ova Narodna skupština pre samo pet godina odbacila, nije odbila, nego je odbacila. Da smo tada postupali drugačije, možda bismo danas više imali. To isto treba da se kaže jasno i glasno građanima Republike Srbije.
Mi iz SVM želimo da pomognemo u daljem odvezivanju ruku. Ovom rezolucijom i platformom je ostavljen prostor potreban za kompromisne odluke, što je veoma važno. Kao što sam na početku svoga obraćanja rekao, mi se već godinama zalažemo za kompromisna rešenja koja ne idu na štetu nikome na Kosovu i Metohiji.
Mi danas, gospodine Nikoliću, gospodine Dačiću, dame i gospodo, želimo da pružimo podršku ovoj hrabrosti. Mi želimo da pružimo podršku ovom početku suočavanja sa realnošću. Zbog toga će narodni poslanici SVM večeras ili sutra, videćemo kada, glasati za ovu predloženu Rezoluciju. Glasajući za Rezoluciju ne podržavamo tekst nego ovu novu politiku. Podržavamo hrabrost, suočavanje sa realnošću.
Želim da apsolutno podržim ideju o autonomiji Srba na Kosovu i Metohiji, doduše, nisu svi detalji jasni. Mogli bi smo terati mak na konac i pitati kako je moguće da pripadnici većinskog naroda u Srbiji, ako polazimo od pretpostavke da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, kako srpski narod u sopstvenoj državi može da uživa nacionalnu autonomiju? Kako je to moguće? Gde tu ima logike? Gde ima toga u Evropi? Nacionalne manjine da, ali kako većinski narod u državi koja sebe najvišim pravnim aktom definiše kao nacionalnu državu? Kako većinski narod može da uživa autonomiju u sopstvenoj državi? Ali, to nije bitno, mnogo je bitnije da se jasno i glasno kaže da vojvođanski Mađari podržavaju ideju autonomije Srba na Kosovu.
Gospodine Nikoliću, predsedniče Republike, verovatno se sećate, da ste 13. juna 2009. godine prisustvovali, tada u svojstvu predsednika jedne parlamentarne stranke, svečanoj Akademiji SVM povodom našeg 15. rođendana. Tada ste rekli da je Mađarska primer, što se tiče pomoći sunarodnicima u okruženju.
Ako je to tako, a jeste, to ja mislim, onda je logično da mi, koje matična država podržava u svakom pogledu, kao što podržava i Mađare u Rumuniji, Slovačkoj, Ukrajini, Hrvatskoj, Austriji, itd, budemo za to da Srbija pomaže Srbe na Kosovu i Metohiji.
Isto tako treba da kažem i to, da ako neko razume Srbe u ovom teškom istorijskom momentu, onda su to Mađari. Možda ima još nekih naroda, ali Mađari vas sigurno razumeju, u potpunosti, pošto je Mađarska 1920. godine izgubila dve trećine teritorije. Jedna trećina Mađara od tada živi izvan granica Mađarske.
Mogu da vam kažem i iskustva, bez obzira što poštujemo Republiku Srbiju kao našu državu, da treba da prođe više generacija da bi rane zarasle, ukoliko je to uopšte moguće. To kažem najdobronamernije.
Još jednom da kažem i da zaključim, mi ćemo glasati za ovu novu politiku, za hrabrost predsednika Republike i predsednika Vlade. Znamo da je teško, ali smatramo da Vlada Republike Srbije i predsednik treba da vode politiku koja je u interesu svih građana Republike Srbije, bez obzira na nacionalnu i svu drugu pripadnost i na sve druge eventualne razlike na čitavoj teritoriji Republike Srbije. Ne treba uzeti u obzir samo interese naroda na Kosovu i Metohiji, nego svih nas sedam miliona građana Republike Srbije. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče Republike, poštovani gospodine predsedniče Vlade, poštovana predsedavajuća, kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj prenos, a posebno naša braća na Kosovu i Metohiji, mogao sam da govorim i 30 sekundi i da kažem da će poslanički klub NS, sa svih svojih osam poslanika, iskreno podržati Rezoluciju koja je pred nama.
Rešio sam da govorim malo duže, razočaran, kao što mislim da je razočarana većina građana Srbije, koja je čula i videla ovo ovde u nekoliko sati šta se dešavalo. Koliko će nama, pre svega da kažem, Srbima, biti potrebno da shvatimo, političkim opcijama i političkim liderima, da se na kosovskoj politici na Kosovu i Metohiji ne može zadobiti rejting, a obraz može izgubiti zauvek?
Mislim da su sadašnja Vlada Republike Srbije i predsednik države Srbije, kao retko kad u bliskoj prošlosti, kao retko koji državnici koji su bili na čelu Srbije, pošteno, hrabro i odgovorno, istinito i realno sagledali gde se nalazi naša država i u okviru nje Kosovo i Metohija, i ponudili u prethodnih nekoliko meseci niz razgovora koji nisu bili uobičajeni za političku praksu prethodnih godina, razgovarali i sa onima sa kojima možda ne bismo razgovarali, da je to privatna stvar nekoga od njih ili moja, nego je stvar državnog interesa građana Srbije.
Moram da priznam, možda u mojoj političkoj naivnosti i mojih kolega iz poslaničkog kluba NS, da smo danas došli sa iluzijom da ćemo prisustvovati jednoj sednici od dva do tri sata, svesni odgovornosti koju imamo i pred svojim građanima, biračima, a i pred istorijom.
Slušam neke kolege ovde koji su pričali, pa kao da seire da je politika predsednika države, tobože poražena, a on inicijator, a on sastavio i platformu i najveći deo predloga rezolucije. Kako ljudi ne možete da shvatite, ako je od nečega i odstupio, da je to njegova vrlina i da će zbog toga sledećih deset godina, između ostalog, biti predsednik Srbije? To je njegova snaga. Dakle, ne postoji njegova sujeta. Čovek sagledava interes Srbije i u okviru njega različite političke ideje i političke interese.
Drugi momenat, na kojem sam bio i imao iluziju da će ova sednica ličiti na nešto lepše, ako išta lepo može da zadesi naše Srbe sledećih godina ili meseci na Kosovu i Metohiji, s obzirom šta su sve preživeli, taj famozni sastanak šefova poslaničkih grupa je bio, na kojem ja nisam prisustvovao prethodnih 12 godina od kako sam narodni poslanik. Dakle, tri čoveka sa tri najodgovornije funkcije, predsednik Skupštine, predsednik Vlade i predsednik države sedeli su, čini mi se, prvi put sa svim šefovima poslaničkih grupa, i od reči do reči, od amandmana do amandmana, bez ikakve sujete, najblaže što se moglo, razgovarali i sa predstavnicima opozicionih stranaka, da se dođe do zajedničkog rešenja.
Ovde neke naše kolege pričaju o političkim manevrima. Imamo li mi pravo na političke manevre, gospodo, braćo i sestre, ako se radi o Kosovu i Metohiji, ako je ono nama sveto, ako što svi govorimo da nam jeste? Neću da pominjem nikoga, zaista ne bih želeo da neko shvati da nešto lično imam i da nekoga omalovažim, da mu dajem povod za repliku, ali u političkim manevrima, na nekim manevrima se učestvuje i sa bojevom municijom, a i sa ćorcima. Danas smo svedoci, čuli smo ovde da se učestvovalo sa političkim ćorcima. Imamo li to pravo da radimo, kada se radi o Kosovu i Metohiji?
Ovde sam slušao i neke kolege, koje su pričale o evro integracijama. Pa naravno da je sve ovo povezano. Ne razgovara se danas, gospodo draga, neću ja tu nikakvu posebnu istinu reći, niti moju umotvorinu, samo o Kosovu i Metohiji, ovde se razgovara o Srbiji.
Prilikom usvajanja nekih od prošlih deklaracija i rezolucija o Kosovu i Metohiji rekao sam da li mi možda ovde govorimo o Srbiji i o svim građanima Srbije. Naravno da će uspeh ovih pregovora i razgovora, to je očigledno, to mora da se kaže, koliko god to bilo meni teško i možda ne bih u srcu i u duši hteo da priznam, zavisiće te evrointegracije.
Neki su imali priliku, pre ne zna koliko godina, da budu vrhovni tumači evropskog puta. Šta su uradili? Došlo je da se temelji države totalno uruše.
Kada bih bio kao neki, govorio bih – pa, čoveče, do juče si bio u vladi Redžepija, nemoj mi sad srbovati. Nije prilika i nije vreme za to.
Da li sam bio prevaren, to bi trebalo da kažu ostale kolege šefovi poslaničkih grupa na tom sastanku. Nisam tamo čuo ni jednu reč tako žestoku, po neku i uvredljivu koliko smo čuli ovih prethodnih nekoliko sati u direktnom prenosu, što su, nažalost, građani slušali.
Nisam za to da mi pokazujemo bilo kakvo neko lažno jedinstvo, ali ono što se dešavalo na tom sastanku je bilo maksimalno korektno, pogotovo od šefa države i od predsednika Vlade. Voleo bih da je i u drugim državama, nisam siguran, ali dobro radi se o Kosovu i Metohiji i u interesu je svih da se postigne neki konsenzus. Ovo što se posle ovde desilo stvarno me je razočaralo, a verujem i većinu građana Srbije, a to razočarenje možemo svi zajedno da sprečimo i da ublažimo u nastavku sednice i da ovu sednicu završimo u nekom pristojnom roku i da glasamo i da čestitamo našim Srbima srpsku Novu godinu.
Da li je Kosovo nezavisna država? Čini mi se da za neke naše kolege bi bila ispravna jedino rezolucija gde ćemo svi mi da kažemo "da, Kosovo je nezavisna država".
Još jednom kolegi koji je govorio pre mene dokle ćemo mi pričati o Kosovu i Metohiji - dok ima živog jednog Srbina u Srbiji na svetu to će biti naša tema uvek. Možda pričam sa emocijama, ali razgovarao sam ovih nekoliko dana, pripremajući se za sednicu, iz jedne partija koja slovi ovde na političkom nebu Srbije da nije baš patriotska, da ne pričam koja je, sa mladim ljudima, nijedan nije za nezavisno Kosovo. Dakle, ako bi ono bilo nezavisno, zašto bi se od nas tražilo da razgovaramo o tome? Prema tome, dok nije članica UN, čak i da nekim slučajem bude, neće biti nezavisno dok se Srbi sa tim ne slože, jer mi tu živimo i naš narod dole živi i živećemo i vekovima jedni pored drugih. Znači, interes je i jednih i drugih da se dogovore.
To što je kolega pre mene rekao da je predsednik pokazao hrabrost, u redu, lako je biti hrabar u politici, ali on je pokazao državničko umeće i mudrost, a to je pokazao prvim potezom, kada je dao ostavku na stranačku funkciju. Tačno što jedan kolega skoro reče da posle toliko godina prvi put imamo predsednika države koji nije istovremeno i predsednik stranke. Neću da kažem da se predsednik Vlade ponaša stranački, daleko od toga.
Dakle, imali smo priliku jednu. Nikom ne bi spala kruna s glave i niko ne bi izgubio svoj opozicioni oreol, kao da nema prostora da se kritikuje ova vlada za neke poteze, to radimo i mi neki koji činimo deo vladajuće koalicije, ali na Kosovu i Metohiji, na ovoj temi, na rezoluciji nije bila prilika, gospodo. Ovo jeste moj apel, neću da kažem za neko jedinstvo, nego za minimum pristojnosti da ovu sednicu završimo zbog naroda koji nas gleda u pristojno vreme i pošteno glasamo, onako kako ko misli.
Mislim da je rezolucija i tekst rezolucije dovoljno tolerantan za sve opcije koje ovde postoje, bez obzira na političke programe i ideologije. Da razgovaramo moramo, ali da priznamo Kosovo nećemo nikad.
Nisam morao ništa da kažem, mogao sam samo da kažem šta se kaže u rezoluciji u tački 1. pod a) Republika Srbija u skladu sa međunarodnim pravom, Ustavom i voljom građana ne priznaje i nikad neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. O svemu drugom mislim da može da se razgovara i da je to poruka i današnje sednice i poruka tim Albancima dole koji žive na Kosovu. Mi ne želimo borbu, ne želimo rat, mi želimo sa vama da razgovaramo. Mi ćemo biti zauvek komšije. Mislim da je to hrišćanska i srpska poruka odavde, ali nikad nećemo pristati da to nije naša zemlja i duša Srbinova dok ima i jednog Srbina živog, možda mlađeg, možda pametnijeg, možda sposobnijeg no što sam ja.
Kada vidim kako ova omladina raste i sa 21 vekom i sa tehnologijom i sa EU i sa svim tim vrednostima koje hoćemo da primenimo ovde koje su u Evropi, ogromna većina neće da se odrekne Kosova i Metohije. To je neuništivo. To vam je kao vera, ne može da se uništi nikad. To vam je kao voda, ne može nikad da se sabije. Dakle, ono što mi osećamo za Kosovo i Metohiju, to će u srpskom narodu postojati zauvek, samo je pitanje na koji način doći do nekog prihvatljivog rešenja.
U tački b) rezolucije o Kosovu i Metohiji se kaže da cilj je razgovora stvaranje preduslova da srpska zajednica i druge nacionalne zajednice na celokupnom području Kosova i Metohije budu u mogućnosti da jačaju, raste i žive u miru i sigurnosti.
Cela rezolucija odiše jednom tolerancijom, pozivom na razgovore. Ne znam šta je tu sporno i šta bi moglo bilo kome da bude sporno.
Ne bi glasao ni jedan član Nove Srbije pa ni ja, da nema, recimo, između ostalog, u obrazloženju da se kaže da osnovna polazna premisa za razgovore sa privremenim institucijama samouprave u Prištini na visokom političkom nivou bude da Republika Srbija, u skladu sa međunarodnim pravom, Ustavom i voljom građana, ne priznaje i nikad neće priznati jednostranu proglašenu nezavisnost Kosova. Da nije nezavisno to znaju i oni, inače ne bi razgovarali sa nama.
Što se tiče NS, podržavamo politiku koju vode i predsednik države i Vlada na čelu sa predsednikom Vlade, koja ima već jedan kontinuitet. Znači, razgovara se. Podržavamo da nastavite da razgovarate sa tim ljudima koji predstavljaju Albance sa Kosova, ali da se o svakom koraku, ako ne o svakom koraku, onda o nekim tromesečnim koracima izveštavaju ovde poslanici Narodne skupštine, a ne kao što je bilo u prošlom sazivu, da imamo po 10-15 sednica gde neodgovorni ljudi neće da dođu. Daje nam uveravanja dosadašnje ponašanje i naše Vlade i predsednika Republike da će tako i biti. Prema tome, još jedanput želim da pozdravim tekst rezolucije, da pozdravim tekst obrazloženja koji prati rezoluciju i da će, dok se ovako ponaša i naša Vlada, pogotovo predsednik države, imati iskrenu podršku u poslanicima NS. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mijatović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče, poštovani predsedniče Vlade, poštovani ministri, kosovski problem, ovakav kakv je, nije nastao danas, već on decenijama opterećuje pre svega Srbiju, a ranije i šire zajednice, tj. bivšu Jugoslaviju. Problemi koji su tada nastajali nisu adekvatno rešavani, gomilali su se, a kulminacija je nastala 1999. godine, kada je nakon NATO intervencije došlo do nasilnog oduzimanja Kosova i Metohije od Srbije.
Inače, istorija pogrešnih i neadekvatnih politika prema Kosovu i Metohiji je veoma bogata i pri tome ne mislim da je za sve uvek bila odgovorna srpska strana.
Mnogi interesi Albanaca, svetskih sila, naših suseda i ko zna koga još su se preplitali preko Kosova i Metohije, ali najteže posledice snose Srbi i drugi nealbanci koji žive u jednom provizorijumu koji se naziva državom Kosovo sa minimumom ljudskih prava, sloboda, prava na kretanje, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu itd.
Poštovani narodni poslanici, SDPS smatra da treba da se borimo i tražimo rešenje uvažavajući dva principa – princip realnosti i princip pravednosti. Princip realnosti, jer ne možemo ući u Prištinu, a isto tako oni ne mogu ući na sever Kosova. To je kolega Pastor već i citirao. Isto tako, ne može da se desi da Srbija stalno mora da popušta, da daje neka prava, a da druga strana samo dobija. Mora se izbalansirati pristup, što znači da nikom sve, a svakome po nešto. Kompromis može da se napravi poštujući ova dva principa.
Takođe, polazimo od stanovišta da Republika Srbija nije priznala, niti će ikad priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Takav stav Srbije poštuju države koje nisu priznale Kosovo, ali i one države koje su priznale nezavisnost Kosova. To je naše pravo, ali to ne znači da ne treba da razgovaramo sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini i oko tehničkih i političkih pitanja.
Rešavanjem tehničkih pitanja bi trebalo da se obezbede što bolji uslovi za život Srba i drugih nealbanaca, kako onih na severu Kosova i Metohije, tako i onih južno od Ibra, koji žive u enklavama. Pitanje je i kako zaštititi kulturnu baštinu koja nije samo naša već i svetska? Pri tome obična tehnička pitanja, kako putovati, kojim tablicama, kako se lečiti, školovati, zaštititi imovinu itd, za običnog čoveka su od životne važnosti. On nema vremena da čeka da se promene istorijske okolnosti. Ako se promene, on živi danas i traži brza ali održiva i prihvatljiva rešenja. Zato SDPS će u potpunosti podržati ovu rezoluciju i glasaće za nju, a takođe smatramo da premijer Ivica Dačić treba da nastavi razgovore u Briselu.
U tim razgovorima, iako je manevarski prostor, za našu stranu skučen, uzimajući u obzir sadašnje političke i ekonomske okolnosti, ali na tako uskom prostoru treba razgovarati i tražiti poboljšanje. Treba imati u vidu da je postizanje održivog rešenja dugotrajan proces i biti spreman na kompromise radi prevazilaženja trenutnog stanja, ali imajući u vidu državni i nacionalni interes.
Prema našem mišljenju, proaktivan pristup koji sada imamo za nas znači veliku prednost i to treba iskoristiti. Održivo i trajno rešenje kosovskog problema znači da ćemo konačno na zapadnom Balkanu imati zonu mira i stabilnosti. Naravno, u svim etapama pregovora treba konsultovati predsednike Srba sa Kosova i Metohije. Njihovo mišljenje i stavovi su veoma važni, jer će oni direktno učestvovati u sprovođenju dogovorenih politika u institucijama na Kosovu i Metohiji.
Poštovani narodni poslanici, rešavanje kosovskog problema je usko vezano za evropske integracije Srbije. Za SDPS su to dva paralelna procesa, međusobno povezana. Napredak u jednom procesu mora da rezultira napredak u drugom procesu. Za SDPS evropska budućnost Srbije je neupitna, bez obzira na sve teškoće koje se javljaju na tom putu. Za nas je to "modus vivendi", ali pri tome insistiramo na poštovanju onoga što nazivamo evropskim vrednostima. Mnoga pitanja, posebno u tehničkom delu razgovora su nastojanja da svojim sunarodnicima na Kosovu i Metohiji obezbedimo uslove za život, koji spada u osnovni korpus ljudskih prava u skladu sa evropskim vrednostima.
Poštovani narodni poslanici moramo objektivno sagledati realnost, snagu Srbije i shvatiti da kao mala zemlja ne određujemo svetske tokove, a da smo kao rezultat pogrešnih politika uvek imali skupo plaćene cene. Zato se okrenimo realnom sagledavanju stvari, svojim vrednostima, prednostima i mogućnostima i uređujmo Srbiju za sebe da bude poželjna i drugima. Moramo puno da radimo na uvođenju evropskih vrednosti, zakona, poštovanje prava, bez obzira na rok u koji ćemo ući u Evropsku uniju, iako bismo želeli da se to dogodi što pre. Okrenimo se što pre i životnim pitanjima koja će građanima Srbije omogućiti da u njoj bude bolje i da se kvalitetnije živi.
Na kraju, želeo bih da čestitam predsedniku Vlade, gospodinu Ivici Dačiću na dosadašnjem vođenju pregovora, kao i da mu poželim uspeha u narednim rundama. Pri tome smatramo da je rezolucija, ali i dokumenti koji prate samo okvir, kako za tehničke, tako i za političke razgovore, a svako rešenje do kojeg se dođe, moralo bi da se nađe u parlamentu pred poslanicima.
Ponovo naglašavam, da poslanička grupa SDPS će glasati za ovu rezoluciju, sa nadom da će ona biti dobra polazna osnova za postizanje konkretnih rezultata. Isto tako smatram da kosovski "Gordijev čvor" mora razrešiti ova generacija. Srbija nema vremena za čekanje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić. Izvolite.

Poštovani predsedniče Republike, članovi Vlade, dame i gospodo, prisećam se kraja ovog sastanka koji smo imali sa predsednikom Skupštine, Vlade i države, kada je predsednik Skupštine predložio da našim kolegama u poslaničkom klubu predložimo skraćivanje diskusija da bi se završilo do deset, jedanaest, dvanaest časova. Posle toga se dogodilo da je Vlada sa predstavnicima DS, dva – dva i po sata većala oko jednog amandmana, da bi se opet posle toga razvila diskusija između njih koja je trajala još tri sata.
Ono što bismo uštedeli u nekih pola sata – sat vremena, oni su prosto galantno iskoristili u svojim međusobicama koje smo morali da slušamo. Žao mi je što moram ovu diskusiju da počnem od toga, ali mi je važniji jedan sindrom.
Bez obzira koliko se oni svađali međusobno, imam utisak da će oni da završe u nekom miru i redu, međusobnom, celu ovu raspravu i negde podozrevam da će ova rezolucija biti usvojena sa većim brojem poslanika nego što taj broj čine predstavnici vladajuće stranke. To ne bi bilo ništa čudno, s obzirom da, bez obzira na svađe i uvrede, te dve strane vezuje jedna važna stvar za njih, jedan zajednički imenilac, a to je njihova pusta želja da Srbiju uvedu u EU.
To je toliko velika želja da postoji jedan spor u ortodoksiji u toj stvari, ko će više verovati u tu dogmu. Iz tog spora proizilazi čitav niz kompeticija, takmičenja, zavisti i ljubomore. Mi smo prisustvovali upravo takvoj jednoj svađi. Evropsku uniju sam pomenuo samo zbog toga što jeste apsurdno da mi zbog nje gubimo pet sati, a govorimo o Kosovu, ali i više od toga, zato što je to jedna struktura koja punom parom radi na otimanju Kosova od Srbije. Utoliko je veći apsurd ove svađe, koja postoji među predstavnicima Vlade i predstavnicima jedne opozicione stranke, oko jednog amandmana. U krajnjoj liniji taj amandman je povučen i mi smo bez obzira na to morali da slušamo tu svađu.
Ova rezolucija koja je dobila jedan epilog u ovoj raspravi, od pet sati besmislenoj i potpuno bespredmetnoj, mislim da nije ni mogla bolje da prođe. Nju smo čekali šest meseci. Bila je najavljena krajem jula meseca. U međuvremenu Vlada je radila svoje na kosovskom pitanju, gurala je dalje po svome, bez nekog državnog dokumenta, dokumenta nove Vlade.
Ona je, kako oni kažu, nastavljala politiku prethodne Vlade, jer je bila prinuđena na to. Ona je zapravo htela da se drži fer-pleja, pa da prema međunarodnoj zajednici ne ispadne kao neka država koja neće poštovati obaveze prethodne Vlade. Da se razumemo, to nije glavni razlog zbog čega je u ovih nekoliko meseci, kada nismo imali ni platformu ni rezoluciju, Vlada takvu politiku vodila. Glavni razlog je u tome što je Vlada odlučila da po svaku cenu nastavi evropski put i iz toga je proizilazila obaveza Vlade da primenjuje one sporazume koji su po državu krajnje nepovoljni.
Dakle, u tom međuvremenu, kada ona nije imala nikakav dokument, a kako smo ga mi čekali sve vreme, ona je obavila mnoge poslove. Skinula je tekst sa zvezdice Kosova, na primer. Izgradila je carinske i ove druge punktove na integrisanom graničnom prelazu. Nastavila je razgovore sa kosovskim predstavnicima, sa predstavnicima tzv. nezavisne države Kosovo. Sve vreme smo mi čekali rezoluciju.
Ona je najzad došla posle mnogih peripetija. Govorim o tom fenomenu o kome danas treba da odlučujemo kao o jednom potpuno, kako da kažem, patološkom elementu u našem političkom životu.
Dakle, dobili smo jedan predlog platforme, u kome je predsednik Republike pokušao da u tom mračnom tunelu upali neko svetlašce, da pomeri tu politiku sa te užasne determinante u kojoj Srbija samo gubi, u kojoj Srbija ne može da dobije ništa u pogledu evropskih integracija, pa ni taj datum, ako ne preda Kosovo. To je bilo očigledno iz nekoliko stavova te platforme i to je zaista bio pomak, bila je promena. To svetlo je neko utulio, da li sam predsednik, da li neko drugi, to sad nije bitno. Mi smo danas saznali da je to jedinstven stav i u to verujem i neću da ulazim ko je zapravo vratio stvar na početak.
Potom smo dobili rezoluciju sa vrlo čudnom strukturom i zbog toga što je tako bilo, DSS je odlučila da uloži amandmane na taj tekst, onako kako ga je pročitala. Vi se sećate, javnost je o tome govorila, novinari su o tome govorili, posle prvog razgovora sa predsednikom Republike, DSS je najavila jedan amandman. Ona je našla dovoljno razloga da prvobitni tekst predsednika Republike smatra dobrim početnim korakom ka promeni politike koja je samoubistvena politika Srbije. Kada smo videli da od toga nema ništa, kad smo videli tekst ove rezolucije, mi smo uložili amandmana onoliko koliko smo smatrali za potrebno, dakle osam. Nijedan nije prihvaćen i to mi je nekako razumljivo.
Nije reč o amandmanima. Reč je o temama, o aspektima problema koji se nalaze u ovoj rezoluciji, gde mi izražavamo naše neslaganje sa nastavkom ove politike koja, kao što sam rekao, srlja u neku prošlost skorašnju, gde je bilo odlučeno da se zarad nekog dobitka u EU i sa EU žrtvuje Kosovo.
Dakle, svaki onaj stav u ovoj rezoluciji koji ponavlja da sve ovo što se čini, čini se zarad evropskih integracija, da čak i razgovore treba voditi tako da doprinesu evropskim integracijama. U situaciji kada EU posreduje razgovorima i kada EU pomaže nezavisno Kosovo, svaki takav stav morao je da se briše po našem amandmanu. Potom, svaki stav koji kaže da treba da se nastave razgovori koji su počeli pre godinu dana i koji su doveli do obaveze Srbije da korak po korak rapidno, ali ubrzano priznaje Kosovo, da ti razgovori moraju da stanu, onako kako je to bilo formulisano u prvobitnom predlogu platforme predsednika Republike.
Potom, postoje amandmani o položaju Srba na Kosovu i Metohiji. Ima jedan stav u ovoj rezoluciji, preko koga se može dobro testirati šta Vlada misli sa Srbima i u vezi srpskog pitanja na Kosovu i Metohiji. Ona je u tom stavu napisala da srpska zajednica i ostale nacionalne zajednice treba da uživaju, napreduju i razvijaju se na Kosovu i Metohiji. Mi smo se pobunili protiv tog izraza "srpska zajednica", jer je on zlosutan za položaj Srba na Kosovu. Zapravo, ako takav izraz koristimo, on je vesnik jedne politike koja će Srbe na Kosovu tretirati kao zajednicu ili kao manjinu, na čemu će se stvar završiti na nezavisnom Kosovu, koja će doduše dobiti velike nadležnosti autonomije na tom Kosovu, o čemu govori obrazloženje i deo platforme, ali će ostati to što sama reč kaže – srpska zajednica.
Naš amandman kaže da te ljude treba nazvati onim imenom što oni jesu u ustavnom sistemu Srbije. To su građani Srbije. Ako se ne kaže – građani Srbije, onda se oni prosto odeljuju, pravno se izdvajaju iz kategorije ljudi koji nose državljanska i građanska prava Srbije. To je jedan važan momenat ovog našeg amandmana koji je, razume se, bio odbijen iz poznatih razloga.
Vidite, platforma u svom članu 1. pokazuje o kakvim je teškim kompromisima unutar vladajuće strukture bilo reči kada se ona formulisala. Taj član 1. je potpuno čudan. U njemu se kaže da Skupština treba da donese rezoluciju koja će utvrditi principe na osnovu platforme o političkim razgovorima. Dakle, potpuno je pobrkan red poteza kakav bi trebalo da bude, bez obzira na hronologiju, šta je bilo prvo, a šta je bilo drugo. Logički se podrazumeva da Skupština treba da donese rezoluciju sa principima na kojima će se bazirati platforma, potpuno obrnuto od onoga što piše. Mi smo jednim amandmanom hteli da uvedemo red u taj galimatijas reči i pojmova koje niko neće razumeti. Naravno, i taj amandman je bio odbijen.
Postoji još jedna tema jako važna, a to je tema tog posebnog zakona o suštinskoj autonomiji, koju smo takođe predložili i za koju smo prvobitno mislili da će biti naš jedini amandman. Naime, Srbija jeste dužna da po Ustavu donese taj ustavni zakon, ali se ne radi samo o takvoj ustavnoj obavezi. Radi se o nečemu mnogo višem i važnijem u tom našem predlogu. Svi znate da su privremene institucije samouprave proglasile nezavisnost Kosova 17. februara i u svim mogućim razgovorima sa predstavnicima Srbije i sa Beogradom definitivno formulisali svoje polazno stanovište. Ono glasi – Kosovo je nezavisno.
Srbija ima stanovište – nećemo priznati nezavisno Kosovo i to piše u ovoj platformi. Međutim, to je jedan defanzivni pristup, jedna potpuno defanzivna taktika. To što Srbija neće priznati nezavisno Kosovo nikoga ne uzbuđuju, pa ni Albance na Kosovu, ni EU. Dakle, oni svi mogu da pređu preko toga, jer Srbija može da ne prizna bilo koju državu na svetu, pa se oko toga niko neće uzbuđivati. Ono što je Srbija morala da učini jeste da definiše svoj pravni odnos sa Kosovom, kako ga vidi, u jednom političko jakom stavu. Taj pravni odnos je trebalo formulisati ovim posebnim zakonom o suštinskoj autonomiji, sa jedne strane zato što Ustav Srbije u preambuli govori da će Kosovo imati status suštinske autonomije, a drugo, što Rezolucija 1244 utvrđuje suštinsku autonomiju Kosova.
Imamo dva jaka razloga, pravna, da tako postupimo, a imamo politički razlog da posle proglašenja nezavisnosti Kosova kažemo celom svetu, a pre svega EU, koja je naša pozicija u pogledu statusa Kosova, bez obzira što znamo da se razgovori o statusu možda neće ni voditi. Ali, ako se ne vode, možda će se voditi jednog dana kada situacija bude povoljnija za te razgovore.
Ako smo krenuli u EU po svaku cenu, razume se da razgovora o statusu neće biti zato što za 22 države članice EU i za samu EU i njene institucije je problem statusa rešen jednom za svagda. Prema tome, mi smo kapitulirali time što nismo hteli da donesemo ovaj zakon koji deluje beningno, pa čak i pravno suvišno, a ima jednu jaku političku funkciju.
Danas je bio predlog predsednika Vlade, kada smo razgovarali o tome, da se taj ustavni zakon donese pošto se obave razgovori sa prištinskom delegacijom i pošto se oni završe. O čemu razgovori? Razgovori o statusu se neće dobiti u ovoj konstelaciji. Znači, nećemo nikada doneti zakon. Ako se završe tehnički razgovori, onda Priština neće prihvatiti da donosi zakon koji definiše status.
Prema tome, te su stvari potpuno jasne, ali vaš manevarski prostor da bilo šta učinite, kad ste zaista rešili da zarad datuma date Kosovo, ostaje jako skučen i to je svakom čoveku koji pregovara sa Briselom sasvim jasno. Bilo je jasno i nama kad smo pregovarali sa Albancima, doduše, pod okriljem UN.
Albanci su imali jedan dosta lagodan položaj zato što su znali šta hoće i znali su da imaju jaka leđa. To su bile SAD, NATO, pa i EU u to vreme. Mi nismo imali tako jaka međunarodna leđa, učinili smo šta smo mogli, ali smo tokom tih meseci, vremenom, dobili zaista jaku podršku. Naša podrška je u svetu bezbednosti UN proishodila, jula meseca 2007. godine, sa čvrstim stavom Rusije, države koja ima pravo veta, da neće prihvatiti promenu Rezolucije 1244 planom Martija Ahtisarija. Kina, kao druga država bila je za to, kao i veći broj nestalnih članica. Tu poziciju Srbija u međunarodnim odnosima, koja je teškom mukom izvojevana i koja je mogla biti garant, sasvim sigurno jedne druge pregovaračke situacije, posle godinu, dve ili tri, potonja Vlada od 2008. godine je bacila u vodu i bacila je pod noge.
Danas čujete u ovoj skupštini da se govori o međunarodnoj zajednici koja nešto radi u vezi tih razgovora, pregovora na Kosovu i oko Kosova. Ljudi, to nije tačno i to je samo jedan eufemizam, radi se o zapadnim zemljama – SAD i EU i njihovim državama članicama koje ovde vode igru. One nisu međunarodna zajednica, one su deo međunarodne zajednice, a protokom vremena, sve slabiji i neuticajniji deo međunarodne zajednice.
Ako imate čvrstu nameru ili ozbiljnu strategiju da sačuvate Kosovo u okviru Srbije sa onim sa čime raspolažete na terenu, na samom Kosovu, nećete ulaziti u te razgovore i dopustiti da ih EU posreduje. Evropska unija nije nepristrasni posrednik, to svi znamo.
Neko je danas citirao stavove iz poslednjih zaključaka Saveta Evrope. Evropka unija ima jasan stav i u krajnjoj liniji, to nije ni stav EU, to je stav jakih država članica. Ako hoćete, stvar se svodi na Nemačku, na Nemačku koja je našim delegacijama podnosila pod nos onaj papir od sedam tačaka, gde imate onu sedmu tačku da bi na kraju trebalo napraviti i sporazum sa Kosovom, pisani sporazum o međusobnim obavezama. U skladu sa tom tačkom, razume se, jeste i onaj stav da Srbija i Kosovo ne smeju da smetaju jedno drugome na putu evropskih integracija, iz mišljenja Komisije iz oktobra 2012. godine.
Gospodo, vi sve to dobro znate. To su dokumenti koje stalno čitate, koje imate pred očima, ali uporno vodite politiku koja je apsolutno politika gubitka Kosova, i to ne gubitka usled istorijskih nepogoda, usled toga što je jači zajašio na Kosovo, toga smo imali u zadnjih 500, 600 godina. Više puta je jači zajašio na Kosovo, pa se skinuo sa Kosova. Ali, nikada Srbin koji predstavlja ljude, koji predstavlja narod Srbije to nije prihvatio.
Ovde se o tome radi. Radi se o tome da Srbija prihvati ultimatum EU, da sama povuče potez, ne da sebi puca u nogu nego da sebi puca u slepoočnicu. To radite kada je reč o državi. To nemate pravo da radite. Imate potpuno jasnu mogućnost, oportunu mogućnost da branite Kosovo i u međunarodnoj zajednici i u Srbiji i na Kosovu.
Kada je reč o Kosovu, imali smo do pre četiri, pet godina kontrolu na 15% teritorije. To smo ostavili u nasleđe Vladi koja nas je nasledila. Šta je učinila? Ona je raspustila lokalne organe vlasti koji joj se nisu sviđale, a svi zajedno ste sprečili da se obave lokalni izbori na Kosovu. Je li tako bilo? Raspisali ste, ali niste hteli da ih sprovedete. Sprovedeni su samo u dve opštine lokalni izbori, i to u dve opštine koje nisu bile lojalne vašoj odluci, ali su to po zakonu mogle da učine. To je to povlačenje o kojem govorim.
Sada predsednik Vlade kaže – učinili smo nešto protiv paralelizma institucija. Ma ne, uništili ste naše institucije tamo. Zajednica srpskih opština je formirana krajem juna 2008. godine, na bazi lokalnih izbora u 24 opštine Kosova. To su te naše institucije i opštine zajednica. Ona više nije mogla da funkcioniše, ako te opštine više nemaju izbornu legitimnost, izgubili su 2011. godine.
Mi smo rasformirali naše institucije, našu zajednicu opština. Sada ćemo na pregovorima da dobijemo neku savršenu autonomiju. Molim vas, niko nije naivan. Kada čitate obrazloženje, zapravo Platformu, vidite da tu postoji jedan takav veliki broj maksimalističkih zahteva da je njih nemoguće ostvariti i ne znam kome hoćete da bacite prašinu u oči? Srbima na Kosovu nećete. Nećete moći, zato što se radi o njihovoj koži. Oni tačno znaju šta radi sa njima i zato su tako složni. Njima ne treba ni materijalno dobro od Srbije, na prvom mestu, razume se, ne treba im ni lepa reč, njima treba podrška Srbije kao građanima Srbije, kao državljanima Srbije. Tu se lomi sve, da li ćete ih pustiti niz vodu, ili ćete ih zadržati kao građane Srbije.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Sa kategorijom cela srpska zajednice, vi ih puštate Tačiju, u nadi da će on prihvatiti tu veliku autonomiju. Molim vas lepo, nije nego.
Bez obzira što ovo deluje kao propala stvar, samo je DSS protiv EU, ne zato što mrzi Uniju, ne zato što to iz dogmatskih razloga čini, nego zbog Kosova.
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Samardžiću.)
Svi ste za EU i svakako to imam u vidu, završiću vrlo brzo, ali zapravo DSS izvlači najjasnije konsekvence iz poteza Vlade i o tome govori javnosti.
Dakle, državljanin na KiM koji priznaju svoju državu, drže se o koncu. Ova rezolucija, ako se usvoji, to će biti makaze koje se nadnose na taj konac, kojim ćemo konačno otkačiti i tu malu vezu koju držimo i prepustiti ih u ruke kosovskim institucijama i Hašim Tačiju.

Molim vas, gospodine Samardžiću, već skoro minut pričate prekovremeno.
Reč ima narodni poslanik Borislav Kovačević. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća i predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade i članovi Vlade, gospodine predsedniče Republike i uvažene koleginice i kolege poslanici, danas na dnevnom redu imamo temu koja je toliko široka, pogotovo ako mi to još šire shvatimo, da, faktički, predsedavajući ne može uopšte koristiti Poslovnik u smislu da je poslanik promašio temu. Međutim, rasprava, pogotovo u jednom velikom delu, danas je pokazala da to uvek i, čini mi se, oni koji to zažele, koristimo i u lošem smislu.

Šta hoću da kažem? Ovo je po ko zna koji put da se u Skupštini raspravlja o Kosovu. U svakoj raspravi su privođene činjenice i argumenti. Ovog puta, do konačnog predloga dokumenta koji imamo danas pred nama, u njegovom stvaranju su učestvovali, od predsednika Republike, predsednika Vlade, članova Vlade i u konsultacijama mnogi drugi, od Srba sa Kosova do SANU, SPC itd.

Ne verujem i nisam danas čuo mnogo novih argumenata koji će nam tako mnogo pomoći ovde u sali naših poslanika, a da to u svemu ovome prethodno o čemu sam govorio, nije već obuhvaćeno. Iz tih razloga, a i iz razloga da ekonomišemo vremenom i da ovaj posao završimo, poslanička grupa PUPS neće govoriti o onome što je mnogo puta govoreno. Reći ćemo vrlo konkretno nekoliko reči baziranih upravo na dokument rezolucije.

Smatramo da je rezolucija i donošenje Predloga rezolucije jedan realističan pristup, fragmatičan pristup ove vlade, koja ovim dokumentom, s jedne strane, održava kontinuitet, bez obzira što je ovde rečeno i zamera se da upravo treba napraviti diskontinuitet. Ali, mislim da postoji kontinuitet od kako je problem Kosova svih nas bar u jednom, a to je da ga branimo i odbranimo. To je taj kontinuitet.

Realizam ovog dokumenta i predlagača se sastoji u tome da namerava da primeni, rekao bih ako bi uporedili to sa fudbalskim trenerom, taktiku novu, ili rediteljem u pozorištu, režijom, a to znači – doneli su prvi put do sada najsveobuhvatniji dokument u vidu platforme za pregovore koji prati ovaj dokument, odnosno rezolucija i prati njene principe. Hoću da verujem da ova Vlada u jednom hrabrom iskoraku krajnje realistično sa obe noge na zemlji, imajući u vidu okolnosti u kojima treba da nastupimo i vodimo predstojeći period borbe za Kosovo, imajući pri tom u vidu, i duboko akceptiram one što je predsednik Vlade rekao, nemamo mogućnosti za bilo kakav korak nazad, odnosno za vraćanje na početak rešavanja problema. To je jedna stvar koja nas zaustavlja.

Druga stvar, imamo situaciju u kojoj ne možemo donositi dokument i prilaziti problemu na način da ostvarimo puste želje. Postoji međunarodni faktor koji je izrazito uticajan u ovoj situaciji. Imamo situaciju da je problem Kosova došao dotle dokle je došao i zato jeste krajnje realističan pristup po nama u ovoj rezoluciji i obrazloženju za koje kažete da jeste većinskim delom buduća platforma za pregovore. To obrazloženje ne vidimo eksplicite kao sastavni deo rezolucije. Danas glasamo za rezoluciju. Obrazloženje je obrazloženje. Zato mislimo da će ovo biti, ne plebirajući da je ovo možda najuspešnije što pripremamo u daljem vođenju ovog problema, ali jeste sigurno ono što jeste nova na neki način strategija u rešavanju problema, pa ćemo imati situaciju, da krajnje banalizujem situaciju, trenera koji je vodio fudbalski tim i nije napravio dobru taktiku pa je izgubio ili igrao nerešeno, a dođe drugi trener pa sa istim klubom pobeđuje. Duboko verujem da ćemo napraviti, neću da kažem da ćemo do kraja rešiti problem u kratkom periodu, na osnovu ove rezolucije nove pomake u rešavanju problema. Ono što je za nas iz PUPS suštinsko, što je u opredeljenju Vlade, ne slažem se sa onim koji to omaložavaju, dat je izuzetno veliki značaj, pored svega ostalog, očuvanja građana Srbije na Kosovu i njihov ne samo opstanak nego i dalji mogući prosperitet.

Drugi problem je što imamo možda jednu iznuđenu situaciju u ukupnoj situaciji, u poslednje vreme kako se donose ovi dokumenti u našem društvu, a to je da je iznuđena skoro do kraja javnost ovog dokumenta koji jeste taktika, odnosno platforma. Bojim se jedne stvari. Cela ta situacija je stavila pregovarače sutrašnje koji su u toku u težu situaciju zato što smo u ovoj platformi, bar ono što sam pročitao, istakli neke stvari koje su za nas krajnja crta do koje možemo ići, a druga strana zna i on će u pregovore ući sa tim kao minimumom. Primera radi, ako pokrajinu ovim dokumentom ostavljate sa svojim ustavom, a ne statutom, i on to sada zna, za njega je to minimum i ići će dalje, a mogli smo da se koristimo time da nam ustav bude u pregovorima zadnji ustupak koji možemo učiniti, ako sam bio dovoljno jasan i ilustrovao to.

Bez obzira na sve to, mislimo da je ovaj dokument do sada najsveobuhvatniji pristup rešavanju problema i najsveobuhvatnija taktika za rešavanje tog problema u vidu platforme. Iz tog razloga poslanička grupa PUPS će glasati za rezoluciju. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Ilić.