Reč ima ministar Vučić. Izvolite.

 Samo dve reči, ni vi ni ja nismo bili u pravu oko broja naših pripadnika u Čadu, 14 je bilo 2010. godine, a 24 nije bilo nikada. Bilo je ukupno 27, u rotaciji, godinu pre toga, prihvatam, to je tehnička greška, ne može čovek sve da zapamti.
Ono što ste u pravu, to je da imamo sve veći broj pripadnika žena i od toga u operaciji u Kongu imamo 27 žena, u Čadu 6, na Kipru 6 žena, Libanu 4 žene, i to govori o sposobnosti i spremnosti i profesionalizaciji i o ozbiljnosti i pristupu reformama Vojske Republike Srbije.
Kada sam došao u Ministarstvo odbrane, nisam ni znao, a ni očekivao da će biti toliko žena, a mislim da, to sam rekao očekujući i ranije, ali se u Generalštabu nisu usaglasili i očekujem da u roku od godinu dana imamo i prvu ženu generala ili generalicu, kako god hoćete da se to kaže, tako da će to biti nešto za istoriju Srbije.

Reč ima narodni poslanik Momir Stojanović.

Gospodine ministre, poštovana gospodo, pripadnici Ministarstva odbrane, dame i gospodo narodni poslanici, ako izuzmemo ove dileme oko NATO agresije, oko broja poginulih, sudeći po diskusijama mojih prethodnika, da se zaključiti da će predlog izmena i dopuna ovog zakona kao i plan i odluka o upotrebi naših snaga u okviru Multinacionalnih operacija dobiti podršku ovog doma.
Radi pojašnjenja, broj poginulih piše u jednoj knjizi, koja se zove"Junaci otadžbine" sa tačnim fotografijama, okolnostima pogibije, ja bih preporučio oni koji ne znaju, neka to pročitaju.
Što se tiče naziva vazdušne kampanje 1999. godine marta meseca, ona se nepobitno vodila pod nazivom "Milosrdni anđeo".
Kada su u pitanju predložene izmene i dopune zakona i ovi planovi, rekao bih da je Hamletovska dilema, kada je u pitanju funkcionisanje službi bezbednosti, jeste kako napraviti sklad između dva osnovna principa.
Jedan je princip zakonitosti, a drugi je princip efikasnosti.
Mi smo u današnjoj raspravi čuli da smo i 2003. godine, pa 2006. pa dalje 2009. godine doneli neke sistemske zakone, ali bojim se da u najezdi želja ovog društva, da se te zloglasne službe devedesetih godina stave pod civilnu i demokratsku kontrolu, mislim da smo u svim postojećim zakonskim rešenjima prenaglasili princip zakonitosti na štetu principa efikasnosti.
Složićete se da ne efikasne službe nisu potrebne nikome, pa ni ovoj zemlji.
Kada sam sa mojim uvaženim kolegom gospodinom Kovačom reformisao VSB i formirao VBA, mi smo preveli sva zakonska rešenja vodećih zemalja ili zemalja sa razvijenom demokratijom i mogu vam reći da su ona mnogo rigidnija i fleksibilni ja kada je u pitanju metoda posebnih sredstava rada.
Za one koji ne veruju, ja bi ih uputio da pročitaju zakon o službama bezbednosti SAD, gde se u jednom članu kaže "ukoliko predsednik SAD proceni da je na delu teritorije SAD ugrožen vitalni i državni i nacionalni interes, može šefu dotične službe odobriti neograničenu primenu posebnih metoda i sredstava rada."
Pokušajte da prevedete postojeće zakone moćnih obaveštajnih bezbednosnih sistema, pa ćete pronaći u kojoj meri mi lutamo kada je u pitanju pozicioniranje naših službi bezbednosti u našoj zemlji.
Postoji drugo mišljenje po kome, što je zemlja teritorijalnom manja, ekonomski slabija, vojno slabija, službe treba proporcionalno dimenzionirati adekvatno njenoj ekonomskoj moći ili veličini, što je sasvim pogrešno i nespojivo.
Uputio bih vas na rešenja koja Izrael kao zemlja ima, što je manja zemlja u ekonomskom i teritorijalnom pogledu, to su potrebne moćnije službe bezbednosti, jer je ranjivija, izložena je brojnim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama.
U našim rešenjima i dimenzioniranju službi bezbednosti, mi smo se rukovodili prvim principom, pa smo adekvatno ekonomskoj moći i veličini zemlje, dimenzionirali naše vojno-obaveštajni-bezbednosni sistem.
Smatram, iskoristio bih ovde prisustvo gospodina ministra, kolega iz službi, odnosno direktora vojnih službi bezbednosti, da potenciram nekoliko preko potrebnih pitanja.
Mi moramo, dame i gospodo, ozbiljno razmišljati o redefinisanju delokruga i zadataka rada službi bezbednosti. Mi moramo pobeći od stereotipa po kome se, grubo rečeno, u najgrubljem smislu, najprostijem smislu službe bave špijunažom, terorizmom i organizovanim kriminalom. Mislim da postojeći bezbednosni izazovi, rizici i pretnje, i potencijalni bezbednosni izazovi i rizici i pretnje nalažu da se izvrši redefinisanje kako delokruga VBA, tako delokruga i zadataka BIA. Još uvek i u ovim predloženim izmenama i dopunama ovog zakona i u prethodnom važećem Zakonu o VBA i BIA, ne vidim po propisanom delokrugu i zadacima da je izvršeno to neophodno prilagođavanje realnim potrebama naše zemlje.
Tu pre svega mislim, gospodin Popović i neki moji prethodnici su govorili, o potrebi stavljanja službi bezbednosti u funkcije ekonomije ove zemlje, kao prethodnice ekonomije ove zemlje u pogledu zaštite patenata, u pogledu istraživanja tržišta, u pogledu istraživanja boniteta firmi koje investiraju na našem tržištu i koje kupuju naša preduzeća, u pogledu ekonomske špijunaže i otkrivanja novih patenata, u pogledu istraživanja konkurencije na ekonomskom tržištu u međunarodnoj zajednici, u pogledu energetske stabilnosti, kao što je moj prethodnik rekao, u pogledu ekološke bezbednosti naše zemlje i mnogim drugim brojnim pitanjima.
Danas klasična špijunaža u ovako transparentnom društvu kakvo je naše, gde je sve postalo transparentno do mere da pojam državne službene vojne tajne je toliko degradiran, da ja, prosto, mislim da je jako sužen obim podataka, poslova i zadataka koji predstavljaju državnu, vojnu i službenu tajnu. Deplasirano je bavljenje klasičnom špijunažom, ali ekonomska špijunaža i te kako je prisutna i predstavlja problem za ovu zemlju.
Drugo pitanje, jeste organizacija kojom bi se trebalo pozabaviti, jeste organizacija obaveštajno-bezbednosnog sistema. Bez obzira što je biro za koordinaciju službi bezbednosti, učinio bitne pomake u sinhronizaciji poslova i zadataka svih subjekata obaveštajno-bezbednosnog sistema, lično mislim, a to je jedan od mojih prethodnika govorio, da je uvažena koleginica Batić, mi moramo da razmišljamo o jednom pitanju – da li nama treba vojno-obaveštajna služba i da imamo segment bezbednosno-informativne agencije koja se bavi obaveštajnim radom?
Mislim da smo mi jako mala zemlja, sa aspekta efikasnosti, sa aspekta vojne koordinacije, potrebno je formirati jedinstvenu jednu obaveštajnu službu u ovoj zemlji. Mislim da je potrebno razmišljati i o nekim rešenjima kada je u pitanju vojno-bezbednosna agencija i bezbednosno-informativna agencija. Mislim da smo mi suviše malo društvo i suviše mala zemlja da bi imali ovako rascepkane službe bezbednosti, jer to usložava njihovu koordinaciju i njihovu, samim tim, efikasnost rada.
Kada su u pitanju predložene izmene i dopune zakona, četiri posebne mere tajnog prikupljanja podataka, jedna od tih mera do sada je bila u ingerenciji direktora vojno-bezbednosne agencije na osnovu nekih presuda Međunarodnog suda u Stazburu, a na inicijativu Zaštitnika građana, Ustavni sud je doneo odluku da takvo rešenje nije u skladu sa Ustavom. Mi ovim izmenama i dopunama zakona pokušavamo, odnosno verujem da ćemo uspeti da to uskladimo sa Ustavom, gde će primenu te mere, a ona glasi – tajno presretanje elektronskih komunikacija bez uvida u njihov sadržaj, ili narodski rečeno, a u ovo vreme popularno "listinga", do sada je odobravao direktor VBA, sada će nadležni sudija Višeg suda u sedištu nadležnog Apelacionog suda odobravati.
Ono što je problem, vraćam se na ono što sam s početka izlaganja govorio, jeste da i ovde ima elemenata da se nije mislilo o efikasnosti službi bezbednosti. Zamislite situaciju, prema predloženim izmenama i dopunama, najkasnije osam časova od predloga direktora VBA ili OBA za primenu ove mere, nadležni sudija Višeg suda treba da donese odluku, odnosno odobrenje za primenu mere.
Sada, jedan prost primer. Vi znate da postoje štićene ličnosti u Ministarstvu odbrane, kao i u Vladi. Direktor VBA ili bilo koji operativac iz VBA dobije podatak da NN lice sprema ubistvo ili terorizam na štićenu ličnost. Složićete se da se stvara hitna potreba trenutne primene ove mere, koja bi čitavu njegovu mrežu veza otkrila i samim tim hitno reagovanje u preventivnom smislu da do toga ne dođe.
Zamislite koliko je osam sati i šta će da radi direktor VBA, a da ne bude odgovoran ukoliko se to, ne daj Bože, desi, a kako su naši sudovi ažurni, onda to može da bude najkasnije osam sati. Bojim se da će to biti mnogo duže vreme. Ili, ako jedna i druga služba dođu do podatka o planiranju konkretne terorističke aktivnosti na neki vojni objekat, da li vi mislite da je potrebno hitno reagovati i primeniti ovu meru, kao što je bilo ranije 24 sata sa zadrškom, da u roku od 24 sata nadležni sudija mora doneti odluku ili se mera automatski ukida.
Zato je potrebno, gospodine ministre, obraćam vam se kao koordinatoru biroa za koordinaciju službi bezbednosti, možda organizovati u ovom domu javno slušanje na nekoliko tema, gde bi predstavnici nadležnih odbora, predstavnici nadležnih službi bezbednosti, nevladin sektor, Zaštitnik građana, Poverenik za informaciju od javnog značaja, istaknute institucije koje se bave poslovima bezbednosti, razmotrili ova pitanja kada je u pogledu dimenzioniranje službi bezbednosti, kada je u pogledu redefinisanje težišta rada službi bezbednosti, kada je u pitanju koordinacija između službi bezbednosti i mnoga druga pitanja koja sada, poštujući ovo vreme i vaše obaveze, ne bih potencirao.
Ne slažem se, koleginica Batić je rekla da podaci dobijeni primenom posebnih mera tajnog prikupljanja podataka, više se ne mogu koristiti kao dokaz u sudskom postupku, samo u okviru preventivnog operativnog rada.
Inače, podaci dobijeni primenom ovih mera u okviru konkretne obrade i te kako se mogu koristiti kao sudski dokaz.
Ima jedno lepo zapažanje gospodina Popovića oko finansiranje služba bezbednosti. Verujte, provero sam vek u službama bezbednosti i nijedna služba bezbednosti u svetu, ni u Albaniji, transparentno ne iznosi podatke o novčanim sredstvima kojima raspolaže. Išao bih i dalje, ni jedna služba ne raspisuje javni konkurs, kako to radi BIA, za prijem u radni odnos svojih pripadnika. Da sam na čelu, ne daj Bože, na čelu neke službe koja zlo misli ovoj zemlji, ugradio bih 20-30-50 svojih agenata kroz taj konkurs i zaposlio ih u tim službama. Samo primer navodim koliko smo mi neoprezni i "transparentni" u javnosti rada službi bezbednosti, a mislim da to šteti vitalnim državnim i nacionalnim interesima.
Ovim izmenama i dopunama ovog zakona VOA evidentno je da se vrši jasno razgraničenje između opšte-bezbednosnih i kontraobaveštajnih poslova, što je bilo neophodno, jer postojeća zakonska rešenja su te poslove donekle preplitali.
Videli ste i primetili ste da se ograničava broj posebnih mera tajnog prikupljanja podataka, odnosno smanjuje se. Ovim izmenama i dopunama se usklađuje Zakon o ovim službama bezbednosti sa postojećim zakonom o klasifikaciji, korišćenju i čuvanju tajnih podataka i reguliše se postupak sa podacima do kojih i jedna i druga služba dođu, a ne tiču se neprijateljske delatnosti u i prema pripadnicima Vojske i Ministarstvu odbrane, njihovo ustupanje nadležnim državnim organima.
Mislim da tu postoji jedna nepreciznost. Koliko sam informisan, postoji i amandman Zaštitnika građana gde se definiše koji podaci se ustupaju drugim organima, a koji se uništavaju, jer ukoliko bi mi nadležnim drugim organima svi oni podaci koji ne tiču odbrambenih priprema Vojske, niti neprijateljske delatnosti u i prema Vojsci i Ministarstvu odbrane, davali drugim nadležnim organima, a nisu iz njihove nadležnosti, onda bi stvorili poziciju moguće zloupotrebe.
Kada je u pitanju plan upotrebe i odluka o upotrebi predstavnika Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama, zahvalio bih se Ministarstvu odbrane. Verujem, i na nadležnom odboru smo o tome diskutovali, da su Ministarstvo odbrane i Ministarstvo unutrašnjih poslova na vreme, za razliku od prošle godine, kada smo na kraju godine usvajali ovakvu odluku i ovakav plan, iskoordinisali. Mi na početku godine imamo jasan plan i odluku o učešću naših predstavnika Vojske u multinacionalnim operacijama.
Da ne bih govorio o ciframa, koliki su troškovi, to su gospodin ministar i moj diskutant izneli, povećava se broj pripadnika u Libanu, verujem da Ministarstvo odbrane ima sluha i Ministarstvo unutrašnjih poslova sa aspekta budućeg učešća naših pripadnika u multinacionalnim operacijama na nekim drugim žarištima, vodeći računa da naše učešće na nekim ozbiljnijim konfliktima danas u nekim zemljama koje su okarakterisane kao nosioci međunarodnog terorizma ili gde su registrovani nosioci međunarodnog terorizma, da mi naše učešće pažljivo odmerimo s tog aspekta, da našim učešćem ne bi naneli štetu i ugrozili indirektno ili direktno bezbednost naše zemlje.
Ono što na kraju želim da kažem to je da je potrebno ozbiljno razmisliti da li je pretnja koliki se kapaciteti našeg obaveštajno-bezbednosnog sektora koriste u funkciju borbe protiv međunarodnog terorizma.
Dame i gospodo, Srbija danas, makar po mom skromnom sudu, nije izložena pretnjama nosioca međunarodnog terorizma, ali je Srbija i te kako danas izložena pretnjom otvorenog separatizma i socijalizma. Hoćemo li od naše solidarnosti u učešću u borbi protiv međunarodnog terorizma napraviti neki sklad, da deo kapaciteta naše obaveštajno-bezbednosti usmerimo na te aktivnosti? Mislim da smo predimenzionisali, pa čak i naše službe instrumentalizovali u funkciji borbe protiv međunarodnog terorizma. Srbija danas nije izložena pretnji međunarodnog terorizma, ali je izložena i te kako separatizmu i otvorenom sesecionizmu. Bojim se da nije sklad napravljen u pogledu upošljavanja naših obaveštajno-bezbednosnih kapaciteta u ovom drugom pogledu.
Stoga mislim da je potrebno i mislim da su sazreli uslovi posle ovih silnih izmena i dopuna prvog zakona 2003, pa 2006, pa 2009. godine, pa evo i ovih izmena, da, gospodine ministre, do kraja ove godine planiramo jednu javnu raspravu, jedno javno slušanje na ovu temu gde bi bolje precizirali delokrug i zadatke službi bezbednosti, koordinaciju, njihovu dimenziju i mnoga druga pitanja koja, po meni, su za sada nedovoljno definisana. Zahvaljujem se.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stav 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, ali samo do završetka zajedničkog načelnog jedinstvenog pretresa koji je u toku, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda.
Određujem pauzu u trajanju od jednog sata.
Sa radom nastavljamo u 15,00 časova.
(Posle pauze.)

Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Predrag Marković.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani oficiri, gospodine Kovač, veliko je zadovoljstvo učestvovati u ovakvoj raspravi u kakvoj danas svi učestvujemo, ako izuzmemo onaj mali kvazi-politički sudar podacima, sa velikim pijetetom se govorilo i o temi i o ljudima kojih se ova tema tiče, što nije ni malo slučajno.
Ja bih ne duže od 10 minuta, samo podsetio na dve stvari, jedna je simbolički značaj prve dve tačke, godišnjeg plana i odluke o upotrebi, o angažovanju naših snaga bezbednosti u misijama. Zbog građana, možda treba stalno podsećati, ceo sistem današnje Vojske Srbije jeste sistem koji je od svih zatečenih sistema prethodnih država pretrpeo najveće i kvantitativne i kvalitativne promene u ovom periodu, a da pri tome, sve vreme gospoda iz Ministarstva, VBA i VOA, znaju i u onim godinama kada to niko ne bi očekivao, naši vojnici su bili angažovani u misijama, pre svega u onim koje su bile sanitarnog karaktera i pri tome su stvarno ispunjavali sve ono do čega je nama stalo, a to je, simbolički kvalitet zastupanja naše države i naše vojske, potom upoznavanje sa iskustvima i pogledajmo samo te ocene u svim ovim decenijama koje su naše misije dobijale, sve jedno da li su se zatekle na mestu gde se događao državni udar ili su se dešavali zemljotresi ili su se dešavale klasične mirovne operacije.
Konačno, ta vrsta poruke je strašno važna bila upravo za naše vojne snage u zemlji koje su prolazile kroz izuzetno težak i stresan period. Zašto ovo govorim? Zato što tokom današnjeg dana u ovoj sali je sedelo a i sada sedi najmanje dva člana VSO, dva ministra odbrane, iz prethodnih 10 godina i najmanje dva direktora VBA.
Ne ulazim u to ko je i kako je radio svoj posao, ali ljudi sa različitim iskustvima, znaju da je bilo samo nekoliko uporišnih tačaka za samopoštovanje naše vojske i da su te uporišne tačke po pravilu bile simbolične, a da nasuprot tome su postojale sve ove traume od prošlosti koju stvarno nije potpuno ovde ponovo aktivirati, izazivati neka politička neslaganja, ali se samo treba podsetiti da je specifično iskustvo i ogromno herojstvo, pre svega podoficira i oficira u periodu 1999. godine, takođe utkano u onu vrstu iskustva koju su naši učesnici u mirovnim operacijama prenosili.
Konačno, ako izuzmemo materijalne posledice i posledice po ljudstvo, način profesionalizacije Vojske Srbije sve to je ostavilo užasan trag i trebalo je, ne samo uspostaviti zakonski okvir, ne samo odluke Skupštine, ne samo usvajanje strategije od one koja je prava takva usvojena na nivou Srbije i Crne Gore, mislim maja 2004. godine, a konačno oblikovana, prethodni vojni ministar, u međuvremenu postao predsednik Srbije, gospodin Tadić, mislim da je konačno oblikovana, mislim, septembra 2004. godine, gospodin Kovač će to znati, ili oktobra i već u okviru te strategije je ključno promenjeno i ono o čemu je gospodin Stojanović govorio, a to je uloga službi, koncept naše strategije i misija naših vojnih snaga.
Zbog toga, je vratiću se na prve dve tačke, od Haitija, Liberije, Libana, Obale Slonovače, potpuno različit nivo saradnje i sticanja novih iskustava i prenošenje iskustava naših jedinica, vrsta hrabrenja, koje, da bi građani shvatili, slična onoj vrsti, koja se dogodila prvi put 16. septembra 2006. godine, kada smo posle 100 godina, prvi put Vojske Srbije imala svečanost i paradu diplomiranih podoficira, odnosno oficira, školovanih na našoj akademiji, ovde ispred Doma Narodne skupštine i ja hoću ovom prilikom da se zahvalim svim ljudima iz tadašnjeg ministarstva, a mnogi su i sada, koji su bili jedan od inicijator ovoga i ljudima iz tadašnjeg predsedništva, Narodne skupštine, jer je ta vrsta svečanosti uspela na simboličan način da nadoknadim sve one traume kroz koje je naša vojska prošla u prethodnom periodu.
Kada se podsećamo, a mislim da i prošlog puta kada je bila jedna ovakva tema, ministar je sa zadovoljstvom konstatovao, ono što su i prethodni ministri odbrane konstatovali, a to je tretman, položaj i uticaj naših vojnika u misiji gde god da su se našli, da je isto to, da smo imali nezavisno od promena koje su bile u vojsci sve vreme.
Ne mogu a da se ne setim sa žaljenjem da su prevremeno penzionisani ne samo zbog strategije i promene strategije, čitav niz izuzetno kvalitetnih oficira koji je pokazao 2004. godine kada je izvršena najveća vojna vežba. Posle toga je samo jedna bila slična na Pešteru, ali ova je bila najveća. To je "Plavi put", pripremana šest meseci i sprovedena tako da je naša vojska tada prvi put primenila NATO standarde. Pošto je to međunarodna vojna vežba, zajedno sa snagama Rumunije, se ispostavilo da je naš kadar uspeo da savlada. Neki od ljudi koji ovde sede su u tome učestvovali i to su gledali. Sećaju se, u svakom segmentu jedne tehnološki vrlo složene, fortifikacijski vrlo složene vežbe, skoro u svakom segmentu su morali da čekaju rumunske vojne snage koje su već članice NATO i koje rade po standardima. Dakle, to su njihovi domaći standardi. Ispostavilo se da je spreman i sposoban novi kadar do te mere, da usvaja, primenjuje nova iskustva i da ih istovremeno oplemenjuje onim iskustvom iz najtežeg perioda koji je stečen u našim jedinicama.
U narednom periodu moraćemo nešto da uradimo. Mislim da ste vi, ministre, toga svesni i iz onog odgovora koji ste dali koji je postavljen kao finansijsko pitanje razlike i za jednu i za drugu stranu bezbednosti, mi ne izdvajamo dovoljno novca, zato što smo siromašni. Ne verujem da ste mislili da nekome treba smanjiti, nego da mora da se ujednači. Dakle, moramo da uložimo više, jer smo iz iskustva ovih velikih promena videli da u naše jedinice, u naše predstavnike vojske, koja odlazi na misije su i drugi spremni da ulažu.
Svaki put se zahvaljujemo spremnosti, pre svega Norveške, a potom posle prijema u članstvo Partnerstvo za mir i drugim partnerima na unutrašnjem planu, pre svega Gardi iz Ohaja na spoljnom, drugim zemljama koje su nam pomagale i prenosile znanje i istovremeno širile dobar glas o našoj vojsci i o našim snagama bezbednosti.
Kada god se pojavi ovakva tema uvek će biti ovako lep i lagodan položaj ministra odbrane. Nezavisno od ličnosti, ne samo sada kada je u pitanju ličnost koja objedinjuje nekoliko funkcija, a i ministar je odbrane, jer je spremnost svih narodnih poslanika i svest o tome koliki je simbolički značaj vojske takav da će uvek ovakvim tonom, ljudi koji su trenutno pozicija ili opozicija, govoriti i samo će isticati određene aspekte ovog angažovanja. To pomalo ima mitske srazmere.
Gospodine Vučiću, hoću da vam ponovim nešto što sam tada, tog 16. septembra, ovde izgovorio tadašnjem državnom vrhu. Moramo sve vreme da znamo. Još je veći ponos ne ljudi koji odlučuju i koji govore o tome, nego ljudi koji učestvuju. Kao što je mnogo važnije, lepše i značajnije kada ste u stroju ovde ispred Doma Narodne skupštine u septembru, nego kada ste na ovoj bini sa koje komandujete. Svi ljudi u vojsci to znaju, a možete misliti koja vrsta iskustva, koja vrsta energije dolazi od ljudi koji učestvuju u međunarodnim misijama.
Ovo je isključivo politička podrška, jer inače ni jedna ni druga tačka nemaju ozbiljnog razloga da bi postojala ovolika diskusija sem spremnosti svih narodnih poslanika da pokažu do koje mere podržavaju nešto što znaju da se uvek podržava.
Drugo pitanje je treća tačka. To su izmene i dopune zakona koje su došle pred nas Odlukom Ustavnog suda. Moram samo da kažem da i ove dve službe su prošle kroz težak period. Ne samo što se menjala funkcija i okruženje, nego su u prethodnih 10 godina ove službe bile u nezdravom takmičarskom odnosu sa drugim službama i agencijama. Znamo da ovaj dom, ovaj plenarni deo nije mesto gde možemo i trebamo da iznosimo različite probleme kroz koje prolazi i sa kojima se suočavala VBA i VOA.
Činjenica da je odluka Ustavnog suda dovela u dodatno nemoguć položaj VBA i VOA i da sa ogromnim zakašnjenjem Narodna skupština ovim izmenama otklanjamo samo probleme nastale u tom segmentu. Ne komentarišu se odluke Ustavnog suda. Naravno, neću ni ja to raditi, ali samo pogledajte članove 8a, 8b i 8v kojima se pokušalo i u obrazloženju se i kaže da je to i na osnovu razgovora sa stručnjacima, da se nadomesti sve ono što je i sa mog stanovišta, sa stanovišta ugrožavanja ljudskih prava bilo sporno, ali i sve ono što je taksativno prethodilo u zakonskom rešenju.
Pogledaću amandman gospođe Batić, ako sam dobro čuo njeno izlaganje. Amandman nisam video, izvinjavam se. Moguće je da ću za ovaj ili neki drugi amandman možda glasati. Kao što postoji fama o snazi i moći naših obaveštajnih službi, njihovoj svemoći, a vi koji radite u njima znate sa koliko ljudstva i sa kojim materijalnim sredstvima raspolažete, koliko su ograničeni resursi, takođe postoji i fama da možete ovom vrstom opisane tehnologije da ograničite čitav niz operativnih aktivnosti.
U međuvremenu, zato sam i pomenuo ovaj amandman koji se tiče šifrantske delatnosti, tehnologija je toliko napredovala da zbilja ni ova zakonska, ni prethodna zakonska rešenja ni na jedan način, ako iole ima novca za VBA i VOA, neće predstavljati nikakav problem. U tom smislu se ne treba preterano brinuti.
Ako ne verujete, gospodine Kovač, probajte uz sudski nalog, recimo, da prisluškujete moj telefon, pa ćete znati rezultat. Nije to baš tako jednostavno i lako danas.
Veliko mi je zadovoljstvo i zato ću ja, i poslanička grupa URS, sigurno podržati i ovaj plan i ovu odluku i ove izmene. Još jednom kažem, pogledaćemo amandmane. Nisam stigao iz zdravstvenih razloga do sada da ih pogledam. Možda iz neki od amandmana budemo glasali.
Takođe, sve vas molim da znate, sledeći put kada dođete sa zakonskim rešenjem iz ma koje od ove oblasti, ne očekujte da će sa ovoliko pijeteta biti razgovarano. Zašto? Zato što u ovoj oblasti zakonska rešenja treba menjati i zbog novih standarda i zbog naših međunarodnih obaveza i zbog toga što moramo da prilagodimo svoja budžetska sredstva meri onoga što naša zemlja jeste. Na različite načine šta treba da bude srazmerno, a šta treba da bude nesrazmerno, i danas u ovoj vrlo dostojanstvenoj raspravi je nekoliko puta ukazano na to koja smo zemlja, koja je naša uloga u regionu, kolika smo zemlja i koji su naši dometi. Nešto možemo simbolički da nadoknadimo i tome služe ove mirovne misije, a nešto ne možemo. To što ne možemo, moramo zakonskim rešenjima da otklonimo i da nemamo tu vrstu zavaravanja. To je ono što sam želeo danas da kažem. Hvala.

Hvala.
Dali još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, gospodo narodni poslanici, nakon rasprave od pre mesec i po, dva o identičnoj temi u ovom visokom domu, istog dana, odnosno iste večeri održan je jedan prijem u Domu garde u Topčideru i načelnik Generalštaba je krio neskriveno zadovoljstvo što je prvi put video u Narodnoj skupštini jedno potpuno razumevanje sistema odbrane i današnje uloge pozicije Vojske Republike Srbije u okolnostima kakve su danas.
Složio bih se i sa gospodinom Markovićem i sa svim uvaženim kolegama koji su sa puno dostojanstva i sa puno argumentacije i sa najboljim razumevanjem i namerama govorili o odlukama koje su danas na dnevnom redu. Takođe bih istakao i svoje zadovoljstvo što je većina narodnih poslanika podržala stav naše poslaničke grupe, koji je iznela gospođica Olgica Batić, u pogledu potrebe reforme vojno-bezbednosnih agencija.
Ono što je za SPO i DHSS bitno to je da kada je u pitanju odbrana zemlje, a mi se tu držimo tradicije, tu zaista nema mesta politici, nema mesta stranačkim interesima i uvek su tako Srbija i sve njene vlade, kada su bile u dramatičnim okolnostima, postupale, i sve političke stranke. Tako da, i ovo što je danas bilo benigno u Narodnoj skupštini Republike Srbije, to razumem samo kao sleganje tla nakon onog pijanstva od devedesetih i kao posledicu određenog mamurluka, koji srećom nije dominantan.
Zbog čega će SPO i DHSS glasati za zakon iz ove oblasti, pre svega zato što je to politika koju mi zastupamo od osnivanja naših političkih stranaka. To je politika zbog koje su mnoge naše pristalice i simpatizeri izgubili glavu i radna mesta i dobili epitet izdajnika u godinama devedesetih, kada smo smatrali da politika, pre svega državnog vrha, a vojska je tu da sprovodi politiku Vlade, znači, odgovornost nije na pripadnicima Vojske Republike Srbije devedesetih za sve loše što se desilo, nego isključivo na državnom i političkom vrhu.
Zbog toga je ovo velika satisfakcija za naše političke stranke, zato što Srbija u ovom delu ide u najboljem mogućem smeru. To je, takođe, verovatno najbolja tekovina 5. oktobra, jer mnoge naše nade su izneverene u pogledu i privatizacije i korupcije i kriminala i neuređenih institucija i to nije ono za šta smo se mi zalagali devedesetih godina. Građani su nas često i najčešće s puno razloga pitali – zar su ovo te promene koje smo od vas očekivali?
Još jednom bih napomenuo da su svi ministri odbrane nakon 1990. godine dali ozbiljan i konstruktivan doprinos da Vojska Srbije danas bude vodeća institucija, ne samo po istraživanjima javnog mnjenja, nego i po unutrašnjoj organizaciji, po stručnom kadru, po razumevanju odnosa u svetu. Saglasni smo svi da faktori koji utiču na bezbednost su i ekonomija i spoljna politika i spoljna bezbednosna politika.
Srbija je u pogledu toga da su najbolji reprezenti, najbolji ambasadori, najbolje diplomate bili njeni vojnici, to je u srpskoj tradiciji. Ne zaboravite da su pre balkanskih ratova, pre Prvog svetskog rata, kada je naš oficirski kadar školovan na zapadu, da su narodne starešine zamenili školovani oficiri, što je dalo izvanredan rezultat i u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, a jedan katolički pastor u mestu Evember, maja 1945. godine je svoju propoved, u vreme kada je gorela cela fašistička Nemačka, posvetio srpskim vojnicima.
U najkraćem, 5.000 srpskih oficira je tada imalo statut ratnih zarobljenika. Oni su zbog zločina koji su činili na našim prostorima sa puno straha očekivali osvetu, a srpski vojnici i oficiri su se ponašali tako što su nemačku decu ljubili i grlili kao svoju decu, davali im bombone i pevali pesme. Pastor, protenstantski sveštenik je rekao da je to najveća pobeda vojničke časti i hrišćanske ljubavi koju može jedan narod da izdejstvuje.
Zbog takvog odnosa, zbog takvog oficirskog kadra i Pavle Jurišić Štur i dr Arčibald Rajs i mnogi koji nisu poreklom sa ovih prostora su bili u službi srpske vojske i dali nemerljiv doprinos širenju slave srpskog vojnika.
Naravno da imamo jedan mračan period od 1945. godine, kada su oni koji su stvorili Jugoslaviju i pobednici iz balkanskih i Prvog svetskog rata, kada nisu smeli da kažu da su stvorili Jugoslaviju, vojska je bila i ideološki ostrašćena i posledice te ideološke ostrašćenosti mi smo na najteži i najgori mogući način osetili u periodu od 1990. do 2000. godine.
Ono što su ciljevi koji se žele postići učešćem Vojske Republike Srbije u međunarodnim mirovnim misijama su za nas apsolutno prihvatljivi. Interesantno je da su, recimo, što se tiče vojne operacije pomorskih snaga EU …
(Predsedavajuća: Vreme.)
… završavam, EU u Somalijskoj Republici pored pomorskih snaga EU, NATO pakta, Rusije, Kine i Japana, Norveške, Hrvatske, Crne Gore i Ukrajine, mi čini mi se da u budućnosti sledeću pažnju treba da posvećujemo kolektivnom sistemu bezbednosti i da bez trunke emocija racionalno procenimo položaj vojske u budućnosti, u kolektivnom sistemu bezbednosti, koji donosi mnoge benefite onima koji u njemu učestvuju. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić.